НАПАД НА НЕМАЧКИ ГАРНИЗОН У ШАПЦУ Све јединице, партизанске и четничке, одређене да учествују у нападу на Шабац, биле су прикупљене на положајима око Шапца 18. септембра увече. Ваљевски НОП одред послао је у помоћ Подринском НОП одреду четири чете: две чете Подгорског батаљона, једну чету Рађевског батаљона и једну чету Војно-четничког одреда Зечевић — Мартиновић. Колона Ваљевског НОП одреда формирала се у Коцељеву, а одатле је, под командом Војина Софронића, команданта Подгорског батаљона, преко поцерских села стигла у село Штитар. Одатле је исте ноћи, 18. септембра, упућена у село Табановић под команду Штаба Поцерског батаљона.84 Отприлике истог дана приспеле су у Јеленачку шуму и јединице Посавског НОП одреда. Упућене према Шапцу од Црвене механе, имале су сукоб са једном немачком јединицом у Ориду и протерале је у Шабац. Од јединица Посавског НОП одреда у нападу на Шабац и у обезбеђењу напада учествовали су делови 4. батаљона, једна чета 3. батаљона и једна чета 1. батаљона. Снаге Подринског НОП одреда, Церског четничког одреда капетана Рачића и четничког одреда војводе Будимира Церског биле су, још који дан раније, поселе положаје око Шапца у луку: Јевремовића коса — Ливаде — Китог — Мајур — Магазиновача. После одлагања напада у два маха, 10. и 17. септембра, могло се коначно приступити разради плана и самом извођењу напада. Деветнаестог септембра у 19 часова одржан је у Штитару шири састанак ради саопштења плана напада, коначног утврђивања распореда јединица и њихових задатака. Састанку су присуствовали чланови штаба свих одреда и батаљона и сви командири чета, партизанских и четничких, а такође и сви политички комесари партизанских чета, чланови заједничког Штаба Ваљевског НОП одреда и Војно-четничког одреда поп Влада Зечевић и поручник Ратко Мартиновић. У сећањима учесника НОП из Подринског и Ваљевског НОП одреда не спомињу се на састанку руководиоци из Посавског НОП одреда.85 После уводног излагања Данила Лекића Шпанца и капетана Драгослава Рачића о значају освајања Шапца и о потреби заједничке борбе четника и партизана против окупатора, саопштења плана напада, разјашњења и дискусија по појединим питањима, усвојени су следећи елементи плана напада: напад отпочети ноћу 21. септембра; почетак напада тачно у 23 часа; знак за напад биће: испаљени топовски хитац из четничког топа у Богосавцу; до 23. часа све јединице да се у што већој тишини и што ближе привуку непријатељским положајима, а на дати знак да крену на јуриш; знаци распознавања за све јединице: „Убиј-вола". Заједничка команда свих јединица у нападу биће: командант капетан Драгослав Рачић, заменик команданта Небојша Јерковић, политички комесар Данило Лекић Шпанац. Штаб заједничке команде, односно команданта Драгослава Рачића биће смештен у Богосавцу. Општи распоред јединица: 1. Јединице Поцерског батаљона, Ваљевска група и четнички одред Будимира Церског нападаће на одсеку фронта од Савског моста преко Крсмановаче до Расадника, са задатком да разбију непријатељску одбрану код моста, на железничком насипу и у млину „Милошевић — Ристић", да. заузму северозападни део града и пресеку везе осталих немачких јединица са Кленком. Све јединице на овом одсеку стављају се под команду заједничког штаба: Милан Беловуковић, Војин Софронић и Здравко Шестић. 2. Јединице Мачванског батаљона и делови Церског четничког одреда, под командом Штаба Мачванског батаљона, распоредиће се на линији од Пастувске станице дуж сеоског пута до речице Камичак, са задатком да разбију непријатељску одбрану у Камичком гробљу и на десној обали Камичка, да заузму део града јужно од Мачванске и Јевремове, и западно од Вука Караџића улице, оријентишући се делом снага удесно, према јужној касарни, ради опкољавања непријатељских снага у њој. 3. Јединице Церског четничког одреда, под командом Штаба овог одреда, нападаће са јужне стране града, са положаја које су већ биле поселе у току опсаде, то јест: обема странама пута Богосавац — Шабац, са Јевремовића косе (Бећино брдо) и од Летњиковца, са основним задатком да заузму јужну касарну и околна непријатељска упоришта, а затим, у садејству са деснокрилном јединицом Мачванског батаљона, продиру са обе стране Масарикове улице (Преког шора) на север, према „Зеленом венцу". 4. Јединице Посавског НОП одреда и делови Церског четничког одреда заузеће распоред на линији од Летњиковца поред Думаче до Саве, и напасти непријатеља на Живинарнику, дуж улица Војводе Мишића, Милоша Поцерца и Поп Лукине, код Хемијске фабрике „Зорка", у Доњошорском гробљу и на Сави, те својим десним крилом продирати у правцу Железкичке станице и Баира, а левим ка центру града. 5. На овом састанку је такође одлучено да се једна устаничка јединица пребаци у Срем код Дреновачке аде, са задатком да нападне и заузме Кленак и спречи садејство артиљерије и тешког митраљеза, постављеног на торњу кленачке цркве, са немачким јединицама у Шапцу, а такође и да онемогући евентуално упућивање немачких и усташких јединица у Шабац. По раније припремљеном плану било је предвиђено да овај задатак изврши једна посебна чета Подринског НОП одреда, састављена од бораца који се добровољно јаве за извршење тог задатка и то углавном од Сремаца. У случају неуспеха и немогућности повратка у Мачву, требало је да се ова чета пребаци на Фрушку гору и уђе у састав Фрушкогорског партизанског одреда. За командира чете био је предвиђен Живан Жика Тадић, који је ради тога позван са положаја код Мачванске Митровице, а за политичког комесара Маринко Дукић. На упорно инсистирање четника, нарочито војводе Будимира Нерског, одлука је преиначена. и задатак поверен Будимиру Церском, као команданту специјалне групе од 150 четника из његовог одреда и 50 одабраних партизана.86 6. Ради обезбеђења јединица на положају код Шапца из~ вршена је опсада Мачванске Митровице, предузете мере контролисања реке Саве од Засавице до Раче, и Дрине од ушћа до Лешнице. На. правцима евентуалног непријатељског продора од Ваљева и Обреновца налазиле су се на положајима. јединице Ваљевског и Посавског НОП одреда. Рачунало се такође и на снаге Јадранског четничког одреда и Лозничке партизанске чете у случају непријатељског продора јужно од Лешнице до Бање Ковиљаче. Преглед свих снага, партизанских и четничких, којима је располагала заједничка команда, како за непосредно извођење напада, тако и за обезбеђење на ширем простору око Шапца, изгледа овако: 1. — На одсеку Крсмановача — Расадник биле су следеће јединице: Група за прелазак у Срем; Поцерски батаљон — 1, 2. и 5. чета, Бомбашка чета, минерско одељење и 4 „помоћне чете" (Глушачка, Ноћајска, Узвећанска и Шеваричка); Група Ваљевског одреда — 3. и 4. чета Подгорског батаљона, 11. чета Рађевског батаљона87 и чета Милоша Вучковића Војночетничког одреда Зечевић — Мартиновић; Ударна чета Подринског НОП одреда; две чете четничког одреда Будимира Церског.88 2. — На одсеку Расадник — Камичак биле су ове јединице: Мачвански батаљон — 1, 2, 3. и 4. чета, Пионирска чета, минерско одељење и 3 „помоћне чете" (Дубљанска, Добрићка, Липолиштанска); делови Церског четничког одреда — Белоречка и Иверачка чета, и „Вод смрти"89 3. — На одсеку Камичак — Летњиковац била је главнина Церског четничког одреда, а по сећању неких учесника следеће чете: Николе Сокића, Добрићка, Вукошићка, Свилеувска, Текеришка, Варњанска, Лешничка и Бадањска чета.90 4. — На одсеку Летњиковац — Сава било је две чете Посавског НОП одреда, и чете Церског четничког одреда: Мачванска, Јадранска и Бојићко-јевремовачка.91 Поузданих података о бројном стању и наоружању устаничких јединица, које су непосредно учестворале у нападу на Шабац, нема, али се на основу напабирчених података из разних сећања може извести следећа процена: Поцерски батаљон — 3 чете по 70 бораца, Бомбашка чета 50 бораца, чета Жике Тадића 50 бораца, свега 310 бораца; Мачвански батаљон — 4 чете по 70 бораца, Пионирска чета око 70 бораца, свега 350 бораца; два минерска одељења — 10 бораца; Ударна чета — 40 бораца. Подрински НОП одред имао је у нападу на Шабац свега око 710 бораца. Подгорски батаљон — 2 чете по 60 бораца, чета Рађевског батаљона 50 бораца, чета Војно-четничког одреда око 80 бораца. Група Ваљевског НОП одреда имала је свега око 250 бораца. Посавски НОП одред — 2 чете, свега око 150 бораца. Партизански одреди заједно су имали свега око 1.110 бораца. Церски четнички одред извео је на положаје око Шапца 13 чета по 50 бораца. и „вод смрти" — око 30 бораца, свега око 680 бораца. Будимир Церски довео је од свог одреда 2 чете по 70 бораца, са групом за прелазак у Срем од 150 бораца, имао је свега око 290 бораца. Четнички одреди су имали код Шапца свега око 970 људи. Укупно је за напад на Шабац било прикупљено око 2.080 људи. У нападу је учествовало 17 партизанских и око 17 четничких чета, укупно 34. У просеку свака чета имала је по 2 пушкомитраљеза — свега 68. Тешких митраљеза било је укупно пет. Партизани су имали два — Подрински и Ваљевски НОП одред по један, а Церски одред је имао три. Устаници су пред напад пронашли и две хаубице 105 милиметара. Једну је пронашла Поцерска партизанска чета и она је предата Церском четничком одреду. Довучена је најпре у Богосавац, а у предвечерје напада извучена на положај на Бећином брду.92 Другу хаубицу пронашао је Подрински НОП одред. Она је 20. септембра превучена запрегом од 3 пара волова из Штитара у Табановић, а 21. септембра увече извучена је на положај на Крсмановачи. Била је без нишанских справа. Одељење од 6 артиљераца, на челу са активним артиљеријским наредником Веселином Алексићем, саставили су из својих чета Подгорци. Хаубица је довучена до савског насипа. Положај јој је био одређен крај саме реке Саве. Да не би били сувише уочљиви, нису смели да је воловима превуку преко насипа, већ су је превукли 6 партизана-артиљераца и 3 гонича волова. Укопали су је крај Саве одакле се одлично видео циљ — Савски мост. И четничка и партизанска хаубица имале су само по 3 гранате.93 Штаб Подринског НОП одреда учинио је и последњи напор да се побољша наоружање јединица које ће учествовати у нападу. О томе је Пашко Ромац забележио: „Данило Лекић је сакупљао оружје на све стране и давао га борцима који су требали да учествују у борби за Шабац. Чак је узео, заједно са муницијом, и она два пушкомитраљеза од Фрушкогорских партизана што су допратили робијаше".94 За случај тежих губитака или већег замора, ако напад дуже потраје, за попуну јединица и смењивање појединих делова, Подрински НОП одред је привукао у Табановић и Мајур 7 сеоских партизанских чета. Предвиђало се и учешће Бомбашке чете, а посредно су учествовале у нападу и пионирске чете, минерска одељења, санитет и интендантура. Укупан број људства у овим јединицама био је близу 500 партизана. До дана напада била су уређена превијалишта: у Табановићу, Слепчевићу, Богосавцу, Варни и Поцерском Причиновићу. За превијалиште у Варни четници су били мобилисали др Мику Селенића, војног лекара родом из Поц. Метковића, који је после априлског рата живео у селу, и др Данила Малешевића, родом из Варне, са лекарском ординацијом у Синошевићу, и 3 болничара БЈВ. Уочи напада одређена су и четна санитетска прихватилишта.95 По наређењу Штаба Подринског НОП одреда Сеоска партизанска чета у Поц. Причиновићу добила је задатак да организује превијалиште, да се прикључи устаницима, износи и прати рањенике до превијалишта које је било смештено у Рашевића кући. 5. — На обезбеђење су распоређене следеће јединр!це: Код Мачванске Митровице — 3, 4. и Пионирска чета, и делови Ноћајске, Засавичке и Салаша Ноћајског чете Поцерског батаљона, и један вод Церског четничког одреда. За контролу Дрине и Саве од Лешнице до Равња биле су одређене: Семберијска партизанска чета у Црној Бари, и Равњанска, Бадовиначка, Прњаворска (Пујина), Новоселска, Лешничка и Салаша Црнобарског сеоска партизанска чета. За обезбеђење од Ваљева упућена је на Добраву 1. чета 1. батаљона, а од Обреновца обезбеђење су вршили делови 4. батаљона Посавског НОП одреда. У Петковици је ради обезбеђења остала „заштитна чета", а доведен је и један вод Лозничке партизанске чете. Команду места у Богатићу ообезбеђивала је Богатићка чета. Лозничка гхартизанска чета била је смештена у Брезику код Лознице, а Поцерска партизанска чета се преместила у Синошевић. Током 20. и 21. септембра команде појединих одсека фронта са командирима чета вршиле су извиђање терена. По сећању Веселина Алексића „пошли смо у извиђање терена за напад на Шабац. Кренули су командант Дева, Софронић, Живан Димитријевић — Гија, Милан Радовановић и остали командири чета и ја са њима као артиљерац... Од команданта Софронића добијем одређено место за постављање хаубице... и задатак да са својом хаубицом порушим изграђени део моста на Сави преко којег би Немци могли добити помоћ или се повући из Шапца".96 Душан Антић се сећа да су Рачић и 'Матић од четника, Бајалица, Губеринић и он од партизана неколико пута излазили на положаје да извиде терен и какво >је стање код јединица, „тако да је на основу тих извиђања и направљен план за напад на Шабац" 97 Марко Опачић, тада дурир 2. чете „Радосављевић", сећа се: „Два дана после мог доласка у партизане кренуо је Штаб батаљона да извиђа терен. Повели су и мене, као познаваоца терена. Били су Лала, Бајалица и још неко, али се не сећам ко. Ишли смо од Мајура ка Шапцу, с десне стране пута, до близу Пастувске станице" 98 Подаци о бројчаној снази непријатеља у Шапцу, с којима је оперисала устаничка команда, нису били у потребној мери реални. У сећањима свих учесника у нападу који су о тој ствари писали, или причали записивачима, појављује се исти нетачан податак: за време напада у Шапцу је било око 300 Немаца и око 400 недићеваца99 На том послу неискусна и неразвијена обавештајна служба Одреда је затајила. Да ли су четници били боље обавештени — не зна се, али и ако јесу, они то нису саопштили партизанском руководству. Податак о недићевцима, иако скоро тачан, био је безначајан. Немци су их разоружали и спровели у Београд, и у борбама против партизана нису се појавили све до пред крај октобра, изузев мањег броја жандарма, којима је указано поверење да бране Шабац баш на оном одсеку, где су нападали партизани. Податак о броју немачких војника био је сасвим нетачан, далеко испод стварног стања. Њих је било много више и од збира од 700 људи, колико је, по мишљењу партизанских извештача, укупно било непријатељских војника у Шапцу. Према немачким изворима, посада у Шапцу пред напад састојала се из ових јединица: 2. бат. 750. пеш. пука, без 6. чете; један стрељачки вод и пола митраљеског вода 592. ландесшицен батаљона; 3. чета 64. рез. полиц. батаљона; један мањи одред белогардејаца; око 80 Недићевих жандарма; нешто усташке милиције; два топа и два тенка.100 Сам 2. батаљон имао је преко 700 људи. Ако је свих других било око 400, што је могуће, посаду у Шапцу је сачињавало више од 1.100 војника. Подрински партизански одред, изгледа, није имао у Шапцу таквог обавештајца, који би могао да црпе податке из непријатељске средине, већ се ослањао само на чланове КПЈ и скојевце. Они су марљиво обавили свој задатак, али су им могућности биле скучене. До потребних података могли су да дођу само извиђањем и посматрањем. Прорачунавајући бројно стање непријатељских јединица само на основу процене броја војника који су се тренутно, у току дана, налазили у једној смени на положајима око града, у бункерима, стражарницама, митраљеским гнездима и рововима, превидели су већи део војника размештених у касарнама, трима основним школама, Гимназији и Учитељској школи. С друге стране, извештачи су дали веома добар и детаљан приказ распореда непријатељских упоришта. Радили су и скице, истина неуке и невеште, али тачне, на којима је био убележен број и распоред митраљеза и топова. Дали су и плајн градске канализације, којом се могло допрети у центар града. На основу извиђања терена и података добијених из града, команде појединих одсека фронта извршиле су распоред чета и четним командама саопштиле полазне положаје, правце напада, задатке, расположиве податке о непријатељу и суседне јединице, с којима ће у току напада одржавати везу и усаглашавати дејства. Неке команде чета добиле су чак и скице оног дела града који треба да нападају, са означеним непријатељским упориштима.101 Пре састанка од 19. септембра и доношења коначне одлуке о нападу, Штаб Подринског НОП одреда је одустао од свих комбинација о ангажовању ударних група из самог града и о њиховом дејствовању унутар непријатељског распореда. Ударне десетине такорећи више нису ни постојале због одласка у Одред чланова КПЈ и скојеваца, углавном руководилаца десетина, а више због тога што је све оружје било изнето из града у Одред. За време опсаде Шапца био је постављен задатак неким члановима Партије „да се пронађу погодна склоништа, да би се убациле партизанске десетине да дејствују приликом напада на Шабац... После се од тога плана одустало".102 Примивши од Данила Лекића Шпанца задатак да оформи чету за прелазак у Срем, Живан Тадић је из 3. чете, на положајима код Мачванске Митровице, одвојио 30 добровољаца. „Углавном су се одмах јавили сви Сремци и другови из Дреновца, пише Живан Тадић. Од Сремаца било их је највише |из Лаћарка. Колима смо отишли преко Богатића на положај према Шапцу, где се тада налазио Штаб батаљона и где је била прихватна болница. Ту су нам се припојили борци из других чета. Са њима је био и Маринко Дукић, који је тада ишао као политички комесар..."103 Пре но што су кренули из Салаша Ноћајског, Жика Тадић је упутио неколико бораца у Дреновац, да и они учествују у припремању дереглије и чамаца за превоз преко Саве. Припреме је, по договору, требало да изврши Будимир Церски са својим четницима. Кад је партизанска чета стигла у Дреновац, Будимира Церског и његовог одреда ту није било, а на припремама су нешто радили партизани послати из Салаша Ноћајског, са Тихомиром Савковићем из Дреновца. Будимир Церски је из Табановића, уместо у Дреновац, одвео своје људе на Чеврнтију: у околним колибама нашли су ракије, понапијали се и почели да шенлуче, пуцајући напразно. Тако су привукли пажњу усташа, који су запосели леву обалу Саве према Чеврнтији, а онда се цео дан чаркали и пушкарали. „Дуго смо чекали четнике и консултовали се међу собом шта да радимо: да их чекамо или да идемо, пише Жика Тадић. Време је пролазило, приближавао се час објављивања напада, па је партизанска чета одлучила да се сама пребаци у Срем. На једном већем чамцу најпре се неопажено пребацила једна група од 7 — 8 бораца са пушкомитраљезом. У тој групи су били и дотадашњи водници Драгољуб Бурмазевић и Андрија Рујовић. Кад су и остали почели да се пребацују дереглијом усташе су их приметиле, отвориле ватру и осветлиле Саву ракетама. Партизани су морали да се врате и одустану од пребацивања. Успела је да се врати и група која је већ била прешла на ону страну. О свему су известили Штаб и добили наређење да дођу у састав Поцерског батаљона. „Упутили смо се на положај према Шапцу, пише даље Тадић. На имању Крсмановића наишли смо на партизанску чету Пере Савића... На Крсмановићевом имању затекли смо четнике како безбрижно спавају. У току дана пили су ракије, о чему су нам причали сељаци из Дреновца. Уз то су намерно припуцавали преко Саве на усташе и заподевали са њргма чарке. Пера је викао на команданта четничког, рекао му је да је издајник и саботер".104 Тако је план о нападу на немачке јединице у Кленку од стране четника Будимира Церског намерно онемогућен. Има више разлога и знакова за сумњу да су Будимир Церски, који је као Пећанчев војвода непрекидно био у дослуху са окупационим и квислиншким властима у Шапцу, и један Рачићев командант батаљона, који је био сарадник Абвера, обавестили непријатеља у Шапцу о плану напада, распореду устаничких снага, открили знаке распознавања, час напада и знак за почетак напада. У партизанским јединицама команде чета извршиле су припрему бораца за напад. „Двадесет првог септембра, пише Милан Цикота, у касним поподневним часовима, командир је наредио да се чета окупи ради важног саопштења. То саопштење односило се на непосредни задатак — напад и ослобођење Шапца. Саопштено је да ће се напад извршити следеће ноћи.. ,"105 Са падом мрака чете еу кренуле на полазне положаје, у различито време, зависно од удаљености места сакупљања чете до места које је било предвиђено да се поседне до 23 часа, а да непријатељ не примети приближавање. О распореду чета, о току напада и извршењу задатака, нешто више података има са одсека Поцерског батаљона, мање са одсека Мачванског батаљона, а о нападу четничких јединица и Посавског НОП одреда зна се врло мало. Први напад. У 23 часа хаубица са Бећиног брда огласила је првим хицем почетак напада на Шабац. Одмах је и спремна хаубица на Крсмановачи испалила први хитац, а убрзо затим и преостале 2 гранате на Савски мост, а онда су се артиљерци вратили у састав својих чета. Са свих положаја устаничке чете су кренуле у напад. Од Саве до Расадника напад је извршен по следећем распореду: Прва чета Поцерског батаљона налазила се до Саве, поред самог насипа. Задатак јој је био да заузме бункере испод моста и на насипу испред моста. Пред напад на Шабац број бораца у овој чети је био нешто повећан. Чета је кренула у напад од Мијатовића колиба и поред самог насипа пришла на око 500 метара до моста. Ту је била прикована за земљу јаком митраљеском ватром са две стране — из Кленка, и од моста и железничког насипа. У зору чета се повукла на полазни положај.106 Само је један борац био рањен. „Када смо се вратили из напада нашли смо четнике како седе на зборном месту. Пера Савић је одмах почео да се свађа са четничким командантом", сећа се Властимир Ерчић.107 Пета чета Поцерског батаљона кренула је средином Крсмановаче, одвојила се удесно и наступала у правцу железничког насипа, ближе Савском мосту. Успела је да ее примакне на око 200 метара до насипа. До зоре су борци остали ту, лежећи највећи део времена у води, затим су се повукли на полазни положај, без губитака.108 Удесно од ових двеју чета Поцерског батаљона биле су распоређене чете Ваљевског НОП одреда: 11. рађевска чета, 3. Подгорска чета, чета Милоша Вучковића. Ова група кренула је у напад са Мијатоваче, без отпора прешла пругу између пута Табановић — Шабац и њеног завијутка ка северу и избила на Камичак, пре сигнала за напад. Чим је дат знак за напад пуцњем из хаубице, „ту се отворила паклена борба. Немци су знали, јер је таква ватра из пушкомитраљеза отворена да није било могуће учинити било какав покрет, и трајало је око један сат. За све време ми смо морали да лежимо. Када је престала њихова ватра, ми смо почели даље да се пребацујемо", причају учесници из Подгорског батаљона. Све три чете (од 3. подгорске само један део са командиром чете, док је други део са замеником командира заостао) пришле су до првих кућа. „Ми смо овде у ствари очекивали да сви уђемо заједно и да их (непријатељске снаге) полако потискујемо". Пошто јединице са леве и десне стране нису доспеле у висину линије ових чета и оне су се у зору вратиле на полазни положај.109 Од Ратарске школе у правцу млина „Милошевић — Ристић" нападале су 4. подгорска чета, поред пруге и пута Табановић — Шабац, и Мајурска четничка чета из одреда Будимира Церског, до пута Мајур — Шабац. О учешћу четничке чете у нападу нема података. Подгорска чета је потиснула Немце од кантара (на крају улице Војводе Путника) и продрла до млина, али није успела да га заузме, те се ујутру повукла до Ратарске школе.110 Радивоје Максимовић, који је за време напада становао у Мачванској улици, по свом сећању и причању суседа и других грађана описује неке појединости о нападу на млин: „Једна група партизана избила је улицом Војводе Путника у непосредну близину моста и млина. Покушала је да уништи митраљеско гнездо на млину и бункере на мосту, али није успела. Једна група од 16 партизана била је ушла у другу кућу и двориште од млина с намером да одатле нападне на млин, али под капијом куће Витомира Ерчића погинуо је вођа групе, који је први пошао у напад. Остали су се провукли кроз Ерчићево двориште и повукли се ка пољани".111 Драгић Милинковић прича: „Где је сад пијаца на Камичку био је немачки логор и посада. Ту је упало 10 партизана и бацали бомбе".112 „По причи знам, каже Марко Опачић, да су наши ишли да пале млин „Ристић и Милошевић" са боцама бензина, да су се Немци попели на спрат и да је један борац погинуо на степеницама при покушају да се попне".113 Десном страном пута Мајур — Шабац и улице Војводе Путника нападала је 1. чета Мачванског батаљона. Чета је око 22 часа пошла из Мајура на полазни положај код Пастувске станице. „Наш задатак био је да очистимо део града који се простире крај цесте Мајур — Шабац до раскрснице улице, која излази на цесту за село Богосавац, пише Милан Цикота. Очекивали смо уговорени знак за напад. Први испаљени хитац, а затим и други подигао нас је на ноге и моја чета је у колони, по десетинама, кренула на извршење свог задатка. Непријатељ је отворио жестоку ватру из пешадијског наоружања, а почела је тући и артиљерија са положаја који су се налазили у селу Кленак. Ми смо се дохватили првих кућа, у граду су погашена светла".114 Драгић Милинковић, борац исте чете, овако описује напад: „Добијемо наређење да се пребацујемо јединачно у „Привреду" (Ратарска школа). Пођем са првом тројком. Пребацимо се преко пута, у чарапама, од „Привреде" до првих кућа с леве стране, онда опет пређемо преко пута на десну страну, па испод зида — десно. Пребациле су се прво две тројке, а од треће само двојица. Примете их Немци са млина, почну да туку пут и више нико није могао да се пребаци. По наређењу Цуцићевом дођемо у двориште Нестора Бреновачког. То је тачно преко пута млина „Милошевић — Ристић". Полегали смо у дворишту. Чујемо Немце на улици, бацају ракете, и кад осветли ми спазимо Немца са митраљезом на млину, на прозору — туче ка Мајуру. Јефта Драгосављевић убије немачког митраљесца на млину. Немци упере рефлекторе на авлију и почну тући бацачем — пало је 6 граната. Ми се дигнемо и побегнемо за шталу, а Немци већ улазе у авлију. Пред зору се пребацимо истим путем назад.115 Ујутру се цела чета повукла до Пастувске станице. Друга чета „Радосављевић" Мачванског батаљона са Белоречком четом Церског четничког одреда, имала је задатак да напада правцем Мали забран — Камичко гробље. Обе чете кренуле су из Малог забрана и дошле до Камичка, али кад га је требало прегазити, четници су одбили. Друга чета је прегазила Камичак, успела да потисне жандарме и немачке војнике, да заузме њихове положаје у Камичком гробљу, али даље није могла да напредује због жестоке митраљеске ватре са две стране: из улице Авде Карабеговића и са левог бока, из млина „Милошевић — Ристић". Четници су заостали и нису ни ступали у борбу. Пошто јој није јављено да се повуче, 2. чета је и сутрадан, 22. септембра, остала на десној страни Камичка прикривена у једној шумици поред гробља. По сећању Душана Антића „те ноћи Жића Крајчиновић из Глоговца и његов помоћник на пушкомитраљезу успели су да продру до самог Камичког моста. Пошто нису могли да се врате, завукли су се у једну кућу и ту остали цео дан до пред вече, и тек тада су успели да се повуку. Они су цели дан били у истој згради са Немцима, а раздвајао их је само један зид".116 Друга чета се тек увече, 22. септембра повукла на полазни положај. Никаквих података нема о учешћу Четврте чете Вука Цвијановића у нападу. У првом нападу у резерви су биле 2. чета Поцерског батаљона у Магазиновачи, 3. чета Мачванског батаљона у Мајуру и Ударна чета у Штитару. Већи део снага Церског четничког одреда био је ангажован у нападу на јужну касарну. Са полазних положаја на линији Ливаде — Бећино брдо (Јевремовића коса) продирале су четничке чете са обе стране путева Богосавац — Шабац и Јевремовац — Шабац, и између њих. Дошле су до жичане огране око касарне и ту заустављене жестоком митраљеском и пушчаном ватром. Детаљнији подаци нису познати, сем да су левом страном пута Богосавац — Шабац нападале Вукошићка и Свилеувачка чета.117 Као и остале, и јединице Церског четничког одреда у свитање су се повукле на полазне положаје. Са овог одсека фронта у превијалиште у Варну за цело време напада на Шабац донесен је само један рањеник.118 Две четничке чете под командом Николе Сокића успеле су да се провуку од Бећиног брда у улицу Војводе Мишића. Кад су се упутиле левом страном улице према болници, са раскршћа код улице Проте Смиљанића дочека их јака митраљеска ватра. Четници се склоне у једно двориште, а онда их Сокић поведе на супротни крај улице Војводе Мишића. И са те стране Немци отворе на њих ватру из митраљеза и бацача, и натерају их на повлачење. Пошли су према Тркалишту, у расвитак. Опазе их Немци и са трибина оспу из митраљеза, те се четници повуку према Летњиковцу.119 Од Летњиковца су нападале и Мачванска, Јадранска и Бојићко-јевремовачка чета. У хроници села Бојића Милован Ђорђевић пише о Бојићкој чети, која је имала „33 човека" и пре напада на Шабац прокопала друмове на тромеђи између Метковића, Бојића и Слатине, и наставља: „Бојићка чета учествује и у нападу на Шабац 21. септембра и била је смештена до напада у Варни, а уочи напада у селу Јеленчи. Њен правац напада био је Думача — „Зорка" — Поп Лукина улица. И ту, у Поп Лукиној улици гину Љубиша Пантић, Драгутин Андрић и Живота Глигорић. Делови чете се још исте ноћи пред зору повлаче из града, а трећи вод је остао до 15 часова. Једна патрола ове чете под командом Мила Ковачевића, заједно са још 25 четника Другог четничког батаљона којим је ко~ мандовао Миле пробила се до Камичка и склонила се у кућу Мила Тадића. Имали су задатак да се споје и успоставе везу са партизанима који су водили огорчене борбе против Немаца на сектору око речице Мутник — Камичак. До успостављања везе није дошло јер су Немци све своје снаге и расположиве тенкове бацили према партизанима. Андрија Будаковић прича: „Борба је била жестока. Кључало је ко у казану. Улицом су стално крстарила санитетска кола са рањеницима и камиони са муницијом. Стално се чуло гломарање тенкова. Били смо опкољени. Командант је наредио да се постави митраљез на прозор према улици за сваки случај. У кући смо остали до 9 часова пре подне, а затим смо се попели на таван. Увече, у 10 часова сишли смо и истим путем, преко Старог гробља и парка, користећи речицу Камичак од железничког моста, избили на Саву".120 О учешћу јединица Посавског НОП одреда до сада имају забележена казивања двојице учесника. Милош Стефановић, борац 2 чете 3. батаљона, прича: „Моја чета је пошла у напад од Летњиковца, преко Шипурских ливада према Живинарнику. Прешли смо преко канала и где је сад пијаца (ту су били неки хватови) убили смо 3 Немца и заробили један пушкомитраљез. Допрли смо отприлике до иза данашње пијаце, дошли скоро до Болнице. Други делови Посавског одреда, не знам да ли једна или више чета, нападали су путем Думача — Шабац и прздрли до кафане „Шаран". Немци су били код „Зорке" и било је отпора, али не великог. Чуо сам тада да је једна десетина Посавског НОП одреда требало да дође канализацијом до центра Шапца, али не знам да ли је то и остварено... Пред зору смо добили наређење да се повучемо од града до Шипурских ливада. Ја сам одређен да отпратим тројицу рањеника у превијалиште у Малу Врањску. Те ноћи било је око 5 погинулих из Посавског НОП одреда. На тој страни нападали су с нама и четници и једно време су продирали с нама напоредо, али су се први повукли и почели тући по нама... Не сећам се да смо нападали и друге ноћи".121 О суделовању једне чете 4. посавотамнавског батаљона Посавског одреда у нападу на Шабац причао је Вукашин Тодоровић. По његовом сећању, чету је од Миокуса до предграђа Шапца довео командант батаљона Света Поповић. Правац напада ишао је кроз колонију „Зорке" до ивице Шапца, а одатле је чета пушкарала на део града између Поп-Лукине и Милоша Поцерца улице. „Немци су ту били утврђени, каже Тодоровић. Света Поповић је био врло разложан човек, реалиста, и није имао илузија да ће Шабац бити заузет. Знао је наше и немачке снаге и наоружање, па је чувао људе. Из те чете није било губитака. То је био више демонстративан напад, подршка удару са неког другог правца, вероватно од Мачве".122 Пред зору су се повукли на полазне положаје иза Добраве у Миокус и Предворицу. Нису учествовали у нападу друге ноћи. О нападу на Шабац са истока, од Думаче, пише Љуба Марић: „Немци су о нападу били раније обавештени. Знали су тачно када ће почети, па су због тога блокирали град и нису дозвољавали, сем са специјалним пропусницама, излазак из града... По плану који смо ми доставили партизани су градском канализацијом избили у центар града. Изашли су баш у непосредној близини Крајскомандантуре, која се налазила у „Зеленом венцу" и одмах почели напад на њу". Скојевци из војних десетина, каже Марић, самоиницијативно су помагали устаницима који су продрли у град: „Чланови десетина, скојевци, повезивали су изоловане партизанске групе које су продрле у град, а међусобно нису могле да остваре контакт. Првог дана напада из скровишта муниције издате су све количине бомби и метака које смо имали и предате партизанима. Те су бомбе након једног сата дејствовале у Поп Лукиној улици на немачки тенк и аутомобил, али нису били погођени. Немци су наставили патролирање кроз град. Чланови групе снабдевали су храном борце који су вршили напад на Шабац. На рејону Доњи Шор Немци су раниши, а затим и убили 7 људи, а такође и стрељали портира фабрике „Зорке" Спасоја Сомборца што се јавно солидарисао са партизанима у моменту напада. Партизани су убили 3 Немца на Прашкој банци и ликвидирали митраљеско гнездо. Од фолксдојчера радник фабрике „Зорке" Фрања изгубио је руку у тој борби". По Марићевом сећању партизани су ослободили цео овај део града, а „Немци су још давали слаб отпор у Стругари".123 Једна мања четничка једница, такозвани „Вод смрти", убачена је у Шабац са задатком да дејствује у самом граду. Највише је у овом воду било младића из Шапца, а водник је био Војислав Коцић, активни наредник, који је до априлског рата службовао у Шапцу и добро је познавао град. „Вод смрти" је успео да се пробије до улице Вука Караџића. Даља судбина ових тридесетак четника није довољно позната. Изгледа да су се пред зору растурили, да би се прикрили и преданили у Шапцу у кућама оних четника који су били из Шапца, код познаника и пријатеља, највише у улици Вука Караџића и у мањим околним улицама. Приликом претреса града, 24. септембра, Немци су их све открили и похватали. Неки су пружили отпор и изгинули у двориштима и на улицама, неки су се сами предали.124 Рано ујутру 22. септембра све устаничке јединице, изузев наведених делова и појединаца, који су по невољи заостали у граду, налазиле су се на положајима са којих су протекле ноћи кренуле у напад. Губици устаничких снага у првом нападу нису били велики. Из Подринског НОП одреда те ноћи погинула су 2, а рањен само 1 борац. Други напад. Учесници у нападу не говоре ни о каквим догађајима преко дана, 22. септембра. Изузев непрецизног узнемиравања артиљеријом из Кленка, других покушаја од стране непријатеља није било. Партизанске чете су се одмориле и средиле на својим положајима. Док је на фронту било мирно, околна мачванска села у позадини била су узнемирена присуством четника Будимира Церског. Било их је у Дреновцу, М. Причиновићу, Штитару, Табановићу, Мајуру. Усплахирено су причали: „Изгибосмо на Шапцу", иако борбе нису ни видели. Уносили су панику и немир у народ, а истовремено наређивали да им се пеку пилићи, прасићи, гибанице, да им се доноси ракија.125 Тако је било у позадини дуж целог четничког „фронта". Светозар Цвеја Лукић, који је протекле ноћи учествовао у нападу у групи Николе Сокића, прича: „Кад смо дошли у Летњиковац видео сам групу официра међу којима је био и Рачић. Храбри нас: Браћо, немојте мислити да је ово неуспех, ово је проба..." и тако даље. Није ми се свидело онда што је бојиште напуштено одмах. Отишли смо у Горњу Врањску, у Миливојевиће. Кад тамо, доста четника. Било је око 20 — 30 печених јагањаца и прасаца, једе се и пије, много мртвих — пијаних... Друге ноћи, и касније, нисмо нападали. Преко дана нисмо постављали никаква обезбеђења, могли су нас Немци све похватати".126 Заједничка команда анализирала је ток борби претходне ноћи. Сабрана искуства и уочени недостаци, употпуњени подаци о непријатељским снагама, тачкама и ватреној снази одбране, пренесени су затим на састанцима са штабовима батаљона и размотрен план напада за идућу ноћ. Јединицама је еаопштено строго наређење команданта заједничке команде капетана Рачића, које се, дакле, односило и на четнике и на партизане: да се свако ко напусти положај сматра дезертером, да се такав одмах приведе њему лично у Штаб и да ће сваки дезертер бити стрељан. Распоред јединица за други напад остао је у основи исти, извршене су само незнатне измене. У борбу је уведена новоформирана чета Жике Тадића и постављена на положај 1. чете Поцерског батаљона и са истим задатком — заузимање Савског моста; 1. чета је заузела распоред на правцу напада 5. чете, која је повучена у резерву; 2. чета Поцерског батаљона (прве ноћи у резерви) добила је положај на делу фронта који су прве ноћи држале левокрилне јединице Ваљевског НОП одреда. Ударна чета се преместила у први мрак из Штитара у Ратарску школу и добила је задатак да заузме млин „Милошевић — Ристић", да прегази Камичак и продире ка центру града. Лево и деено од ње, поред железничке пруге и пута Мајур — Шабац, распоређене су чете Будимира Церског. Јединице Ваљевског НОП одреда су на тај начин добиле ужу линију напада. О променама на другим деловима фронта није познато. Штабови батаљона и команде чета добили су задатак: за поновљени напад да одаберу и одреде десетине и групе бомбаша, да им дају задатак да се пре почетка напада неопажено увуку у град, и кад почне напад да дејствују изнутра на непријатељска упоришта на правцу напада својих јединица. Формирана је из Бомбашке чете ударна група бомбаша а Мачвански батаљон формирао је три групе бомбаша од 3 — 5 бораца, наоружаних пиштољима и бомбама, и снабдевених маказама за еечење жице. Поцерски батаљон одредио је једну десетину из 1. чете за извршење овог задатка. Час почетка напада остао је исти као и претходне ноћи, а знаци распознавања су измењени. Није одређиван никакав видљиви и општи знак за почетак напада. Добивши задатак да „по сваку цену ослободе град" партизанске јединице су ове ноћи нападале далеко енергичније и користећи искуства, познавање терена и систем непријатељске одбране, и много умешније. Чета Жике Тадића је у надирању поред насипа крај Саве допрла отприлике до исте линије на којој је претходне ноћи заустављена 1. чета. Ни ова чета није успела даље да се пробије. Прва чета Поцерског батаљона избила је на мочварно поље Михајловац (Вашариште) са намером да одсече Савски мост од града и северне касарне и да, садејствујући са четом Жике Тадића, заузме бункере код моста, али преко брисаног простора није могла даље. На око 100 — 150 метара од моста, по десетинама, лежали су приковани ватром око 5 сати. Било је већ свануло када је дошао Здравко Шестић и повукао их, кроз ритове, шибље и врбаке. Група Ваљевског НОП одреда је ове ноћи напредовала много више него претходне. „Друго вече имали смо већ неко искуство, забележено је у Историјату Подгорске групе. Нисмо се развијали у стрелце као први пут, већ смо кренули у колони један по један.... пре почетка ватре пришли смо сасвим близу". Са десетином из чете Пере Савића на левом крилу, уз помоћ партизана — водича из Шапца на дееном, група је заузела железничку пругу, прешла Камичак и избила на леву страну улице Краља Милана. У борби на Старом гробљу погинуо је митраљезац из једне Подгорске чете Миодраг Миша Павловић, земљорадник из Тулара. Поред њега су рањена још два партизана. Немци еу организовали одбрану дуж десне стране улице Краља Милана, ивицом парка, до железничке пруге. Партизани су пуцали из кућа и дворишта са леве стране улице и из баре поред тадашње улице Кнез Иве од Семберије. Десно крило Ваљевске групе продрло је у парк и зашавши кроз бару иза парка за леђа Немцима, на крају улице Краља Милана с десне стране, одбацило их одатле. Са Ударном четом требало је у нападу на млин да учествују и чете Будимира Церског. Мика Митровић је послао патролу да успостави везу с њима. Патрола их није нашла на положају. Мика је наредио патроли да их потражи даље, иза положаја. Патрола је ишла иза. линије фронта све до Саве, али њих нигде није било. У повратку, трагајући за њима дубље у позадини, патрола их је нашла у колибама и кућама села Табановић, где пијани и не мисле на напад. Ударна чета је пошла сама у напад. Да би истерали непријатеља из млина, борци Ударне чете одлучили су да млин запале боцама с бензином. Пре поласка. у напад борци су се изули и оставили обућу у дворишту Ратарске школе. Пошли су кроз багремар, затим од куће до куће, из дворишта у двориште, пузећи и претрчавајући, дошли до гараже Мила Марчића, односно у прво двориште до млина,. „Пошли смо да запалимо млин, сећа се Јосип Антоловић Хрват. Ишли смо по двориштима, а улицом су ишли тенкови. Покушали смо да их запалимо. Бацили смо на један тенк запаљену флашу бензина, а други је опалио по нама".127 Из дворишта Мила Марчића није се могло прићи млину. „Простор испред млина свуда је био осветљен сијалицама, прича Жића Новаковић. Тада смо Мија Јовановић, Влада Џавић, неки Рашевић и ја гађали сијалице из пушака и неколико угасили. Десетак минута касније из млина је покуљао дим и почела је да га туче артиљерија из Кленка. Немци су се повукли из млина преко Камичког моста, а млин запалили и јавили артиљерији у Кленку да гађа млин. Удариа чета одатле крене лево, пређе пут за Табановић на крају улице Хајдук Станка (близу садашње Сточне пијаце) и избије на канал Камичак. Десетак бораца било је већ прегазило Камичак кад је стигло наређење да се чета повуче. Било је око 3,30 часова".128 По сећању Јосипа Антоловића „пребацили смо се преко Камичка. Опет смо се држали башта иза кућа. Сећам се, једном другу је случајно експлодирала бомба у неком кокошинцу. Било је и смеха. Учинило ми се да смо тако стигли до центра, до „Зеленог венца". Када сам пре неколико дана био у Шапцу, (22. и 23. октобра 1967. године) видео сам да то није центар. Ми смо, у ствари, били стигли до раскршћа, на коме се налази хотел „Југославија". Вратили смо се опет до Пољопривредне школе". О нападу 1. чете Мачванског батаљона Милан Цикота пише: „Напад се поновио ноћу 22/23. септембра, али такође без резултата. Моја чета у свом наступању трпила је артиљеријску ватру од које смо имали једног рањеног друга. На помолу дана опет смо напустили куће у граду и посели ранији положај". Међутим, Милан Цикота описује и један догађај, везујући га за прву ноћ напада, али који се могао десити само друге ноћи. На левом крилу 1. чете Мачванског батаљона била је „четничка јединица којом је командовао Будимир Церски. Лево од ове четничке јединице била је наша Ударна чета Мике Митровића Јарца... Командир Јанковић, обилазећи десетине, дошао је и у моју десетину. Непосредно је наредио мени и Живораду Шобићу из Липолиста, да ухватимо везу са нашим левокрилним суседима и еа четом Мике Јарца. Извршавајући овај задатак наишли смо на следеће стање: четници су безбрижно лежали на својим положајима који су били у делимично пошумљеном простору код Расадника. Дошао сам код њиховог старешине и рекао да је моја чета у граду. Сада ћемо и ми кренути, — то је био одговор. Ухватили смо везу са Микином четом, која је била у току извршења свог задатка. Враћајући се у састав своје чете ишли смо преко положаја четника. Били су на истом положају, са добро скривеним главама иза дрвећа, у лежећем положају. Поново сам се састао са, њиховим старешином, рекавши му да и Микина чета извршава свој задатак. Удаљио сам се од њих и дошао у своју чету, након што ми је Церски рекао да је упутио патроле у правцу града и очекује њихов повратак, а затим да креће у напад. Тако је он извршавао свој борбени задатак".129 Трећа чета, која је ове ноћи уведена у борбу (у резерви је била 2. чета „Радосављевић" на простору Мајур — Штитар) и 4. чета Мачванског батаљона, имале су више успеха. Обадве чете су успеле да потисну Немце и жандарме са положаја на десној обали канала Камичка, да их одбаце из Камичког гробља, а ове ноћи и из улице Авде Карабеговића, и да заузму цео овај део града до улице Вука Караџића. По сећању Радивоја Максимовића „једна група партизана је продрла у Камичко гробље одакле су се у мањим групама разишли по суседним улицама. Неки су прошли улицом Авде Карабеговића у улицу Вука Караџића и код бивше кафане „Цицибанове" погинула су 2 партизана... Друга група је прошла Брегалничком улицом и ушла у двориште у Мачванској улици број 63 и у том дворишту је погинуо један партизан".130 Група од 7 бомбаша Мачванског батаљона убацила. се у град и пробила до „Чардака", односно Пожарне команде, на углу Стојана Новаковића и Анте Богићевића улице. Имали су задатак да запале чардаке и задатак су извршили.131 И 3. чета је сутрадан остала цео дан у граду. О нападу Церског четничког одреда на јужну касарну друге ноћи зна се само толико — да је напад изведен и да су, као и претходне ноћи, јединице дошле до жице око касарнског круга и бункера, ту опет задржане, и ујутру се повукле. Јединице Посавског НОП одреда, са деловима неких четничких јединица, успеле су у другом нападу да продру све до Баира и да заузму железничку станицу и Електричну централу. „У три часа угасило се електрично светло", забележио је за ноћ 22/23. септембра Глиша Бабовић. Партизани су нападали на Немце у „Зеленој школи" и жандармеријској касарни. Код куће Илије Живојиновића, фотографа, погинуо је један партизан — студент.132 Све устаничке јединице, сем наведених, добиле су наређење да се пред зору повуку на полазне положаје на линији Крсмановача — Мијатовача — Расадник — Мали забран — Ливаде — Јевремовића коса — Летњиковац — Думача. Јединице Посавског НОП одреда заузеле су положаје на реци Добрави. За све јединице 23. септембар је био миран дан, али заостали делови у граду изгледа да су имали сукоба са немачким патролама, које су крстариле улицама. Док су партизанске јединице, одмарајући се на смену на својим положајима, ишчекивале наређење за следећи напад на Шабац, за четнике је он већ био завршен. Појединачно, у мањим и већим групама, без команде и контроле, или под командом официра-издајника, лутали су по позадини, по селима, и сејали отрован и заразан страх и смутњу. У чланку „Развој НОБ у срезу Поцерском" описан је и тежи случај, пример изразите петоколонашке акције: „Командир Мачванске четничке чете капетан Братић... је у униформи југословенског четничког официра на. једним чезама ноћу 23. септембра, дакле одмах по нападу на Шабац, пројурио кроз скоро сва села Поцерине, будио председнике општина, издавао наређења да се засипају сви прелази на путевима, јер, каже, долазе камиони и топови из Ваљева којима ће се бомбардовати утврђења у Шапцу... Хтео је да засипањем прокопа омогући противнапад Немаца из града тенковима... Потере које сам упутио нису га пронашле, а ни каснија оптужба код Рачића није дала резултат. Он је и даље остао командир чете која никада и нигде није ступила у борбу".133 У једином партизанском документу који се односи на сам напад на Шабац, налази се и оцена држања партизана, која у целини гласи: „Наредба Бр. 16 команданта Мачванског батаљона Н. О. П. П. одреда — Приметио сам да се наши другови партизани у већини случајева у борби око Шапца. нису одржали онако, како то доликује нама партизанима. Неки су у самим почецима борбе добијали грозницу, неке опет заболео стомак, неке ноге итд. Неки су опет на пуцањ бомбе или гранате напуштали своја места и без икаквих разлога напуштали своје другове на ватреној линији, бегали као кукавице, сејали панику свугде где су стигли говорећи како их Немци побише, а себи за оправдање наводили како су се сви наши другови разбегли. Све ово оставља ружну слику и каља нашу партизанску борбу, а и име самих партизана, те стога: НАРЕЂУЈЕМ: I. Да у будуће уколико би се овакви случајеви десили командири и политички комесари на лицу места најстрожије казне, јер ко је партизан, он мора бити јунак и храбар. Има доста наших другова партизана који заслужују да се истакну као пример партизанске дисциплине и храбрости. Наводим један пример: Наш друг Жића Крајчиновић и његов помоћник били су у самом Шапцу око 48 сати и када смо сви мислили да су изгубљени а, они нам дођу и пушко-митраљез донеше. Имало би доста сличних примера као што је цела чета друга Ђуре Губеринића одржала се сама на положају и тако исто и чета друга Антића иако су остале без везе. Када сви нашрх партизани буду се држали као ови другови, наша партизанска борба имаће пуне успехе и ми ћемо правдати народне жеље и нашу наду. II. Командири чета водиће рачуна да добивени задаци чет& буду добро обезбеђени и заштићени од сваког изненађења. III. Командири чета сутра до 9 часова да, поднесу спискове људства и оружја, да воде спискове оних другова који су одсутни. Смрт фашизму — Слобода народу! Командант Мачв. Батаљ. Лала, Пол. ком. Баја, 27. IX 1941. год."134 Билтен Брховног штаба НОПОЈ у броју 7 и 8 од 1. октобра 1941. године донео је вест о нападу на Шабац. „Борбе у Мачви Подрински народноослободилачки партизански одред, који дејствује у сарадњи са Церским четничким одредом капетана Рачића, после ослобођења Богатића и целе Мачве осим Шапца, ослободио је Лозницу и Ковиљачу и тако очистио читав свој крај до Дрине. Снаге ових одреда потпуно су опколиле град Шабац, и пренеле терен битке у само место. У току једног од својих продора, народноослободилачке и четничке снаге допрле су до Зеленог венца у самом граду".135 Под насловом „Москва о борбама у Југославији" ужичка „Борба" од 23. октобра пренела је вест Радио-Москве од 22. октобра: „У Шапцу и око Шапца воде се велике борбе у којима је непријатељ претрпео велике губитке".136 Заједничка команда устаничких јединица одлучила је да се одустане од даљих напада на Шабац, да се јединице задрже, укопају и утврде, и припреме за одбрану на раније наведеној линији. Та одлука сигурно није донета 23. септембра, иако напад није поновљен треће ноћи, 23/24. септембра, већ сутрадан, а разлози за такву претпоставку су следећи: Ноћу 23/24. септембра на одсеку крај Саве јединице Поцерског батаљона. и Ваљевског НОП одреда приметиле су пребацивање из Кленка великог броја тенкова и моторних возила: гарнизону у Шапцу притицала је у помоћ крупна немачка јединица.137 Обавештење које је Штаб Подринског НОП одреда добио пре напада од чланова Партије из Шапца показивало се као тачно. Четничке јединице биле су се расуле, растуриле по позадини. То је уносило немир и у партизанске јединице и у позадину. Требало је мислити не само на празнине у фронту које су направили четници, већ и на то, да их треба онемогућити и сузбити њихов деморализаторски утицај. Јединице Ваљевског НОП одреда добиле су 24. септембра наређење да се хитно повуку са положаја око Шапца и да се пребаце према Ваљеву. Тога д^на из Ваљева је кренуо према Шапцу и Лозници немачки 125. ојачани пеш. пук." Упадају курири с положаја, забележио је у свој дневник Драгојло Дудић, и подносе извештај да су Немци напали на свима линијама", да се Шеста чета, која је држала положаје на шабачком друму, разбегла и да напад Немаца представља почетак немачке офанзиве из Ваљева.138 Истог дана ваљевске чете су камионима пребачене преко Лознице и Завлаке према Ваљеву. Могуће је да се Штаб Подринског НОП одреда о даљем току операција око Шапца консултовао са Главним штабом НОПОЈ и Главним штабом Србије, на саветовању у Столицама. Саветовање је било заказано за 23. септембар.139 Пошто су Небојша Јерковић и Миле Ивковић присуствовали саветовању, сигурно су и они стигли на Столице 23. септембра и реферисали о ситуацији код Шапца. Потом су обавестили и руководство Одреда код Шапца да одустане од напада и да се јединице припреме за одбраиу, а они остали на саветовању, одржаном 26. септембра.140 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument