| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
ПРИВРЕДА У ШАБАЧКОМ ОКРУГУ Сва битна обележја тадашње југословенске и српске привреде имала је и привреда у шабачком округу. Огромна већина становништва живела је на селу, већина активног стано-вништва бавила се пољопривредом, а та пољопривреда била је сиромашна и нерентабилна. Индустрија неразвијена, а државним мерама заштићена, цене високе, пљачкашке, рудници углавном у рукама страног капитала, услужне делатности предимензиониране у односу на неразвијену производњу. Банкарство зеленашко, инвестициони капитал незнатан. Избијање светске аграрне кризе тридесетих година и наступање опште привредне кризе, нешто касније, знатно је пореметило и иначе нестабилну и неразвијену привреду у Југославији. Држава је покушала да интервенише и да подигне цене властитим откупним ценама, али је покушај пропао због силних шпекулација, које су се из тога изродиле. Немачка је 1934. године повећала цене за увоз пољопривредних производа, али је то само ублажило кризу. Од 1936. године настало је извесно побољшање, али је оно прекинуто блиским изгледима за рат, а ускоро и његовим почетком. Пољопривреда у шабачком округу има
веома повољне природне услове за развој. У
неколико најважнијих грана пољопривреде
Мачва је била на првом месту у Србији. У
гајењу ратарских култура била је на
највећем нивоу у Србији још на почетку XIX
века. Пре рата у Југославији се просечно
производило око 264 кг пшенице по једном
становнику, у Ја,дру 117, у Поцерини 268, а. у
Мачви 300 кг.22 У релацијама Србије и
Југославије Мачвани су се врло успешно
бавили и сточарством. Године 1940. имали су
највише коња у Србији. Мачва је била главна област у Србији за извоз дебелих свиња — сваке године извозило се у Беч три до десет хиљада угојених свиња. И у живинарству Мачва је била на првом месту у Србији. Највише су сејани пшеница и кукуруз, али се производило од свега по мало, из тежње да се све домаће потребе подмире из сопствене производње. Постојало је више разлога због којих сељак није могао да се оријентише на робну, специјализовану производњу: несигурно тржиште и ниске цене пољопривредних производа, а врло високе цене индустријских производа, недостатак кредита, неукост, уситњеност поседа, слаба опремљеност и други. Социјална равнотежа била је у Мачви поремећена више него у другим крајевима у Србији већ у XIX веку. Неколико трговаца брзо се обогатило малим новцем, купујући земљу од босанских бегова, принуђених да продају своје поседе у Србији до одређеног рока.23 У четвртој деценији овога века сиромашних сеоских газдинстава, с поседом до пет хектара земље* било је: у Јадру 62,2%, у Мачви 54,6%, у Поцерини 56,6% од укупног броја газдинстава. Оних газдинстава, која се могу сматрати богатим према величини поседа, газдинстава са преко 20 хектара земље, било је: у Јадру 3,2%, у Мачви 6%, у Поцерини 6,1% од укупног броја. Од 50 до 100 хектара било је: у Јадру 18, у Мачви 44, у Поцерини 20 газдинстава; од 100 до 200 хектара било је у Јадру 7, у Мачви једно, у Поцерини три газдинства; од 200 до 500 хектара било је у Јадру пет, у Мачви једно, у Поцерини три, а преко 500 хектара имала су два газдинства у Јадру и једно у Мачви.24 Аграрна пренасељеност је била „најакутнији и најтежи проблем" села и сељака. „Само у Мачви, дакле најбогатијем крају Бановине, више од 50% поседа отпада на такве који нису у стању да се исхране сопственим приносом, нити су у стању да упосле све своје чланове преко целе године. Да буде истина још суровија: у тој истој Мачви има око 30% газдинстава са испод 1 ха. То значи: 30% газдинстава су потпуно избачени из свих реалних комбинација о производњи, њеном унапређењу или преоријентацији."25 За време сезонских пољопривредних радова мачвански печалбари су прелазили у Срем тражећи посла. Снабдевеност пољопривредним справама била је слаба. Док је, на једној страни, у околини Богатића било пред рат око 15 трактора, с друге стране, од нешто преко 10.000 домаћинстава у Мачви — више од 4.000 није имало плуга.26 Иако су Мачвани највише сејали пшеницу, вршалице су могли да купују углавном половне и дотрајале, тако да је вршај трајао и по 40 дана. Због тога је сваке године око 5% пшенице остајало неовршено, у класу или плеви. Земљиште је било веома исцрпено, јер је слабо ђубрено. Вештачка ђубрива су била скупа и мачвански сељак скоро да није ни знао за њих. Ђубрило се стајњаком, али газдинство које је имало посед од 2 хектара земље могло је да нађубри њиву стајњаком тек сваке петнаесте године, са поседом до 5 хектара — сваке десете, а с поседом од 10 хектара — сваке пете године. Због тога су приноси морали да буду мали.27 Постојали су одлични природни услови за развој и других пољопривредних грана. Умерена висина, сунчане стране и доста плодног земљишта у Поцерини омогућавали су гајење винове лозе од давнина. Виноградарство је ту било у успону до пред други светски рат, а тада је стагнирало. Повољни услови су били и за воћарство, које се нарочито почело развијати од 1867. године, када су шабачки трговци Паранос и Крсмановић почели да суше шљиве за извоз.28 За гајење шума најбољи природни услови су били у Јадру, где је шумских површина 1937. године било 33,2 од укупне површине. Исте године у Мачви је било 10,2% шумских површина и то углавном на мочварном, водоплавном земљишту, и у Поцерини само 13,8%. Шума је уништавана, а никакве мере нису предузимане да се узгаја.29 Индустрија се у овом изразито пољопривредном крају веома тешко и споро развијала и све до пред крај четврте деценије овога века скоро да није ни било крупнијег предузећа. До другог светског рата најразвијенија је била млинска. индустрија. Према подацима за 1938. и 1939. годину у шабачком округу је било 25 индустријских предузећа (21 фирма) и то: 2 циглане, 9 млинова, 3 стругаре, 5 електроцентрала, једна бродарска радионица, једна творница сумпорне киселине, једна творница сапуна, једна творница леда и пивара, једна творница за прераду дрвета.30 Бродарска
радионица у Мачванској Митровици у почетку
је била мала прихватна радионица. за
оправку багера сенкера (за пренос песка) и
других караванских пловила, са око 50
запослених радника и чиновника. Од 1921.
године почиње брже да се развија, да сама
изграђује сенкере и сва друга дрвена
пловила. Од 1936. до 1941. године нагло се
проширује и прераста у бродоградилиште.
Пред сам рат бродоградилиште је изградило и
серију од 100 јуришних чамаца за војску. Тада
је имало око 250 запослених.31 Хемијска индустрија „Зорка" у Шапцу почела је са радом крајем 1938. године. До тада је све земаљске потребе у хемијским производима, задовољавала Хемијска фабрика „Зорка" у Суботици, једина велика фабрика хемијских производа у Србији и Војводини. Због неповољног стратегијског положаја ове фабрике на граници, меродавни фактори су одлучили да се нова хемијска фабрика подигне негде у унутрашњости. Пошто нису постојали економски разлози, концерн суботичке фабрике искористио је прилику и 1935. године затражио монопол за производњу сумпорне киселине по контактном систему до 1950. године. Изградња нових постројења почела је тек кад је држава прихватила овај захтев, 1937. године. За локацију нове фабрике изабран је Шабац. Поред удаљености од границе, положај Шапца и близина реке Саве пружали су и друге повољне услове за рад и развој фабрике: погодне везе речног и друмског саобраћаја за лако снабдевање главним сировинама из Бора и Лукавца, непосредна близина најнапреднијих пољопривредних крајева и највећих потрошача плавог камена и фосфатног ђубрива — Војводине, Славоније, Семберије и Мачве. Близина „тромеђе Србије, Хрватске и Босне обезбеђивала је повољан положај према сваком од ових пространих тржишта".32 Град Шабац улази у ред индустријских центара. Отварају се нове могућности за упослење физичке и стручне радне снаге, за привредни развој и напредак. Преко 200 радника упослено је у фабрици још 1938. године. Власници фабрике „Зорка" су пред други светски рат максимално користили заштиту државе и монопол да извуку користи за себе. У току другог светског рата, користећи заинтересованост и потпору окупатора, извозом производа у Немачку и Румунију, зарадили су 60 милиона динара.33 Од 1939. године осећа се нешто живље струјање у индустрији. Објављено је неколико програма изградње, проширења и реконструкције индустријских предузећа.34 Августа 1939. године Министарски савет Краљевине Југославије донео је Уредбу о подизању фабрике шећера у Шапцу. Овлашћен је министар финансија „да пропише извођење радова око подизања Државне фабрике шећера. у Шапцу", и да може, за подмирење трошкова, „закључити зајам од највише сто милиона (100,000.000) динара код Државне хипотекарне банке".35 Руда и рудника у шабачком округу има само у Јадру и пределима јужно од Лознице, углавном на планини Гучеву и Нзеговом побрђу према Крупњу. Ово је део такозване подринске рудне области велике око 100 км2, познате по рударству још из доба Римљана. Када је антимон примењен у ратној индустрији („већ за време наполеонских ратова") потрошња је нагло порасла. Антимон је сачувао име ратног метала све до данас. Производња руде у Подрињу почела је скоро у исто време у околини Крупња (Добри поток и Столице) и у Зајачи. Зајачки рудници нису радили после првог светског рата до 1936. године. До тада их је држало „Француско друштво за копање и прерађивање руда у Србији", а од 1936. године рудници прелазе у руке немачког друштва „Монтанија" а.д. Подринска рудна област била је и остала главно подручје производње антимона у Југославији. О значају те производње говоре следећи подаци: од укупне количине антимонове руде произведене у Југославији од 1880. до 1944. године српски рудници произвели су 70,7%, подрински 63,%, а само зајачки скоро 25%. Пред други светски рат активно су радили само рудници у Србији, који су 1940. године давали 40% европске производње антимона. Од тога крупањски рудници су дали 716 тона метала, зајачки 879, Лиса 141, а Бујановац од 1938. до 1940. свега 168 тона метала. За време устанка 1941. године подрински антимонови рудници су неколико пута. прелазили из окупаторских у устаничке руке и обрнуто, и у тим приликама били скоро потпуно уништени. Немци су, касније, уложили знатне инвестиције за обнову производње и доградњу неких нових постројења.36 После пољопривреде, од које је живело или животарило бројно сеоско становништво, трговина и занатетво издржавали су највећи део градског становништва у Шапцу и Лозници, као и знатан број породица у варошицама и селима. На овим привредним гранама, нарочито на трговини, и развили су се Шабац и Лозница. После првог светског рата трговина и занатетво нагло напредују и развијају се. Шабац и околина постају најважнији центар за извоз пољопривредних производа из Србије у Чехословачку. Године 1931. у Шапцу је било 342 трговине, 77 „шпекулативних радњи" и 124 кафане и механе, а у срезовима мачванском, поцерском и лосавотамнавском заједно, 306 трговачких радњи, 45 „шпекулативних радњи" и 102 кафане и механе. У Привредни адресар Краљевине Југославије од 1932. године, намењен за спољну трговину, у који су уписиване само знатније фирме, уписано је 37 трговачких радњи из Шапца, 28 из Лознице, 8 из Богатића и једна из Прњавора, две занатске радње из Лознице и једна из Шапца, и 7 извозничких фирми из Шапца, које су извозиле: јечам, кукуруз, пасуљ, пшеницу, раж, зоб, орахе, суве шљиве, суво месо и маст.37 Од 1929. године настају тешки дани за многе трговце и занатлије. „Светска привредна криза 1929—1934. године погодила је код нае, после земљорадника, највише занатлију."38 Приходи занатлија, према врсти заната, опали су од 25 до 60% а пореско оптерећење повећало се за трећину. Било је занатлија који су зарађивали мање од 15—20 динара дневно. Осетније падају цене пољопривредних производа. Трговци и занатлије падају под стечај или сами напуштају посао. У Шапцу је 1929. године 15 трговачких радњи отишло под стечај, а 1932—1933. године стављено је под стечај близу 50 занатских радњи, док је преко 200 затворено.39 Приликом своје посете Шапцу у дане „великих свечаности" јуна 1934. године, краљ Александар је морао да наздрави председнику шабачке општине и овим речима: „Ви нисте данас онај Шабац од полета и цветања од некада..."40 И 1940. године у Шапцу је било преко 30 пекарских радњи чији је промет у центру града износио по 130 кг, п у споредним улицама и на периферији по 40—70 килограма хлеба. Поред тога, годину 1941. дочекао је велики број ситних трговачких и занатских радњи. Према једном скупном попису за срезове мачвански, поцерски и посавотамнавски, у сва три среза било је 1940/41. године преко 600 трговачких радњи. На једном списку удружења занатлија од 25. новембра 1941. године у Шапцу је било 57 занатских струка, са 446 самосталних занатлија.41 Крупнија, извозничка трговина добила је нови подстицај отварањем саобраћаја преко моста на Сави 1934. године. Успостављањем трговачких веза са нацистичком Немачком уочи другог светског рата, отвориле су се нове могућности за извоз жита, масти, свиња и других пољопривредних производа. Подручје шабачког округа је изукрштано сувоземним, воденим и железничким путевима.. Саобраћајна мрежа веома је густа на северу, а све је ређа што се иде даље на југ. Друмови секу шабачки округ и уздуж и попреко, са севера на југ и са истока на запад. Главни, државни путеви били су: Шабац — Ваљево и Ваљево — Лозница — Зворник. Пут Ваљево — Лозница уређен је после првог светског рата (пре 1928. године) „на најмодернији начин". Пут Шабац — Лозница и остали важнији путеви били су бановински. Почетком XX века реконструисан је пут Шабац — Богатић, а путеви Шабац — Лозница и Шабац — Обреновац „изграђени су каменом подлогом". До другог светског рата са тврђом подлогом били су и путеви од Шапца за Црниљево и Завлаку, и од Лознице за Столице и Зајачу. У деценији пред други светски рат за одржавање путева у шабачком округу издвајана су незнатна државна и бановинска средства, те су путеви били запуштени, изровани. Званични органи су признавали да су путеви у околини Шапца најшри у дринској .бановини. Незнатне оправке и делимичне реконструкције вршене су на државним путевима Шабац — Ваљево и Ваљево — Лозница — Зворник. Од бановинских путева поправљен је само део пута Шабац — Лозница, део пута Богатић — Глушци, и извршено премештање пута Шабац — Дреновац у дужини од око 5 км на одбрамбени насип Мачванске водне задруге. У срезовима јадранском и поцерском извршена је набавка дринског шљунка за бановинске путеве. Шљунак су сами сељаци „кулуком" (по општинском разрезу, својом запрегом и радном снагом) довлачили на путеве. Ови „јавни радови" обављени су, углавном, 1935 — 1937. године.42 Показало се каоније, у априлском рату 1941. године, да и овакви путеви могу да издрже пребацивање крупних тенковских и моторизованих јединица. Друмски саобраћај претежно се обављао коњским и воловским запрегама. Моторних возила је било сасвим мало. Једино аутобуско предузеће, у Шапцу, одржавало је само једну сталну линију, Шабац — Богатић, а повремено за Сремску Митровицу, Ваљево и Београд. Речни саобраћај Савом одржавао се, при средњем водостају, од Шапца до Београда и до Сремске Раче. Превоз путника је био незнатан: у Статистичком годишњаку за 1940. годину нема Шапца међу пристаништима за промет путника. Саобраћај робе био је знатнији, нарочито извоз. Међу 18 пристаништа, са извозом робе од 16.345 тона, шабачко пристаниште било је на четвртом месту (иза Белишћа, Смедерева и Вуковара) 43 За време окупације речни саобраћај био је једина веза Шапца са Београдом. Више од четврт века требало је да прође од отварања прве железничке пруге у Србији (Београд — Ниш 1884) до проласка првог воза кроз шабачки округ. Пругу је изградио подрински округ „сам без помоћи са стране", повећањем окружног приреза са 100%, а највећи терет поднела је Мачва, најбогатији крај у округу, „главна житница Србије".44 Трасирање и обележавање пруге уског колосека, дуге 56,9 км, извршено је 1907. године, грађење је почело 1908, а јула 1910. пруга је предата саобраћају.45 Углавном је служила за превоз путника, јер је превоз робе, због претовара у Шапцу, био доста скуп. Друмско-железнички мост преко Саве и пруга Кленак — Шабац дужине 3,8 км нормалног колосека пуштени су у саобраћај 3. јуна 1934. године. Од тада се превоз робе железницом из године у годину повећавао.46 Укидањем округа подринека железница дошла је под управу Дринске бановине, са посебном дирекцијом у Шапцу. Почетком 1940. године возни парк железнице располагао је са 19 путничких вагона, 111 теретних вагона, 4 локомотиве на угаљ и три моторне локомотиве.47 Од 1934. године до окупације Дирекција железница Дринске бановине у Шапцу имала је сваке године вишак прихода над расходима; буџетске 1938/39. године он износи 443.525 динара., а укупно у том периоду 479.662 дин. чистог прихода предато је управи дринске бановине.48 У недостатку мостова, значајну улогу за саобраћај имале су и скеле код Бање Ковиљаче, Лознице, Лешнице, Бадовинаца и Црне Баре на Дрини, и код Дреновца и Равња на Сави. Удео шабачког округа у развоју банкарства у Србији одговарао је положају једног од најбогатијих округа. Приликом оснивања Народне банке Краљевине Србије (1883), као „привилеговане приватне установе типа акционарског друштва", упис акција био је највећи из имућнијих крајева — као што су окрузи шабачки, ваљевски, пожаревачки и смедеревски. Филијала Народне банке у Шапцу отворена је 1922. године. Поред филијале у Нишу, то је била једина банчина филијала у ужој Србији све до 1934. године. „При доношењу одлуке о оснивању ове филијале Банка се руководила чињеницом да је околина Шапца важан извознички крај и да је у вези са једним делом Срема. и најбогатијим крајем Босне"49 Пред други светски рат (1940) и Државна хипотекарна банка обновила је у Шапцу своју агенцију. Шабачки и лознички богаташи нису заостајали ни у оснивању локалних новчаних завода. У деценији пред други светски рат деловало је у шабачком округу 14 баиака (12 у Шапцу, 2 у Лозници). Ниједна од њих, по тадашњим мерилима, није била у категорији „јачих завода" (банке са преко 20 милиона динара капитала), а само једна могла се сврстати у „средње заводе" (Привредна банка а.д. у Шапцу са 5 милиона динара капитала). Све остале биле су „мање" и „најмање", са основним капиталом од 1 до 3 милиона динара. Број тако ситних банака био је релативно велики, просечни капитал скроман, а укупна средства којима се располагале сасвим мала према броју становника.50 Оснивачи и главни власници ових банака, у чијим рукама је био највећи део акција, били су богати трговци (око 30), адвокати (око 10), лекари (4), апотекари (2), индустријалци (3) и занатлије (2). Готово сви они били су у исто време и крупнији земљопоседници. Појединци су имали толико акција да су, у ствари, били једини власници банака, које су популарно називане њиховим именима (Спирина, Шкорићева, Дражина, Ђокина...). Са ситним капиталом ове банке нису могле озбиљније да помажу и развијају привреду. Углавном су давале зајам сељацима: сиромашнијим — мањи и на краћи рок, обично на 3 месеца, а имућнијим већи, на дужи рок или на неодређено време. Законом је била утврђена висина камате до 12% и дозвољено зарачунавање банчиних трошкова и провизије. Ову другу могућност банке су користиле да стварне износе камате пењу високо преко утврђеног максимума, чак и до 40%. Обично су камату одмах обрачунавале и унапред наплаћивале за одређен рок, ако је меница била орочена, или за годину дана код неорочених меница. Ако дужник није могао о року да врати дуг, да исплати отплату или камату, меница би била замењена и рок продужен, а дуг повећан за износ камате. Ситне локалне банке могле су да подигну зајам код Народне банке. Менице њихових дужника, уложене у Народну банку, служиле су као подлога за добијање зајма. Новац, који су добиле на зајам по законом одређеној каматној стопи, банке су крчмиле на ситне и краткорочне зајмове по зеленашким каматама.51 На збору Земљорадничке странке у Шапцу (2. 9. 1927) првак и посланик странке Воја Лазић је рекао: „Народна банка, загарантована не само имовином него и животима свих нас, даје капиталистима новац по 6 одсто, а они тај новац пласирају у народу пошто хоће".52 У време привредног успона — од краја рата до 1928. године — велики број сељака се задужио код разних банака, рачунајући на основу тадашњих цена пољопривредних производа, нарочито жита и стоке, да ће се релативно лако раздужити. После аграрне и опште привредне кризе, после пада цена и повећања пореза и других намета, дужници нису били у стању да отплаћују камате ни ануитете; основни дугови су се гомилали, а дужници све више запетљавали у зеленашке мреже. "Из дана у дан забране ее врше сељаку, трговцу и занатлији, а таксе и дијурне (дневнице — нап. Д.П.), често пута, надмашују дугујућу цифру обавезе. Дијурна је полицијским чиновницима одређена још у „сретне" године док је цена пшенице била 400 дин, а пар волова 8.000 дин. и док су хиљадарке и жене и деца носили. Данас кад је метар пшенице „нипошто" (јер се нема коме да прода) а пар волова кошта 800—1.000 дин, овца 40—50 дин. њима је остала иста дијурна... Сељаку данас, изгледа, мало има спаса... Ово привредно стање нашега света је неиздрживо...53 Настало је велико незадовољство, дужници су се удруживали тражећи од државе отписивање сељачких дугова, Под притиском тог незадовољства влада шестојануарске диктатуре Петра Живковића је 22. априла 1929. године донела Закон о Привилегованој аграрној банци (ПАБ). Основана као акционарско друштво, ПАБ је имала за циљ „да повољним кредитима помаже пољопривреду", дајући зајмове искључршо пољопривредницима, пољопривредним задружним кредитним организацијама и задругама. Почетни акцијски капитал од 300 милиона динара обезбеђен је тако, што је држава преузела акција за износ од 120 милиона, а Државна класна лутрија за износ од 20 милиона динара. На остатак акција прве емисије првенствено право су добиле Народна и Хипотекарна банка, Поштанека штедионрЈца, затим земљорадничке задруге и њихови савези, области, општине и новчани заводи. Држава је јамчила за улоге на штедњу код ПАБ, за исплату обвезница које ПАБ емитује и „за исплату дивиденде до износа 6°/о на акције". ПАБ је била ослобођена плаћања свих државних и самоуправних такса при оснивању и при издавању акција; њена имовина и приходи били су ослобођени свих државних и самоуправних пореза, приреза, такси и других намета, а исто тако и купони са банчиних акција. Предати су јој и разни привредни фондови.54 Међутим, ПАБ је „сувише доцкан стигла на кредитно Косово..." Дотле није било установе од које би земљорадници могли добити кредит са пристојном каматом... „Појединци из других друштвених, односно привредних редова добивали су милијоне и десетине милијона кредита са незнатном каматом и онда, када је сељак плаћао камате, које се често нису ни могле изразити у процентима...", писао је децембра 1932. године „о раздужењу земљорадника" један економист, син задуженог сељака из околине Шапца.55 Сеоска
домаћинства са ситним поседом највише су
дуговала. Ево како је изгледала
процентуална висина дуга према броју
хектара у северној Србији 1932. године:
Новчаним заводима и појединцима — зеленашима, дакле приватним зајмодавцима, сељак је дуговао 77,68% од укупне масе дугова.56 О борби за раздужење земљорадника поменути економист је написао: „... Ја ово схватам као једну озбиљну акцију. Ово је права Крсташка војна која се води противу неправде и угњетавања..."57 Ради заваравања и умирења огорчених дужника, друга влада шестојануарског диктаторског режима др Војислава Маринковића донела је 19. априла 1932. године Закон о заштити земљорадника. Задужени сељак био је овим Законом слабо заштићен. Уведен је само тзв. мораториј: одлагање принудне наплате потраживања од земљорадника — дужника у року од 6 месеци. За то време требало је да се донесе закон о конверзији земљорадничких дугова (о претварању постојећих дугова у друге, са повољнијим условима), али такав закон није донет, а рок мораторија је неколико пута продужаван. Пошто је „држава" више водила рачуна. о капиталистима, Закон о заштити земљорадника претворио се у закон за заштиту банкара. Према параграфу 5 тог Закона, могли су новчани заводи да обуставе исплату штедних улога, ако би за време трајања мораторија дошли у тешкоће плаћања због поремећаја кредитних односа. На основу истог параграфа краљевска влада је била овлашћена да може издавати посебне уредбе за поједине кредитне установе о одлагању наплате њихових обавеза.58 Тако је марта 1935. године решењем Министра трговине и индустрије „ ... одобрено Шабачкој банци одлагање плаћања на 6 година, према овом одобрењу каматна стопа на улоге износи 3% бруто годишње".59 Пронеле су се гласине да су штедни улози код новчаних завода постали безвредни. Ситни улагачи почели су да продају своје штедне књижице у бесцење, новчани заводи су их покуповали преко својих накупаца, ослободили се обавеза, а згрнуте милионе уложили у индустријска предузећа.60 Превејан потез обмане презадуженог сељаштва извела је профашистичка влада Милана Стојадиновића доношењем Уредбе о ликвидацији земљорадничких дугова 25. септембра 1936. године. У то време у Југославији је 800.000 сеоских домаћинстава дуговало 6 милијарди динара. Сељачки дугови нису отписани, како се чини из наслова Уредбе, већ су пренети на Привилеговану аграрну банку и земљорадник је постао њен дужник, те је и даље морао да отплаћује дугове у ануитетима на 12 година. Истина, Уредбом је предвиђено и снижење дугова: код свих дугова до 25.000 дин. за 50%; код дугова преко 25.000 дин. ако дужник не може да отплаћује дуг, могао је да тражи снижење за 30%; ако је дуг прелазио 50% вредности дужникове имовине предвиђено је „такво снижење дугова, да их сељак може платити". Уредба је, по изјави самог М. Стојадиновића, ставила ,,нвчане установе у бољи положај", да могу да наплате своја потраживања на време и у целини. Привилегована аграрна банка постала је дужник дотадашњим повериоцима — новчаним заводима. На основу њихових потраживања, ПАБ је била дужна новчаним заводима „одобрити обрачуне о висини дугова појединих дужника", а на њихов захтев, такође, и да им „изда бонове до висине њиховог потраживања".61 На тај начин су новчани заводи били обезбеђени код Привилетоване аграрне банке; њене обавезе, као „државне" банке, по закону гарантовала је држава. Државни приходи су највећим делом долазили од пореза, а сељак је био најбројнији и најјачи порески обвезник. Круг око „ликвидације" земљорадничких дугова затварао се на грбачи дужника. Оснивање локалних банака и груписање најјачих акционара вршено је и по основи припадности политичким странкама. Главни власници су се трудили, да акције њихове банке не доспеју у руке противника. На скупштинским и општинским изборима акционари и дужници једне банке представљали су „гласачку машину" у корист кандидата оне странке којој је банка припадала.62
|