СЕОСКЕ ПАРТИЗАНСКЕ ЧЕТЕ Устанак у Мачви имао је широку и свестрану подршку сељака. Сасвим је тачна била оцена инструктора ПК: „Кад бисмо имали оружја могли бисмо да створимо војску од више хиљада. људи."1 После низа успелих акција и пораста Одреда, у неким селима јавила се жеља да се у партизане ступа организовано и што масовније. Пред крај августа почињу по селима договори да се сви они који желе да ступе у партизане организују у чете свог села и тако приступе Одреду. Иницијатива је у току августа потицала одоздо, из села, али су иницијатори редовно били или чланови КП остављени да раде у селу, или познатији симпатизери КПЈ. У септембру је Штаб Подринског НОП одреда приступио даљем оснивању нових чета у свим селима. Упис у чете био је на строго добровољној основи. Уписани борци сами су на својим скуповима вршили избор команди чета, а понегде, нарочито касније, постављао их је Штаб Одреда. Редовно је састав команде постављен по угледу на чете Одреда. Чете су имале: командира, политичког комесара, воднике, десетаре, па чак и политичке комесаре водова, понегде и десетина. Негде је био биран и заменик командира и комесара, а најчешће је водник првог вода био заменик командира. Бројно стање ових чета било је различито, према величини села, утицају присталица НОП и политичком расположењу, и кретало се од најмање 30 до преко 120 људи. Оружја је било мало: по неколико пушака, пиштоља и бомби. После организовања представници чете ишли су у Штаб Одреда и пријављивали оснивање чете. Пошто су чете биле слабо наоружане, а ни Одред није стајао добро са оружјем, ове чете су у Штабу евидентиране и добијале задатке да. привремено остану у селу док се не дође до веће количине оружја? да и саме настоје да се наоружају, да врше свакодневну војну обуку, поглавито у руковању оружјем, да руше комуникације и телефонске везе у својој околини, да наставе са уписом људства, да врше стражарску службу у месту, да обавештавају Одред о кретању непријатеља, да хватају шпијуне, провокаторе и проносиоце лажних и непријатељских вести, да прикупљају прилоге у храни, одећи и обући, да одржавају политичке састанке на којима ће се упознавати са циљевима народноослободилачке борбе и са најновијим догађајима, да политички рад организују и у селу... Овакве чете биле су образоване у свим мачванским селима. Оне су успешно извршавале све задатке, сем једног — нису успеле да. се наоружају. Оружја је у Мачви било мало. Чим би била пронађена већа количина пушака, бомби, муниције или који пушкомитраљез, то је одмах упућивано у Одред. Сеоске партизанске чете полагале су партизанску заклетву пред неким од војних и политичких руководилаца из Одреда. У то време и четници покушавају да се омасове вршењем присилне мобилизације и заклињањем на верност краљу. Неколико таквих четничких покушаја у Мачви пропало је пред отпором ееоских партизанских чета. Прва сеоска партизанска чета била је основана у Равњу почетком јула на основу одлуке Окружне партијске конференције. Требало је да група партизана из Равња, који су већ били у илегалству, буде језгро чете, да се изврши упис поузданих симпатизера КП, да чета у свему има око 50 бораца, да се изврши подела на водове и десетине, одреди команда чете, водници и десетари, да се чета наоружа, да обучава млађе људе у руковању оружјем и да се на дати знак уједини са другим војним групама и четама и учествује у оружаним акцијама. Задатак Окружне партијске конференције једним делом је и извршен. За командира. чете одређен је био Милан Беловуковић Дева. Није било речи на Окружној партијској конференцији ко ће бити политички комесар чете, али су равњански партизани знали да чета треба да има политичког комесара. Сматрали су да је природно да то буде секретар партијске ћелије Александар Лала Станковић. На састанку партијске ћелије одређен је остали руководећи састав чете, водници и десетари, а разматран је и будући састав целе чете.2 Група партизана окупила је неколицину уписаних бораца, који су становали легално код својих кућа, али су добили оружје, те су заједно изводили војну обуку, којом је руководио Миленко Самарџић.3 Приликом оснивања Мачванског партизанског одреда група наоружаних равњанских партизана позвана је на Бубању, После прве акције Одреда у Богатићу, а нарочито после доласка Мике Митровића и Милана Ђаковића у Равње и паљења општинске архиве, из Равња је ступило у Одред око 20 људи, те је тако првобитно замишљена и по списку састављена сеоска чета престала да постоји. Равњанска партизанска чета поново је основана „у недељу пред долазак робијаша", 14. септембра. Тога дана Милисав Б. Беловуковић, учитељ, симпатизер КПЈ, добио је писмо од Штаба Поцерског батаљона да „у вези нашег претходног договора одмах формирате чету".4 У току дана чета је основана. Уписано је око 90 партизана. Чета није била стално на окупу, већ се окупљала повремено и по деловима, ради војничке обуке и политичких часова. По потреби и распореду дежурства позиван је одређен број партизана, који су у групама по 2 — 3 одлазили у патроле крај Саве. Било је утврђено време и рејони патролирања за сваку смену. Чета је имала само неколико пушака, које су на смену додељиване патролама. Људство које је било на стражи и у патролама, било је смештено у сеоској школи и општинској згради. Огромну количину дасака са сплава који је заробила Ударна чета, равњанска партизанска чета је превукла у село; затим је учествовала у организацији пребацивања и дочеку робијаша — превожењу скеле и чамаца, исхрани, уређењу преноћишта; прокопала је на 5 — 6 места ровове на путу између села Засавице и Равња, на одсеку где је најужи простор из~ међу реке Саве и њеног рукавца Засавице.5 Према подацима „Мале хронике села Дреновца"6 Здравко Шестић и Живан Жика Тадић основали су партизанску десетину још у јулу месецу. „Десетина је имала задатак да прикупља оружје, да се формира чета, која би бранила село од усташа". Крајем августа и почетком септембра чета је формирана и скоро цела је наоружана оружјем прикупљеним у селу. Око 8. септембра из чете је издвојен један вод одабраних, наоружаних бораца и упућен у Салаш Ноћајски, у састав 3. чете Поцерског батаљона.7 Партизанска чета у Ноћају основана је крајем августа.8 Партијски актив, који је од Цвеје Бркића добио изричити задатак да у Одред дође само кад буде позван, осећао се нелагодно: други одлазе у партизане, а они седе код куће. Одлучено је да се иде у Одред, али да се истовремено окупи и поведе што већа група. Међутим, договор се брзо проширио на много већи број људи него што се у почетку рачунало, па је на састанак заказан поводом одласка у Одред дошло преко 50 људи, спремних да одмах иду у партизане. На састанку је преовладала жеља да се оснује Ноћајска партизанска чета, која ће цела, са својом командом, ступити у састав Одреда. Изабрана је команда чете. Команданту Одреда Небојши Јерковићу поднет је извештај о оснивању чете, саставу команде, бројном стању, и о намери да иста као целина ступи у Одред, Небојша Јерковић је прибележио све податке у своју бележницу и затим рекао: да је Ноћајска партизанска чета од тога дана у саставу Подринског НОП одреда, али нема оружја да се одједном наоружа толики број бораца. Зато је боље да чета остане у селу, да настоји да и сама прикупи оружја колико може, да се обучавају млади људи, да чета политички делује у селу, да онемогући непријатељски утицај и пропаганду, а Штаб Одреда стално ће је држати на вези, помагати и давати задатке. СутрадЈан по ослобођењу Богатића стигла је у Ноћај 3. чета Поцерског батаљона, повезала се са Ноћајском четом, углавном због организовања исхране, и отишла на положај у Салаш Ноћајски. У размаку од 3 — 4 дана за њом су дошле и 4. чета Поцерског батаљона и Ударна чета. Кад је упознао ситуацију на положајима према Мачванској Митровици, Мика. Митровић је узео један вод Ноћајске партизанске чете, који је на положају код Шујића куће (на крају Салаша Ноћајског) сменио један вод 4. чете. Претходно је овај вод пред Миком Митровићем положио партизанску заклетву, а сутрадан и остала два вода. Од тада до 28. септембра водови Ноћајске партизанске чете се смењују на положајима око Мачванске Митровице, а остатак чете је непрекидно на окупу, смештен у учионицама основне школе у Ноћају. По угледу на чете у Салашу Ноћајском, организована је и у Ноћају кухиња ради исхране чете, курира, руководилаца и активиста Подринског НОП одреда који су, по неколико њих сваког дана, пролазили својим задацима кроз Ноћај. Под руководством Мирка Бибића Шпанца Ноћајска партизанска чета прокопала је на три места пут Ноћај — Салаш Ноћајски, поставила једну препреку, а између Ноћаја и Глушаца порушила дрвене мостове. По одобрењу Штаба Одреда заплењено је покућство фолксдојчера Гесерта, власника млина у Ноћају, који је побегао у Сремску Митровицу. Делом заплењених ствари опремљено је превијалиште у једној учионици основне школе. Борци Ноћајске партизанске чете учествовали су у неколико акција код Мачванске Митровице: истерали су ноћу 27 дебелих свиња, једну краву и једног коња из обора трговца Воје Јовичића, учествовали у покушају паљења сплавова, у нападу са Ударном четом на М. Митровицу, у изношењу материјала из Бродоградилишта, затим санитетског материјала, соли, дувана и другог из Мачванске Митровице. Уочи напада на Шабац, по наређењу Штаба Поцерског батаљона, један вод Ноћајске партизанске чете — око 30 бораца — дошао је у Табановић, у батаљонску резерву. Остатак чете, сем једне десетине која је непрекидно дежурала код школе у Ноћају, био је раепоређен на четири места на положајима око М. Митровице: у Шујића кући у Салашу, на Модрану ближе М. Митровици, код Копрића колибе и у потесу. Борци Ноћајске чете активно су учествовали приликом избора Народноослободилачког одбора у Ноћају. Чета је свакодневно добијала из Петковице радио-вести и други пропагандни материјал и организовала читање на сеоском раскршћу. Постојање и активност Ноћајске партизанске чете сигурно су допринели да су Владислав Синђић и Ђорђе Симовљевић, четници из Рачићевог четничког одреда, успели из Ноћаја да придобију у четнике — само Синђићевог брата Ранка, Почетком септембра, кад је Штаб Подринског НОП одреда усмерио чете према Шапцу и Мачванској Митровици, настале су извесне празнине у простору поред Дрине и поред Саве на северу. Да би бар донекле надокнадио недостатак партизанских снага, Штаб Подринског НОП одреда, штабови батаљона и команде појединих чета приступају организовању сеоских партизанских чета. Ради бржег извршења тог задатка Штаб Одреда је издвојио из чета неке партизане и упутио их у њихова села. После доласка 4. чете на положај код Мачванске Митровице основана је партизанска чета у Салашу Ноћајском. Око њеног оснивања највише је био ангажован Станимир Косијер, секретар партијске ћелије у 4. чети. Он је извршио заклетву Салашке чете, организовао политички рад у њој и „долазио више пута да прорађује разне ствари и тумачи политичку ситуацију", те један од бораца ове чете каже да је Косијер био њен политички комесар. Први вод ове чете, који је имао 26 бораца и 7 пушака, био је неколико дана на предстражи у Шујића кући, затим извесно време на Модрану, а онда је пребачен на положај између Мачванске Митровице и села Засавице.9 Партизанска чета села Засавице прокопала је пут на удаљености од око 1 километар од Мачванске Митровице према Засавици. На том месту постављена је партизанска заседа. По један вод Засавичке чете, појачан првим водом чете Салаша Ноћајског и једним водом четника, смењивао се на том положају.10 У Бадовинцима је формирање партизанске чете довршено око 9. септембра. На том задатку био је ангажован Ђура Губеринић, заједно са активистима НОП из Бадовинаца Живћном Бујуклићем и Живаном Вуловићем. Чета је имала два вода, била је делимично наоружана. Према казивању Војислава Паунића из Бадовинаца „Мија Павловић је у априлском рату сакрио у врбу, недалеко од Зворника, 20 пушака. Пронашао их је и предао у Бадовинцима". Чета је имала задатак да контролише и чува прелазе на Дрини од Немаца и усташа. „Једном је Одред упутио борца Драгу Бујуклића и још 2 борца, прича даље В. Паунић, да организују прелазак сеоске чете у Босну, да нападну усташе и да отму оружје. На Пљоштари је прешло око 20 њих, али због неспоразума нису успели. Прелаз је штитила једна партизанска чета, која је од њих, кад су прешли, помислила да су усташе, и припуцала. То је открило намеру, па су и усташе отвориле ватру. Чета се повукла. Иначе, усташе су често пушкарале преко Дрине".11 Десетог септембра командант Мачванског батаљона послао је командиру чете Ђури Губеринићу наређење: „Друже Ђуро, твоју чету одмах поведи овамо а ново образовану остави да врши службу у Бадовинцима. Упозори их добро хнта им је дужност, и да прате све будним оком шта се тамо догађа. Да са нама успоставе везу, и да нас свакодневно извештавају о стању тамо... Живана и Живана извести да одлазиш овамо, а да они пазе на све тамо. Смрт Фашизму — Слобода Народу".12 Бадовинчани, прича В. Паунић, „једном су били обавештени да усташе хоће да пређу у Бадовинце, почело је и пушкарање, сељаци са Аде обавестили су чету да је усташа много. Чета су обратила за помоћ чети у Клењу, одакле је убрзо стигло неколико кола бораца. Кад су усташе приметиле велики број људи на Дрини, повукле су се".13 У Салаш Црнобарски вратило се неколико бораца из Одреда по наређењу Небојше Јерковића, а на предлог Милана Ђаковића, да оснују сеоску чету и да чувају Дрину од усташа. Чета је основана. Гојко Драгићевић наводи поименично 17 људи из сеоске чете који су имали пушке. Муниције су имали мало. Чета је давала страже и патроле на Дрини на сектору између Црне Баре и Бадовинаца.14 У Богатићу је оснивање партизанске чете довршено око 10. септембра. Одмах после ослобођења Богатића 15 људи из места отишло је у Петковицу да ступи у Подрински НОП одред. Командант Одреда Небојша Јерковић вратио их је у Богатић са. задатком да оснују сеоску партизанску чету. Уписано је око 90 партизана, а 10 септембра их је Драгољуб Јеличић Бибер, командант Команде места у Богатићу, све позвао у стару зграду Среског начелства где је чета од тада била смештена. Постављена је команда чете. Чета је положила партизанску зклетву. Том приликом борцима је говорио Жика Јанковић. Богатићка партизанска чета била је стално на окупу — борци се нису разилазили кућама. Приличан број партизана ове чете био је наоружан. Радили су на прикупљању оружја, хране и одела за фронт, помагали радионици за израду бомби, прикупљању материјала и обављали задатке Посадне чете при Команди места — патролирање улицама, чување страже, а имали су задатак и да прикупљају податке о непријатељској активности у Мачви. У чети је била организована војна обука и политички рад, којим је обично руководио Драгољуб Јеличић Бибер. Кад се чуло да усташе намеравају да пређу Дрину код Бадовинаца, Богатићка чета је кренула у помоћ Бадовиначкој партизанској чети.15 У Прњавору је такође основана партизанска чета за време опсаде Шапца. Штаб Одреда одвојио је из јединице и послао у село ради извршења тог задатка Светозара Пују Баћановића. Чета је имала основни задатак да чува Дрину. На посебан начин формирана је чета у Дубљу. Пред сам напад на Шабац Народноослободилачки одбор у Дебљу добио је наређење од Штаба Одреда да организује партизанску чету од око 60 људи и да је упути у Слепчевић, Штабу Мачванског батаљона. Чета је основана одмах и упућена. „Приликом мобилисања ове чете, каже Богољуб Пенић, гледало се на имућније људе и оне који су имали више чланова породице".17 У самом почетку партизанска чета села Узвећа имала је 17 уписаних партизана, а касније се повећала на око 50 људи. Уочи напада на Шабац и ова чета је позвана у Табановић.18 У партизанску чету у Липолисту било је уписано око 100 људи. Била је ненаоружана, није ишла ни у какве акције, али је рушила комуникације, мостове, копала ровове и правила препреке на путевима.19 Штитарска партизанска чета бројала је око 50 људи. Није имала оружје, није ступала у борбу, рушила је мостове, прокопавала путеве и слично.20 У М. Причиновићу партизанску чету основао је Милорад Рада Кулезић, уписаних је било преко 50 људи, није учествовала ни у каквим акцијама.21 Уочи напада на Шабац Поцерски батаљон је позвао у непосредну позадину иза положаја, осим Ноћајске партизанске чете и чете из Узвећа, и Шеваричку и Глушачку партизанску чету.22 Ове четири „помоћне чете", како их називају неки од руководилаца Подринског НОП одреда. у сећањима на напад на Шабац, биле су, као мобилизацијска резерва батаљона, у приправности да узму оружје и учествују у нападу. У септембру су и официри Рачићевог Церског четничког одреда покушали да појачају мобилизацију четника. Користећи споразум о сарадњи са Подринским НОП одредом и на основу њега могућност кретања по слободној територији и слободу политичке акције, одржавања зборова и потпуно добровољно опредељивање људи у које ће јединице ступити, четници су покушавали да изиграју споразум, да искористе свој тобожњи статус „Југословенске војске у отаџбини" и да мобилишу све војне обвезнике који су били код својих кућа, призивајући у помоћ и њихову војничку заклетву краљу. При томе су преко својих присталица подземно роварили против партизана паролама да четници неће ступати у борбу против Немаца ни узалудно гинути, да ће чекати док „велики" не одлуче исход рата, да су Немци још јаки и да ће протерати и уништити партизане, убијати њихове породице, палити им куће, опљачкати имовину, а четнике, њихове породице и имовину — неће дирати. Долазило је до оштрих политичких. сукоба активиста НОН са четничким агитаторима и официрима, а затим до изјашњавања и опредељивања, до неке врсте јавног гласања, на списак, за партизане или четнике, у неколико мачванских села. Том приликом и у оним селима где нису биле основане сеоске партизанске чете, образоване су овим уписивањем, а у другим селима, поред постојећих, уписиване су нове. На тај начин уписани су у партизане војни обвезници Банова Поља, Раденковића, Совљака, Дубља, Црне Баре, а нове чете су уписане у Глоговцу, Салашу Црнобарском, Прњавору, Липолисту... У Поцерини је међу првим сеоским партизанским четама основана чета у Поцерском Причиновићу. Кад је почео устанак Бора Ђорђевић је донео Бори Рашевићу и осталим активистима у Поцерском Причиновићу проглас ЦК КПЈ. Тада је Света Ивановић отишао код Добросава Радосављевића да пита П1та они да раде и вратио се с директивом да у селу оснују чету, да је у прво време не истичу као партизанску, али да настоје да се нико из села не определи у четнике. Затим је Бора Рашевић отишао да потражи Штаб Мачванског партизанског одреда, дошао у Липолист, а одатле на Косовац, где је нашао команданта Небојшу Јерковића и од њега добио писмено пуномоћје да може основати партизанску чету, објаву за слободно кретање (у коју је било убележено да може да носи војничко одело и оружје) и легитимацију у којој је писало да је тај и тај „борац Мачванског партизанског одреда". Ова документа требало је показати само у крајњем случају, ако четници хоће неког из чете да разоружају и да му одузму војничке ствари. У ову чету је било уписано око 30 људи. Није се показивала као војна јединица, а извесне задатке од Штаба Подринског НОП одреда добила је тек уочи напада на Шабац. Политички успех ове чете био је у томе што нико из Поцерског Причиновића није отишао у четнике, ни 1941. године, ни касније.23 У Поцерском Добрићу основана је партизанска чета 25. августа. Пре тога је била основана Добрићка четничка („митраљеска") чета Боре Тодоровића. Истина, у њој је било најмање Добрићана, али су четници у Добрићу већ били покупили оружје и добро се наоружали пушкама и са неколико митраљеза. На основу споразума који су са четницима. постигли Жика Ерчић и Жика Поповић, основана је и партизанска чета. Претходно је одржана конференција на којој су говорили Душан Остојић, Жика Поповић и Жика Ерчић, а. затим се приступило уписивању у партизанску чету. Одмах се уписало 84 лица. Највећи део уписаних у чету били су културно-просветни активисти. У саставу ове чете било је и десетак коњаника. Организована је била обука у руковању оружјем и политички рад — чета је била организатор конференције, на којој је говорио један од робијаша. Почетком септембра чета је ушла у састав Мачванског батаљона. Слабо наоружана, није учествовала ни у каквим акцијама.24 На оснивању сеоских партизанских чета у Поцерини радили су руководиоци Поцерске (Слатинске) партизанске чете, нарочито Станко Трифуновић, а у септембру и Ранко Шешић. Ослањајући се на своје предратне „политичке пријатеље", на припаднике Земљорадничке странке и присталице Удружене опозиције, Станко Трифуновић је обишао Горњу Врањску, Варну, Маове, Цуљковић, Бојић, Волујац, Синошевић, Двориште... На том послу био је и ухапшен, у Волујцу, од стране четника. Мање чете, од 15 — 20 људи, основане су у Горњој Врањској и Варни. Уз помоћ активиста из Поцерског Добрића и Културно-пропагандног одбора формирана је нешто јача чета у Цуљковићу. Ранко Шешић је радио на оснивању једне партизанске чете у Накучанима и околини, и придобио знатан број људи из Накучана, Метлића, Заблаћа и Синошевића, али се све завршило на списку — до окупљања чете није дошло. Неколицина уписаних је ступила у Поцерску чету.25 Прва сеоска партизанска чета у Јадру била је Лешничка чета. После сукоба са Немцима и одласка Лешничке партизанске чете на Видојевицу, један део чете — „вод старијих људи" — остао је у Лешници. Кад је Лешничка чета отишла у састав Подринског НОП одреда, прекинута је веза. команде чете са водом у Лешници, који тако постаје сеоска чета. Са нешто оружја, чета је помоћу стража и патрола контролисала прелазе на Дрини. У септембру је формирана још једна партизанска сеоска чета у Лешници. Био је то одговор на покушај четничке команде места у Лешници да изврши „општу мобилизацију" војних обвезника, који су позвани на збор. Чланови и симпатизери КП и присталице НОП на самом збору иступе оштро против таквог начина мобилизације, позивајући се на споразум четника и партизана о слободном опредељивању људи за једну или другу страну. Ситуација се на самом збору окрене у корист става комуниста и других присталица НОП, те се одмах изврши опредељивање: од 228 присутних за ступање у партизанске редове изјасни се 192, а за четничке 36 војних обвезника. Настало је одушевљење због овакве политичке победе над четницима, пронађена је црвена застава коју су стари лешнички комунисти чували сакривену још од 1921. године. Са развијеном заставом партизани су продефиловали Лешницом. Затим је изабрано руководство чете.26 Убрзо је основана сеоска партизанска чета у Новом Селу, где су четници такође објавили општу мобилизацију свих војних обвезника, Дан-два после објављивања Михаило Илић, абаџијски радник, присталица НОП из Новог Села, отишао је у Штаб Подринског НОП одреда и команданту Небојши Јерковићу испричао како четници раде. После тога стигли су у Ново Село Миле Ивковић и Вук Цвијановић са једним водом партизана. Позвано је цело село у школу на збор. Миле Ивковић је рекао на збору, да се људи слободно могу определити да ли хоће у партизане или у четнике. Одмах је и извршено опредељивање, али на нешто друкчији начин. Остављена је могућност да се они, који неће ни у четнике ни у партизане, упишу у такозвану „народну војску". Општински деловођа прозивао је присутне по војном мобилном списку, а прозвани су одговарали: „партизан" или „четник" или „народна војска". За партизане се определило 149 људи и од њих је одмах основана чета и изабрана команда чете. За четнике се изјаснило 42, а за „народну војску" 53 војна обвезника. У партизанској чети у Новом Селу био је приличан број омладинаца. Чета је имала само 6 пушака и по изјави њеног командира Михаила Илића није имала наређење од Штаба Подринског НОП одреда да прикупља храну, одећу, рубље и друго. Једини задатак, постављен од заједничке команде партизана и четника, упућен свима четама у Новом Селу — био је дд поставе страже поред Дрине. Сектор од око 2 километра подељен је на све три чете које су, свака свој део, чувале „на побашка".27 По упутствима Штаба Подринског НОП одреда партијски актив Лозничке партизанске чете радио је на оснивању партизанске чете у Бањи Ковиљачи, јер је „био моменат када је треб&ло да се људи окупе под заставу ослободилачке борбе и отргну испод утицаја четника и четничког притиска у вези с вршењем мобилизације."28 На оснивању чете радили су Милорад Радуловић, Марко и Богдан Шербеџија, борци Лозничке чете, који су се налазили у Бањи Ковиљачи у партизанској радионици бомби. Због противљења Георгија Бојића Џиџе и његових сарадника, дошли су на разговор с њима Драгољуб Поповић, Вујо Матић и Данило Бакић. После разговора одржан је заједничке збор, на којем су говорили Драгољуб Поповић и Георгије Бојић. Мемоарски подаци о формирању чете се не слажу (докумената нема). Према „Историјату јадарске групе" у Бањи Ковиљачи је формирана партизанска чета, „мада та чета није била наоружана". Изабран је, наводно, Бошко Алексић за командира чете, а људи уписани у чету добили су „оштампане пропуснице и легитимације". Чета је добила задатак „да прикупља прилоге у одећи и обући за партизанске јединице, да прикупља оружје и да. се сама постепено наоружава."29 Међутим, Бошко Алексић изричито изјављује да у Бањи Ковиљачи није основана партизанска чета, да је било покушаја, али да су то спречили четници.30 Лозничка партизанска чета упутила је затим у горњи део среза јадранског Вују Матића и Данила Бакића. Они су организовали политичке зборове на којима су говорили о циљевима НОБ, оснивали одборе народноослободилачког фронта и вршили упис у партизане. Са истим задатком по селима среза јадранског ишао је и Драгољуб Поповић. Вујо Матић и Данило Бакић основали су партизанску чету у Текеришу, у коју је било уписано 35 људи. Са одбором НОФ чета је прикупила 25 пушака, 2 митраљеза и доста муниције. Све је то на двојим колима послато преко Радовашнице у Подрински НОП одред. Прикупљана је и одећа, обућа и рубље.31 Сеоске партизанске чете основане су и у Драгинцу и Доњој Бадањи. У Чокешини и Јошеви сеоске партизанске чете основали су активисти које је упутио Штаб Подринског НОП одреда из Петковице. Чокешинска чета вршила је обезбеђење одредске болнице у Чокешини и постављала извиђаче, који су најављивали наилазак непријатељских авиона.32 Добровољна мобилизација у партизанске редове била је еластична, прилагођена политичком расположењу и односу снага у сваком месту. По томе су се и сеоске партизанске чете разликовале у приличној мери. У основи могле би се поделити на две врсте. Једне су биле чвршће војнички организоване и политички стабилније, сматрале су се саставним делом Подринског НОП одреда. Оснивање ових чета значило је, за целокупан њихов састав, да су већ ступили у партизане. Оне су биле спремне сваког часа да приме, а у извесним случајевима и примале су борбене задатке, а на политичким и другим за~ дацима у својим местима ангажовале су се као целина. Те чете су у правом смислу биле „помоћне чете" Одреда, његова резерва. У оваквим четама било је укључено преко 1100 бораца — партизана. Чете друге врсте настале су под притиском општег народног расположења за борбу и у блиским изгледима за општу мобилизацију. Оне су у суштини више представљале политичко одмеравање снага, него стварање војничких јединица, више „гласање" за партизане него сврставање у војничку колону. Људство овако уписано у мобилизацијске спискове било је спремно да ступи у борбу тек у случају опште мобилизације, Према прикупљеним подацима у партизанске мобилизацијске спискове било је уписано најмање 2.500 људи. Тако су народноослободилачки покрет и партизански одреди имали у шабачком округу спремну мобилизацијску резерву од преко 3.600 људи. Више од тога ови подаци говоре о устаничком расположењу народа и о његовој спремности за борбу против окупатора. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument