СНАБДЕВАЊЕ И ТРАНСПОРТ   Одмах сутрадан по оснивању чета на Косовцу, 14. августа, Штаб Одреда је почео да организује и службу за снабдевање. У првим данима задаци овог заметка интендантуре били су више оријентисани на магационирање и издвајање материјала који су прикупљале чете и активисти НОП, али су и партизани који су радили у интендаитури — интендант, магационери, партизани из обезбеђења — повремено, у групи или појединачно, одлазили у околна села и прикупљали војничку опрему и храну. Одред је брзо растао, али с њим и проблеми снабдевања те војске, која није имала ничега осим смелости и чврсте воље да туче непријатеља. и да га истера из своје земље. Наилазили су све тежи окршаји, све крупнији борбени подухвати. У борбу се и могло без понечег, али без оружја — никако. У топлим августовским и септембарским данима о снабдевању одећом и обућом мало ко је мислио — свако је био задовољан оним што је донео и надом да ће; се сви снабдети запленом од кепријатеља. Исхрана је задавала најмање тешкоћа. Где год би стигла нека партизанска јединица одмах су Мачвани доносили храну — и више но што' је било потребно. Овакав невојнички начин снабдевања партизана најпре је забринуо Мику Митровића. Он је уочио слабости стихијног снабдевања и дотадашњег начина исхране: од тренутка до тренутка, зависно од добре воље мештана. Губило се доста времена у прикупљању хране, непотребно су трошене велике количине, узимана је сува храна у дужем временском периоду» Јединице су биле везане за насеља и, што је најважније, нису обезбеђене потребне резерве намирница и опреме. После партијског састанка одржаног последње седмице августа, оштре критике Мике Митровића и доласка Аврама Росића за интенданта. Одреда, рад интендантуре је осетно појачан. Поред „главног магационера" постављени су „магационер и руковалац оружја" и његов помоћник. Још 3 партизана распоређени су на рад у интендантуру.61 Наредбама команданта батаљона од 12. и 14. септембра формиране су интендантуре Поцерског и Мачванског батаљона. Поред интенданта, Илије Бркића Горког и Живана Скакуна Ђене, постављени су и њихови заменици, магационери и њихови помоћници.62 Стварањем широке слободне територије и опсадног појаса око Шапца и Мачванске Митровице настали су веома повољни услови за широко постављање организације и крупније захвате у области снабдевања Подринског НОП одреда. Густа и разграната мрежа политичких активиста, војно-позадинских организација и органа нове власти радила је неуморно и сналажљиво, како би што више искористила постојеће услове — одушевљење за борбу, максималну добровољност и природно богатство — и тиме надокнадила недостатке у опремљености партизана. У импровизоваџе магацине у Петковици стизале су сваким даном све веће количине намирница — прикупљених по селима, одеће, обуће, веша, чак и бомби — израђених у бројним партизанским радионицама. У магацинима је било и соли, дувана, бензина, петролеја, тканина. Прикупљено је и нешто стоке — говеда и свиња. Делимично је измењена и организација исхране Одреда. У Петковици — за Штаб и приштапске делове, у Чокешини — за болницу, у Слепчевићу — за Мачвански батаљон, у Табановићу — за Поцерски батаљон, и у Салашу Ноћајском — за чете на положајима око Мачванске Митровице организоване су војничке кухиње, да би се припремили и доносили јединицама оброци „са казана". Снабдевање чета у сваком батаљону вршили су батаљонски интенданти преко четних „комесара за исхрану". Намирнице су добављане преко народноослободилачких одбора, путем требовања неопходно потребних количина, а примали су их и делили батаљонски магационери. Свака чета имала је свог кувара, сви су заједно спремали храну у батаљонској кухињи, а онда разносили четама на положаје. Поцерски батаљон у Табановићу је добијао толико готове хране и таквог квалитета, да је убрзо одустао од исхране са казана, да не би још више расипао и бацао храну. Милан Беловуковић пише о томе: „Сваког јутра у мој Штаб долазило је једно десетак-петнаест кола натоварених сваком могућом храном. Обилазећи чете дошао сам у чету Мике Радовановића. Већ је било прошло подне и они су били ручали... Кад сам ја наишао понудили су и мене да ручам. Ја сам прихватио и сео. Они су изнели пилећи паприкаш, а после поприкаша прасеће печење. Ја сам реаговао и рекао Радовановићу: да ли је то за ручак имао сваки војник, нашто ме је он одвео у кухињу и рекао, да је војска ручала сва и да је остало још двоје-троје печених прасаца. Видео сам да је заиста тако... Комшинице су се распитивале шта је која носила за ручак војницима, па су се надметале која ће боље."63 Кад су у помоћ Подринском НОП одреду за напад на Шабац стигле чете Ваљевског НОП одреда и размештене у Табановићу, командир једне чете (Момчило Ђурић), кад су му рекли да за доручак може добити што год хоће, скромно је за своју чету замолио мало млека. Сутрадан је испричао да је од Народноослободилачког одбора у Табановићу „његова чета добила толико млека, да је се војска у њему могла окупати". Наиме, на око 50 војника добио је око 70 литара млека.64 Седмог августа партизани су у Богатићу задобили од плена 20 бицикла, а 10. августа 1 мотоцикл, и конфисковали 1 камион. И поред тога што су немачки војници из гарнизона у Шапцу, Лозници и Мачванској Митровици крстарили друмовима Мачве, партизани су од првог дана укључили ова превозна средства у употребу и обилато их користили за брзо пребацивање делова јединица, курира и руководилаца. Одмах после напада на Богатић, 7. августа, група бициклиста отишла је испред Одреда на Косовац да припреми коначиште; 11. августа партизани су се камионом пребацили из Богатића у Глушце, а бициклистичке патроле крстариле су до Дреновца, Поцерског Добрића, Радовашнице; на бициклима је отишла десетина Војина Радосављевића у Текериш. У борбама с Иемцима у другој половини августа заплењено је још неколико камиона и већа количина бензина. Један камион дотерала је Лешничка партизанска чета, 30. августа, кад је дошла у састав Одреда. Заплењен је и један камион рудника Зајача. Сва моторна возила сконцентрисана су после ослобођења Богатића у село Рибаре. Наредбом Штаба Одреда од 11. септембра одређен је Петар Убавић да формрфа „возни парк".65 На ослобођеној територији био је добро организован систем транспорта и веза помоћу сељачких запрежних кола, коњаника и бициклиста. По утврђеном реду сваког дана су дежурала код народноослободилачких одбора најмање по једна кола, негде и по петора, понеки коњаник и бициклиста. Сваког дана свако село имало је везу са Командом места у Богатићу, са оближњом партизанском јединицом и са Штабом Одреда у Петковици. Без тешкоћа могло се у сваком часу мобилисати по десетак и више кола за превоз неке јединице или за преношење прикупљене хране и другог материјала. По наређењу Штаба Одреда народноослободилачки одбори мобилисали су све бицикле. Нема никаквих података о постављању телефонских линија и веза. Једино у Липолисту знају да је у кући Милутина Стојковића био телефон и да су телефонске жице биле пружене крај села од Петковице до друма Шабац — Лозница. Због кратке релације и оштећености није било покушаја да се користи железничка пруга Шабац — Ковиљача. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument