Dragoslav Parmakovic: MACVANSKI PARTIZANSKI ODRED

НАПОМЕНЕ

1 В. нап. 13, гл. II.

2 Циркулар ПК КПЈ за Србију од 20. 7. 1941. год. партијским ор~ ганизацијама и свим члановима Партије у Србији о основним за» дацима борбе против окупатора, ЗБ. 1/2, 29.

3 Извештај команданта ГШ НОПО Србије од 2. 8. 1941. год. другу Титу о стању партизанских одреда, о односу партијоких руководстава и штабова и о могућностима за стварање слободне територије у западној Србији, 36. 1/20, 15.

4 Ието.

5 В. нап. 8, гл. II.

6 В. нап. 51, гл II.

7 Ратко Стевановић Босанац, Сећање на оснивање Мачванског партизанског одреда, ИАШ, МГ 441.

8 Чедомир Јелић Румба, Сећања, зап. аутор 20. 11. 1966.

9 М. Беловуковић Дева, Изјава, зап. С. Филиповић 1959, ИАШ, МГ 178.

10 По сећању Драгомира Бркића. — М. Беловуко;вић Дева се сећа, да је тек 27. 8, кад је полазио у напад на М. Митровицу, приметио да се Илија Мартић налази у близини Штаба Одреда, под стражом. По томе закључује да је он тога дана дошао или дотеран у Одред. Р. М. Беловуковић, Примедбе, Шабац, 18. 7. 1970. — У прилог сећању Д. Бркића говори Сима Костић, који је од 7. 8. био курир Штаба Одреда за (везу са ОК у Шапцу. По налогу Штаба, Сима је 12. 8. извео из Шапца и довео на Косовац групу скојеваца. Ускоро после тога видео је на Косовцу Илију Мартића. В. нап. 86, гл. I.

11 Више бораца МПО је причало о том догађају (ИАШ, МГ). Поред различитих детаља, сви говоре (истоветно о држању И. Мартића на стрељању. О самој осуди Сима Костић каже: „Мене су одмах, кад сам се пробудио, послали у Шабац „Народу" са писмом да је Илија осуђен на смрт. „Народ" ми је рекао, а вероватно и написао, да га не стрељају, да се ништа не ради, док он не дође. Кад сам се вратио Илија је већ био стрељан". То је, каже С. Костић, било пре 20. августа, јер касније он није био курир. В. нап. 86, гл. I. — Милан Радовановић је испричао аутору. да му је Добросав Радосављевић Народ, кад су се срели у Штитару поводом договора о нападу на Шабац, рекао да он није био за такву пресуду Илији Мартићу.

12 Божа Оетојић је ступио у Мајевички НОП одред, а кад је Одред разбијен у Вукоеавцима, фебруара 1942. г., са групом бораца дошао је у бос. Посавину. Одатле је са групом бораца пошао на пл. Озрен (ист. Босна) да хвата везу са вишим војним и партијским руководством. На Кречанама, на пл. Требави, заробе их четници и закољу Божу и још двојицу. Хасо Бурић „Васо", Сећаша, записао аутор 28. 6. 1970. — По Бурићевој оцени Божо „Србијанац" био је „врло храбар борац, али својетлав, анархичан, склон пљачки и кољаштву (ишао би у село у пљачку, поклао је неке заробљене домобране)."

15 Сава Сретеновић Зец и Рада Шарчевић похваљени су Наредбом Штаба Одреда од 24. 8. „за самоиницијативно стрељање Петра Николића, још једног петоколонаша и разбојника Жиће." В. нап. 78, гл. II.

16 У Ноћају је, према Иротоколу умрлих, Јеликић Н. Владимир, земљорадник, стар 36 година, „погинуо" 8. 9. 1941. у 13,00 часова. — Пљачкаш из М. Метковића био је Драгомир Остојић. Он је, по сећању Аврама Росића и Милана Беловуковића, слао уцењивачка писма за новац. Ухваћен је на делу, осуђен и погубљен.

17 Такву објаву видео сам у Драгољуба Савића Андолије из Ноћаја. Он је ступио у Одред 11. августа, 13. августа учествовао у акцији у Текеришу, после ееколико дана добио нападе маларије, па је пуштен кући на неодређено време.

19 Бранко Остојић, Сећање на прву непријатељску офанзиву октобар — децембар 1941, Богатић 1955 (рукопис).

20 Подвучено у оригиналу. — Наредба бр. 14. команданта Мачванског батаљона од 18. 9. 1941, АИПРС, бр. рег. 2021.

22 Састанку су присуствовали: Драгомир Бркић, Станимир Косијер, Бошко Стојковић Точкоња, Цветин Бркић, Петар Ш. Ботуновић, Ратко Стевановић Босанац, Вићентије Бишчић, Драгослав Пармаковић, Живојин Стекић, Стојан Пандуровић — из чета, а из Салаша Ноћајског Сава Чупић, Душан Ђукић, Владимир Стојиновић, Васа Богларски и Радосав Миланковић. По сећању Драгомира Бркића и аутора.

24 Родољуб Чолаковић, Записи из ослободилачког рата I, Београд 1956.

27 Писмо ПК КПЈ за Србију од 4. 9. 1941. Окружном комитету за шабачки округ и инструктору ПК, 36. 1/1, 111.

29 У Историјском архиву Београда, фонд Управе града Београда, IV одсек (ИАБ, IV О) налази се један извештај Српске добровољачке команде (СДК) од 18. марта 1942. године, упућен управнику града Београда „на личност", под насловом: „Општи поглед на рад партизана у Мачви, Поцерини и Јадру и даље на територији целе Србије". Овај преглед урадила је обав. служба СДК на основу наредаба и осталог материјала заплењеног „у 'партизанској архиви Подриноког партизанског одреда". У прилогу се налази „Списак комуниста са личним подацима узетим из партизанске архиве заплењене код Небојше Јерковића, команданта Подринског партизанског одреда и Ст. Филиповића „Колубарца", команданта батаљона у истом одреду и других званичних података прикупљених по Об. служби српске добровољачке команде". Поред сваког имена у списку (5 страница писаних машином) наведен је и документ где се оно помиње. Самих докумената нема, вероватно их је СДК предала Гестапоу или об. служби немачке војске (В. нап. 78, гл. II). Душан Антић и његова породица сачували су ДО' краја рата архиву 2. чете „Радосављевић" и после ослобођења предали је некоме, не знају коме, ко је прикупљао документацију у шабачком округу. Сад се не зна где су оригинални документи. Срећом, Душанова кћи Милена тачно је преписала све документе, а те преписе је Милан Беловуковић Дева предао Историјоком архиву ЦК КПС (сада ИРПС).

31 За оперативног официра постављен је Драгомир Николиш (у документу погрешно: Николић — нап. Д. П.), за благајника Лала

Ивковић, а „Кулезић — Пипић Драго Бољшевик одређен за одржавање везе" (у док. нема других података о тој вези; ни други извори иишта не говоре о томе).

32 Административне послове водио је писар и стенодактилотраф Велизар Бата Стевановић, скојевац.

33 Председник Војног суда био је Селимир Селе Јевтић, адвокат, а иследник Марко Видоовић. У изв. од 30. 8. М. Ивковић пише ПК-у: „У одред је дошао Селе Јевтић, адвокат. Он је дао изјаву коју вам прилажемо". В, нап. 96, гл. II. — Селе Јевтић је, раније, сам иступио из КПЈ. У Одреду је поново примљен.

34 Командир „Заштитне чете" био је Лазар Ивановић, а кувар Бошко Стевановић.

35 Кад је реч о Л. Туфегцићу борци овог батаљона кажу да је био „начелник штаба" или „шеф штаба". Вероватно је био „шеф штапске канцеларије" и водио све административне послозе Штаба батаљона.

36 М. Беловуковић Дева пише да је при Штабу Поцерског батаљона Милован Мишко Тхосић био „војни тужилац". Наредбом бр. 4 команданта Поцерског батаљона о постављењима, Драгић Сокић је „као писар батаљона стављен на расположење", Селимир Јовановић је „разрешен дужности благајника батаљона и стављен на расположење штабу одреда"; Крста Филиповић је одређен за курира Шт. бат. за везу са Шт. Одреда, а Срнић „Падобранац бр. 2" за курира Шт. бат. за везу са четама. Цана Станисављевић је одређена за писара бат. и да врши дужност благајника. За исти посао у Штабу Мачванског батаљона одређена је Мила Бајалица (Наредбом бр. 10 Штаба Одреда њих две су стављене на расположење командантима батаљона). В. нап. 78, гл. II.

38 Наређење команданта Мачванског батаљона Милана Ђаковића од 11. 9. 1941. г. командиру 2. чете „Радосављевић", АИРПС, 2021.

39 Наређење команданта Мачванског батаљона Лале Станковића од 14. 9. 1941. г. командирима чета, АИРПС, 2021.

40 Наредба број 11 команданта Мачванског батаљона од 15. 9. 1941. г. командирима чета, АИРПС, 2021.

41 Наредба број 13 команданта Мачванског батаљона од 17. 9. 1941.

43 Наредба број 15 команданта Мачванског батаљона од 19.9.1941. командирима чета, АИРПС, 2021.

45 Рез. поручник: Небојша Јерковић; рез. официри (не зна се чин): Ђуро Губеринић и Мило Шћепановић; рез. потпоручници: Мирко Оимић, Живан Витомировић Галама, Вук Цвијановић, Миодраг Трифуновић и Живан Жика Тадић; завршио школу рез. официра Мика Митровић; резервни подофицири: Миленко Самарџић, наредник, Војислав Радосављевић, Александар Лала Станковић, Милан Ђаковић, Сретен Јанковић и Душан Антић, поднаредници; редови: Душан Остојић и Милан Беловуковић Дева; официр шпан. републ. војске Мирко Бибић Шпанац.

46 Рез официри: Данило Лекић Шпанац (и официр шпан. републ. војске), Димитрије Бајалица, Драгутин Цуцић (потпоручник), Бошко КЈнежевић (потпоручник) и Мика Митровић; подофицир Никола Влашки; редови: Душан Остојић, Војислав Копрић, Милорад Петровић Ујак, Милан Перић, Петар Ш. Богуновић и Радован Коњевић; војни питомци: Душан Слијепчевић (Војномедицинска академија) и Вујадин Матић (Војно-тех(нички завод); нису служили вој - ску: Здравко Шестић, Цветин Бркић, Војислав Штрбачкц („неспособни"), Маринко Дукић, Ненад Неша Стевановић, Слободан Јовановић, Драгорад Драган Станковић (студенти и ђаци) и Добросав Радосављевић Народ (због полиц. потере није се јавио на одслужење војног рока).

47 Капетан I класе Драгомир Николиш, наредници Стаико Орељ и Михаило Мика Радовановић, поднаредници Милинко Баџић и Благоје Радовановић.

48 Посредством Вјеке Михаиловић у Шапцу су водили преговоре Добросав Радосављевић Народ и Небојша Јерковић са Радивојем Томићем, активним потпуковником, и од 1940. године до априлског рата помоћником команданта Војног округа у Шапцу. По причању Вјеке Михаиловић Томић је био спреман да изиђе из Шапца у партизаноки одред, али је изразио жељу да и даље носи официрску униформу и ознаке, што је Добросав Радосављевић одбио. По казивању самог Томића њему је на разговоре дошао један иредставник партизана и предложио му да узме учешћа у организовању помоћи у самом Шапцу, приликом партизанског напада на Шабац. Он је, наводно. одговорио да су услови такви да до напада неће ускоро доћи, али када услови за то буду повољни он је спреман да помогне. Без обзира која од ове две варијанте је тачна, све се завршило на разгавору. Вјека Михаиловић, Изјава, ИАШ МГ. — Неки учесници НОР-а и мештани Беле Реке кажу, да су представници ППО водили разговоре о приступању партизанима и са 'Светиславом Крејаковићем, али да „он није хтео нигде да ступи." Милош Пантелић Џокеј прича како је једнот дана, крајем августа, водио Небојшу Јерковића, Данила Лекића и још неколико другова у Белу Реку код свог кума Свете Крејаковића, који је у то време живео у селу. О њиховом разговору Пантелић каже: „Партизани су позивали Крејаковића да ступи у борбу, а он је одговорио: да нема оружја и муниције, да су Немци још јаки, да треба сачекати док они ослабе, јер они могу сваког момента доћи са својим дивизијама и уништити покрет..., да су партизански уопеси привремени, итд,". Милош Пантелић Џокеј, Изјава, зап. С. Филиповић 27. 4. 1960, ИАШ, МГ 175. — Нетачно је, да је Св. Крејаковић био неопредељен. Он је био припадник четничке организације ДМ, активно је за њу радио, и у том својству водио разговоре са Штабом ППО. В. нап. 106 и 114.

49 Вукосава Беловуковић, Сећања, записао аутор.

50 Као, напр.: Живадин Жика Новаковић, Ратомир Раћа Ковић, Милан Исаковић Сатлија, Живан Витомировић Галама, Јосип Антоловић, Радован Коњевић, Станимир Косијер, Мирко Симић, Никола Влашки, Емил Шулентић...

51 Нпр. Милан Беловуковић Дева носио је црну шубару (све до 28. 8.), а Војислав Радосављевић и Војислав Копрић беле „јагњећаке"; Душан Остојић и Душан Слијепчевић, качкете; Лала Станковић (све до 14. 9.), Милан Ђаковић, Аврам Росић и Илија Бркић шешире; Мирко Бибић носио је шпански, а Вук Цвијановић француски бере (ћеге!).

53 В. нап. 87, гл. I. — О санитетској служби ППО види: нап. 80. гл. II; др Михајло Илић, Изјава, ИАШ, МГ 40; Јован Илић, Изјава, зап. С. Филиповић 4. 1. 1960, ИАШ, МГ 71; Марија Ристић, Изјава, ИАШ, МГ 281 и 284; Здравко Чупић, Сећања, зап. аутор; Љубица Батановић, Жене Мачве у устанку, Глас Подриња, 21. 2. 1958; Станоје Филиповић, Санитет Подрињског НОПО, Глас Подриња, 23. 11. 1961; и нап. 145, гл. II.

57 Катица Дурсановић, Изјава, 13. 2. 1971. г. у Месној канцеларији у Лешници. — У изјави пише: „Када је Вујић Јово отишао са дужности комесара болнице, тада је примио дужност. Стој ан Шкорић Брицо, а касније је отишао и Стојан у Штаб у Петковици за курира. 'Гада је дошао Петровић Милорад Ујак и тада смо одржали партијоки састанак на коме су приоуствовали Ујак, ја, др Жика Јанковић и Мијо Јовановић, рањеник, из Штитара и Јелка

Михаилсжић, болничарка. На овом састанку су ноставили мене за комесара болнице. Након неколико дана добили смо наређење да се болница евакуише из манастира Чокешине у Крупањ".

58 Јелена Михаиловић — Тепавчевић је до 1937. године била секретар Организације кућне послуге у Београду. Тада је полиција открила њен рад као члана КПЈ, а Суд за заштиту државе осудио ју је на годину и по дана робије. По изласку из казненог завода у Пожаревцу настанила се у Новом Саду. Радећи као разносач новина, увече је похађала болнички курс. После окупације избегла је у Шабац и запослила се као болничарка код лекара Ђуре Остојића. По налогу Окружног комитета изишла је 5. септембра из Шапца са Пером Савићем и ступила у Одред. Олга Детела је почетком окупације била премештена по казни из Беотрада у Раденковић. Приликом проласка партизанске колоне кроз Раденковић, 29. августа, Детела је покупила из Здравствене станице све што је од вредности за санитет Одреда, и придружила се партизанској колони на путу за Петковицу.

59 То су: Момир Слепчевић, Милутин Карас, Здравко Чупић, и 2 гимназијалца из Бијељине.

61 „Главни магационер" остао је Васа Туфегџић. Наредбом Шт. Одреда од 24. 8. распоређен је у интендантуру Рајко Гладовић; наредбом од 27. 8. Оимић Андрија је упућен за „магационера и руковаоца оружјем", а Јован Граовац за његовог помоћника. В. нап. 78, гл. II. — Према изјави Раће Ковића, у интендантури су радили он и Мирко Штрајтнбергер звани Штука. Мирко Штрајтнбергер из Осијека, резервни официр, незапослен (издржавао се дајући часове францускот језика), био је члан Комунистичке (партије. Непосредно пред рат покренуо је у Осијеку часопис за књижевност, културу и друштвена питања „Пут", чији је био главни и одговорни уредник под исеудонимом „Мирко Антунов". „Пут" је био легалан марксистички часопис. После стварања Независне Државе Хрватске морао је да напусти Осијек и дошао је у Беотрад, а одатле у Лешницу. Уетанак је већ био почео, па се Мирко ускоро нашао у Подринском партизанаком одреду. Од цре рата се лично познавао са Небојшом Јерковићем. У Одреду је добио надимак Штука. Помагао је и Културно-пропагандном одбору, а покушао је, без успеха, да води политички разговор са заробљеним немачким војницима.

62 У Поцерском батаљону постављени су: за зам. интенданта Марко Јовановић, за магационера Милош Павловић, за његовог помоћника Милорад Тодоровић, В. нап. 78, гл. II.

63 М. Беловуковић Дева, Изјава, записао С. Филиповић 1959. г. ИАШ, МГ 178.

67 ЖЈивко Кулезић, Сећања, зап. аутор 1966. — У десетини су били: Живко Кулезић, Миодраг Шестић, Радован Ваоић, Драгољуб Мисојчић, Драгорад Даниловић, Милан Поповић, Шпиро Стринић, један избеглица...

71 Аутор је нрисуствовао састанку на којем је Д. Радосављевић Народ поставио речене задатке Душану Ђукићу, Радосаву Миланковићу и још једном члану КПЈ.

78 Нису били у Одреду: чланови КПЈ Иван Лолић, Радивоје Петровић, Драгутин Лолић, Милоје Лолић, и скојевци Велимир Ерчић, Стеван Ерчић и Милан Гемовић.

81 О искуству шпаноких бораца у партијском раду говори извештај Команде Посавског НОП одреда, где је командант био Коча Поповић („Пера Посавски"), такође официр шпан. републ. војске. Команда је 28.8 предложила ПК-у за Србију „ ... да се при Штабу одреда одреди један специјални партијски функционер, који би примио на себе организацију и контролу партијског рада у целом одреду... Потсећамо другове да је слична подела посла била уведена и у шпанској републиканској војсци и да је тамо дала одличне резултате". Извештај команде Посавског НОП одреда од 28 8. 1941. г,. 36. 1/1, 92.

86 Радосав Качавендић, Изјава, зап. С. Филиповић 26. 3. 1960, ИАШ, МГ 179.

87 В. нап. 106, гл. I, — Павле Корчагин, главна личност романа „Како се калио челик", био је узор младим партизанима, нарочито члановима Партије и скојевцима (нап. Д. П.)