| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
ЗАЧЕЦИ ПАРТИЗАНСКЕ РАТНЕ ПРОИЗВОДЊЕ Војне радионице различитих врста осниване су крајем августа и у септембру у великом броју широм Мачве, почев од Цера до места непосредно иза устаничких положаја. Штаб Подринског НОП одреда и Окружни комитет КПЈ, иницијатори и организатори оснивања војних радионица, остваривали су ову замисао преко јединица и команди Одреда, преко органа власти — народноослободилачких одбора, преко масовног, рад.ног и пожртвованог политичког актива. Намера је била да се створи својеврсна, партизанска војна производња и колико је могуће надокнади непостојање регуларне војне производње, складишта и материјалних резерви. Прву радионицу основао је Штаб Подринског НОП одреда у Петковици последњих дана августа, одмах после премештаја са Кумовца. То је била претежно женска кројачка радионица.36 Располагала је са шест шиваћих машина (2 конфисковане од трговца Берића из Богатића). У радионици је радило око 15 партизанки. Оне су у правом смислу биле припадници Одреда (одвојене од кућа, положиле су партизанску заклетву, имале су војнички смештај и исхрану). Радиле су углавном на шивењу веша и крпљењу одеће, али је радионица организовала и плетење, прање веша и слично. Материјал — платно и конац —у право време коришћени су из заплењених колличина од трговаца, а касније и од прикупљених прилога. У радионици је био добро организован политички и културни рад. На политичком раду са омладинкама биле су највише ангажоване Вера Благојевић, која је била и оснивач радионице, Штефица Косијер и Мирјана Јовановић. Основан је и хор радионице, који је учествовао у програму изведеном на дочеку „робијаша". До
половине септембра основано је по селима
више женских радионица. За оснивање
радионица била је задужена Радмила Лала
Ивковић. Један актив партизанки упућен је у
поједина села ради помагања у организовању,
у политичком и културном раду: Мирјана
Јовановић у Липолист, Штефица Косијер у
Поцерски Добрић, Љубица Петровић у Богатић,
Љубица Бућа Делић у Рибаре, Каја Гарибовић у
Бадовинце, Вера Благојевић у Прњавор и
Змињак. Претходни рад до оснивања радионице није био ни лак ни једноставан. Требало је, пре свега, савладати старинска схватања о учешћу женског света, посебно девојака, у јавном и политичком животу. Уз помоћ сеоских активиста, партизанка делегирана из Петковице обично је у почетку заказивала састанак и том приликом говорила о учешћу жена у народноослободилачкој борби и о помоћи фронту. На састанке је долазило и по 50 жена (нпр. у Липолисту). После тога следио је низ појединачних разговора: са власницима шиваћих машина — да их ставе на располагање радионици, са женама које знају да кроје и шију, са старешинама домаћинстава да им дозволе. Требало је, даље, пронаћи погодну просторију за смештај радионице, у самом селу обезбедити материјал за рад, обезбедити групе за прикупљање прилога у платну, концу, вуни... У мемоарској грађи помиње се 10 женских кројачких радионица: у Липолисту, Богатићу, Глушцима, Петловачи, Прњавору, Змињаку, Рибарима, Глоговцу, Табановићу и у Поцерском Добрићу. Радне просторије биле су или у школским зградама (Змињак, Глоговац), или у кући неког одбеглог окупаторског сарадника (у Петловачи у кући љотићевца Данила Милановића), или у кућама које су имале погодне просторије, а које су њихови власници добровољно уступали радионици. Недостају подаци о броју шиваћих машина у свим радионицама. Зна се да их је у Глушцима било више од 10, у Поцерском Добрићу 5—б, у Липолисту, Петловачи и Прњавору по 4, у Змињаку 3. Ако узмемо у обзир да је у Богатићу била највећа радионица и да су се за њен рад бринули Команда места и Сеоска партизанска чета, да је радионици у Табановићу непосредно помагао Штаб Поцерског батаљона, и да је радионица у Глоговцу била добро организована, није претерано тврдити да је за потребе партизана радило око 50 шиваћих машина. Није утврђено ни колико је жена радило у кројачким радионицама. Према сећањима учесница, у Богатићу је радило око 30, у Липолисту 20, у Рибарима 12, у Петловачи 10, у Прњавору 8, у Змињаку 5 жена. Претпоставимо ли да је у Глоговцу, Поцерском Добрићу, Глушцима и Табановићу радило само по 10 жена просечно, излази да је у овој изузетној, малој „фабрици" рубља радило преко 120 жена. О радном учинку записана су само два податка: радионица у Петловачи, са 4 шиваће машине које су радиле целог дана, „избацивала" је по 4—5 пари рубља дневно. Радионица у Прњавору, такође са 4 машине, урадила је за 5—6 дана 25 пари рубља. Могло је, дакле, да се произведе по 50 пари рубља дневно. Био је то значајан допринос снабдевању Одреда. Производња кројачких радионица зависила је од количина материјала за рад. Зато су све радионице слале групе жена у прикупљање прилога. Поред платна, прикупљале су и вуну. Пошто је у свим радионицама било више жена него шиваћих машина, а све нису знале да шију, посао је подељен, па су једне преле вуну, а друге су плеле чарапе. (Прњаворска радионица, на пример, предала је 30 пари вунених чарапа). У неким радионицама шили су и капе и петокраке звезде. Партизанке послате из Петковице руководиле су радионицама, у Рибарима (Љубица Делић) и у Богатићу (Љубица Петровић). Штаб Поцерског батаљона послао је у Глушце две партизанке. Руководиоци осталих радионица биле су мештанке, које су се највише истакле у организовању радионица (Олга Ђаковић у Глоговцу, Милена Јелић у Поцерском Добрићу, Љубица Велмезовић у Прњавору, Стана Ђурђевић у Липолисту...). Сем ових постојале су и мушке радионице за израду и оп~ равку обуће — у Петковици и Рибарима, за израду мушког одела у Богатићу, а у радионици у Глушцима радио је и кроја.ч, партизан послат из Табановића. У Салашу Ноћајском је Милош Стојачић, ћурчија, избеглица из Сремске Митровице, члан КПЈ на вези са Окружним комитетом КПЈ за Срем, израдио 19 кожуха (грудњака) за ослобођене комунисте — робијаше. У радионицама, нарочито у већим, организован је политички и културни рад. Ради помоћи, обилазиле су их Вера Благојевић, Штефица Косијер, Мирјана Јовановић и Каја Гарибовић. Из Петковице је редовно стизао пропагандни материјал. Жене су училе и певале партизанске песме. Колектив сваке радионице сматрао је себе делом Подринског партизанског Одреда. Радионице бомби представљају посебно место и имају изузетан значај у напорима за организовање партизанске војне производње.37 Прву радионицу бомби организовао је Штаб Подринског НОП одреда у машинбраварској радионици браће Бреновачки у Рибарима. У њој су и у августу поправљане пушке и бицикли, касније мотоцикли и камиони. После ослобођења Богатића Штаб Одреда је, по пристанку и уз сагласност браће Бреновачки, преузео просторију, машине и алат за потребе фронта. Нешто алата је добављено и из Бродоградилишта у Мачванској Митровици. Наредбом број 11 Штаба Одреда од 11. септембра одређен је Пера Убавић да формрхра радионицу.38 Стручњаци за израду бомби били су радници Бродоградилишта. Радионица браће Бреновачки била је у то време најбоље опремл>ена радионица такве врсте у Мачви, а имала је и свој властити извор електричне енергије. Основни материјал за израду бомби биле су гвоздене цеви за различиту употребу — за бунаре, за ограде на мостовима и слично. Већа количина тих цеви заплењена је у трговачким радњама по Мачви, а затим је организована и акција прикупљања, цеви. Многи Мачвани су растурили своје чесме да би приложили цеви за израду бомби. Експлозив (екразит) је добављан из рудника Зајача, а нешто је добављено и из каменолома изнад Чокешине. Цеви су сечене у дужини од 10 сантиметара и с обе стране затваране металним плочицама. Једна од тих плочица била је пробушена и кроз њу је убациван експлозив и упаљач (рударска каписла број 8 и спорогорећи штапин дужине 4 — 5 сантиметара, изван тела бомбе). Највећи недостатак ових бомби било је примитивно активирање — упаљач се палио шибицом. Посао је био добро организован, а производња „скоро серијска": једна група радника је секла цеви, друга правила плочице, трећа их заваривала, четврта пунила експлозивом до половине, пета стављала динамитску капислу са фитиљем, а последња је довршавала пуњење и затварала отвор поред каписле. У прво време у радионици је радило око 20 радника, а после и до 40, међу њима и 4 заробљена немачка војника. Један од власника,, Ненад Бреновачки, био је задужен за рад машина и електричног светла. После првих успешних проба бомби партизанске производње, основане су у Мачви још 4 радионице за израду бомби: у Липолисту је машинбравар Сава Шведић сам понудио своју радионицу за, израду бомби и био у њој главни мајстор. У Богатићу је радионицу основала Команда места. На разним пословима ангажовала се и богатићка партизанска чета. Неколико жена је радило на пуњењу бомби. У Глушцима је радионицу основао НародноослободилачкР! одбор, а стручни руководилац био је инжењер Светозар Чолић, директор Бродоградилишта у Мачванској Митровици. Штаб Поцерског батаљона основао је радионицу за израду бомби у Табановићу у машинбраварској радионици Николе Станића, власника млина. Све
ове радионице израдиле су знатну количину
бомби које су стигле на положаје око Шапца и
Мачванске Митровице за време опсаде и за
време напада на Шабац. Борцима је објашњена
техника руковања овим бомбама. Већа
количина бомби додељена је борцима
Бомбашке чете, пред којима је употребу
бомбе приказао Живан Витомировић Галама,
командир Бомбашке чете.39 У сећањима
учесника НОР забележено је више случајева
употребе ових бомби у борби с непријатељем.
Ни приликом проба ни приликом употребе у
борби, није било несрећних случајева.
|