ОКУПАТОР ПРИПРЕМА КАЗНЕНУ ЕКСПЕДИЦИЈУ У нацистичким врховима била су подељена мишљења о могућности да се устанак у Србији угуши помоћу српске, Недићеве владе, и српских оружаних одреда „верних влади". Насупрот војном заповеднику Србије, генералу Данкелману, шефу управног штаба Турнеру, изасланику Министарства спољних послова Феликсу Бенцлеру и функционерима Абвера, стајали су командант посадних трупа у Србији генерал Бадер, командант оружаних снага на југоистоку фелдмаршал Вилхелм Лист и функционери Гестапоа у Србији, који су сматрали да се устанак у Србији може угушити једино немачким снагама. На, страни ових других био је и сам Хитлер, а уз њега и Врховна команда и Команда копнене војске (ОКХ). Они су према Србији и Србима још од првог светског рата гајили мржњу, која се још више развила после догађаја од 27. марта.26 Фелдмаршал Лист није очекивао решење од Недићеве владе. „Чиста сила остаје још увек као последње средство",27 сматрао је он, и тек што је објављено образовање Недићеве владе, Лист је послао у Берлин начелника свог штаба генералмајора Хермана Ферча (Förtsch) да Врховној команди изложи ситуацију у Србији и да тражи помоћ.28 У недостатку тражене помоћи немачкој војној команди је остало да се ослони на Недићеву владу и њене мешовите одреде и на писање оштрих наређења. Фелдмаршал Лист је 5, септембра упутио наређење заповеднику Србије и Вишој команди 65 да одмах предузму „све мере да могу дочекати свако пооштрење еитуације и коначно умирити земљу још пре зиме". Наређење садржи и низ упутстава: да се „дивизије морају својим тежиштем јаче прикупљати усред устаничке области"; да „насеља не поседују мање снаге од батаљона", да се устанички центри уништавају изненадним ударима, са надмоћним снагама; да снаге не треба распарчавати у тежњи да се све заштити, већ „осигурање треба ограничити на оне објекте чије је одржавање од животне важности" (Београд, пруга Ниш — Београд, рудници), да се појача пропаганда на српском језику и притисак на становништво у устаничким крајевима, да се против устаника, њихових помагача и сродника спроведу „безобзирне и неодложне мере (вешање, паљење њихових насеља, повећање броја талаца, депортирање родбине у концентрационе логоре итд.)"; да се појача употреба поверљивих лица (повереника), искористи утицај српске владе, пооштри надзор над српском жандармеријом, а за припаднике немачке оружане силе наређењем је нарочито наглашено: „од сваког немачког војника се захтева иницијатива и активност, да ни у ком случају са устаницима не преговара и да се никад не сме предати... Неспособне старешине одмах уклонити, по потреби позвати их на одговорност".29 Ово Листово наређење није имало никаквог стварног ефекта, јер Виша команда 65 није имала снаге да га изврши^, већ је била присиљена да истог дана пошаље Листу „вапијући извештај" с предлогом: „У случају да је немогуће упутити једну за удар снажну дивизију, како је то више пута предлагано, онда треба предложити премештај бар једне допунске дивизије у српски простор".30 Одговор из Берлина није стизао, а Ферч се тамо подуже задржао, те је Лист морао, и ако је знао да прилике за то нису повољне, да се за неколико дана више пута обрати Врховној команди оружаних снага. „Мишљења сам — пише Лист 8. септембра — да четири дивизије 15. таласа од којих су Вишој команди 65 стављене на располагање три за српски, а једна за хрватски простор, нису довољне ни по свом личном саставу, наоружању и обуци, да би се устанак брзо и сигурно савладао. Зато сам више пута тражио покретљиве и за борбу спремне трупе за Србију, али оне до сада нису стављене на располагање... Предлажем, дакле, поново: хитно превођење у Србију бар једне за борбу спремне дивизије; ако то не би било могуће онда убрзано пребацивање једне допунске дивизије".31 Нове податке Лист шаље депешом Ферчу у Берлин 11. септембра, да их изнесе Врховној команди: „Властити губици за последњих 10 дана око 400 људи... Захтевамо као неопходно убрзано привођење даљих покретних трупа, спремних за борбу, као и борних кола способних за употребу и оклопних возова из руског плена".32 На све то дошао је 11. септембра и извештај Бенцлера да је пропао покушај са Недићевом владом. У Берлину, у „Главном стану вође Рајха", одлука је донета 12. септембра 1941. године. „Поновљене молбе фелдмаршала Листа за. појачање ударних трупа, сигурно и убедљиво изношење ситуације од стране генералмајора Ферча у Главном штабу вође, подстакло је Врховну команду оружане силе да се одазове предлозима Заповедника оружане силе на Југоистоку", пише Висхаупт.33 Врховна команда је одмах одлучила да одвоји дивизију каква је тражена и да је пошаље у Србију. Избор је пао на 342. пешадијску дивизију, која је била у Француској на окупационим задацима и борбеној обуци, као најпогоднију за извршење оперативних и казнених циљева и задатака, за свиреп обрачун и са устаницима и са целокупним становништвом. На основу тога Команда копнене војске (ОКХ) је 12. септембра послала наређење 342. дивизији за покрет према Београду и стављање под команду команданта Југоистока.34 Пошто још није био званично обавештен о овој одлуци, фелдмаршал Лист је још једном, 13. септембра, послао Врховној команди телеграм следеће садржине: „Узнемиравајући развој опште ситуације у Србији захтева енергичне мере... Први је захтев чврсто и јединствено вођство операцијама, потребним за успостављање безусловног ауторитета. При томе је неопходно да у једној руци буде сједињена сва извршна власт, укључујући у то право заповедања трупама које буду ангажоване. То може бити само најстарији трупни командант. Садашња организација командовања срачуната је на мирне услове и никако не одговара за данашње немирне борбене услове. Као нарочито повољна личност за ово долази у обзир генерал пешадије Беме (Böhme) који је истовремено и одличан познавалац прилика на Балкану. Он би се могао заједно са својим штабом од досадашње дужности ослободити за овај задатак... За извођење борбених операција ниуком случају нису довољне немачке снаге у Србији, па ни довођењем ојачаног 125. пеш, пука... Стога сам присиљен, иако сам свестан опште ситуације, да предложим хитно додељивање најмање једне ефикасне оперативне дивизије ојачане тенковима",35 „Ноћу 13/14. септембра — пише Висхаупт — стигла је из Главног штаба вође радио-депеша у Атину: Врховна команда војске упутиће Заповеднику оружане силе на југоистоку за угушење устанка у Србији једну пешадијску дивизију из Француске".36 Истовремено је о тој одлуци обавештена и војна команда и управа у Београду. У први мах је 342. дивизија потчињена Вишој команди 65. Наређење за покрет у Србију штаб 342. дивизије примио је већ 13. септембра увече. Пребацивање дивизије из Француске у Србију почело је 15. септембра, Штаб дивизије кренуо је 17. септембра, а последњи делови напустили су Озер у Француској 19. септембра.37 Одмах је у Београд упућен и додељен Вишој команди 65 један батаљон 100. тенковске бригаде. Из Грчке је такође већ био пребачен за Београд и ојачани 125. пешадијски пук. Предузети су и дипломатски кораци код квислиншких и пронемачких влада у Мађарској, Бугарској, Румунији, обављен је договор са Италијом и са Независном Државом Хрватском за координацију акције ради сузбијања ослободилачких покрета и устанака. Преко немачких дипломатских представника у Софији, Риму и Загребу упућено је 15. септембра тамошњим владама упутство да затворе границе према Србији. Тадашње владе у Бугарској, Румунији и Мађарској биле су веома заинтересоване за угушивање устанка и испољавале тежњу за даљим комадањем Србије и присвајањем њених територија. Међутим, Хитлер је желео да ужа Србија са Банатом остане нод непосредном окупацијом Немачке, као њена, искључива интересна сфера, пре свега због искоришћавања њених рудника, индустрије, пољопривредног богатства и одвлачења радне снаге у Немачку. Значај подухвата посебно је наглашен чињеницом, да је одлука о њему донета на највишем месту нацистичке хијерархије. Наредбу од 3 6. септембра о угушивању устанка издао је „Вођа и Врховни заповедник оружане силе"Адолф Хитлер, а тумачење наредбе извршио је, истог дана, начелник штаба Врховне команде Кајтел (Ке11:е1). Хитлерова наредба, у изводу, гласи: „1. Стављам у дужност заповеднику оружане силе на Југоистоку генерал-фелдмаршалу Листу да угуши устанички покрет у простору Југоистока.. Пре свега ради се о томе да се у српској области осигурају саобраћајне линије и објекти важни за немачку ратну привреду, а потом да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак... 2. 3а све време спровођења ових задатака стављају се све војне јединице, које се налазе у крајевима устанка и оне које ће се накнадно довести, под команду командујућег генерала XVIII арм. корпуса генерала пешадије Беме-а. Једино он има извршну власт у крајевима устанка, у духу упутства заповедника оружане силе на Југоистоку. Потребе четворогодишњег плана имају се начелно узети у обзир. 3. Врховна команда војске упутиће на српску територију, сем даљих посадних трупа... најпре једну пешадијску дивизију, оклопне жел. возове и трофејне тенкове, а извршиће припреме за довођење, у случају потребе, још једне дивизије, чим таква једна буде слободна на Источном фронту. О предузетим мерама молим да се до детаља извести Врховна команда оружаних снага. 4. Врховна команда ваздухопловства, као и досад, потпомагаће акције у пределу устанка расположивим за то снагама, а заповеднику оружане силе на Југоистоку назначиће једног команданта за тактичку сарадњу са генералом Беме-ом".33 Стварни смисао и тежина Хитлеровог става о примени „најоштријих мера" за успостављање поретка били су до краја разјашњени Кајтеловом наредбом за угушивање „комунистичког устаничког покрета у окупираним областима": „Вођа је сада наредио да треба свуда применити најоштрије мере, како би се покрет угушио у најкраћем року. Само на тај начин, који се увек успешно примењивао у историји подизања моћи великих народа, може се понова успоставити мир. 3. При том се има поступити према овим смерницама: а) Сваки акт уперен против немачке окупационе војне силе, без обзира на ближе околности појединих случајева, мора се свести на то да је комунистичког порекла. б) Да би се немири угушили у зачетку, морају се п р и првој појави без одлагања применити најоштрије мере, да се на тај начин силом спроведе ауторитет окупационе силе и спречи даље ширење. При томе имати у виду да један човечји живот у дотичним земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном свирепошћу. Као одмазда за живот једног немачког војника мора се у тим случајевима узети као опште правило, да одговара смртна казна 50 — 100 комуниста. Начин извршења смртне казне мора још појачати застрашујући ефекат".39 Истовремено је Врховна команда издала још једно наређење, које се односило на привреду у „старој" Србији, потребној за немачко наоружање. „У питању је појачање заштите рудника бакра у Бору, рудника олова и цинка у Трепчи, рудника антимона код Крупња и Ивањице (рудника Зајача југоисточно од Лознице...), као и јачање обезбеђења транспортних комувикација од ових рудника и према њима".40 Ни команда Југоистока није заостајала иза опште ужурбаности. Фелдмашал Лист је 16 септембра наредио мајору Јаису, официру за везу код Више команде 65 у Београду, да изради писмени предлог за употребу 342. пеш. дивизије у Србији. На предлогу мајора Јаиса стоји исти датум — 16. септембар. Истог дана је др Турнер, у својству опуномоћеника за Србију, односно заменика војног заповедника Србије, био на рапорту код фелдмаршала Листа. Према протоколу о разговорима од 16. септембра 1941. године, др Турнер је лично обавестио Листа о ситуацији у Србији. Разлози за пораст устанка, по Турнеру, били су: рат против Совјетског Савеза и прогањање Срба из НДХ, Мађарске и Бугарске. О жариштима устанка Турнер је рекао, да у луку Сава — Дрина — Дер има 15.000 устаника, и да се рејон Ваљево — Топола наставља на ову област као устанички рејон. Главни задаци окупаторских снага у Србији, по том протоколу, били би: обезбедити пловидбу Дунавом, пругу Београд — Солун и мир у Београду, заштитити Бор, мир у рејону Лознице. У недостатку снага потребно је ангажовање и „Српских снага", те је договорено о попуни и јачини Недићевих одреда и утврђени њихови задаци.41 Трећег дана после укрцавања у Француској, 17. септембра; први транспорт 342. дивизије стигао је у Срем. Пошто је претходно добијена сагласност владе НДХ да се дивизија искрца у Срему, јединице 342. дивизије примиле су (у 18,30 часова) наредбу генерала Бадера за искрцавање и прикупљање на простору Шид — Рума; да се Штаб дивизије смести у Сремској Митровици, а два ојачана пешадијска пука у Манђелосу, Чалми Кузмину, Шашинцима, Никинцима, Платичеву и Кленку, одакле ће почети са наступањем преко Саве на југ. „Пре преласка у наступање не смеју ни мали одреди да се пребацују преко Саве на југ, односно на запад", упозоравао је генерал Бадер на опрезност, ради изненађења устаничких снага. Главнина дивизр!је приспела је на одређени простор 19. септембра, а 21. септембра приспели су последњи делови и командант дивизије генераллајтнант др Валтер Хингхофер. У 11,30 часова генерал Хингхофер већ је био у Београду код генерала Бемеа.42 На основу Хитлерове наредбе Лист је 18. септембра издао наређење којим преноси сву извршну власт у Србији на генерала Бемеа: „Све команде и јединице војске која се тамо налази, или ће доћи, биће њему потчињене. Свим војним и цивилним установама може он, према наређењу вође, као једини носилац извршне власти, давати обавезна упутства.... Упутства за извршење операција, за потребне мере ситурности итд. издаваћу само генералу Беме-у који је одговоран за њихово извршење".43 Наређење је сутрадан, 19. септембра, раиограмом саопштено војном заповеднику Србије, Вишој команди 65 и немачком генералу у Загребу, а истог дана је и генерал Франц Беме стигао у Београд и под своју команду ставио окупациону војну управу, посадне, полицијске и друге трупе. Генерал Лист је 20. септембра о томе известио Врховну команду. У времену од Лиетовог захтева до Хитлеровог наређења немачки војни и управни окупациони функционери били су сагласни да сламање партизанског покрета треба почети у северозападној Србији, где су Нодрински и Посавски НОП одред избили на реку Саву и обуставили сваки саобраћај на њој, дошли у опасну близину комуникацији Загреб — Београд и у саму околину Београда, онемогућили снабдевање Београда из вајплоднијих предела у Србији, Мачве и Посавине, а заједно са Ваљевским НОП одредом онемогућили окупатора да користи рудник Зајачу, најбогатији рудник антимона у Европи. Стога је 125. ојачани пеш. пук упућен из Грчке директно за Београд, одакле га је Виша команда 65 упутила 16. септембра правцем Обреновац — Уб — Ваљево, да одбије јединице Посавског НОП одреда од Умке и Обреновца, да заузме Уб, да разбије блокаду Ваљева од стране Ваљевског НОП одреда и обезбеди саобраћај железничком пругом и друмом Београд — Ваљево. Генерал Бадер је упутио наређење 342. пеш. дивизији да се искрца у Срему баш ради тога „да би најпре очистила предео северно од планине Цер и у луку Дрина — Сава, те да би устаницима отргла плодну Мачву као базу снабдевања и да би смирењем овог предела предупредила угрожавање железничке линије Загреб — Београд, која је била од животног интереса" 44 Од дана када је немачка Врховна команда усвојила предлог фелдмаршала Листа до почетка операције 342. пеш. дивизије, партизански одреди у целој Србији били су у фази јачања и у офанзиви против немачких и квислиншких јединица. У западној Србији, са пространом територијом коју су ослободили Подрински, Посавски и Ваљевски НОП одред и на којој су немачке трупе држале само градове Шабац, Обреновац и Ваљево, спојила се и велика слободна територија југозападне Србије, настала успешним борбама ојачаних и омасовљених партизанских одреда. Напоредо су се развијали и јачали у акцијама партизански одреди у Шумадији и Поморав- У јужној и источној Србији. У време доласка Бемеа и штаба 18 корпуса у Београд, разраде плана операција за сузбијање устанка у Србији, прикупљања 342. пешадијске дивизије у Срему и операција 125. пешадијског пука на правцу Београд — Обреновац — Ваљево, јаке партизанске снаге, понегде од више партизанских одреда, понегде удружене са четничким јединицама, опкољавале су, опседале и вршиле снажан притисак на неколико јачих немачких гарнизона у већим градовима Србије: Подрински НОП одред, уз помоћ Ваљевског и Посавског НОП одреда и у сарадњи с четницима, извео је напад на немачку посаду у Шапцу; Ваљевски НОП одред, са војно-четничким одредом Зечевић — Мартиновић и уз помоћ јединица Посавског НОП одреда, чврсто је опседао Ваљево; Ужички НОП одред, уз садејство Чачанског НОП одреда, задавао је тешке ударце немачким јединицама око Ужица и Ужичке Пожеге и чврсто стезао обруч око Ужица; Расински НОП одред, у сарадњи са неким четничким јединицама, извео је напад на Крушевац. То су само неке, најкрупније акције партизанских одреда у Србији, изведене у кратком раздобљу од 19. до 25. септембра 1941. године. По доласку у Београд генерал Беме је одмах отпочео да се консултује са потчињеним командантима. и штабовима ради упознавања прилика у Србији, израде плана операција и других мера за угушивање устанка. Војни заповедник Србије генерал Данкелман, начелник Војног штаба потпуковник Гравенхорст, начелник Управног штаба др Хародд Турнер, командант Више команде 65 генерал Бадер, официр за везу мајор Јаис — већ су имали припремљене елаборате, податке и извештаје о приликама у Србији и своје предлоге о систему мера и начину вођења операција за угушивање устанка, које су изложили генералу Бемеу. Јединство устаника било је трн у оку немачким окупаторима и овај моменат биће један од важнијих за генерала Бемеа и његове сараднике при доношењу плана операција у западној Србији. У поверљивом извештају о устаничком покрету потпуковник Гравенхорст, пошто је укратко изнео развој устанка и издвојио „национално-српске банде Косте Пећанца", који са својим људима „помаже немачке окупационе трупе и српску владу", наглашава: „3. Насупрот овоме, на подручју устанка између линије Обреновац — Чачак — Митровица и Дрине (закључно с луком Сава — Дрина), налазимо банде које се такође делом називају четничким, али које се нису потчиниле ни Кости Пећанцу нити влади. Борбе код Лознице и Крупња, као и поједине непријатељске акције западно од Ужица и код Митровице, јасно су показале да ове банде раде заједнички с комунистима и да иступају против нас као непријатељи, отворено с оружјем. 4. Трупама треба сад без сумње објаснити да се у овом простору сваки Србин (изузев жандармерије и финансијске страже) који се затекне с оружјем у руци или који помаже комунистичке и остале банде има сматрати за нашег непријатеља и мора се уништити. Комунисти и према нама непријатељски расположене национално камуфлиране српске банде на подручју устанка та~ ко су се у последње време организовале, да се већ може говорити о непријатељским јединицама. Њихова формација зна за чете и батаљоне, који су често под одговорним вођством бивших српских официра. Наоружање је тако подешено, да. поједине чете имају по могућству исту ватрену моћ. Утврђено је да у једној чети има 7 лаких митраљеза; утврђен је и већи број тешких митраљеза. У појединим четама налазе се још многобројни ненаоружани људи, који као смена добијају оружје од случаја до случаја... 7.... мора се рачунати с тим, да се нарочито у подручју устанка, према нама налази до у танчине добро организовани непријатељ".45 У исцрпном плану за употребу 342. пеш. дивизије, предатом 16. септембра, и мајор Јаис прво излаже ситуацију у Србији: „Према досада приспелим извештајима о непријатељу изгледа да је устанички покрет највише напредовао у луку Саве и јужно. Оружани устанак је тамо постављен на војнички начин, под руководством бив. југословенских официра. Претпоставља се да је вођство устаничког покрета на Цер планини. Налазим да би по доласку 342. пеш. дивизије, напад против ових главних устаничких крајева био нарочито ефикасан, те да се угуши устанички покрет".64 Из ове процене мајор Јаис је предвидео којим снагама, одакле и којим правцима треба извршити удар и опкољавање. По његовој замисли, оног дана кад почне искрцавање 342. див. у Срему (19. септембра), ојачани 125. пеш. пук треба да наступи из Ваљева и да се за три дана пробије до Лознице, да би затворио планину Цер с југа. Један ојачани пук 342. дивизије, прикупљен у Кленку, наступио би што пре преко Шапца до села Рибарице (код Драгинца), да био затворио пролаз са северозапада ка југоистоку. Дан касније, наступила би два ојачана пука 342. дивизије од Сремске Митровице према Церу. Ови пукови би уништили „банде које би се појавиле" или их бацили на Цер, а истовремено би „плански" претражили сва места „у погледу устаника и оружја". После избијања ових пукова на линију Прњавор — Рибари — Липолист — Добрић Варна, обруч око Цера био би затворен, сем од Дрине. Са те стране треба обезбедити помоћ НДХ. После затварања обруча, „котао" треба сузити концентричним наступањем и цео шумски предео „прочешљати". Генерал Данкелман је имао своју процену ситуације у Србији и свој план за уништење устанка. Данкелман је свој план под шифрованим називом „Виктор" (победник) 17. септембра упутио Вишој команди 65 као упутство за акцију.47 По његовој оцени ситуација у Србији је таква да је Вермахту (немачким оружаним снагама) потребан један потпун успех. „Сада расположиве немачке снаге, као и упућена дивизија и 30 борних кола, која се превозе, не пружају никаквог изгледа на успешно извођење акције у шумском пределу. Али зато се мо~ же у равници са снагама, с којима ће се ускоро располагати, успех постићи са сигурношћу". Задатак би, по Данкелмановом предлогу, био: што је могуће пре извести „акцију према луку Сава — Дрина у простору Митровица — Шабац — северна ивица Цер планине, с циљем, да се ту ангажоване непријатељске снаге униште, да се успоставе редовни, за немачку оружану силу подесни односи и да се опет добије богати крај за исхрану". По мишљењу Данкелмана напад у правцу север-југ, који је предлагао мајор Јаис, не би имао успеха, јер ће се устаници, чим буду обавештени о развоју немачких снага, повући у шумовите планине на југу, а по завршетку акције и после „свакако потребног повлачења главних снага употребљених трупа", поново се вратити. Стога Данкелман предлаже: „Много више изгледа на успех има, напротив, акција са главним ударом од истока преко Шапца— Липолиста и једновремено са запада од Јање — Бијељине у правцу Липолиста. При додиру врхова ударних трупа у пределу Липолиста треба затворити равницу према Цер планини". Потом извршити прочешљавање широким фронтом с југа према северу. За акцију осигурати садејство 713. дивизије и „Хрватских трупа". На крају Данкелман упозорава: „Пресудно је за успех држање највеће тајности и изненадно извођење акције, као и неприметно обезбеђење прелаза Дрине из предела Јање — Бијељине ка истоку. Већ сада циркулишу у Београду многобројне вести о великом нападу немачких трупа". Пошто је 342. дивизија у прво време била стављена под команду Више команде 65 и пошто још није био упознат са постављањем генерала Бемеа, генерал Бадер је 18. септембра припремио за ову дивизију „Наређење за чишћење лука Саве западно од Шапца и за опкољавање планине Цер"/18 Сутрадан, 19 септембра, стигло је Листово наређење о именовању Бемеа за „Опуномоћеног командујућег генерала у Србији", а истог дана стигао је и сам Беме, те је Бадерова заповест остала непотписана и непослата, али ће је генерал Беме делом усвојити, што ће се видети доцније из његове заповести. Пошто се у свим плановима предвиђала помоћ Павелићеве војске, ни усташке војсковође нису изостале с предлозима и саветима. Министар оружаних снага НДХ маршал Славко Кватерник обавестио је немачку команду 19. септембра „да се с њим, оружаним снагама и властима Независне Државе Хрватске може у сваком погледу располагати".49 Као бивши аустроугарски официр сетио се како је Аустроугарска освајачка војска 1914. године, пошавши у поход против Србије главним снагама преко Дрине на сектору од Бијељине до Зворника, настрадала на Церу. „Држао је целисходним, пише Висхаупт, с обзиром на стечено искуство у светском рату (операције у јесен 1914. против Србије) да напад 342. пеш. дивизије1 буде упућен из Срема. Железничка мрежа Срема, путна мрежа између Дрине и Колубаре, безбедност позадине и дотур снабдевања, све је говорило за то".50 Немачки генерал у Загребу, Глајзе—Хорстенау, мислио је исто. Што се тиче трупа маршал Кватерник изјаснио се спремним да за акцију стави на располагање најмање 12 хрватских батаљона, а по могућности и више, чија употребљивост тек треба да се испроба. „Молио је да се ти батаљони потчине команданту 718. дивизије, генералу Јохану Фортнеру. „Нарочита жеља" била. му је „да се што је могуће више ови хрватски батаљони употребе заједно са немачким трупама". Шеф Управног штаба др Турнер припремио је 21. септембра „господину генералу да се најпокорније изложи" — свој предлог о томе како у новонасталој ситуацији треба решити управне проблеме и како извести акцију чишћења.51 По питању окупационе управе у Србији, то јест односа окупатора према Недићевој влади и његовим мешовитим одредима, Турнер је сматрао да Немци треба да заузму „потпуно други став" и да изврше „потпуну реорганизацију". Пре свега Турнер је предложио да Недић и његова влада поднесу оставку (само двадесетак дана после образовања!). „Изгледа ми да из психолошких разлога није умесно, каже Турнер, да се Недићева влада задржи на положају у моменту кад трупе (немачке) преузимају извршну власт и кад се за угушивање устанка употребљавају јаче војне снаге. Тиме би она пред народом изгубила свој добар глас, што није била у могућности да сопственим снагама. угуши комунистички покрет, већ се послужила за то окупационим трупама". Да би ее „по извршеном чишћењу српског простора" опет могао позвати и ангажовати човек „од ранга и положаја као што је генерал Недић" и да би се Недићу осигурало „повлачење које би било разумљиво за јавност у сваком погледу", то би, по Турнеровом мишљењу, требало да Недић одржи говор прека радија и да изложи: „Пошто се... српски народ оглушио о његове опомене, то су сад окупационе власти узеле у своје руке угушивање устанка, па према томе он је морао стећи убеђење како је његова мисија промашила циљ". Турнер је даље предлагао, „такође и из психолошких разлога, да се повуку новообразовани полицијски одреди („мешовити одреди") са простора где сада дејствују", из бојазни да би ове снаге, кад виде како Немци спроводе војничке акције, изгубиле „унутрашњи борбени елан", постале пасивне, а можда чак и дозволиле да их устаници разоружају. У погледу осталих квислиншких формација Турнер је сматрао да би се јединице Косте Пећанца југозападно и јужно од Ниша „могле и даље старати о реду, миру и сигурности као и до сада", а Љотићеви добровољци, „који су непобитно одлично дејствовали, могли би и надаље да врше акцију чишћења у простору између Београда и Градишта". Иза овога следи Турнеров предлог о свирепом кажњавању целокупног становништва у шабачком округу: „Што се тиче саме акције чишћења, сматрам — пошто је углед оружане силе претрпео знатне штете услед неуспеха код Крупња, Лознице и ту скоро код Ужица, — да је већ из разлога престижа потребно да се крајњом безобзирношћу поступи бар на једном одређеном месту, како би се овим примером застрашили остали делови Србије. Моје је лично мишљење да би требало извршити потпуну евакуацију у простору западно од Шапца, у луку између Саве и Дрине. Ово стога што је, према извештајима и подацима којим располажем, а који се слажу, већи део мушког становништва овог краја груписан у банде и припада Михаиловићевим бандама које се налазе јужније у планини Церу. Деца и жене одржавају везу, а старају се и о снабдевању. Према томе мора искусити казну целокупно становништво, а не само мушкарци. Овоме треба додати да је ово уједно најплоднији крај садашњег српског простора и да би на сваки начин требало спречити да устаници користе ма и мајмањи део намирница које се тамо налазе. Како је иначе на прагу зима, па ће, дакле, ускоро бити немогућ боравак под ведрим небом у планини, то би потискивање жена и деце у јужније пусте планине претстављало за устанике катастрофу у погледу исхране. Ова акција, наизглед свирепа, једино јамчи, по мом уверењу, да ће створити страх и трепет у земљи и да ће због забринутости — да и њихова родбина не прође исто тако, освестити масу оних који су насилно отерани у устанике, као и њихове сараднике. Брање кукуруза у овом крају могло би се беспрекорно и брзо извршити помоћу Немаца из Баната и Срема, који су за то у свако доба спремни и вољни, исто тако и обезбеђење већ пожњевене пшенице. Све би ово са целокупном стокбм требало пребацити у сремску област северно од Саве, где би то служило као резерва немачкој оружаној сили... У исто време требало би зиму искористити с тим да се сва места систематски прочешљају. Помоћу новца. и повереника, по моме уверењу, врло брзо би се утврдило ко је у току ових месеци припадао бандама или их помагао. Ове би људе требало беспоштедно стрељати. Услед овога унапред би отпала свака могућност за поновно разбуктавање устанка у можда још жешћој мери, а што би се иначе могло са сигурношћу очекивати у пролеће". Потпуно свестан и сам до које мере су његови предлози злочиначки, колико ће јада нанети и какву ће мржњу изазвати, Турнер у истом реферату признаје: „ ... мора се узети у обзир и то, да ће се тешко моћи уопште поново образовати влада или да ће се и наћи људи који би били вољнр1 да се прихвате управе земље после предузетих мера које су по себи неминовне, а по дејству свирепе. Али ово ће ипак бити потребно стога, што сопствене расположиве снаге просто не би биле у стању да то врше за дуже време". Генерал Недић, његова влада и остали сарадници и једномишљеници били су чврсти у уверењу да без икаквих обзира иду с Немцима до краја. Заглибивши се до грла у блато издаје, знали су шта их очекује у случају немачког пораза, а свесни да без немачке оружане силе они сами у Србији не представљају никакву снагу, нису се усуђивали да се пусте из кола у које су се ухватили, и нису ни помишљали на оставке и повлачења. Недић је срачунао како ће из настале трагедије да извуче користи: пошто Немци у устаничким крајевима похватају и интернирају целокупно мушко становништво у концентрационе логоре, спровешће „чишћење" и издвајање оних који су учествовали у устанку или га. помагали, све их прогласити за комунисте и стрељати, а остале постепено пуштати. Издвајање ће вршити немачка полиција, али уз помоћ квислиншке српске полиције. Пуштање приписати у заслугу Недићу и његовој влади. Пуштени људи и њихове породице биће захвални што су извукли главе, а Недић ће бити тај, који је успео да издејствује да Немци не побију све Србе, дакле — спасилац Српства. Ни такав овејани и искусни нацистички главешина какав је био Турнер, није могао да предвиди до које мере су слугански елементи у Србији на челу с Недићем и Аћимовићем — изгубили свако осећање родољубља, части и поноса. Комбинацију генерала Недића и његове владе Немци су прихватили. Недићева влада је остала и наставила да се огорчено и грчевито бори за поверење немачких окупатора.52 У јеку окупаторових припрема за казнене походе на слободољубиву Србију, Недићева влада је израдила, упутство за подмуклу борбу против устаника. Нацрт под насловом „Мере које треба предузети против устаника који се не предају" сачињен је 18. септембра.53 Ево каква је „јуначка" средства за борбу измислио овај „племенити" (како су га назвали Немци) генерал: „1) Извршити њихову уцену и то: вође уценити поименично са по 100.000 динара. Чланове наоружаних банди у опште са по 5.000 динара. 2) Конфисковати одмах сву покретну и непокретну имовину одметника и из ње исплаћивати ове награде, као и накнађивати штету коју они причињавају. У ове сврхе конфисковати и имовину свих њихових јатака, помагача и хушкача из градова чија се дела утврде. 3) Интернирати одмах очеве, браћу односно синове одметничке (старије од 18 година) како би они служили као таоци. 4) Приликом заробљавања одметника као на пр. Цигана из Мељака одмах их сликати и објавити у штампи да свет види ко су ти што изигравају националне јунаке. 5) Ово исто учинити и приликом хватања одбеглих робијаша, Јевреја и одметника других народности. 6) У погледу под 1) објавити да ће члан банде који убије неког од одметничких вођа или помогне да се ухвати или убије поред добијене награде бити још и амнестиран за своја кривична дела... 7) Сва она војна лица и чиновништво које се позиву за борбу против одметника не одазову брисати из реда државних службеника са губљењем свих права у погледу пензије, отпремнине итд. и, ако постоји опасност да би се ови могли придружити одметницима или их ма на какав начин могли помоћи, интернирати их. 8) Напрегнути еве силе да се стање избеглица побољша, али у исто време обавестити избеглице да ће свако онај који би одметника на ма какав начин помогао, бити изручен властима оне територије са које је побегао. 9) Интернирати све познате активне комунисте нарочито у Београду. 10) Предузети најенергичније мере против хушкача по градовима. 11) Да би се спречила туђинска хушкачка политика оду~ зети све радио-апарате и заменити их јавним звучницима који би у свим градовима били постављени било по отвореним било затвореним местима погодним да приме већи број слушалаца, Евентуално предвидети дозволу употребе детектора којим се једино може слушати Београд". Овај лешинарскр! план мера био је срачунат за примену после пустошења немачких казнених трупа. Нацрт „Уредбе о преким судовима" Недићева влада је поднела војном заповеднику Србије на одобрење пре 16. септембра, а 23. септембра Уредба је објављена у „Службеним новинама".54 Да би се представила као законити наследник предратне власти и својој уредби дала привид закона, Недићева влада се позвала на „Уредбу о изменама постојећих прописа и доиошењу нових" од 1938. године. Од 18 параграфа ове уредбе, 7 је посвећено набрајању кривичних дела, помоћу којих се могао закачити свако ко би био иоле сумњив као противник окупаторске и квислиншке власти, али ни у једном се окупатор изричито не спомиње. Тиме се хтело показати како устанак и борба народа за ослобођење нису усмерени против окупатора на првом месту, него против „српских власти".55 Преки суд је, у ствари, био суд Љотићевих добровољачких одреда. По уредби, састојао се од заповедника и два официра оружаног одреда. Тужбу је подносио државни тужилац, обавезно за 24 часа, а противу ње „није допуштен никакаЕ правни лек". Опттужени мора да има браниоца, изабраног или одређеног по службеној дужностр!, али „бирање односно одређивање браниоца не сме утицати на рокове предвиђене у овој уредби". Преки суд се није придржавао „редовног кривичног поступка и његових формалности, а пресуде је доносио „по слободном уверењу". Поступак је морао да буде сасвим кратак: „Сав рад у преком суду, у сваком појединачном случају мора бити свршен за 24 часа". Уредбом је дата могућност оружаним одредима да пресуђују на лицу места: „Ако би заповедник оружаног одреда сам сазнао или на лицу места утврдио кривично дело и ухватио учиниоца, одређује тужиоца из реда официра или подофицира, за 24 часа образује преки суд и ставља ухваћеног под преки суд и без предлога државног тужиоца". Преки судови при Љотићевим добровољачким одредима преузимали су и настављали посао преких судова немачких казнених јединица, после одласка ових са неке територије. Својом спремношћу да се по сваку цену и у свим околностима стави у службу окупатору, Недић је успео да издејствује да генерал Беме и остали немачки окупациони функционери измене свој став не само о оставци његовој и његове владе, него и да одустану од повлачења његових одреда из борбе против устаника.56 За. напад на ослобођену територију у западној Србији Немци су ивзршили груписање посадних трупа у Тополи и у Крагујевцу, а у међупросторе између немачких јединица распоредили су Недићеве одреде — жандарме, четнике и Љотићеве добровољце. Италијанске посадне трупе примиле су задатак да поседну границе слободне територије према Санџаку и Црној Гори, а усташке јединице и делови 718. посадне дивизије генерала Бадера леву обалу Дрине, и леву обалу Саве од Сремске Раче до Кленка. Генерал Беме је знао колико се његовим претпостављеним, од Листа до Хитлера, жури због „опште ситуације" да се у Србији „успостави поредак" у што краћем року и да се оперативне дивизије шаљу на источни фронт. После дводневног упознавања „с околностима у земљи", усвојивши неке оцене и предлоге генерала Данкелмана и Бадера, а ослањајући се највише на предлоге из наведеног реферата др Турнера, генерал Беме је 21. септембра упутио 342. дивизији општу наредбу да се припреми за прелазак преко Саве и за, напад на „главну устаничку област". Део наредбе, у коме се дивизији одређује задатак да. казни целокупно становништво, гласи: „Заповест за чишћење лука Саве 1. Јавља се о непријатељским бандама које воде бивши српски официри у луку Саве, западно од линије Митровица, Шабац и јужно од ове, у пространим брдовитим крајевима. Становништво у низији између Дрине и Саве прикључило се устаничком покрету. Жене и деца врше обавештајну службу и снабдевају банде које унаоколо крстаре. 2. Низија у луку Дрине и Саве, која чини базу за снабдевање устаника, има се очистити уништењем банди које се појаве да би се устаницима пресекло даље снабдевање из овог предела за дуже време. Безобзирне мере морају бити застрашујући пример, што ће се за кратко време прочути по целој Србији. 3. У том циљу ће 342. п е ш. д и в. дана X у У часова извршити прелаз Саве: са једним појачаним пеш. пуком код Митровице, са два појачана пеш. пука код Шапца, и отпочети чишћење низије од Митровице према југу, а од Шапца у општем правцу према западу. У почетку напада, „штуке" ће напасти насеља на северним падинама планине Цера, све до пута Шабац, Липолист, Љешница (закључно). Предвиђено је затварање отсека Дрине на западној обали од стране хрватских енага. 4. Намерава се привлачење појач. 125. пеш. пука, из Ваљева у предео источно или јужно од Цера, ради садејства у овом потхвату. 5. Непријатељски отпор се мора безусловно сломити. Сва лица која учествују у борби ма у ком виду имају се сматрати за герилце и као такве третирати. Имају се спалити сва насеља из којих се, или из чије се околине, пуца на немачке трупе, или у чијој се близини буде нашло оружје и муниција. Све мушко становништво од 15 — 60 год. похватати и за први мах упутити у сабирне логоре за заробљенике које ће уредити дивизија. Оно ће се доцније употребити по отсецима за радове, нарочито за сечење кукуруза по пољима дуж друмова, као и за прикупљање летине. Целокупно женско становништво од првог дана користити за исте радове или присилити за друге радове. По нарочитом наређењу имају се заробљеници отправити у нарочите концентрационе логоре северно од Саве, које ће устројити заповедник Србије; женско становништво потиснути према југу на Цер, а села и салаше спалити, чувајући при томе прикупљену жетву. Сва стока има се стално прикупљати у торове које ће уредити дивизија непосредно на обема обалама Саве".57 Беме је био обавештен, како се сећа на суђењу,58 да су устаничке снаге на правцу и простору првог удара 342. дивизије биле јачине око 3 — 4.000 људи. Против њих Беме је прикупљао огромну силу са циљем да први ударац буде сасвим сигуран и тежак. Сам Беме окарактерисао је 342. пеш. дивизију као „ратоборну". Она је била, „у Србији једина дивизија 14 таласа, са пуном бојном готовошћу, по свом командном саставу, обуци и спреми нарочито прикладна за гушење устанка".59 По доласку у Срем 342. дивизија је имала око 11.420 официра, подофицира и војника. Кад јој је потчињен 1. тенковски батаљон 202. тенковског пука са око 750 људи, бројно стање ојачане 342. дивизије износило је око 12.170 људи. Просечна старост војника у борбеним трупама била је 29,3 године, официра 31,5 година; у позадинским службама — војника 32,7 година, а официра 36,5 година. Више од половине подофицирског кадра и 66% људства већ је учествовало у ратним походима и имало борбено искуство. Дивизија је била добро наоружана. Имала је: пушака 9.583, лаких митраљеза 380, тешких митраљеза 108, лаких минобацача 80, тешких минобацача 8, лаких пољских хаубица 24, лаких брдских хаубица 4, пиштоља 1.539 и машинки 194. У саставу дивизије биле су ове јединице: —    три пешадијска пука — 697, 698. и 699. пук. Сваки пешадијски пук имао је штабну чету и по три пешадијска батаљона; у сваком батаљону било је по три стрељачке и по једна митраљеска чета. Стрељачке чете имале су по 12 лаких митраљеза и по три лака минобацача, а митраљеске чете по 12 тешких митраљеза; —  један артиљеријски -— 342. пук. Овај пук је имао штабну батерију и три арт. дивизиона.. Дивизиони су имали штабну батерију и по две батерије лаких пољских хаубица са по четири оруђа, а трећи дивизион је имао још и једну батерију лаких брдских хаубица са четири оруђа; —   оклопни ловачки батаљон. У његовом саставу су били моторизовани вод за везу, бициклистичка чета и чета противтенковских топова са 12 оруђа; —    пионирски батаљон, са три пионирске чете и лаком пионирском колоном; —   једна чета за везу; —   трупе за дотур, које су имале: лаку аутомобилску колону, пет лаких возарских колона, делове велике аутомобилске колоне, аутомобилски радионички вод и чету за дотур; —    интендантске јединице (интендантура, пекарска и месарска чета); —   санитетска чета и вод санитетских аутомобила; —    ветеринарска чета; —    полумоторизовани вод пољске жандармерије; —   моторизована војна пошта. Изузев пешадијских пукова, све остале јединице носиле су ознаку 342. У саставу 1. батаљона ,202. тенковског пука била је штабна чета, 3 тенковске чете и лака тенковска колона.60 Поврх тога, за прву операцију „чишћења лука Саве" Беме је имао на раполагању: у Шапцу — 2. батаљон 750. пеш. пука, једну немачку полицијеку чету из састава 64 рез. полиц. батаљона и мању белогардејску јединицу непознате јачине; у Срему, дуж леве обале Саве од Сремске Раче до Кленка — један батаљон 750. пеш. пука и 2. усташку бојну (батаљон); на левој обали Дрине од Зворника до ушћа — један батаљон 738. пеш. пука и две чете 750. пеш. пука, усташкодомобранске снаге пуковника Грума: 4. и 6. пеш. пука и један батаљон „Војна Крајина", јачине до шест сатнија (чета).61 И поред огромне надмоћности у људству и техници, генерал Беме није усвојио ни Бадеров предлог да истовремено опколи са Мачвом и планину Цер, нити Данкелманов предлог да опколи само Мачву северно од Цера, али да је потом „прочешља" с југа на север. Он је очигледно избегао употребу посадних јединица 718. дивизије, што је предлагао Данкелман, а чишћење Мачве је поверио само 342. дивизији и то правцима север — југ и исток — запад, од Мачванске Митровице и Шапца. Судећи по његовим поступцима, геиерал Беме је високо ценио поверење које су му указали Хитлер и Врховна команда и било му је стало да га, што боље оправда. И поред тога, он није одмах убацио у борбу 342. дивизију, иако је њена главнина већ била ту. Беме је избегавао сваки ризичан подухват и врло брижљиво је вршио припреме. Сачекао је да се 342. дивизија цела прикупи, да јој стигну делови ојачања, да добије трофејне тенкове (24. септембра) и тако даље. За три дана од Бемеовог доласка у Београд „били су обрађени од одељења 1ц Командујућег генерала у Србији основни елаборати за процену устаничког покрета".62 На основу тога је генерал Беме послао 22. септембра извештај Листу: устанички покрет носе четници и комунисти; четнх^ка има три групе: Пећанац, генерал Новаковић и „антикомунистичке јединице генералштабног пуковника Михаиловића"; „код комунистичких банди постоји јединствено војно и политичко руководство"; и, као најважније, да на целој зони западне Србије „од Срем. Митровице на северу до Ужица на југу не постоји могућност јасне поделе између четничких — панславистичких и комунистичких банди. Ова зона стоји под пуном контролом, у појединим деловима и управом, банди".63 Дотадашњем заповеднику Србије генералу Данкелману замерено је што то није знао и што о томе није јављао команди југоистока. „Живело се у заблуди да се ради о комунистичком покрету у земљи — пише Висхаупт — и да ће влада Недића пречистити ствар". Беме је тражио да се Данкелман опозове због следећих пропуста: неправилног схватања ситуације, недовољног обезбеђења Београда, није обуставио одсуства, није извукао оружје и муницију из угрожених крајева. На Бемеов извештај Лист је својеручно записао примедбу: већ месецима смо указивали на ово". По његовом предлогу Ерховна команда је 8. октобра опозвала генерала Данкелмана".64 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument