УСПОСТАВЉАЊЕ НОВЕ НАРОДНЕ ВЛАСТИ Прве акције Мачванског партизанског одреда биле су усмерене на разбијање и растројство апарата и органа старе власти, коју је окупатор обновио. Одред је прогонио и кажњавао најистакнутије њене представнике, политички свесне реакционаре, поборнике фашизма и сарадње са окупатором. У првој акцији убијени су срески начелник и подначелник, нешто каеније осуђени су и стрељани два бивша народна посланика,40 три полицијска писара и један порезник, један општински кмет и један деловођа. Двадесет трећег августа био је ухапшен, али је успео да побегне Светислав Лазић, председник оп~ штите у Петловачи, истакнути припадник Љотићевог „Збора" и немачки доушник. Побегли су испред партизанских потера председник општине у Дреновцу Бата Дукић и бивши општински деловођа у Дубљу Баја Ђурковић. Палећи општинске архиве и прогонећи сараднике окупатора, партизани нису дирали у општинске управе и одборе. На зборовима и другим скуповима и у додиру с народом постављали су питање: каква је општинска управа, да ли сарађује с непријатељем, да ли је треба мењати. Од председника општина, чланова општинских одбора (кметова) и општинских чиновника партизани су захтевали да не извршавају наређења окупатора и да помажу устанак. „Претседници и општинске управе су изјавиле, пише Миле Ивковић ПК-у, да ће убудуће слушати само наредбе командира одреда."41 Такав став у ово време био је сасвим у духу директива руководства Партије. „Избегавати сукобе с претседницама и одборницима. општина... сем ако су они издајници или слуге окупатора", писао је Пов:рајински комитет 12. августа ОК-у Шабац.42 (Ово је писмо примљено нешто касније). У погледу односа према старој власти и успостављању нове, народне, карактеристично је писмо Покрајинског комитета од 20. августа.43 Најпре је изложено упутство по коме старе власти не треба мењати: „Све општинске управе уколико оне нису издајничке и у служби окупаторима, већ колико-толико штите интересе народа, остају на својим местима и под контролом партизана обављају своје дужности, водећи рачуна о интересима народа. У обављању тих дужности не треба ништа. мењати у старом начину њихова рада осим то да не служе непријатељу. Издајничке општинске управе, претседнике или деловође треба сам народ да смени уз помоћ партизана и на њихово место да постави људе из народа који у систему општинског пословања не треба ништа да мењају већ само да укину службу непријатељу, ослањајући се на подршку партизана". Међутим, на крају писма додато је: „Свуда где је то могуће успоставити народну власт — власт народних комитета у које треба да улазе претставници свих родољуба, који су спремни да се боре за слободу земље." Руководство НОП у шабачком округу имало је поверења у изјаве председника општина, рачунало је на њихов политички углед и утицај и настојало да их што више политички ангажује на стварању јединственог народноослободилачког фронта и пружању помоћи устанку. Последње седмице августа, одржан је на Церу састанак са неким председницима општина. Третирајући их као представнике грађанских политичких странака, ОК је с њима водио разговоре о стварању јединственог фронта у борби против окупатора и о издавању једног прогласа народу Подриња. Проглас је објављен око 7. септембра, а своје потписе на проглас, заједно са представницима Подринског НОП одреда Миланом Ђаковићем, Миком Митровићем и Миланом Беловуковићем, ставило је још 11 угледних Мачвана.44 На сам дан ослобођења Богатића, 3. септембра, одржан је увече заједнички састанак представника Подринског НОП одреда и Церског четничког одреда на којем су претресена нека питања даље заједничке борбе, поред осталих и питање органа власти, који ће радити на пружању помоћи фронту. Договорено је да на оснивању нових, устаничких општинских управа раде заједнички по један представник партизана и четника. Од стране партизана одређен је Милан Ђаковић, а од стране четника Данило Дукић, свештеник из Клења. Данило Дукић је пре рата политички био у опозиционим круговима и присталица Демократске странке. Пошто је био добар познаник са Миланом Ђаковићем, а искрено убеђен у потребу сарадње партизана и четника, он је био погодна личност за ову заједничку политичку акцију. Тих дана руководство НОП шабачког округа добило је још једном директиву за оенивање органа нове власти. Писмом од 4. септембра ПК још једном наглашава нужност и хитност повезивања с присталицама и руководствима грађанских странака и успостављања заједничких „Одбора, ослободилачког народног фронта у свим местима где је то могуће", који треба да буду „нека врста народне власти" напоредо са председницима општина и постојећим општинским управама, са, којима одбори ослободилачког народног фронта треба да успоставе што чвршћу везу. Ови одбори, иако више политички органи него органи власти, требало је да буду главни носиоци мобилизације народа, за борбу. „Нико други, стоји у писму, изузев ових одбора, не може вршити мобилизацију народа и ни у једном другом циљу сем одлучне борбе, борбе читавог српског народа против окупатора..."45 Ситуација у Мачви је била зрела и погодна за потпуну измену дотадашњих општинских управа и одбора, а за успостављање нових органа власти — народноослободилачких одбора. Тај назив за нове органе власти у Мачви је од почетка био усвојен и требало је да покаже квалитетну и садржинску промену, без обзира да ли ће и персоналне измене бити у потпуности извршене. Због четника, који су исто толико зазирали од промена у саставу, од доласка нових људи, комуниста и њихових присталица, колико су се плашили и промена у називу и задацима. органа власти, Окружни комитет и Штаб Подринског НОП одреда усвојили су ставове: да у сваком селу треба одржати скуп мештана, изложити им задатке органа власти у организовању позадине за помоћ фронту, поставити питање да ли дотадашња општинска управа и председник општине одговарају таквим задацима, па уколико нису компромитовани сарадњом са окупатором и не испољавају непријатељски став према устанку, да се не мењају, већ само преименују у народноослободилачки одбор. Линија је била таква, по мишљењу четничког вођства, да је већина дотадашњих општинских управа могла да остане непромењена, а да се промене изврше само тамо. где су изразити непријатељи устанка и сарадници окупатора побегли и напустили дужност (као Бата Дукић у Дреновцу, Светислав Лазић у Петловачи). У случају да. народ захтева промене, водити рачуна да у новом саставу општинске власти, односно у народноослободилачком одбору, буду представници и партизана и четника. Милан Ђаковић и Данило Дукић су се еастали у Слепчевићу, у Штабу Мачванског батаљона, где је Милан Ђаковић још увек био командант, и направили план акције. Од својих штабова добили су једна запрежна кола и по једног пратиоца.46 Целокупан посао око успостављања народноослободилачких одбора у Мачви обављен је за десетак дана, између 6. и 17. септембра.47 Милан Ђаковић је почео да ради на извршењу овог задатка још док је био комадант батаљона. Занимљив је и податак, да. се мало руководећих људи ангажовало на овом послу.48 Није се радило ни о потцењивању задатка, ни о немогућности већег ангажовања. У питању је било, на првом месту, поштовање споразума да овај посао треба да обаве заједнички Милан Ђаковић и Данило Дукић, а друго', ОК и Штаб Одреда могли су да се ослоне на месне активисте НОП и на политичку свест народа, сигурни да ови неће дозволити теже пропусте у погледу избора људи, и у томе се нису преварили. Из истих разлога нису вршене ни неке озбиљније претходне припреме} сем на неколико места.49 У Глушцима су Аврам Росић и Цветин Бркић одржали састанак са члановима Партије, обавестили их да ће ускоро бити смењивање старе општинске управе и избор Народноослободилачког одбора и продискутовали о томе, кога предложити у НОО. У Прњавору су Милан Ђаковић и Јордан Криловић претходно одржали састанак са око 15 људи, одлучили о кандидатима и о ставу да у одбор треба да уђу и представници четника. У Глоговцу је ггретходно обавештена о избору НОО сеоска партизанска чета, која је извршила организацију позивања и предлагања кандидата за избор одборника. У Дубљу су Душан Остојић и Рајко Гладовић на једном ужем скупу присталица НОП извршили избор „политичког одбора", односно одбора НОФ, и закључили да нема потребе да се дотадашња општинска управа мења, јер се у њој налазило неколико симпатизера Партије и присталица НОП-а. У Штитару су Лука Туфегџић и Данило Дукић припремили организацију збора у очи дана избора НОО. У Богатићу је Милан Ђаковић претходно разговарао са Владимиром Лалом Дукићем. У другим местима припреме су се обично сводиле на то што је сеоској партизанској чети или активистима НОП у месту јављено истог дана, а у најбољем случају дан раније, о доласку Милана Ђаковића и Данила Дукића. Смењивање дотадашњих општинских управа и председника вршило се највећим делом на зборовима који су, иако обично заказивани у кратком року, били добро посећени. Људи су били веома заинтересовани за све што је у вези са устанком и народноослободилачком борбом, а посебну пажњу је привлачило то, што се измена власти врши заједнички, у сарадњи партизана и четника. На неколико места смена власти није извршена на масовним скуповима, него су Ђаковић и Дукић саопштавали старој општинској управи и дотадашњем председнику општине да су смењени, а затим постављали председника и чланове НОО на основу претходног међусобног договора. Тако је било, на пример, у Бадовинцима и Совљаку.50 Предлог кандидата за избор председника и чланова НОО давали су појединци из масе, појединачно за сваког кандидата. У Црној Бари предлог је за цео НОО дао Милан Ђаковић. Глаеање је било јавно, акламацијом. У народноослободилачке одборе изабрани су у већини нови људи, који нису били у дотадашњој општинској управи. За председнике народноослободилачких одбора изабрано је нешто више од трећине дотадашњих председника општина.51 Једино је у Дубљу и Клењу збор одлучио да се цела дотадашња општинска управа не мења. У Глушцима је Милан Ђаковић по договору са Данилом Дукићем предложио да за председника Народноослободилачког одбора буде изабран дотадашњи председник Илија Марковић Кускун, али се збор није сложио, већ је по предлогу који је припремила партијска ћелија, изабран нови.52 У Ноћају је Данило Дукић пре збора међу окупљеним сељацима у невезаном разговору почео да „навија" да остане дотадашња општинска управа. Борци Ноћајске партизанске чете оштро су реаговали, захтевајући да се изврши смена. Ипак је, на Дукићево инсистирање, из старе општинске управе у Народноослободилачки одбор изабран дотадашњи кмет Макевија Савић.53 Од 11 потписника прогласа народу Подриња, изабрани су поново за председнике народноослободилачких одбора Рада Радовановић из Табановића, Бранко Нинковић из Клења и постављен је од стране Ђаковића и Дукића Павле Глигорић из Совљака. Представници четника изабрани су у народноослободилачке одборе у Прњавору, Бановом Пољу и Раденковићу. У Прњавору од 9 чланова — 3 представника четника, у Бановом Пољу — обадва одборника присталице четника, а у Раденковићу један члан одбора био је представник четника. На збору у Бановом Пољу ситуација је била врло заоштрена. Свака „струја" (а у овом селу четничка струја била је доста јака) предлагала. је своје кандидате и у том погледу показивала велику нетрпељивост и непомирљивост једна према другој. Да би измирили Бановљане, Милан Ђаковић и Данило Дукић су изишли из сале и консултовали се, и после договора предложили збору да за председника буде изабран присталица НОП-а, а за одборнике присталице четника.54 И у другим народноослободилачким одборима, иако нису бирани отворено као четнички људи, било је појединих чланова НОО који су више били наклоњени четницима, што ће се показати доцније, у тешким данима по народноослободилачки покрет у Мачви.55 По сећању одборника НОО из Прњавора „искрене сарадње никада није било у потпуности. За то кратко време (рада НОО) у истом одбору радили смо засебно, наша група за партизане, а њихова група за четнике."56 Јединствени одбори показали су се далеко бољи. радећи за јединствени народноослободилачки фронт, за успех устанка. Народноослободилачки одбори углавном су преузели чиновнике до тада запослене у општинама, мада не све. Нису примљени на рад у НОО неколико деловођа и благајника. О раду и пословању народноослободилачких одбора, који су сместа и у потпуности постали органи нове власти, нема сачуваних докумената, иако су народноослободилачки одбори уредно водили административно пословање: у деловодне протоколе завођена су сва писмена наређења која су добијали, водили су спискове лица која су давала прилоге, спискове оних који су својим колима обављали послове по задужењима од стране НОО, спискове дежурстава, обављања курирских послова, сеоске страже... Кад су наишле јединице немачке казнене експедиције, целокупна документација свих НОО у потпуности је спаљена и уништена, да не би пала непријатељу у руке. Ништа није сачувано. Једини извор података о раду НОО јесу сећања председника и чланова народноослободилачких одбора. Најопширније и најпотпуније прегледе рада НОО дали су Владимир Лала Дукић, председник НОО у Богатићу и Ивко Угљешић, председник НОО у Глушцима.57 „Наш рад, сећа се Ивко Угљешић, углавном се одвијао на основу наредаба и упутстава која смо добијали од заједничког партизанско-четничког штаба на Церу, од команди партизанских батаљона и чета на положају и од појединих политичких руководилаца. Наређења која смо добијали са Цера увек су се завршавала са: Смрт фашизму — Слобода народу, а потписивали су их командант Подринског партизанског одреда Небојша Јерковић и командант четничког одреда капетан Драгослав Рачић. Њихова наређења била су врло строга, увек је истицано да „за неизвршење наређења следи смртна, казна." По сећању Владимира Лале Дукића „Народноослободилачки одбор у Богатићу за то кратко време свог постојања добио је три наредбе. Наредбе су биле штампане на гештетнеру. Уместо штамбиља на врху наредбе стајало је, не сећам се тачно назива, али знам да је то био заједнички штаб или заједничка команда Подринског партизанског одреда и четничког одреда капетана Рачића. Наредбе су биле адресиране: Народноослободилачком одбору. Такве наредбе добили смо три и оне су носиле ознаку бр. 1, 2 и 3. Наредба бр. 1 садржала. је око 10 тачака. Она је у ствари била упутство за рад Народноослободилачког одбора. Сећам се да је у њој било наглашено да, пошто тренутно нема судова нити виших власти, све те послове привремено преузимају НОО. Грађанске спорове треба избегавати, објашњавати људима да за решење тих питања чекају крај рата, а уколико се не може избећи, решавати спорове по постојећим законским прописима. Осим тога ова наредба је говорила и о потреби снабдевања војске храном и другим потребама. У наредби бр. 2 нарочито је било наглашено да се не смеју издвајати четници и партизани, већ да се народ заједнички позива у борбу за ослобођење од окупатора. Затим је у овој наредби такође истицана потреба помоћи војним јединицама, на основу чега смо ми убрзо основали и неке радионице. У наредби бр. 3 наређено је да се припреме мобилизацијски спискови, затим да се изврши прикупљање војне спреме, оружја и муниције, заостале од припадника бивше јушсловенске војске који нису ступили ни у партизане ни у четнике и, најзад, да се изврши прикупљање пшенице и других намирница ради стварања резерве. Осим овога добијали смо и усмена наређења и упутства највише од Милана Ђаковића, а два или три пута од команданта Подринског партизанског одреда Небојша Јерковића". Послове које су народноослободилачки одбори у Мачви успешно обављали у кратком периоду постојања (12 до 22 дана), а на основу наређења и упутстава и по сопственој иницијативи, били су следећи: Прикупљање целокупне војничке опреме (све што је прикупљено упућено је у Петковицу интендантури Подринског НОП одреда); прикупљање прилога у цивилној одећи, обући, вешу, платну; прикупљање хране и намирница за исхрану; снабдевање јединица на фронту и стварање резерви у Петко™ вици; прикупљање цеви за израду бомби; прикупљање, на добровољној основи, пшенице која је извучена у Крупањ; добровољна мобилизација разних машинских, ковачких и браварских радионица и шиваћих машина, организација, опрема и набавка материјала за њихов рад; окупљање радника, жена и омладинки који су радили у радионицама, старање о њиховој исхрани; отварање кухиња. за пролазне јединице и борце и сеоске партизанске чете које су биле на окупу; контрола кретања непознатих лица, издавање објава за кретање по ослобођеној територији; попис становништва, стоке, живине, запрежних возила и другога; брига о сиромашним породицама партизана,, помоћ у храни и огреву; решавање ситних спорова између сељака; организовање курирске и стражарске службе; помоћ у храни сиромашном становништву (Народноослободилачки одбор у Прњавору је поделио сеоској сиротињи око 30.000 килограма пшенице и других намирница, а у Белој Реци је сиротињи подељено такође око 30.000 килограма пшенице); старање о избеглицама; спровођење задатака политичке природе — организовање политичких скупова, растурање пролагандног материјала, свакодневно информисање становништва путем радио-вести, примљених из Петковице. Неколико народноослободилачких одбора је вршило упис војних обвезника у партизане или у четнике (Совљак, Дубље).58 „Сећам се добро, прича Ивко Угљешић, да је наређење за попис било једно од најтежих које смо добили, јер је списак тога што треба пописати био опширан, а рок за попис био врло кратак (24 или 48 часова). Позвали смо све бивше административне општинске службенике да нам помогну. Међутим;, после два-три дана наишла је „казнена експедиција", те тако нисмо ни извршили овај задатак." Народноослободилачком одбору у Глушцима поднео је тужбу Милутин Будимировић против Милоша Савића због неког плаца, око којег су они раније водили спор. Народноослободилачки одбор у Глушцима је покушао да их измири, да их приволи да се поравнају и нагоде. Међутим, Будимировић је упорно остајао при свом захтеву. Народноослободилачки одбор се тада обратио једним писмом Штабу Одреда питајући шта да ради. Добио је одговор од Штаба Поцерског батаљона, с потписом команданта Милана Беловуковића, да решавање таквих спорова треба оставити за после рата и да тако треба објаснити тужитељу. По завршеном оснивању општинских народноослободилачких одбора у свих тридесет дотадашњих општина среза мачванског59 одржан је у Богатићу састанак председника народноослободилачких одбора. Састанку су присуствовали, поред председника, Миле Ивковић, Милан Ђаковић и Марко Видовић. Овај састанак одржан је у четвртак, 25. септембра 1941. године, у малој сали бившег Среског начелства у Богатићу. После говора Мила Ивковића и Милана Ђаковића изабран је Срески народноослободилачки одбор у саставу: председник Милан Ђаковић, чланови Станимир Јосиповић, Живан Вуловић, Милан Живановић и Марко Видовић. Прва седница новоизабраног одбора била је заказана за 28. септембар, па због наиласка казнене експедиције Одбор није одржао ни једну седницу.60 Око назива Среског народноослободилачког одбора има погрешних тумачења и закључака. Наиме1, често се говори да је био основан Срески народни суд, што нимало не одговара потребама устанка и НОП-а, нити ставовима устаничког руководства, израженим у њиховим наређењима и упутствима и у пракси народноослободилачких одбора. За суђење тежих кривичних дела постојао је при Штабу Подринског НОП одреда Војни суд, а грађански спорови остављани су за решавање после рата. За објашњење овог назива, погрешно задржаног у сећању и усвојеног у казивању, могу се навести три разлога: Прво, у Мачви је и за општинске управе и одборе био уобичајен назив „општински суд". У свим селима зграде где су смештене општинске управе називане су „суднице". Аналогно томе и Срески народноослободилачки одбор називан је и остао у сећању као „ Срески народни суд". Друго, због бојазни четника да комунисти не узму власт у своје руке стварањем народноослободилачких одбора, нових органа власти, Окружни комитет и Штаб Подринског НОП одреда, у циљу одржавања споразума са четницима, чинили су им извесне уступке: одређивање двојице представника за оснивање НОО, избор четничких представника у НОО, слободно уписивање у четнике или у партизане, и слично. На тој линији, иако неоправдано и неразумљиво, било је избегавања од стране Окружног комитета и Штаба Одреда да се функција Милана Ђаковића назове правим именом. Уместо тога, давана су описна објашњења у којима се настојало да се та функција упореди са неком из бивше среске управе и апарата власти. „У једном разговору са мном, прича Владимир Лала Дукић, Милан Ђаковић ми је рекао да је њему Штаб Подринског НОП одреда одредио дужност која би отприлике, како је он рекао, одговарала дужности и положају среског начелника, и да би тако требало и јавно објашњавати његову дужност ради чет~ ника...".61 Исто тако је и Добросав Радосављевић Народ говорио Драји и Марку Бркићу. Данило Дукић тврди, да је приликом споразума Штаба. Подринског НОП одреда и Рачића договорено да се он и Милан Ђаковић заједнички одређују за „шефове јавне безбедности", што никако не одговара послу који су првобитно њих двојица заједно радили, нити ономе што је Милан Ђаковић после сам радио (обилазио НОО-е, помагао им у раду и контролисао их, давао наређења и упутства и организовао састанак свих председника). Треће, симпатизери КПЈ по селима, па и поједини чланови КПЈ, почели су Милана Ђаковића да називају „од миља" — комесар Мачве. Да би се то сузбило, отклониле сумње у „искључиво комунистички карактер" устанка, избегли приговори да комунисти воде борбу само за своју власт, нарочито ,,ради четника који су зазирали од назива политичког комесара", прибегавало се наведеним објашњењима и називима. Било је у свему томе, вероватно, и настојања, да се нова дужност Милана Ђаковића, на чији се неоспоран углед рачунало, прикаже што значајнијом, да његов одлазак са дужности команданта батаљона не изгледа као деградација. Један од најзначајнијих и најуспешнијих задатака, обављен са изванредном дисциплином и залагањем, са изврсном организацијом и експедитивношћу, а у веома непогодном и критичном моменту за народноослободилачки покрет у Мачви, било је извлачење пшенице у Крупањ. Од дана, оснивања народноослободилачки одбори су, по наређењу Штаба Одреда, на добровољној основи, преко одређених екипа прикупљали прилоге у пшеници. Имали су прихватне магацине за привремени смештај прикупљене пшенице, од које је незнатна количина била извучена у Петковицу и Лозницу. На саветовању у Столицама62 Небојша Јерковић и Миле Ивковић, који су присуствовали саветовању 26. септембра, добили су задатак од Врховног штаба НОПО и друга Тита да се одмах што је могуће више пшенице извуче из Мачве према Крупњу. Исте вечери, по повратку Јерковића и Ивковића у Петковицу, издато је наређење да се одмах сутрадан мобилишу кола и све количине прикупљене пшенице евакуишу у Крупањ. Организација је извршена преко Штабова батаљона и њихових интендантура, преко одредске интендантуре и Команде места у Богатићу, а учествовали су и други партијски и политички руководиоци и активисти. За 24 часа — у току 27. септембра — евакуисана је велика количина пшенице из Мачве. Из неких југозападних села колоне кола кретале су према Крупњу још и у недељу пре подне, 28. септембра, кад је већ немачка 342. дивизија, злогласна казнена експедиција, кренула од Шапца и Мачванске Митровице. Бранко Остојић пише да је 28. септембра добио дозволу од Штаба Одреда да оде кући у Клење, да се пресвуче и спреми топлу одећу и обућу. Село је било узнемирено — чуло се да се партизани повлаче од Шапца. „Задржао сам се у селу до 15 часова. Ситуација у селу нимало није била повољна иако се званично није знало о стању и положају наших снага код Шапца. Једино на основу чега се могло закључити да се нешто крупно збива, био је ужурбан рад Народноослободилачког одбора, који је мобилисао запрежна возила по селу и организовао извлачење пшенице у брдске крајеве преко Цера за Крупањ."63 Враћајући се сутрадан увече, у недељу 28. септембра, а неки и у понедељак, Мачвани су остављали кола да би се пробили до својих кућа, неки су били заробљени и после стрељани у шабачком логору, а неки су се извесно време повлачили с партизанима. О овом подухвату друг Тито је рекао: „Док смо још били у Крупњу, када је припремана Прва офанзива, дошли су из Мачве неки другови руководиоци, који су водили борбе око Шапца, и казали да је и пшеница и све друго добро родило и да ће све то дохватити окупатори. Ми смо тада ријешили и дали наређење да се покупе сва кола..., па да се све жито носи горе према брдима, према Пецкој и Ужицу. Како су сељаци тада не само жито већ и стоку довлачили! То наше наређење било је тако буквално спроведено да сам се ја просто изненадио какав је то народ, какав је то сељак. Видјеле су се читаве колоне кола за колима која возе жито... Онда нисмо имали неке силосе, него смо просто сипали у куће. Накупили смо много жита и затим смо га разашиљали у пасивне крајеве."64 Интендантура Одреда је евакуисала и заплењену стоку из Прњавора, уз помоћ Народноослбодилачког одбора. По сећању М. Беловуковића из Мачве је тада извезено у Крупањ преко 14,5 вагона (140.500 килограма) пшенице и отерано преко 800 грла стоке.65 На основу података из мемоарске грађе и такозваних малих сеоских хроника — у Крупањ је извезено преко 170.000 килограма пшенице. Изван Мачве, у осталим деловима округа, народноослободилачки одбор као орган власти, уместо општинске управе, изабран је једино у Лешници. Како тврде бивши чланови овог НОО он је формиран крајем августа. „У то време у месту није било никакве власти, јер је бивши председник општине и из разити немачки сарадник Рафаило Крнић... побегао Немцима у Шабац одмах иза формирања партизанске чете... Четници су покушали да искористе тај моменат и да формирају општинску управу која ће радити по њиховим наређењима. Тако је четнички официр Ђорђе Симовљевић заказао збор мештана на коме треба да се изабере нова општинска управа... Ми смо били благовремено обавештени о намерама четника, те је и с наше стране извршена припрема за тај избор..."66 Лешничка партизанска чета је послала на збор један вод, да не дозволи да четници наметну силом оно што желе. На збор је дошао скоро цело село. Ђорђе Симовљевић је предложио да у општинску управу буду изабрани поново сви они који су били изабрани на изборима пре рата (Рафаила Крнића су поставили Немци). Пре рата председник је био Милан Исаковић, велепоседник. Збор се није сложио, ни због Исаковића ни због неких других. Онда је Симовљевић предложио да народ сам бира, али да у општинској управи буде пола четничких, пола партизанских присталица. Изабране су углавном присталице народноослободилачког покрета. (Од 10 чланова одбора тројица су изабрани као четничке присталице). Међу изабраним одборницима био је и Миливоје Драгојловић који је 1920. године био изабран за председника комунистичке општине, био делегат КПЈ из овог краја на Вуковарском конгресу, а после Обзнане све до тих дана чувао скривену партијску заставу. Настала је дуга и жучна полемика у овом одбору око полагања заклетве. Присталице четника захтевале су да се заклетва положи пред свештеником и на верност краљу. Присталице народноослободилачког покрета су то одбијале. На кРаЈУ Је поетигнут компромис: да се заклетва положи пред свештеником, али да се из текста старе заклетве избаци онај део који говори о заклињању у име краља, а да се дода да се одборници заклињу у име народа. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument