ОСЛОБОЂЕЊЕ БАЊЕ КОВИЉАЧЕ Од првих дана капитулације и уласка немачких трупа у Србију, Бања Ковиљача је за Немце представљала значајно место. У њој се од почетка налазио гарнизон већих јединица, најпре тенковских, а од напада Немачке на Совјетски Савез, кад су ове јединице некуд отишле, пешадијских посадних трупа. Кад су акције партизанских одреда учестале у широј околини Лознице и Бање Ковиљаче, немачка команда је 27. августа преместила из Зворника у Бању Ковиљачу главнину и штаб 3. батаљона 738. пеш. пука 718. дивизије. Освајањем Лознице и Зајаче 11. чета 3. бат. је избачена из строја. У Бањи Ковиљачи су остале 9. и 12. чета, односно преко 500 војника. Били су смештени по хотелима. За одбрану Ковиљаче Немци су изградили неколико бункера, утврђених митраљеских гнезда, а утврдили су и хотеле. Митраљеска гнезда су била: на Блатном купатилу код „гвоздене воде", у шумарку преко пута виле „Дрина", 3 митраљеза код „Три чесме", 2 митраљеза код „Соко" пекаре, на западном делу Ковиљаче неколико митраљеза (око предузећа „Мачва"). Јака упоришта су била у Курсалону и у хотелима „Подриње", „Херцеговина" и „Далмација". Пре напада 30 — 40 Немаца било је смештено у санаторијуму, изнад Ковиљаче (највиша тачка од поменутих). Они су се 1. септембра повукли нешто ниже, изградили провизоран бункер и ископали ровове. Четници, који су нападали на Бању, били су бројнији, али и слабије наоружани. По сећању једног преживелог учесника из четничких редова, у нападу је учествовало 7 јадранских четничких чета, које су имале по 50 — 60, а укупно до 400 четника. Од наоружања су имале: 3 митраљеза, 3 — 4 пушкомитраљеза, и нешто пушака различитог калибра и старости. Било је доста људи без икаквог оружја.64 Војнички су биле несређене и имале су слабу ударну снагу. Обавештен о погибији Веселина Мисите и о намери јадранских четника да нападну Ковиљачу, капетан Рачић је одмах пребацио Церски одред камионима од Прњавора до Лознице, а одатле га одвео преко Трбушнице на Гучево, изнад Ковиљаче. Рачић је стварно командовао свим четничким јединицама у нападу на Ковиљачу. У току борби за Ковиљачу четници су однекуд добавили и један минобацач, којим је руковао Дака Тешмановић.65 Према сећању неких учесника из четничких редова, напад ка Ковиљачу је почео 1. септембра у 6 часова, и трајао је око 2 часа. Четници су успели да се делимично приближе немачким положајима. Много је било пијаних четника тога дана, имали су губитке, па су се повукли на полазне положаје. Ту су остали до увече. Истога дана увече, по јакој киши, четници су покушали да се привуку немачким положајима, али су се опет повукли, гхосле једног сата борбе, без икаквих губитака. О покушају немачког противнапада у правцу Лознице и о борбама против устаника у току 1. септембра, поручник Дзак је известио: „1. IX 1941. предузела је 9. чета, ојачана једним топом под командом потпоручника Ото-а други напад на Лозницу. Поведен је још један камион да би се из Лознице у Ковиљачу превукла евентуално још преостала архива, пртљаг и муниција 11. чете. 12. чета. (2 вода) остала је под воћством п.пор. Тернера за заштиту гарнизона. На 9. чету ускоро по поласку пуцало се јаком пушчаном и митраљеском ватром из кукуруза уздуж друма, као и са висова југоисточно. Предње одељење п.пор. Винхенбаха уочило је на путу једну јединицу која му је ишла у сусрет у распореду сличном немачкој чети на маршу с осигурањем. Напред су ишла два војника са шлемовима, огрнути шаторским крилима, затим 1 официр у шињелу и капи, а за њим други војници одевени деловима немачке одеће, јачине око 2 одељ. ... Он је известио да су његови људи били разоружани, одвојени од њега и одведени. ... Непосредно после ове акције отпочео је у 15.00 час. нови напад. Напад је био одбијен. У међувремену смо чули топовску ватру са правца Лознице и Козлука. Зрна су падала по висовима око Ковиљаче. Светлеће ракете с друге обале Дрине указивале су ми пристизање хрватске оружане силе, чија нам је помоћ била обећана извештајем баченим из авиона. Код овог одбијеног напада непријатељски герилци су се угнездили на путу за Зворник и у једној усамљеној кући на ивици шуме. Јуришна одељења су очистила куће, и у свему је ухваћено и стрељано 12 устаника."66 У уторак, 2. септембра, владало је затишје. Било је припуцавања са обе стране, али преко дана нико није кретао у напад. Немци у Ковиљачи нису имали артиљерије—била је у Босни, у Козлуку, наспрам Ковиљаче, и отуда је тукла висове изнад Ковиљаче и шуме по Гучеву, све до саме „пирамиде" (споменика на Гучеву). Током 2. септембра и једна и друга страна тражиле су и очекивале помоћ. У 8 часова Виша команда 65 је саопштила да је команда усташко-домобранских трупа НДХ ангажовала један батаљон усташа који надире према Ковиљачи и Лозници, али у 13 часова саопштење Више команде 65 је прецизније и нешто друкчије: „3 бат. 738. пеш. пука присиљен је да се из борбе код Ковиљаче и Лознице повуче ка истоку. Хрвати врше покушај да се код Ковиљаче и Зворника пребаце преко Дрине у Србију. Успело им је да пређу преко Дрине само на одсеку код Зворника. Међутим, они су и на овом одсеку потучени и одбачени преко Дрине."67 Трећи батаљон 738. пеш. пука намеравао је да се пробије из опседнуте Ковиљаче до Лознице, а одатле у правцу Завлака — Ваљево. Да би им помогла пробијање на том правцу, Виша команда 65 послала им је у сусрет 12. чету 724. пеш. пука 704. дивизије из Ваљева, али је ова чета тек сутрадан стигла близу Лознице. Усташки батаљон, који је из Зворника кренуо према Ковиљачи, дочекале су чете Војночетничког одреда Зечевић — Мартиновић, разбиле га и приморале да се врати у Зворник . У 18 часова један немачки авион вршио је извиђање Лознице, Ковиљаче и Гучева. Четници су са висова пуцали на авион и успели да га погоде. Услед квара на мотору, авион је морао да прекине извиђање.68 По наређењу Више команде 65 требало је сутрадан, 3. септембра, да стигну појачања у Ковиљачу: једна чета 220. противтенковског батаљона (штаб батаљона у Убу), која је из Лазаревца пребачена у Шабац, затим 2. батаљон 750. пеш. пука из Шапца, и пет усташких чета. Штаб усташког пука већ је био у Ковиљачи.69 Рано ујутру 3. септембра четници су предузели силовит напад. Рачић је наредио јуриш. Четници су пошли на јуриш и продрли у Ковиљачу. Са западне и јужне стране пробили су се до саме варошице и у близину хотела „Беград" (један четник је погинуо код хотела) и хотела „Подриње". Са источне стране четници су највише напредовали. Дошли су до парка, на око 100 метара од немачких положаја, али их је ту највише изгинуло. Немци су кроз живу ограду око парка спровели жицу и укључили електричну струју. Покушавајући да продру у парк, четници су налетали на жицу и гинули. Немачкој одбрани помагала је и артиљерија из Козлука. Напад је трајао до зоре, али без успеха. Четници су се повукли уз осетне губитке. И поред тога што четнички напад није успео, а немачка посада се одржала у Бањи Ковиљачи, 3. септембар био је пресудан дан за окончање напада и ослобођење Ковиљаче. Тога дана били су осујећени сви напори немачких команди да опкољеном гарнизону пошаљу помоћ. Мада неповезани, без заједничке команде која би непосредно обједињавала, и усмеравала њихова дејства, Подрински и Ваљевски партизански одред, извршавајући сваки своје задатке, извојевали су тога дана победе, које су много допринеле да се борба за Ковиљачу са успехом приведе крају. Успеси партизанских снага у Крупњу и Богатићу утицали су посредно, а одлучно затварање правца од Шапца, Ваљева и Зворника према Ковшвачи, непосредно је утицало на исход борбе за Ковиљачу. Ни једна од непријатељских јединица, упућених као појачање посади Бање Ковиљаче, у току дана није успела да. стигне до Бање. У 10 часова Виша команда 65 била. је обазештена да је 12. чета 724. пеш. пука, упућена претходног дана из Ваљева, стигла до на 8 километара испред Лознице, наишла на порушен мост и вратила се назад. Ова чета је, затим, намеравала да од Завлаке продужи за Крупањ и да помогне опседнутој 11. чети 724. пеш. пука 704. дивизије у Крупњу, на коју су нападали партизани Ваљевског НОП одреда. Код Завлаке су је дочекале јединице Ваљевског НОП одреда. „Чета је разбијена и само појединим њеним деловима успело је да се пробију за Ваљево."70 Чета 220. противтенковског батаљона пошла је од Шапца за Лозницу, али је била заустављена на друму западно од Шапца „због непријатељске ватре".71 Продор ове чете за Лозницу спречила је 2. чета „Воја Радосављевић" Мачванског батаљона Подринског НОП одреда. Ноћу 2/3. септембра Драган Срнић добио је наређење Штаба Одреда у Дубљу, где се чета била сместила, да оде на (друм Шабац — Лозница и да 2. чета сруши мост између Сокине механе и Слепчевића, око 10 километара од Шапца, да ту постави заседу и спречи евентуални пролазак Немаца за Лозницу. Пре подне 3. септембра чета је стигла код моста. Место је било неподесно за заседу, око моста је била чистина, њиве под сојом. Благоје Радовановић, тада заменик командира чете, прича: „Заузели смо положаје с обе стране моста у самом каналу — Падобранац с десне, а ја с леве стране, сваки са једним водом. Мало смо се припремили, на брзину направили заклоне. Испред нас с леве стране, према кривини пута, била је већа шума. Претходно смо одржали четни састанак, објаснили задатак. Договорили смо се: чекати да Немци, ако наиђу, приђу што ближе. На дати знак — пуцањ командировог пиштоља — паљба! Тући у месо, гађати. (Муниције нисмо имали много, највише је у једног борца било око 80 метака). Одредили смо зборно место за прикупљање водова у случају повлачења: вод са десне стране са командиром да се прикупи на, месту удаљеном око један и по до два километра у правцу Цера, а вод са леве стране, с. којим сам ја био, у шуми која нам је била са леве стране. Имали смо нешто резервне хране — по 2 комада јаја, по парче сланине и по комад хлеба. Једног борца, Васиљевића из Црнобарског Салаша, послали смо по воду. Слали смо патроле до Сокине механе, враћају се, нема ништа. Били смо ту око сат, сат и по, кад се из дубине зачу звук мотора. Припремамо се, обузима нас нестрпљење... Види се прашина иза шуме, иза завијутка. Очекивали смо да ће Немци отићи у Богатић... Иза кривине се појавише два мотоцикла с приколицама, са 6 Немаца,. Мало даље иза њих — колона, на челу 10 — 12 мотоцикла с приколицама, затим камиони. Иду, изгледа, безбрижно. Пустили смо прву групу на 150 метара и ближе. Паде команда, пиштољ је дао знак. Окинусмо сви плотун на пут, предњи Немци попадаше, други ошамућени лутају по путу, по насипу. Ми тучемо и даље. Нико од њих није пуцао, док није стигао први камион. Из њега искочи официр, даје знак рукама да се развијају у стрелце. Из камиона нико не искаче. Ми тучемо у камион. Падобранац виче Добросаву Глигоровићу из Салаша Ноћајског, пушкомитраљесцу: Удри њега (официра), шта чекаш! Добросав га покоси. Стиже други камион и закачи онај предњи да га склони с пута.. Немци искачу из камиона, али још нико не пуца. Стиже и трећи камион, вукао је топчић који поче да туче, али непрецизно, иза нас. Било је око 40 камиона са овом претходницом. Кад су сви пристигли, почели су војници чак од кривине да искачу из камиона, да се развијају у стрелце и да наступају према нашем десном крилу, преко соје. Кад су Немци притисли јаче, Падобранац је наредио повлачење. Лево крило се повукло, а онда и десно, каналом, погодним због кривине. Остали смо последњи Падобранац, Добросав Глигоровић и ја. Немци долазе до моста. Појурили су да ухвате Добросава с пушкомитраљезом. Лежећи у соји он убије двојицу, па опет бежи. У том је Васиљевић, који је с водом закаснио, пошао право на Немце. Почели су да га јуре, а он бежи, вичући: А, јој, браћо, где сте? Повукли смо се на око пола километра. Немци се прикупише и вратише у Шабац. Тражимо Падобранца, нема га, није се повукао. Он је остао последњи на свом крилу. Вратимо се ја, Добросав и Васиљевић и нађемо Драгана мртвог. Тек што је био изишао из канала у соју, ударила га је граната. Немци су га нашли и измрцварили. Пренели смо га у Петковицу".72 Други батаљон 750. пеш. пука у Шапцу био је сувише заузет нападом Подринског НОП одреда на Богатић, 3. септембра, повлачењем 7. чете и жандарма из Богатића, и обезбеђивањем самог Шапца од евентуалног напада партизана, и није ни покушао да пошаље помоћ нападнутом гарнизону у Бањи Ковиљачи. Усташки батаљон из Зворника, после неуспелог покушаја да се пробије десном обалом Дрине од Малог Зворника до Бање Ковиљаче, дошао је босанском страном до Козлука, са задатком да се ту пребаци у Ковиљачу ноћу 3/4. септембра. По дану 3. септембра два јуришна авиона (штуке) бацили су 24 бомбе на висове поседнуте од стране четника. Тога дана око 18 часова у ослобођени Богатић дошао је капетан Рачић са Небојшом Јерковићем. У име четничке команде Рачић је од партизана тражио помоћ за напад на Ковиљачу. Ка састанку Штаба Одреда са штабовима батаљона одлучено је да се у помоћ четницима пошаље 4. чета Поцерског батаљона. Чета је запрежним колима пребачена из Клења у Лозницу, и одмах продужила за Гучево.73 Ноћу 3/4. септембра опет је извршен напад у коме је најактивније учествовала 4. чета Лале Станковића, нападајући на немачке положаје код санаторијума и код „Три чесме". Напад је био успешан и Немци потиснути. Међутим, те ноћи, усташки батаљон из Козлука успео је да се пребаци код навоза, где се налазила једна четничка јединица, коју су уеташе одбациле од Дрине. Усташе су, потом, разбиле и протерале чету Ђоке Антонића, која је држала положаје на западној страни Ковиљаче. Ђока Антонић се са својом четом повукао чак на врх Гучева, отварајући усташама пут у Ковиљачу и могућност да заобиђу за леђа четницима и 4. чети Лале Станковића. Усташки продор омогућио је Немцима да се среде и да изврше противнапад. Са левог и десног крила четници су се у зору повукли. Немци су покушали да опколе Лалину чету, која се једва извукла на брда изнад санаторијума. Немачке команде прерано су се обрадовале усташкој помоћи. У 23 часа оне обавештавају једна другу: „Ковиљача је ослобођена".74 У ствари, усташке јединице су само ушле у опседнуту Ковиљачу, а устаничке снаге одбачене на полазне положаје. Изгледа да 4. септембра није било борбене активности. Једино је група од 12 штука била употребљена „у циљу растерећења трупе код Лознице".75 У последњем нападу на Ковиљачу, ноћу 5/6. септембра, учествовала је и Ударна чета Подринског партизанског одреда.76 Она је 4. септембра из Богатића пребачена камионима до Лознице, а одатле до школе у Тршићу, где се састала са рађевским партизанима (Ваљевски НОП одред), који су претходних дана нападали на Крупањ, ослободили га 3. септембра и задобили богат плен. Од Рађеваца је Ударна чета добила један немачки пушкомитраљез „шарац" и већу количину бомби и муниције. Петог септембра пред вече Ударна чета је изишла на брда изнад Бање Ковиљаче, где се налазила четничка команда, на челу са Рачићем.77 Рачић је захтевао да Ударна чета одмах, без одмора, пође у напад на Ковиљачу, у правцу санаторијума. „Дозволите господине капетане, одговорио му је Мика Митровић, да прво испитамо терен и извршимо потребна извиђања а онда ћемо нападати". Дошло је до оштре препирке. Рачић је упорно захтевао да се изврши његово наређење, издирао се на Мику, али је и Мика остао упоран, говорећи да он није довео чету да гине без потребе и по нечијем ћефу, а ка/о; испита терен, онда ће увести чету у борбу. Мика је послао две патроле да извиде непријатељске положаје, а и сам је извршио рекогносцирање терена. Кад су се патроле вратиле, обавестиле су Мику да се Немци налазе на добро утврђеним положајима, у бункерима и рововима на брду око санаторијума, и описале прилаз до брда. У први мрак Мика је извео чету на брдо испред санаторијума. Чета је заузела положај на прилично широкој линији, борац од борца био је удаљен 30—40 метара, дакле више од километар фронта. Мика је издао наређење да сваки борац с времена на време испали из пушке по 2—3 метка, а митраљесци да туку кратким рафалима, по 4—5 метака. На такву ватру Немци су одговорили ураганском паљбом из митраљеза, аутомата и пушака, артиљеријском и минобацачком ватром, из Босне. Цела долина између немачких и партизанских положаја била је обасјана рефлекторима. Такав двобој, на удаљености од око 300—400 метара у ваздушној линији, трајао је све до око 3 часа ујутру 6. септембра. Тада је примећено да немачка ватра јењава, а у исто време зачула се хука камиона према Зворнику. Одмах је упућена једна десетина да изиђе на пут Ковиљача — Зворник, и да извиди шта је то. Десетина је известила да се Немци извлаче из Ковиљаче. Ударна чета је тада сишла на брдо код санаторијума, затим је ушла у Ковиљачу без икаквог отпора. Борци су обишли све зграде и целу варошицу, нигде није било ни једног непријатељског војника. Онда је чета отишла у Железнички дом и сместила се у њему. Око 9 часова наишли су четници, који су пошли да нападну непријатеља у Железничком дому. Убрзо се сазнало да је Ковиљача слободна, па су у њу ушле и остале четничке снаге и 4. чета Лале Станковића. Те ноћи је и Лалина чета учествовала у нападу на. Бању Ковиљачу, у правцу „Три чесме", и на неколико места је наилазила на жесток отпор непријатеља. У нападу на Бању Ковиљачу 4. чета је имала губитака: 4 партизана је погинуло, а 4 рањено.78 Изгинули партизани свечано су сахрањени у Бањи Ковиљачи. По сећању Јосипа Антоловића Хрвата. „била је ту чак и нека музика, Мика је почео да држи посмртни говор. Омиљени командир био је врло емотиван, није могао завршити, заплакао је. Плакали су и други борци".79 Четници су у нападу на Бању Ковиљачу имали 37 погинулих. У подне је приређен заједнички ручак за четнике и партизане, испред хотела „Подриње" у Бањи Ковиљачи. За богатом трпезом, коју су припремили четници, обилато се точило пиво, вино и ракија. Од партизана нико ништа од алкохола није окусио. Те вечери партизанске чете вратиле су се камионима у Мачву. Оцењујући борбе око Ковиљаче један немачки официр је уочио извесне елементе који дају снагу устаничком покрету, а који могу проистећи само из борбеног јединства народа. Он пише: „Борбе око Ковиљаче показале су да српски устанички покрет располаже добрим вођством. Земљиште и иационални карактер пружају изванредне услове за герилски рат, сарадња пелог становништва олакшава извиђачку и обавештајну службу« 80 За свега седам дана (од 31. августа до 6. септембра) устаници су у северозападној Србији очистили од окупаторске војске Лозницу, Богатић, Крупањ и Бању Ковиљачу. Истовременим нападима, постављањем обезбеђења и заседа, међусобким помагањем партизанских и четничких одреда код Крупња и Ковиљаче, непријатељу је онемогућена концентрација јачих снага и пружање помоћр! угроженим местима. Он је разбијен и натеран на повлачење. Тако се брзо и очигледно показало колико су Комунистичка партија. Југославије и партизани у праву што инсистирају на стварању јединственог фронта у борби против окупатора. Одржавање добрих односа са партизанима и ступање у акцију против окупатора народ је подржавао, те су Церски и Јадрански „горски одреди" постали у то време најјаче четничке јединице под командом Драже Михаиловића. Они су били и једини делови „четничких одреда Југословенске војске" који су почетком септембра изашли из оквира предвиђеног устројства „горских чета" и организовали се као веће оперативне формације. Напад на Лозницу је први сукоб четничких одреда Драже Михаиловића са немачким оружаним снагама, а ослобођење Бање Ковиљаче — први заједнички борбени подухват четника и партизана у Србији. По пријему извештаја и захтева Георгија Бојаћа из Јадра, Дража Михаиловић је поставио за команданта четничких одреда у Подрињу мајора Војислава Пантелића, са наређењем да стави под своју команду капетана Рачића., поручника Мартиновића и Георгија Бојића. Мајор Пантелић је, најпре, послао људе из Драгиња, 9. септембра, „да пронађу поручника Мартиновића и кажу му да је стављен под моју команду", пише Пантелић.81 „Ту ми саопштише: да је поручник Мартиновић, кога су нашли код Осечине, одбио да се стави под моју команду". Капетан Рачић је, сигурно, добро знао снагу „четничких одреда Југословенске војске", проценио да Дража Михаиловић нема моћи да га присили на извршење наређења, те је одбио да призна мајора Пантелића за претпостављеног. „Ево, да идемо пред л>уде сада. Они вас неће примити, а могу лако и да вас убијуј«82 рекао је Рачић Пантелићу, 10. септембра, у Белој Реци. У пратњи потпуковника Крејаковића Пантелић је отишао у Лозницу, а сутрадан, 11. септембра, у Миситин штаб. „Ту ми потпуковник Н. Радовановић преда команду. И калуђер Бојић, и потпуковник Радовановић јако су ми се обрадовали", пише Пантелић 83 Овде треба истаћи битиу разлику између „непослушности" капетана Рачића и поручника Мартиновића. Ратко Мартиновић је потпуно одбацио политику тактизирања с партизанима, осудио сарадњу са квислинзима и улагивање окупатору. Уласком у заједнички штаб са партизанским руководиоцима, који су у штабу имали важније положаје, Ратко Мартиновић је показао да је за искрену сарадњу с партизанима и за бескомпромисну борбу против окупатора. На претње Драже Михаиловића да ће га казнити, Мартиновић је одговорио да више не признаје његову команду.84 Капетан Рачић, који је већ био учврстио свој положај, одбио је да прихвати подређену улогу према мајору Пантелићу, али је и даље остао у саставу четничке организације Драже Михаиловића, доследно спроводећи његова општа упутетва и наређења. Не осврћући се на то што капетан Рачић није признао његову команду, мајор Пантелић је четнички одред у Јадру назвао Подрински четнички одред.85 Мајора Пантелића је послао на Равну Гору Милан Недић, и у Лозницу је дошао са двема објавама.: Недићевом и Михаиловићевом. „Доласком мајора Пантелића, пише Влада Зечевић, почиње да оживљава у целом Подрињу пропаганда у корист Љотића, Пећанца и Недића".86 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument