ШАБАЦ ЗА ВРЕМЕ ОПСАДЕ Положај немачких посадних трупа, окупационе управе и квислиншких власти у Шапцу био је условљен општим развојем устанка у Србији, стањем окупационих посадних и полицијских јединица и разним мерама које је окупатор планирао и предузимао да би угушио устанак. На почетку устанка немачки командант Србије био је уверен да ће моћи да угуши устанак снагама којима располаже. Уз извештај о „успешном сузбијању устанка" од 3. августа, он јавља команданту Југоистока да „појачања нису потребна".1 Није требало много времена да немачки окупатори увиде, да само својим посадним трупама не могу угушити устанак у Србији. Већ 21. августа војни штаб заповедника Србије је писао: „Понављам предлог да се стављају на расположење јурршни авиони. Засебно тражена оклопна кола, молим, да се што пре доделе. И сада, као и пре, остаје у важности предлог да се додели једна дивизија..."2 Пошто је Врховна команда немачких оружаних снага одбила молбе за слање појачања, окупациони функционери у Србији су одлучили да повере образовање владе „популарном бившем војном министру, генералу Милану Недићу, који је познат као ватрени непријатељ комуниста."3 Војни заповедник је предочио Недићу „да се с новом владом пружа Србији још једна прилика да сопственом снагом уништи комунистички устанак и да тако сачува земљу од непредвиђених последица". Одобрено је да се повећа жандармерија од 5.000 на 10.000 људи и да могу да се образују „локални помоћни борбени одреди за самоодбрану од свега 5.000 људи". Недић је надао да ће становништво да пристане уз њега и (да ће одобрене оружане снаге бити довољне да за кратко време угуши устанак и да „заведе ред", а и Немци су рачунали да ће „Недићева личност имати очекивану привлачну снагу". Приликом образовања Недићеве влваде, војни заповедник се старао да нова влада не буде јача од пређашње и да не добије шира овлашћења од комесарске владе. Нацистички врхови у Берлину изразили су бојазан да би „нова влада", ако савлада комунистичке снаге, могла после тога „да влади Рајха постави непријатне захтеве било које природе" и да се „душом и својим иступањем не окрене против Немачке". На то је из Београда одмах одговорено: у разговору између војног заповедника и Недића „нарочито је наглашено да нова влада има да се придржава упутстава војног заповедника, а нису јој дата никаква обећања у погледу проширења граница. Само се по себи разуме да ће се вршити и цензура, исто као и досад. Постоји и даље могућност да, се нова влада у свако доба упути у потребне границе или да се опозове".4 Наређењем министра унутрашњих послова од 5. септембра,, Недићева влада је формирала осам оружаних „мешовитих одреда", а 7. септембра је командант жандармерије доставио наређење жандармеријским пуковима (у седиштима бановина) и у њему саопштио: „Влада армиског генерала г. Недића решила је да најодлучније и енергично стане на пут разорној акцији деструктивних елемената и поврати у земљи ред и мир. Да би постигла овај циљ употребиће се најрадикалнија средства. Организоваће се војне јединице потребне јачине, које ће са жандармеријом и париотским организацијама приступити чишћењу угрожене територије. На снагу се ставља ратно војно законодавство".5 По наређењу министра унутрашњих послова и министра рада одреде ће „сачињавати делови српске војске, жандармерије, четника и националне омладине покрета, „Збор". На челу сваког одреда биће један виши официр из војске, а помоћник команданта одреда биће један виши жандармеријски официр". За операције против устаника у северозападној Србији, где се, по оцени команданта жандармерије, „комунистичко бандитска разбојничка акција нарочито појачава у толикој мери да је јавна безбедност у тим крајевима постала јако угрожена" и да се „овом злу мора. стати на пут како у интересу садашњице српског народа тако још више у интересу његове будућности", били су одређени I и II мешовити одред, а „зоне дејства ових одреда биће следеће: I-ви одред: дејствује по зони ограниченој десном обалом Дрине, западно од линије Богатић — Крупањ закљ. Рашчистити ову зону и образовати посадне јединице потребне јачине у Богатићу, Лозници и Крупњу; II-ги одред: дејствује у зони ограниченој са запада источном границом прве зоне, а источно по линији Владимирци, Каменица — Ваљево. Рашчистити ову зону и образовати посадне јединице потребне јачине у Шапцу, Владимирцима и Каменици. Полазна тачка за I и II одред је Шабац. Одлазак из Београда за Шабац — лађом".6 Мешовити одреди били су, за оне прилике, добро опремљени: добили су ново одело и оружје бивше југословенске војске и сви су добијали плате, према ондашњим животним приликама у Србији — официри око 4.500 динара, а војници („већином добровољци љотићевци и бивши граничари") око 2.800 динара месечно и додатак у случају употребе одреда изван места оснивања. За успехе у борби и пожртвован рад обећане су новчане награде, а осим тога „сваком ко ухвати живог или убије којег одметника или комунисту-разбојника припада 3.000 динара новчане награде, а за вођу 25.000 динара. Једно лице може да добије више награда". Предвиђене су награде и лицима која открију и прокажу партизанске логоре, биваке и кретања — до 500 динара. У састав мешовитих одреда жандарми су били укључени као посебне целине — потерна одељења, а љотићевци такође као „омладинска одељења". Мада је наведеним наређењем ми~ нистра унутрашњих послова било дозвољено оснивање 9 љотићевских добровољачких одреда, у то време био је основан само такозвани 1. српски добровољачки одред у јачини од 120 људи и упућен у Гроцку. Мешовитим одредима додељени су по један до два камиона, одређен по један лекар са ручном апотеком и по један тумач ради одржавања везе с немачким војним властима.7 Најамници изврбовани у Београду за састав I и II мешовитог одреда упућени су у Шабац. Бродом „Краљица Марија" стигло је 8. септембра после подне у Шабац „око 500 подофицира и известан број официра у потпуној ратној спреми и српским грбом на шајкачи. Смештени су у Учитељску школу. Немцима је много криво што им грађани нису ириредили овације".8 Наређењем команданта жандармерије истакнута је „неопходна потреба да се г.г. официри, подофицири, жандарми и свако ко осећа љубав за свој народ, ангажују у овом раду до крајњих граница како физички тако и духовно". Дато је и неколико упутстава — о развијању обавештајне службе, постављању заседа, успостављању општинских власти, жандармеријских станица од најмање 20 жандарма, а уз сваку општину стварање милиције од најрлање 10 људи — тамо где буде рашчишћен терен од устаника. Што се тиче I, II и III одреда, (који је имао задатак да дејствује западно од II-ог), било им је наређено: „Када сва три одреда буду стигла на линију Зворник — Крупањ — Ваљево — Мионица, ухватиће везу са четничким одредима који су под командом генералштабног пуковника г. Драже Михаиловића на тој линији и сачекаће наређење за продужење дејства".9 Наиме, Дража Михаиловић је послао 29. августа једну делегацију у Београд на преговоре с Недићем. Ова делегација је склопила споразум са Недићевом владом о заједничкој борби против партизанских одреда. Том приликом био је сачињен план заједничке акције. У септембру и октобру Недићева влада је неколико пута послала већу суму новца Дражи Михаиловићу.10 Рачунајући да ће стварање Недићеве владе и појава мешовитих одреда као тобожње српске војске изазвати раслојавање и распадање устаничких редова, нарочито одвајање четника од партизана, дато је мешовитим одредима упутство: „Од управних власти затражити потпуно сигурне и одважне људе, којима ставити у дужност да као преговарачи дођу у додир са људима који се налазе у шуми са бандама и да их позову на повратак кући, односно предају властима. Ови преговарачи могу обећати свима онима који се желе повратити кући да им се неће ништа десити ако до сада нису учинили ни једно теже кривично дело. Оне који се предају, а да не би били изложени нападима бандита и комуниста, прикупити на једно место и осигурати".11 Већ сутрадан по доласку у Шабац команданти мешовитих одреда, по договору са окупационом и квислиншком управом, почели су да решавају постављене задатке. Три виша официра изишла су из Шапца и кренула у Мачву и према Церу да успоставе контакт са четницима.12 Окупатор је у Шапцу почео да заводи ванредне мере безбедности, да се утврђује и спрема за одбрану одмах после првих акција Мачванског партизанског одреда. Почев од 8. до 14. августа на раскрсницама, зградама, на пијаци, на цркви — постављени су топови и митраљези, прозори на зградама и балкони су осигурани џаковима напуњеним песком; објављено је низ забрана — одржавања пијаце, кретања бициклом кроз град, звоњења црквених звона; обустављен је железнички саобраћај; најављено је сечење шуме око града; скраћено је време кретања грађана, пооштрена контрола доласка у Шабац и изласка из њега, појачано патролирање улицама. Непријатељ се већ осећао као под опсадом и са развојем догађаја све више је пооштравао разне мере. Савесни хроничар Шапца Глиша Бабовић пажљиво је и свакодневно пратио и бележио све што је окупатор предузимао у циљу одбране од устаника: 16. августа Немци су узели кључеве од црквеног торња, бодљикавом жицом је ограђен пролаз иза „Зеленог венца" у Бару; 17. августа кретање је дозвољено до 19 часова; 18. августа почела је сеча кукуруза на 3 километра око Шапца, а секле су га избеглице под стражом жандарма; 19. августа Немци су летвама оградили тротоар испред „Зеленог венца"; 22. августа Јевреји су коначно отерани у логор на Сави.13 После пораза у Богатићу, Лозници, Бањи Ковиљачи и Крупњу немачка команда је сконцентрисала у Шабац три чете 2. батаљона 750. пешадијског пука, које су дотле оперисае по Мачви, а Шабац је наставила да утврђује: б. септембра, од јутра, немачки војници су правили од џакова напуњених песком заклоне на свим угловима раскршћа — пред Народном банком, „Зеленим венцем", општином, Крсмаршвића кућом, испред Поште, баште „Париза", а у Јевремовој улици и крај Поште поставили су преко улице бодљикаве жице; 10. септембра још боље утврђују барикаде у центру града, грудобрани од врећа постављени су и на балконима „Зеленог венца" и Народне банке; 13. септембра грудобрани су направљени и на улазу у град, забрањен је улаз и излаз кроз споредне улице, на касарнама су начињене пушкарнице, околина Шапца је рашчишћена (чак су и неке ливадарске куће и ограде срушене), цивилним лицима забрањен је улазак у кафане, центар Шапца је блокиран; 15. септембра су сви свештеници окупљени у Конак под немачку „заштиту" (чували су их белогардејци); 16. септембра су „неке партизанске породице" отеране у Кленак.14 Од 4. септембра, сваке ноћи, некад и дању, немачки војници су пуцали „чим примете нешто сумњиво", а 16/17. септембра целе ноћи су грували топови, митраљези и пушке. Кретање је дозвољено само до 18 часова. Према немачким изворима, 450 српских жандарма, односно Недићев I и П мешовити одред, требало је да појачају Стари град и да „успут" учествују у деблокирању Шапца од Саве, истог дана кад су стигли из Београда, али да нису били ангажовани.15 Недићева делегација, која је 9. септембра отишла из Шапца да преговара са устаницима, вратила се у Шабац 11. септембра и са једним немачким официром одмах отпутовала у Београд преко Срема. Из добро обавештених кругова Глиша Бабовић је сазнао да су устаници поставили захтев да Немци одмах напусте Шабац.16 Изасланик немачког Министарства спољних послова у Београду, Феликс Бенцлер, један од поборника стварања Недићеве владе и његових оружаних одреда, истог дана је послао извештај у Берлин да су се изјаловиле наде у сламање устаничког покрета помоћу „српских жандарма". Бенцлер је писао: „Недићева влада није могла сопственим снагама савладати устанички покрет, јер су се до садановостворене и у акцију убачене формације очигледно показале непоуздане... Председник владе Недић и министар унутрашњих послова Аћимовић са којима је данас о ситуацији подробно расправљано, а у чије часне намере нема. сумње, потпуно деле то схватање и јасно су изјавили да сада остаје још само решење — да се устанички покрет угуши једино немачким трупама".17 На овакав закључак утицале су и прилике у Шапцу. Немци су били незадовољни мисијом Недићеве делегације, посумњали су у искреност Недићевих официра, јер су, наводно, њихови људи — припадници одреда — по шабачким кафанама почели да певају четничке песме. „Због отказивања послушности српске жандармерије у Шапцу" Виша команда 65 упутила је 12. септембра у Шабац 3. чету 125. пеш. пука и 2. батерију 220. арт. пука из Обреновца.18 Команданту 1. батаљона 125. пеш. пука потчињене су све јединице и Крајскоманда у Шапцу. Идућег дана немачке јединице су блокирале центар града и разоружале Недићеву „војску" и жандарме, спровели их у Београд, а затим у Бањички логор, где су саслушани због сумње да су били у вези са устаницима и да нису хтели да се боре против њих. На Недићеву интервенцију, после два дана враћени су у Шабац, поново су добили оружје и распоређени на положаје за одбрану Шапца. Неспоразум с Немцима у погледу оданости Недићевих одреда је разјашњен и изглађен, а по Шапцу су почели да круже гласови о њиховој улози у раздвајању четника од партизана. Глиша Бабовић је записао 17. септембра: „У вароши се прича да су се четници повукли и да неће да се боре против Немаца". А 18. септембра поново уписује: „Прича се да ће се четници заиста повући од Шапца и на Церу се састати са недићевцима ради заједничке акције против партизана".19 Да би упознао јачину и распоред непријатељских снага у Шапцу, Штаб Подринског НОП одреда је преко Окружног и Месног комитета КПЈ у Шапцу поставио задатак неколицини чланова КПЈ и Скоја да прикупе податке о непријатељским снагама. Да би подаци били што детаљнији и што сигурнији, извршена су задужења по одређеним секторима града. Познато је да су такве задатке добили Марко Опачић, Љубомир Марић и Млађа Трифуновић заједно, и Петар Јовановић. Марко Опачић о томе каже: „Добио сам задатак, на једно недељу дана пред напад на Шабац, да прикупим податке о непријатељским снагама у Шапцу: где се налазе, како су распоређене, број и наоружање. Требало је да прикупим податке од Тркалишта према фабрици „Зорци", према београдском путу. Ишао сам с неким као у шетњу, обилазио град и запажао... Сада се не сећам, али тада сам знао тачно где је и колико било Немаца и нисам се могао преварити за десетину људи. Први пут сам по неком послао податке, а затим сам поново то проверио, податке однео у Одред и усмено изложио".20 Марко Опачић је изишао из града око 18. септембра преко Бећиног брда код Јевремовца, где су на положају били четници Церског четничког одреда. Они су га пропустили до партизана. Најпре је наишао на чете Мачванског батаљона, упућен је у Слепчевић у Штаб батаљона, где је предао податке о којима је било речи, а затим по одобрењу Добросава Радосављевића остао у Одреду. Љуба Марић пише да су он и Млађа Трифуновић добили задатак од Села Јовановића да прикупе податке о распореду немачких снага на рејону Доњи шор и да нацртају план — скицу распореда немачких стража, барикада и митраљеских гнезда. Прикупљене податке и скицу доставили су Одреду преко Села Јовановића.21 Петар Јовановић у својој „Изјави о раду у НОП" каже: „Пред сам напад слали смо детаљна обавештења о распореду непријатељског гарнизона, која смо сами прикупљали".22 На основу немачких докумената, сећања учесника НОР, по сећању реконструисаних извештаја и по сећању неколицине Шапчана који су пред напад и за време напада били у граду,23 распоред непријатељских снага, упоришта и других одбрамбених тачака изгледао је овако: Спољна линија одбране ишла је од Савског моста, железничким насипом, одатле поред речице Камичка, па иза последњих кућа на периферији Шапца према Табановићу дијагонално у правцу Ратарске школе — Расадника. Затим, између Расадника и периферних шабачких кућа према Лозници, одатле речицом Камичак. На југу, поред последњих кућа према Богосавцу, иза касарни, преко игралишта ФК „Мачва", Тркалишта и Живинарника. На западу, иза колоније фабрике „Зорка", преко Јеврејског гробља и Дударе излазила је на Саву и завршавала се у Старом граду и касарнама до њега. На тој линији, на њеним супротним крајевима на северу и југу, налазиле су се касарне бивше југословенске војске и у њима највећи део немачких посадних трупа. Касарне су биле добро утврђене и припремљене за одбрану. Прозори и врата били су осигурани џаковима с песком, на зидовима су пробијене пушкарнице, око касарни — на угловима изграђени импровизовани бункери од џакова с песком, са пушкарницама и повезани рововским саобраћајницама. Око касарни и бункера постављене су препреке од бодљикаве жице. Прилаз Савском мосту Немци су добро заштитили. Испод моста на обали налазио се зидани бункер. Испред моста на насипу постављени су грудобрани од џакова с песком или земљом, са митраљезима и посадом, која је у смени бројала 4 — 5 војника. За време блокаде ови митраљези су у одређеним временским размацима тукли по шумама и кућама у правцу Табановића и Мајурских ливада. Висок железнички насип доминирао је пољанама и њивама на северу и северозападу, уздижући се изнад мочварног, ритског земљишта и врбака на западу. Његове погодности за одбрану Немци су добро искористили. Припремљен је за. положаје стрељачког ланца и постављено је неколико митраљеза. Преко пољане која се тада простирала иза последњих шабачких кућа на десној страни улице Хајдук Станка, пресецајући путељак који иде право на север за Мијатовачу и са обе стране пруге Шабац — Лозница, Немци су ископали низ мањих ровова за два војника у цик-цак распореду, а у основној линији североисток-југозапад, од железничке пруге за Кленак до пута Шабац — Табановић у висини Расадника. Дан-два пре напада на Шабац избегло је становништво из оближњих кућа, а немачки војници су покупили постељину — душеке, мадраце, јоргане, јастуке — и одвукли у ровове, да би се удобније сместили у непрекидном бдењу. На крају улице Војводе Путника налазила су се три чардака, а од њих чистина до Ратарске школе и Пастувске станице. У тим чардацима била су смештена три митраљеза и одговарајућа посада немачких војника. У Ратарској школи и Пастувској станици налазила су се истурена одељења немачких војника и жандарма, али су у току блокаде повучена. Од Камичког моста линија одбране била је постављена донекле десном обалом канала Камичак, а затим периферијом града на југ до касарне. Обалом Камичка, поред Камичког гробља и Мале постављене су жичане препреке. У Камичком гробљу били су ровови са грудобранима, а положаје су држали седамдесет и неколико жандарма. На крају улице Авде Карабеговића, према Камичку, било је митраљеско гнездо. На крају улице Вука Караџића према Богосавцу — био је изграђен бункер. Јужно и недалеко од касарне према Поцерини, украј путева Шабац — Богосавац и Шабац — Варна налазио се по један бункер са митраљезима и немачком посадсм. У згради преко пута касарне, у кафани на крају леве стране Масарикове улице, била је смештена и утврђена једна јединица Белогардејаца. На трибинама Тркалишта биле су посаављене немачке јединице. Јаче упориште налазило се у југоисточном троуглу улица Војводе Мишића и Проте Смиљанића и пољане, на бившем Живинарнику, где су била постављена два-три топа са немачком посадом. На крају улице Проте Смиљанића, на стази за Летњиковац, била је стража од око 20 Немаца. На источном крају Живинарника, односно на крају улице Војводе Мишића, налазио се грудобран са митраљезом. На. источној страни, на излазу из Шапца према Летњиковцу и Поцерском Причиновићу, код Шипурске ћуприје, налазио се с десне стране бункер, а са леве ров са грудобраном од џакова и митраљезима на обадва места. Јединица која је давала посаду за ова два упоришта, а до блокаде држала стражуивршила контролу кретања из Шапца и натраг, била је смештена у кафани „Код Туђинца", на углу преко пута ових упоришта. Источно од овог места и мало северније, на крају колоније фабрике „Зорка" у правцу Думаче, било је смештено одељење Немаца за обезбеђење фабрике. И ту је било изграђено митраљеско гнездо. Преко пута колоније, код багрењака иза саме фабрике, налазила се стражарница, где је до опсаде била смештена стража за контролу кретања. У очекивању напада на Шабац и ту је изграђено митраљеско гнездо. У самом фабричком кругу била је смештена и утврђена јединица састављена од фабричких радника — фолксдојчера (око 30) и белогардејаца (око 10). Поред њих и ту је било једно одељење немачких војника. У Доњошорском гробљу немачки војници поставили су митраљезе у капелама (три капеле). На одсеку Јеврејско гробље — Дудара — Сава положај су држали белогардејци. Они су на самој железничкој прузи иза железничке станице према Кланици, на рампи за утовар свиња, имали постављена два митраљеза. Испред и око свих упоришта на предњој линији одбране биле су постављене жичане препреке. Иза прве линије одбране било је распоређено по дубини, на незнатном одстојању, и припремљено за одбрану низ упоришта и одбранбених тачака, распоређених по основним правцима: од Савског моста, касарне на Сави и железничке станице на северу — до касарне и Тркалишта на југу; од Расадника и Пастувске станице на западу — до фабрике „Зорка" на источном крају града. Систем одбране представљао је низ концентричних кругова који су се сужавали ка центру, око Крајскоманде и Ортскоманде, и веома јаких упоришта у хотелу „Зелени венац" и Народној банци у самом центру града. На правцу северна касарна — улица Краља Милана — хотел „Југославија" била су организована места одбране: на улазу у улицу, где железничка пруга пресеца друм, у Старом гробљу били су ископани ровови и постављени грудобрани од џакова, на обадва улаза у парк из улице Краља Милана био је постављен по један митраљез. Од железничке станице, где се налазило складиште, поред којег је изграђен бункер и које је обезбеђивала мања јединица немачких војника, према центру, Немци су се били утврдили у зградама Електричне централе, у „Зеленој школи", у Жандармеријској касарни, а мање одељење Немаца било је смештено у кафани „Пивара", где се у дворишту налазила кухиња и штала немачких јединица. „Зелена школа" била је претворена у касарну и ту је била смештена већа јединица немачких војника. Са западне стране, од правца Табановић — Шабац и Мајур — Шабац, Немци су изградили нарочито чврсту одбрану око Камичког моста.. Високу и чврсту грађевину „Млин Милошевић и Ристић", на углу улица Војводе Путника и Хајдук Станка, запосела је јака немачка јединица. На крову и на прозорима били су постављени митраљези, а имали су и један минобацач. Били су снабдевени и рефлекторима, којима су обасјавали простор око млина. На десној страни Мачванске улице, испред самог моста, налазио се велики бункер са пушкарницама окренутим према Камичком гробљу и Мали, према Мајуру и према Табановићу, и са неколико митраљеза. Одатле до хотела „Југославија" у Мачванској улици били су на неколико места постављени митраљези на сред улице. На „Мачванској пијаци", на углу улица Мачваноке и Краља Милана, био је постављен тешки митраљез. Поред митраљеског гнезда које се налазило на крају улице Авде Карабеговића, до Камичка, било је једно и на углу улица Авде Карабеговића и Вука Караџића. Са истока, од Летњиковца и „Зорке" у правцу центра града, Немци су се утврдили на више места: у магацину „Прашке банке" (последња зграда на левој страни Поп Лукине улице према фабрици „Зорка") било је неколико митраљеза на прозорима, а иза магацина митраљеско гнездо с грудобраном од џакова с песком. На магацину Коке Ковачевића био је постављен један митраљез. У Синђелићевој улици, у Саватића башти, био је постављен топ окренут у правцу гробље — река Сава. У Стругари је било одељење Немаца са неколико митраљеза. Повремено је и све јаче утврђиван ужи центар града. Једно одељење Немаца било је постављено у кући др Лазе Петровића (угао Јевремове и Лазе Лазаревића улице), а на супротном углу истих улица био је један противколски топ. Оклопна кола, која је за посадне трупе тражио војни заповедник Србије, већ су била додељена немачком гарнизону у Шапцу. На неколико дана пред напад на, Шабац улицама су крстарила двоја, а по сећању неких учесника, за време напада на Шабац четвора оклопна кола. Судећи по сећањима припадника НОП из града, Штаб Подринског НОП одреда није добио приближно тачну представу о бројној снази непријатељског шабачког гарнизона. Љуба Марић пише; „Уочи напада партизана и четника на Шабац у самом граду Немци су располагали незнатним снагама од 300—400 војника." У Шапцу је, међутим, немачка команда располагала са преко 1.100 људи. Штаб Подринског НОП одреда рачунао је на могућност да опкољеном и нападнутом гарнизону у Шапцу притекну у помоћ немачке и усташке јединице из Срема, преко Кленка и Сремске Митровице. Зато је, преко Окружног комитета КПЈ, постављен задатак Емилу Фридриху да пређе у Срем и да прикупи податке о јачини непријатељских снага. Емил Фридрих је добро извршио задатак. Као фолксдојчер, на кога се није ништа сумњало, отац Емила Фридриха добио је дозволу за прелазак у Срем. Дозволу је тражио и Емил, али није добио. Отац његов отишао је у Руму једног дана и вратио се после подне. О томе како је обавио задатак Емил Фридрих каже: „Испричао ми је како је видео три велике немачке јединице: једна је била тенковска, а имала је ознаку корњаче; војници друге јединице су имали на капама мртвачке главе, а трећа јединица је била обична пешадијска. Ја сам мислио да су то биле три дивизије и тако сам и обавестио „Француза". Кад сам му то реферисао, он ме је погледао оштро и рекао: „Ти си се деморалисао, уплашио...и био је љут на мене. То ме не је некако дотукло, јер сам мислио да ми уопште не верује. Те јединице су касније дошле у Шабац, али не све. Неке су ишле у правцу Митровице".24 Окружни комитет и Штаб Подринског НОП одреда нису веровали овом обавештењу. Емил Фридрих је оштро критикован као паничар и кукавица. Преко Пећанчевог војводе Будимира Церског, Рачићевог капетана Ковачевића, љотићевских обавештајаца и других „поверљивих лица", Немци и квислинзи у Шапцу знали су да се припрема напад на Шабац. Због тешкоћа око прикупљања снага из других одреда, напад на Шабац је два пута одлаган: од 10, за 17. септембар, а онда поново за 21. и сваки пут је непријатељ у Шапцу био о томе обавештен. Пре сваког од тих датума по Шапцу би се зачас рашчуло да ће бити напад. „Два или три пута, сећа се Милован Ђорђевић Цицибан, разглашавало се по Шапцу да ће бити напад; настајала је узбуна, Немци су заводили опсадно стање, забрањивали излазак на улице, настајала је јурњава војника улицама".25 Одлагањем напада на Шабац ситуација се све више побољшавала у корист опкољеног немачког гарнизона. Остало им је доста времена да све отпорне тачке добро распореде, обезбеде и учврсте. Извршено је и прикупљање свих расположивих снага. Међутим, није само то било у питању. На неколико дана пред устанички напад на Шабац немачко војно командовање, од Хитлера и Врховне команде до Листа и Бадера, одлучило је да предузме енергичне и безобзирне мере за угушивање устанка у Србији, да се ради тога са фронта одвоје и пошаљу у Србију две дивизије, једна одмах, а друга — чим буде слободна на источном фронту. Оног дана кад је по други пут одложен устанички напад на Шабац предњи делови једне дивизије почели су да се искрцавају на простору између Руме и Кленка. Немачки гарнизон у Шапцу је могао мирније да чека напад. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument