ЧЕТНИЦИ СЕ НАМЕЋУ ОКУПАТОРУ ЗА САВЕЗНИКЕ Непрекидно јачање партизанских одреда и њихови све значајнији успеси доводили су до очајања четничке функционере на Равној гори и у осталим „горским штабовима". Прикупљање партизанских снага око варошица и градова изазвало је међу њима праву пометњу. Обузео их је страх да ће партизански одреди још више ојачати заузимањем градова.65 За отворену борбу против партизана још нису смели да се одлуче, иако су је прижељкивали. Били би поражени, народ би их осудио што су „пошли путем издајства", а „шампионима слободе постали би искључиво партизани".66 Са недоумицом у погледу даље тактике све више се развијала дволична политика равногорског штаба, све више се заплитала мрежа коју је плео „искусни обавештајац" Дража Михаиловић. У исто време он склапа споразум с Недићем, води преговоре с немачком обавештајном службом, хвата везе са британском обавештајном службом, партизанима обећава коректне односе, а истовремено води жестоку пропагандну борбу против њих. Пошто су немачке посадне трупе и Недићеви одреди били немоћни да се успешно одупру навали партизана, „горски штабови" су били присиљени да. „сиђу са планина", да се „крену из свог мирног става" и да се умешају у освајање већих насеља. „Чича увиђа зло; али и он мора ступати у акцију", пише Навле Мешковић. „Средином септембра издаје наређење свим групама за спремност упада у вароши, заједно са партизанима; први задатак: заштитити народ од злочинаца... Чича је до последњег тренутка избегавао вратоломне борбе с Немцима без икаквог циља, и био је приморан да борбу прихвати".67 Циљ је сада био пронађен. „Поћи с партизанима у акцију, пише 3. Вучковић, имало је ова преимућства: Партизанима се не би такорећи поклонио монопол родољубља и борбености, а заплењено оружје не би пало само у њихове руке...и68 Главни циљ равногорске четничке организације и даље је остао исти: створити и сачувати снаге за преузимање власти у часу победе савезника над силама осовине. Ступање у „бескомпромисну акцију" није значило почетак борбе против окупатора. „Чича је знао, и то говорио свима, — пише Мешковић - да ће Немци већим снагама све повратити..." Приправност четничких одреда за упад у вароши био је привремено тактичко решење. У ствари, то је био почетак активне борбе против партизанских одреда, на посебан начин. Доказ је одбијање Драже Михаиловића, и штаба на Равној гори да са партизанским руководством склопе споразум о заједничкој оружаној борби против окупатора. После доласка из Београда на ослобођену територију Врховни командант НОПОЈ Јосип Броз Тито, пошто је саслушао извештај Милоша Минића о његовим разговорима са штабом Драже Михаиловића (око 11. септембра) и о држању четника, затражио је да се одмах уговори састанак са Дражом Михаиловићем. Састанак је одржан сутрадан, 19. септембра, у Струганику. „Састанак је, уствари, дао слабе резултате — писао је Тито маја 1944, — Дража Михаиловић је упорно одбијао да започне било какву борбу против Нијемаца, говорећи да још није вријеме итд... Било је донесено само усмено рјешење о лојалном понашању Михаиловићевих четника према партизанима и о томе да они неће нападати партизане..."69 У току септембра четнички одреди су настојали да претекну партизане у заузимању неких варошица и градова, путем договора са немачким официрима. Док су партизански одреди, после крвавих окршаја у околини, опседали непријатељске посаде и спремали се да их нападну, четнички команданти су ступали у преговоре с немачким официрима и нудили безбедно повлачење до већег гарнизона, под условом да им Немци уступе гарнизон без борбе. На тај начин су четници добили Љубовију, пошто су малу немачку посаду, угрожену нападима Ваљевског НОП одреда, отпратили у Бајину Башту. Пола часа пре напада делова Ужичког НОП одреда на немачку посаду и жандарме у Бајиној Башти, — „дошло је у Бајину Башту око 200 четника. Њихов вођа отишао је код немачких власти и споразумео се са њима у погледу обезбеђења Бајине Баште од комуниста".70 Ударом у леђа четници су приморали партизане да се повуку и омогућили посади да се извуче ка Ужицу. Тек сутрадан, пошто су добили појачање, партизани су ушли у Бајину Башту, а четници су се разбегли. Због акција Ужичког и Чачанског НОП одреда немачка команда је одлучила да напусти Ужице и Пожегу. Дан раније Немци су пустили четнике у Ужице и Пожегу и предали им власт, а четници су гарантовали Немцима слободан одлазак из Ужица и Пожеге. Немачке трупе су напустиле ова места 21. септембра. Кад су чете Ужичког НОП одреда заузеле положаје око Ужица, четници и жандарми су побегли, а партизани су 24. септембра ушли у Ужице. На исти начин су партизанске чете ушле и у Пожегу.71 Четнички команданти у шабачком округу трудили су се свим силама да истим средствима претекну партизане и да се домогну Шапца. Миситином погибијом нису пресечени контакти између четничких и немачких официра. Још у току борби око Ковиљаче Георгије Бојић Џиџа је измењао неке поруке са командом опкољеног гарнизона. Према причању једног припадника Јадранског четничког одреда, учесника у нападу,72 Немци су послали Бојићу једног преговарача, који је четницима представљен као обичан војник, пореклом Чех, по имену Рудика. Први пут је дошао у Бојићев штаб трећег дана борбе и после разговора вратио се у Ковиљачу. Кад је дошао други пут, он је наводно, рекао Бојићу колико у Ковиљачи има Немаца, и да им је намера да се повуку, али им је пресечена одступница. Тада је Бојић повукао четничке чете са Дрине и Немци су се повукли у Босну. Рудика, тобоже, није хтео да се врати у своју јединицу, већ је остао код четника. После 2 — 3 дана спроведен је у Троношу, али обучен у сељачко одело — као четник. Око месец дана касније, тај немачки „војник" је, по договору са Георгијем Бојићем, остао у Троноши и сачекао јединице 342. дивизије.73 Не зна се кад и како је капетан Драгослав Рачић успоставио везу са командантом немачког гарнизона у Шапцу. Први податак о томе из немачких војних докумената односи се на предају заробљених немачких војника команди у Шапцу, непознато под каквим условима. Документ из архиве Бојног заповедника Србије са датумом 10. 9. 1941. године данас је нечитак и нејаеан: „Захтев: капетан Рачић код Шапца треба 160 заробљеника..." Помиње се и генерал Недић, али нејасно је у каквој вези.74 Претходног дана, вероватно на Рачићев захтев, Георгије Бојић спровео је из Троноше тих 160 заробљеника у Петковицу. Стигли су увече. Рачић је одредио рез. мајора Душана Ђукановића да их сутрадан ујутру спроведе и смести у логор на Косовцу. Тек што су стигли, налетели су авиони и тукли логор. Поред доста Немаца погинуло је и неколико четника — спроводника, и мајор Ђукановић.75 Друго писмо, упућено 14. септембра од стране неког „команданта Српских четничких трупа у Србији" мајору фон Фанингеру, команданту 2. бат. 750. пеш. пука и команданту гарнизона у Шапцу, односи се на предају рањених заробљеника.76 Већ следеће писмо открива да су заробљеници били само повод да се с немачким командантом отпочне разговор. Изасланик Драже Михаиловића у Подрињу и „командант подринских четника", мајор Војислав Пантелић, писао је 16. септембра из Лознице команданту немачких трупа у Шапцу: „У вези споразума између Вас и команданта Церског одреда шаљемо Вам данас Ваше војнике, који су заробљени у операцијама и рањени приликом бомбардовања које су извршиле штуке, као и оне који су рањени у борбама код Лознице, Вање Ковиљаче и других места. Поводом ове размене користимо прилику да објаснимо команданту немачких трупа наш став према немачким оружаним снагама у окупираној Србији. Ми смо већ неколико пута говорили и потврђивали, а и сада то још једном понављамо, да ми немамо ништа прстив немачких војника и против немачког Рајха. Ми ценимо немачке војнике као борце рх њихову коректност као победника, али ми исто тако, као и немачки војници. не можемо и нећемо дозволити да гину недужни становници и да се одреда убијају Срби на окупираном подручју. Ми не можемо да прихватимо као свршену ствар да се убија мирни грађанин због извеених елемената, који врше недела, а које су наше власти и раније прогониле, а и данас их прогоне, што је вама врло добро познато... Ми немамо ништа против тога. Шта више, ми ценимо Ваш поступак, јер је то потребно да не би долазило до већих затегнутости између немачких снага и нас, пошто сте и Ви сами више пута изјавили да немате ништа против Срба и да желите њихову сарадњу. Ми желимо да ви похватате подстрекаче немира и да их осудите по вашем закону, али сукоби између вас и елемената који врше недела нипошто не могу бити разлог да Ви масовно убијате невине становнике, утолико пре, што и ти становници исто тако трпе од елемената који врше недела, који их пљачкају и врше над њима насиља. Ми смо из тог разлога и подузели нашу акцију, да би заштитили мирне и недужне српске грађане. Ја верујем да је у обостраном интересу да се не изгубе симпатије српског народа према немачким окупационим трупама, што ће се међутим, безуветно догодити, ако се настави са разарањем, паљевинама и убијањем. Ми четници, са регуларним оружаним снагама, као прави националисти, спремни смо да према немачком Вермахту77 будемо потпуно лојални, али само у случају ако се коректно поступа према нашем становништву. Истинитост наших навода најбоље ће потврдити рањени немачки војници: како се с њима поступало и са колико смо симпатија ми сами водили бригу о немачким војницима као борцима, уколико су они коректни према српском народу. Шабац је опкољен. Вама ]е то бесумње познато. Постоји опасност да. дође до сукоба, али Ви треба да будете спремни да се то спречи. У околини Шапца налази се велики број комунистичких јединица које хоће да нападну Шабац. Ми нећемо бити у стању да то спречимо. Сада је најважније да не дође до сукоба између немачког Вермахта и ових јединица око Шапца, јер би то поново имало за последицу страдање мирног народа у Шап~ цу, а ми, иако то не желимо, бићемо присиљени на акцију. Ја верујем да би се ово питање могло договором повољно решити за обе стране, једино ако би се немачке снаге могле у миру и реду повући, а Шабац предати српским националним четничким одредима, који би у том случају били у стању да сопственом интервенцијом гарантују ред и сигурност приликом повлачења немачких војника. Командант Шапца би требало да схвати стварни положај и озбиљност ситуације у којој се налази, па ако би био склон да повуче своје трупе, морао би нас правовремено обавестити о дану када планира повлачење, да би ми са целокупним снагама били епремни да спречимо сукоб између комуниста и немачких оружаних снага приликом његових повлачења. По нашем мишљењу то би било могуће ако би нас се обавеетило три до пет дана пре повлачења. Терен на којем се ми сада налазимо ми ћемо користити једино и само за истребљивање пљачкаша и свих екстремних елемената, то јест оних које сте Ви прогонили... Вама је познато, а. ако није, обавештавамо Вас да... ми морамо... Србе у Босни заштитити, а то је могуће само на овом терену на којем се налазимо. Свеени смо да сте нас, с обзиром на наведено, разумели и молимо Вас да нас о Вашем повлачењу из Шапца правовремено обавестите, пре повлачења најмање 3 — 5 дана, преко Команде места у Лозници ради наших нужних припрема и спречавања евентуалног сукоба, који би Вам могли учинити неодговорни и непохапшени елементи".78 Сутрадан, 17. септембра, на улазу у Шабац Немци су примили од четника 8 рањених немачких војника, четничких заробљеника.79 Изгледа да је Рачић, као и Пантелић, био убеђен да је повлачење Немаца из Шапца и предаја града четницима готова ствар. То му је, вероватно, дало повода, да почне да заоштрава односе са партизанима. Рачић је 15. и 16. септембра упутио писма Небојши Јерковићу. У првом писму Рачић се „жали на поступке партизана према четницима и прети". У другом писму Рачић упозорава Небојшу Јерковића „да не доноси одлуку о бану Илији Поповићу без његове сагласности и знања".80 Мајор Пантелић и капетан Рачић нису изабрали погодан моменат за своју понуду. Немачки гарнизон у Шапцу «ије ни мислио на повлачење, а четници у за-падној Србији били су сврстани у непријатеЉе које немачке казнене трупе морају уништити, заједно са партизанима. До сада се није сазнало на који начин је мајор Фанингер одбио четнички предлог — игнорисањем, негативним одговором, или постављањем неприхватљивих услова. Капетаџ Рачић је увео Церски одред у напад на Шабац, а према изјави Георгија Бојића у нападу су учествовале и две чете Јадранског (Подринског) четничког одреда. Све то није сметало Рачићу и Пантелићу да се и даље обраћају командантима „казнене експедиције" и да им се упорно намећу за савезнике. Обавештајни официр Београдске централе „Абвера" капетан др Матл81 имао је агента у Рачићевом штабу. То је био један од команданата батаљона у Церском четничком одреду.82 Командант — агент поднео је Матлу извештај о нападу на Шабац. У извештају су истинито изнесене побуде четника за учешће у нападу, оно што су искрено мислили о еарадњи с партизанима и намере да се докопају власти у Шапцу. Матлов агент тврди у извештају да су четници били против напада на Шабац и да су партизанима „изјавили да ће преко парламентараца захтевати од Немаца да их пропусте за Хрватску да би се тамо борили против усташког терора и да би Србе који су били присиљени да избегну у Мачву, вратили у њихова села... Партизани су након тога одлучили да сами нападну Шабац... То Рачић није дозволио пошто му није било право да комунистички партизани заведу чисто комунистичку власт. Ако већ дође до тога, тада би морала у Шапцу да буде четничка судска власт. Тако је на крају дошло до заједничке акције.83 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument