ПРЕЛАЗАК ГРУПЕ КОМУНИСТА — РОБИЈАША ИЗ СРЕМА У МАЧВУ У казниони у Сремској Митровици затекла се до априлског рата већа група комуниста, истакнутих чланова КПЈ, прекаљених револуционара, смелих и способних бораца, које су предратни реакционарни режими осудили на вишегодишње и тешко робијање. Крај априлског рата и долазак немачких окупатора још више су отежали њихов и онако мучан положај. Затворска управа предала их је усташким властима у Независној Држави Хрватској. Било је само питање дана када ће их окрутни Павелићев режим физички уништити. Комунисти — робијаши имали су и ту, у казниони, партијску организацију и Казнионски комитет, који је упорно, пажљиво и вешто радио да се организује бекство комуниста из казнионе. Успостављена је веза са партијском и скојевском организацијом Срема и са Фрушкогорским партизанским одредом, који је био тек у зачетку оснивања. Натчовечанским напорима, без правог алата, скоро голим рукама, комунисти — робијаши успели су да прокопају тунел из једне ћелије испод казнионског дворишта, са изласком испод и изван казнионског зида. Ноћу 21/22. августа 32 робијаша провукли су се тунелом до излаза, где су их сачекали 9 фрушкогорских партизана и одвели на Фрушку гору.131 О њиховом бекству обавештен је Централни комитет КПЈ, који је одмах послао налог Окружном комитету КПЈ за Срем да све друге акције подреди овој и да највећу пажњу посвети њиховом чувању и пребацивању на безбедније место. Фрушкогорски партизански одред није тада био у могућности да обезбеди повољне услове смештаја и обезбеђења. „Другови су наоружани, смештени у шуми, донекле обезбеђени са храном и одећом, али одећа није довољна, нарочито за болесне другове", писао је Окружни комитет КПЈ за Срем последњих дана августа Покрајинском комитету КПЈ за Србију. „Због тога је нужно радити хитно за њихово пребацивање и смештање". Окружни комитет Срема покушао је да дође у везу са „друговима из Мачве". Због напада партизана на Мачванску Митровицу 27. и 28. августа, усташе су пооштриле контролу на Сави и у Сремској Митровици, те ово повезивање у први мах није успело. „Стога вас молимо, обраћа се ОК Срема ПК-у, да нас повежете са друговима из Мачве и да другови из Мачве организују и приме у своје руке пребацивање другова. Повезивање требало би извршити преко наших другова који се налазе у Мачви. Најбоље би одговорили другови из Јарка, Шашинаца или Митровице и Лаћарка. О њима ће најбоље знати Јова Вујић."132 Пребацивање је заиста требало хитно организовати, не само због неповољних услова смештаја за људе исцрпене и измучене дугогодишњим тамновањем, већ и због тога што је непријатељ организовао потере да их открије и похвата. На партизански логор почеле су наилазити усташке патроле, дошло је и до пуцњаве, а затим и до премештања логора „и у томе премештању три друга од затвореника негде су се у шуми изгубили..."133 Првобитан предлог ОК Срема био је да се пребацивање у Мачву изврши између Сремске Митровице и Јарка. Затим да се у Мачви спреми већи чамац или скела, како би се сви одједном пребацили, да се води рачуна да им треба 4—5 сати од места где се налазе до Саве. Најзад, да се у Мачви спреми за њих оружје, да би оружје Фрушкогорског одреда, које им је дато, остало у Срему. За успостављање везе са партизанима у Мачви био је задужен члан ОК Срема Јанко Чмелик, из Старе Пазове. Он је преко Београда и Шапца дошао у Петковицу, у Штаб Подринског НОП одреда, и нашао Јована Вујића Шабана, тада. политичког комесара болнице Подринског НОП одреда у Чокешини. То је било око 14. септембра. Штаб Подринског НОП одреда, вероватно по налогу ПК КПЈ за Србију, већ је био предузео неке мере да се организује пребацивање „робијаша" у Мачву. „Негде око 10. септембра 1941. године, пише Милан Беловуковић Дева, добио сам нарећење од Небојше Јерковића да упутим једну десетину партизана у Равње. То треба да буду одабрани борци, који ће имати задатак да организују пребацивање другова, који су побегли из казнионице у Сремској Митровици, из Срема у Мачву."134 Штаб Поцерског батаљона послао је у Равње једну десетину 2. чете, ојачану са неколико бораца из других десетина исте и других чета овог батаљона, а који су били из Срема. Такође је Штаб Одреда већ био упутио у Равње др Небојшу Малетића, са задатком да успостави везу са партијском организацијом села Мартинаца у Срему, а преко ње са Фрушкогорским НОП одредом и „робијашима" Јанко Чмелик се договорио с Небојшом Јерковићем да Подрински НОП одред обезбеди код Равња скелу, која може одједном да прими и пребаци целу групу, и једну чету за обезбеђење. Јован Вујић Шабан добио је задатак да организује пребацивање групе „робијаша" преко Мартинаца до реке Саве код Равња. Речено му је да ће у Равњу у једној воденици добити везу са Мартинчанима. Кад је дошао у Равње, Јован Вујић је у поменутој воденици нашао др Небојшу Малетића.135 Истовремено је упућено наређење Ударној чети да се из Салаша Ноћајског пребаци у Равње, укључи у организацију пребацивања, и осигура, превоз на Сави. Јован Вујић и Небојша Малетић успоставили су везу са партијском организацијом Мартинаца, а одатле је успостављена веза са Фрушкогорским одредом. Уговорени су детаљи пребацивања, које је требало да се изврши 16/17. септембра: партијска организација Мартинаца да прихвати групу „робијаша" и бораца Фрушкогорског партизанског одреда и да им обезбеди прелазак преко железничке пруге, а затим да их доведе од Мартинаца до Саве; тачно је одређено место на Сави, где група треба да се укрца на дереглију; уговорени су сигнали (црвеним и зеленим светлом џепне електричне лампе) којима ће се јавити група кад стигне на одређено место. Ударна чета под руководством Мике Митровића и активисти НОП-а из Равња, брижљиво су обавили све потребне припреме до одређене ноћи: сигурна, чврста дереглија, са добрим веслачима чекала је на уговореном месту; поред ње и неколико чамаца, који ће ићи на извесном растојању од дереглије узводно и низводно ради обезбеђења; Ударна чета, десетина 2. чете Поцерског батаљона и борци Равњанске партизанске чете распоређени су дуж обале на већем растојању, да ватром отклоне евентуални покушај непријатеља да прелазак омете. Ноћу 16/17. септембра чекање до зоре на равњанској обали било је узалудно — нико се није јавио са оне стране Саве, група није стигла. На мачванској обали сви су били забринути. У току дана стигла је порука из Мартинаца: због тешкоћа којих је било на дугом маршу од Фрушке горе, ухватила их је зора на оној страни железничке пруге, у мартиначком пољу. Ту ће преданити, а следеће ноћи пребацити се до Саве. Друге ноћи, 17/18. септембра. група од 25 комунисга — бивших робијаша, у пратњи 7 бораца Фрушкогорског партизанског одреда и са 3 — 4 члана Партије из Мартинаца, стигла је на одређено меето на Сави. Измењани су светлосни сигнали са обе стране Саве, и убрзо је велика дереглија нечујно пристала уз сремску обалу. „Одмах је к нама дошао Мика Јарац, описује овај сусрет Пашко Ромац. Неки од робијаша знали су се лично са Миком. Каква је то радост била! Мика нас је све редом изљубио, прихватајући нас и распоређујући где ће ко да седне. Све је било брзо готово, након чега су снажни и вешти веслачи нечујно повели чамац мирном Савом."136 Из групе од 32 комуниста, колико их је побегло из казнионе, по партијском задатку остали су у Срему четворица, приликом пресељавања логора у Фрушкој гори изгубили су се тројица, а у Мачву их је прешло двадесет пет.137 Прво коначиште за „робијаше" и сремске партизане припремљено је у Равњу. „Цело село нас је дочекало, сећа се Пашко Ромац. На постељама од сламе у учионици сеоске школе дуго смо разговарали са окупљеним мештанима. Иако уморни од дугог и напорног марша, те ноћи дуго нисмо заспали."138 Сутрадан су камионом кренули за Петковицу у Штаб Подринског НОП одреда. У Црној Бари, пред Девића кафаном, дочекала их је маса окупљених мештана и постројена Семберијска чета. „Био је лијеп и топао септембареки дан и наједном се зачула партизанска пјесма, описује дочек Радован Радика Илић.139 Угледали смо из даљине камион са петокраком звијездом од пола метра у пречнику... Чим се камион зауставио, сви су они поискакали доста брзо и лако, док су другу Стејићу...140 помогли да сиђе с камиона. Поздравили смо се с њима као са старим друговима и знанцима: стисак руку, грљење и љубљење са свима. Били смо веома ганути, тако да су се и сузе код већине могле видети у очима... Затим је друг Миленко Стојаковић, испред наше чете, пригодним говором поздравио ове другове." У име бивших политичких осуђеника одговорио је Пашко Ромац. После доручка „посједали су поново у камион и кренули у правцу Цера са пјесмом која се орила широким мачванским друмовима. То је био наш последњи сусрет са већином њих."141 Застанак и краћр! одмор имали су и у Богатићу. Ту су се растали од Ударне чете и продужили за Петковицу. И у Богатићу, и на целом путу од Равња до Петковице, народ их је срдачно поздрављао. У Петковици, у дворишту Милоша Којића, где је био смештен Штаб Одреда, била је постројена већа група партизана. „Када је камион стигао пред капију Којића куће, наш хор (припремио га је Селе Јовановић), отпевао је „Митровчанку", затим је робијаше (још док су стајали на камиону) поздравила Радмила Лала Ивковић. У име робијаша је одговорио Радован Вуковић."142 После поздрава, „преко пута партизана постројили су се бивши робијаши. Из свих грла заорила се Интернационала. Сузе радоснице у очима једних и других..."143 Група комуниста — бивших затвореника имала је задатак да стигне до прве везе Централног комитета КПЈ. У Петковици се још није знало где ће даље бити упућени и колико ће чекати на везу. Штаб Подринског НОП одреда и сви око њега у Петковици трудили су се да им смештај и боравак, на овој успутној станици на путу за ко зна које далеке крајеве и какве тешке и одговорне задатке — буде што удобнији, да се добро одморе, да се што боље снабдеју оним што је партизану неопходно. — „Сутрадан смо наше сиве униформе, сећа се Пашко Ромац, заменили новим мачванским оделима — гуњевима и чакширама од шајка. Одело и рубље припремљено нам је у партизанској кројачкој радионици. За нас је било импровизовано и пољско купатило."144 Комунисти, који су тешко тамновање претворили у школу марксизма, Партије и револуције, сматрали су да нема времена за одмор. Договорили су се са Окружним комитетом и одмах прионули на посао. После растанка са „робијашима" у Богатићу, Ударна чета се вратила у Црну Бару. На основу обавештења о усташко-домобранским снагама на левој обали Дрине која је прикупила Семберијска чета, донета је одлука да те две чете пређу Дрину и да нападну домобранску посаду у селу Међашима. Чете су прешле Дрину чамцима на превозу од Салаша Црнобарског за Балатун. На домаку Међаша командир Мирко Филиповић послао је патролу у село да доведе сеоског кнеза (кмета). Кнез их је слагао да су домобрани дан раније добили велико појачање и да су се добро утврдили у згради основне школе, око које су изградили бункере, ископали ровове и поставили тешке митраљезе. Пошто није било времена да се ово обавештење провери, јер је прошла поноћ, а чете су се морале по ноћи вратити преко Дрине, одлучено је да се напад одложи. У свитање чете су се чамцима превезле преко Дрине.145 После повратка, Семберијска чета је остала у Црној Бари, а Ударна чета је упућена у Штитар, ради учешћа у нападу на Шабац. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument