Dragoslav Parmakovic: MACVANSKI PARTIZANSKI ODRED

ЧЕТНИЦИ „ПРИМОРАНИ" ДА СТУПЕ У АКЦИЈУ

Око церских и јадранских четника буктао је пламен устанка. Ускипело родољубиво осећање народа преливало се у партизанеке чете. Бујно су израстали Подрински и Ваљевски партизански одред, и већ су иза себе оставили низ победничких окршаја са немачком оружаном силом. Партизани су све више господарили селима, брдима и комуникацијама. Немачке посадне трупе и остаци разбијених жандарма били су стварно сабијени у гарнизоне у Шапцу, Ваљеву, Бањи Ковиљачи и Крупњу, са посадама у Мачванској Митровици, Богатићу, Лозници, Зајачи и Столицама. Одлучним борбама на путу Шабац — Лозница и Ваљево — Лозница партизани су пресекли везе између немачких гарнизона и делова. Успешним нападима Ваљевског одреда на Белу Цркву (14. августа) и Подринског одреда на Мачванску Митровицу (28. августа) партизани су показали своју одлучност да решавају и теже борбене задатке.

За све то време четници су се уздржавали од акција против окупатора и до краја августа нису испалили ни један једини метак на немачког војника, али су убрзано радили на проширивању своје организације. На Церу, четници су морали да изиђу из илегалности, да напусте предвиђене оквире „горске чете" и да прикупљају наоружано људство у нове чете, страхујући да сви листом не оду у партизане. Око Лознице и Троноше, где није било партизанске јединице која би привлачила људе расположене за борбу, потпуковник Веселин Мисита и калуђер Георгије Бојић Џиџа држали су мали број наоружаних људи крај себе, али су имали могућност да успоставе добру организацију ло селима и у Лозници. Капетан Рачић у Јадранским селима крај Цера, а потпуковник Мисита у селима око Лознице, окупљали су све војне обвезнике бивше југословенске војске на полагање заклетве на верност краљу, позивајући се на ратне законе Краљевине Југославије. Уз заклетву, четнички официри су издавали наређења и објашњења: да су сви војни обвезници мобилисани, да треба да нађу и да чувају оружје; да још није време за борбу, али кад добију позив сви се морају одазвати; дотле, да седе код својих кућа.

Крајем августа. четнички официри, притешњени неочекиваним развојем догађаја, били су приморани да одлуче шта даље да раде.

У истом положају налазио се и „Горски штаб број 1" на челу са Дражом Михаиловићем на Равној гори. У почетку четнички официри су са омаловажавањем гледали на „комунисте", односно партизане¹, и мислили да ће за њих, неуке у ратној вештини и малобројне, бити довољни жандарми и немачке посадне и полицијске снаге. Јачање партизанских одреда и умножавање њихових успелих акција изазивали су код четничких официра мржњу и завист. Појавила се код њих жеља „да се ови злочинци униште још у зачетку".² Међутим, четнички одреди су били далеко слабији од партизанских. „Снага ових одреда, изузев Церског (који је бројао више стотина људи) у јесен 1941, кретала се од педесет до двеста војника".³Четнички одреди око Равне горе или су имали мало људи, или мало оружја или су били „без јаке команде".⁴ Да би добио у времену Дража Михаиловић је одобрио „привремену лојалност" између четничких и партизанских одреда.⁵

Заслепљен мржњом према „комунистима", а немоћан да се са својим снагама обрачуна са партизанским одредима, Дража Михаиловић је ступио у преговоре са Немцима. Њего-ви представници су истицали да официри који се налазе „у шуми" цене немачке официре и немачке оружане снаге, и да су свесни да се против такве силе не могу борити. Њихов циљ је да у току рата „заштите народ од комуниста и пљачкаша",⁶а кад се Немци буду повлачили из Србије да преузму власт и да обезбеде ред и мир.⁷ „Узевши у обзир расположење његових трупа Михаиловић за сада не види могућност да отворено ради с Немцима".⁸ Требало је да Немци прихвате прикривену сарадњу, да би четничка организација Драже Михаиловића у очима јавности изгледала као „покрет отпора" против окупатора. Четнички официри уверавали су Немце да ће према немачким оружаним снагама бити лојални и поткрепљивали чињеницом да ни до тада нису нападали на немачке војнике.⁹ Од Немаца су четници тражили да им дозволе слободу акције, да им уступе мања места, а да немачке снаге задрже само веће градове. Стекао би се утисак да су четници „освојили" варошице и мање градове, и тако би одузели мо~ гућност партизанима да јачају, а да притом не навуку на себе осуду за изазивање братоубилачког рата.¹⁰

Због подвојених ставова међу немачким функционерима, до краја августа никакав споразум није постигнут, али ни преговори и контакти нису прекинути.

Није познато да ли је потпуковник Веселин Мисита био непосредно обавештен са Равне горе о тој тактици „Горског штаба број 1". Међутим, Мисита је чуо од Ратка Мартиновића о везама Равне горе са Аћимовићем и Љотићем, а преко њих и са Немцима, чак и о доласку неког Немца у цивилу у штаб Драже Михаиловића. „Потпуковник Мисита је разгорачио очи", пише Ратко Мартиновић¹¹, а после му је „у четири ока" рекао: „У души сам за ову комунистичку акцију, народ је прихвата, а не за господина пуковника који на Равној гори прима Немца у госте". Другом приликом Мисита је „љутито" испричао Мартиновићу о порукама са Равне горе, да се организује, прикупи што више људи и чека. наређења: „Одговорио сам пуковнику Михаиловићу да не могу више да чекам, а он ме је позвао на рапорт на Равну гору. А кад сам му јавио да, ако што жели, дође овамо, запретио ми је војним судом и смењивањем..."

Оваквим изјавама делегат Драже Михаиловића и виши официр Краљевине Југославије, Веселин Мисита, доводио је Мартиновића у недоумицу: „. . . било (је) тренутака кад нисам знао шта да мислим: да ли он то говори што тако мисли или из неких других својих разлога".

Постоји неколико података који показују да је Мисита заиста имао „своје разлоге" да пред Мартиновићем и Зечевићем, искреним поборницима борбе против окупатора, који су исказивали спремност да у ослободилачкој борби сарађују с партизанима, крије своје праве побуде и намере.

Мисита је био узнемирен ширењем устанка и јачањем партизанских одреда, и због тога је прихватио иницијативу за преговоре с немачким официрима. Иницијатива је дошла од једног британског обавештајца, који је тада, под лажним именом Цветко Мунић, био запослен код немачке фирме „Монтаниа", као технички директор рудника и фабрика у Зајачи, Столицама, Крупњу и Белој Цркви, а становао у Зајачи.¹²

Акцијама Ваљевског и Подринског партизанског одреда, у августу, потпуно је прекинута веза Крупња и Зајаче, преко Шапца и Ваљева, са Београдом и Крагујевцем, онемогућен извоз антимона и спречено снабдевање рудника. Због недоласка радника на посао 23. августа је обустављен рад у Зајачи.

Мунић је искористио те околноети да од директора „Монтание" Прајснера у Београду издејствује сагласност, да ступи у преговоре с четницима о заштити рудника и фабрика у Зајачи, Столицама и Крупњу.¹³ На дан 25. августа Мунић је „послао гласника у брда команданту четника" и затражио састанак с њим. Сутрадан, Мунић се састао са „потпуковником Миситом и игуманом манастира Троноше г. Георгијем". О току разговора, који се водио на српском, Мунић је записао: „Мисита ми рече да је њихов национални циљ да спрече да антимон из наших фабрика иде у Немачку и да поново осветлају образ Србије. Они још нису пуцали у немачке војнике; они би волели да разговарају са каиетаном немачких трупа Сајфертом,¹⁴ да га одобровоље и да постигну споразум с њим. Они дају чврсто обећарве да ће жене и деца бити безбедни и да фабрика неће бити срушена или оштећена".¹⁵

У сељачком оделу, купљеном у Лозници, Мунић је 28. августа пројахао кроз Костајник — „једно дугачко село пуно партизана" и дошао у Столице. „Кап. Сајферт стиже у исто време и ми разговарасмо о састанку у шуми, с којим се он потпуно сложио и за који је касније добио одобрење радио-телеграмом од свог дивизијског штаба",¹⁶ пише Мунић.

Телеграм капетана Сајферта, командира 11. чете 724. пеш. пука, стациониране у Крупњу и Столицама, упућен истог дана штабу 704, пеш. дивизије у Ваљеву, нешто је опширнији од наведене Мунићеве белешке, и гласи: „11/724 је добила од једног преговарача вест, да се у планини Цер, 20 км. североист. од Лознице, налази, тобоже, 25.000 добро наоружаних четника. Њихови циљеви су:

1) Борба против комунизма,

2) Борба против усташа,

3) Спречавање извоза антимона

4) Ослобођење Србије.

Преговарач ће посредовати за састанак са једним вођом четника на једном брду 9 км северно од Столица. Одобрава се по 3 човека пратње са сваке стране".¹⁷

После повратка са Столица, Мунић је у Зајачи затекао немачког мајора Кислинга и директора Прајснера из Београда. „Започесмо договор — пише Мунић — и ја добих налог да удесим састанак између четничког команданта, и кап. Сајферта, али да одлажем тај састанак што је могуће дуже. Очигледно, мајор Кислинг је ишчекивао за недељу дана неко драстично разрешење целе ситуације; али он је чувао ту тајну предамном".¹⁸ Кислинг и Прајснер отпутовали су 29. 8. преко Тузле у Београд, обећавши да ће се Прајснер вратити 1. септембра, а Мунић је послао гласника Мисити, да га обавести о састанку.

На дан 30. августа поподне састали су се сами Мисита и Мунић. Пре тога састанка Мисита је рекао мајору Војиславу Пантелићу, делегираном од Драже Михаиловића „да спроведе војну организацију у Рађевини", да исте вечери има састанак „са неким енглеским инжињером у Зајачи".¹⁹ Мунић и Мисита. су најпре разговарали о ситуацији. „Он ми рече, бележи Мунић, да је спреман да се састане са кап. Сајфертом на предложеном месту и у предложено време 1. 9; само рече да следећег дана мора ићи у своју Врховну команду на Церу и да ће ме дефинитивно обавестити првог ујутру". Потом су, према Мунићевим белешкама, врло дуго „чаврљали". Мисита је „показао своје високо поштовање према немачким официрима". Растали су се врло пријатељски. „Весело сам ишао кући, сам, низ окомита брда, размишљајући шта ће нам донети блиска будућност, а изнад свега надајући се да ћу моћи да пошаљем радиопоруку Бармлију. Мисита је мислио да ће то бити могуће," пише Мунић.²⁰

Мунић није успео да обавести Сајферта о састанку. Намеравао је да му те вечери телефонира из Зајаче, али су везе биле прекинуте. Сутрадан је покушао да му пошаље радиотелеграм преко Лознице, али су немачког војника, који је носио поруку, заробили четници, који су већ нападали на Лозницу.

„Састанак никад није одржан — пише Мунић — и ја не знам да ли ме је Мисита намерно обмањивао или је изненада примио наређење за напад".²¹

Изгледа да ниједна од двеју Мунићевих претпоставки није била тачна и да је посреди било нешто треће.

У дане од 28. до 30. августа Мисита је, сигурно, добио оба,вештења о офанзивним плановима партизана. Руководиоци Подринског партизанског одреда разговарали су 28. августа са капетаном Рачићем „и о нападу на Шабац" и предложили да Рачићу буде „поверена команда над заједничким снагама".²²Замисао о нападу на Шабац морала је да обухвати претходно ослобођење Богатића.

Тих дана Штаб Ваљевскоог партизанског одреда послао је своју поруку и налог Главног штаба НОПО Србије Штабу Подринског одреда за помоћ у нападу на Крупањ. Курири Ваљевског одреда, Владан Бојанић и Радивоје Јездимировић, наишли су на Церу на Штаб капетана Рачића. Он их је лепо примио и одредио им пратњу до Штаба Подринског одреда,²³али није му било тешко да закључи, да се ради о договору партизанских штабова за сарадњу у предстојећим крупнијим акцијама.

Последњих дана августа поп Влада Зечевић и поручник Ратко Мартиновић чешће су се сретали са партизанским групама, а 28 августа састали су се и са представницима Ваљевског партизанског одреда на Мачковом камену и „закључили споразум о заједничком нападу на Столице, Крупањ, Зајачу и Лозницу".²⁴ Имајући велико поверење у Миситу — „патриоту, борбеног, поштеног"²⁵ — Зечевић и Мартиновић нису пред њим тајили своје договоре с партизанима.

Приликом одласка у Столице Мунић је запазио да је Костајник, у непосредној близини Столица, „пун партизана".

Сабравши сва та и друга обавештења Мисита је могао да закључи да се партизани припремају да заузму Богатић, Лозницу, Бању Ковиљачу, Зајачу, Столице, Крупањ и да, потом, нападну на Шабац и Ваљево. Проценио је да је такав развој ситуације могућ, с обзиром на однос партизанских и окупаторских снага. У процени му је морао помоћи и Мунић, који је још 20. августа знао: „У Србији нема довољно немачких снага да угуше устанак".²⁶

Четнички официри су знали да се партизанима, ослобођењем варошица, градова и рудника, широко отварају могућности да задобију богат плен у оружју и муницији, новцу, храни и одећи, да изврше мобилизацију људства, саобраћајних средстава и привредних потенцијала, да организују пропаганднополитички рад, а поврх свега, да стекну наклоност и поштовање целог народа. Онај, коме такав ток устанка није био по вољи, морао је нешто хитно да предузме. Пошто су Немци отезали са преговорима, требало их је подстаћи и приморати на уступке.

Тако су потпуковник Веселин Мисита, капетан Драгослав Рачић, Георгије Бојић Џиџа и њихови сарадници дошли до закључка, да је најповољније решење за сузбијање партизанских акција и за убрзано јачање четничких одреда — у изненадном и самосталном нападу четничких одреда на Богатић и Лозницу. Рачунали су да ће тако предухитрити партизане, преотети им иницијативу и сузити простор њихових дејстава на војном и политичком плану.

Непосредан подстицај за доношење конкретне одлуке добили су четнички функционери обавештењем, да се партизани спремају да заузму Лозницу, центар подручја које је Дража Михаиловић ставио под Миситину команду. То потврђују подаци из два различита извора, чији је садржај скоро дословце исти.

Мајор Пантелић је сазнао о разлогу напречац донете одлуке „у Миситином штабу", отишао на Равну гору и обавестио Дражу Михаиловића: „Сазнао сам да је калуђер Бојић био обавештен да ће комунисти напасти Лозницу и заузети је, па је са Миситом у току ноћи одлучио да они нападну пре комуниста".²⁷

Према другом извору, једном извештају немачке обавештајне службе, Мисита је, пре но што је предузео напад на ЈЈозницу, послао писмо немачкој команди: „Пуковник Мисита је напао Лозницу пошто је, како произилази из оригиналног писма, хтео да предухитри напад комуниста", пише у том документу.²⁸

Под Миситиним руководством одржан је 30. августа у Троноши састанак четничких руководилаца. Одлучено је да се нападне немачки гарнизон у Лозници.²⁹ Сигурно је на том састанку одлучено и о нападу Церског четничког одреда на Богатић, јер је изведен истог дана. Војно-четнички одред Зечевић — Мартиновић окупио се на Мачковом камену, и после договора са Штабом Ваљевског НОП одреда, придружио се партизанима у нападу на Крупањ.³⁰

Напад на Немце у Лозници изведен је у недељу 31. августа. У Лозници су биле мале немачке снаге: 27. августа извршен је нов размештај јединица 3. батаљона 738. пеш. пука. Из Лознице је премештена 9. чета у Ковиљачу, где су се налазила и два вода 12. чете. Из Ковиљаче су послата два вода 11. чете у Зајачу, а два вода у Лозницу.³¹ Упоришта су им била: Гимназија, Вуков дом и кафана Лазе Хајдуковића.

Јадранска „горска чета" (званично још није био формиран одред), под командом Георгија Бојића Џиџе — имала је 150 наоружаних људи.³² Већином су били код својих кућа и радили своје послове. У први мрак Георгије Бојић је разаслао курире у околна села одређеним људима, који су одмах позвали све војне обвезнике, и наоружане и ненаоружане, да дођу у Троношу. Убрзо се искупило много људи, али их је већина била без оружја. Кад су се окупили, Георгије Бојић им је рекао: „Добио сам наређење да не седимо скрштених руку. Партизани су заузели Столице,³³ а ми морамо наласти Лозницу, кад њу заузмемо, онда и Ковиљачу".³⁴

Преко своје организације четници су припремили, раније, већи број грађана из Лознице и сељаке из околних села, да на дати знак крену ка Лозници, а да ће почетак напада огласити црквена звона. Осим четиика, и присталице народноослободилачког покрета такође су биле припремљене да у случају напада на Лозницу узму активног учешћа.³⁵

Подељени у три групе, наоружани четници су одједном напали на сва три немачка упоришта, а нападом су руководили: Веселин Мисита — на кафану Хајдуковића, поручник Мика Комарчевић — на Вуков дом, Георгије Бојић — на Гимназију.³⁶ Једно одељење од 18 људи Георгије Бојић је послао ка Зајачи, да изврши демонстративни напад на немачку посаду. Четници који су кренули на Лозницу покидали су везе између Лознице и Зајаче.³⁷

На знак звона, око 7 часова, започео је напад. Изненађење је било потпуно, прво стога што Немци нису очекивали напад четника, а друго, што је то било време кад се са положаја око Лознице повлаче ноћне страже и обезбеђења, немачки војници се брију, умивају голи до појаса, одвојени од оружја.³⁸

Потпуковник Мисита је храбро јуришао на челу своје групе на кафану. Убацивао је бомбе кроз прозор, а кад су се Немци почели повлачити из локала у двориште, ускочио је кроз прозор у кафану. Ту је покошен рафалом из стројнице. Крај њега је пао и глувонеми Мујага Зечановић, Лозничанин, са секиром у руци. После Миситине смрти настала је забуна међу нападачима, те почетни успех није одмах до краја искоришћен. Немци су се одржали у кафани.

Поручник Комарчевић је код Вуковог дома започео преговоре с Немцима о „часној предаји". Немци су одбили. Онда је и овде почео напад. Масе устаника, иако слабо наоружане, жестоко су нападале, те су Немци били приморани да се предају. Овде су се „знатно истакли" поручник Комарчевић и Дака Тешмановић, подофицир.

У Гимназији Немци су успели да се најдуже одрже и да нападачима нанесу губитке. Нападом је руководио калуђер Џиџа „и то врло спретно и храбро". Кад су се и овде Немци предали, остало је још неосвојено упориште у Хајдуковића кафани. Четници одведу тамо неколико заробљених Немаца, који позову своје сународнике да се и они предају. Најзад, и ови положе оружје. После два часа борбе Лозница је заузета.³⁹У борбама за ослобођење Лознице заробљено је 93 немачка војника, неколико је убијено, а неколико рањено. Заробљеници су спроведени у манастир Троношу, а рањеници у болницу. Превијени су и према њима је поступано врло хумано.

Четничко одељење, послато на Зајачу под командом калуђера Мардарија, поделило се на неколико мањих група и са разних страна припуцало на зграду где је била смештена немачка посада. Мало касније, немачки војници су се у мањим групама извукли из Зајаче и пошли у састав своје чете у Лозници. У Пасковцу су сазнали да је Лознца заузета, узели су водича и пошли преко Гучева према Ковиљачи. Недалеко од села 3 четника припуцају на Немце, позову их на предају и преко 60 Немаца положи оружје. И они су спроведени у Троношу.⁴⁰

Неколико момената је утицало на лакоћу с којом су се немачки официри и војници предали четницима без озбиљнијег, а негде и без икаквог отпора. Претходног дана (30. августа) стигло им је наређење Више команде 65 да се против банди, које делују као „национални четници", не треба борити, већ се, уз њихову помоћ, борити против „комунизма", и да не треба спречавати растурање летака који потичу од четника/*¹ У наређењу није наглашена разлику између четника Косте Пећанца и Драже Михаиловића, сигурно и због преговора који су већ вођени са представницима Драже Михаиловића у Београду. Преговори које је тих дана Мисита водио преко Мунића били су у складу са наређењем Више команде 65. Иемачки војници били су заплашени пропагандом против „комуниста", а пошто су претходних дана свуд наоколо водили оштре борбе с партизанима, сматрали су да је боље да се предају четницима, него да налете на партизане.

Да би спречили слање помоћи Немцима из Бање Ковиљаче, четници су поставили заседе на путу Лозница — Ковиљача. То су биле групице од неколико људи. Једно такво четничко одељење напало је из заседе немачки војни аутомобил, који је пошао у Лозницу, кад је напад почео. Засут јаком пушчаном ватром из кућа с обе стране пута, аутомобил није успео да се пробије повећаном брзином, већ је слетео у јарак. Шофер и тумач су смртно рањени, један потпоручник заробљен, а један поручник и лекар успели су да побегну.⁴²

Губици ослободилаца Лознице били су: 4 рањена и 8 погинулих. Међу рањенима били су и један жандармеријски наредник, један жандарм, а међу погинулим такође један жандарм и наредник. Као учесник у борби погинуо је 17-годишњи младић Веља Лазовић.

Погибија Веселина Мисите унела је приличну забуну у четничке редове. Настало је погађање око тога ко ће уместо Мисите преузети команду. Избор је пао на Н. Радовановића, активног потпуковника бив. југ. војске, који се после окупације склонио у Лозницу, живео повучено, није био укључен у четничку организацију и није учествовао у нападу. Одбијао је да се прими заповедништва над четничким јединицама, али је, најзад, под притиском, пристао.

Жалост за погинулим Миситом и другима убрзо је уступила место општој радости и слављу. Настало је весеље и пијанчење. И иначе неорганизована, маса устаника сад се још више расула. Преморени људи цео дан се нису одмарали. Тек касно увече пошли су на спавање, заузимајући све јавне зграде и приватне станове.

У тој општој гужви мало ко је мислио на оближњу Ковиљачу, удаљену свега 6 километара, и Немце у њој, троструко јаче од оних, тога дана савладаних. Ипак су према Бањи упућени људи на обезбеђење, али су се они, због умора и пијанства, и због јаке кише, повукли у куће и поспали.

Немци у Бањи нису мировали. О томе извештава поручник Дзак (Dzaack), командир 9. чете:

„Пошто ми је батаљон на моје тражење за појачање ставио одмах на расположење 12. чету, преузео сам, с командиром 12. чете, потпоручником Тернером, у 10,00 ч. противнапад на Лозницу. Борећи се целим путем, успели смо под јаком митраљеском и пушчаном ватром да. стигнемо у Лозницу, где је била 11. чета. На. путу смо изненадили 15 наоружаних људи, које смо стрељали."⁴³

Преживели учесници из Лознице и околине причају да су Немци кренули из Ковиљаче у неколико возила, кроз мрклу и кишовиту ноћ, према Лозници. Успут су спалили две куће, рефлекторима обасјавали пут, пуцали из пушака, и аутомата, бацали бомбе и поубијали неколико људи. У једну шталу, где је било 4 четника, убацилi су 3 бомбе, један четник је погинуо, а од тројице преживелих један је чак и преспавао цело време.

Упркос свему, нико у Лозници није приметио долазак Немаца. Идући ка центру, прошли су поред основне школе, која се налази изнад пута на једној узвишици. Школа је била пуна заспалих учесника у нападу. На њихову срећу, Немци нису свратили у школу. Прошли су кроз центар Лознице, дошли до Гимназије у којој није било никога, затим до Вуковог дома, где су убили 5 стражара. После свега, без икаквог отпора, повуклi су се у Бању Ковиљачу.⁴⁴

Сутрадан, 1. септембра, истакнути сарадници четничке организације Драже Михаиловића у Лозници и старешине четничких јединица приступили су пословима око изградње војне организације и ширења постигнутог успеха. Формирана је команда места у Лозници, којом је руководио „Горски штаб". Командант штаба постао је потпуковник Јован Марјановић, његов заменик Никола Гордић, трговац, а чланови штаба: Георгије Бојић Џиџа, Брана Филиповић, судија, Миле Јовановић, геометар и Влајко Антонић, банкарски чиновник. „Оперативна војска" била је и даље под командом Георгија Бојића Џиџе. При штабу је образован преки суд.⁴⁵

Мања команда места успостављена је и у Зајачи, а за команданта је постављен Бошко Камењашевић, резервни официр, а раније учитељ у Брезјаку.⁴⁶

Прво дело „Горског штаба" у Лозници био је проглас мобилизације људства, стоке и возила. Наређено је предавање оружја и хране четницима. Као казна уведено је батинање. „Горски штаб" је издао наређење за напад на Бању Ковиљачу.

Георгије Бојић Џиџа послао је писмо Дражи Михаиловићу, тражећи да се на Миситино место одреди други официр. Дотле, Миситину функцију привремено је обављао потпуковник Н. Радовановић.⁴⁷

Ноћу 30/31. августа. капетан Рачић кришом је извео свој одред из логора на Мајдану и повео га у Мачву, на Богатић.

Знао је да се цео Подрински партизански одред налази на Церу и мада је истог дана са Небојшом Јерковићем потписао заједнички проглас о заједничкој борби, Рачић није ни једном речју наговестио своје намере партизанском штабу.

Двоструко јачим снагама Рачић је у недељу, 31. августа око подне, напао на немачке полицајце и „српске" жандарме, добро утврђене у згради Среског начелства у Богатићу. Ојачани једним артиљеријским водом, они су се добро бранили и одбили све четничке нападе. Око 20 часова стигло им је појачање из Шапца и Сремске Митровице. Без губитака, истовремено су ушли у Богатић: 7. чета 750. пеш. пука, и један полицијски вод из Шапца, и потерни одред са једним топом из Сремске Митровице.⁴⁸

Четници су поновили напад 1. септембра ујутру, али су опет 6или одбијени, па су се повукли на Цер. Погинуло је 8 четника, док Иемци и жандарми нису имали губитака. Немачкој одбрани помогла је 1. септембра и авијација, која је митраљирала четничке положаје и бомбардовала околна места,⁴⁹

О нападу Церског четничког одреда на Богатић послали су извештаје Команда жандармерије и организације „Збора" из Шапца. Обадва извештача су прећутала да се ради о четничком нападу. Жандармерија, која је од Команде до жадармеријских станица била у дослуху са четницима, хтела је да ту чињеницу сакрије од Немаца у часу кад је Дража Михаиловић склапао споразум с Недићем. Због тога, у извештају Команде жандармерије од 2. септембра, пише: „31. августа о.г. комунистичко-разбојничка група напала је варошицу Богатић."⁵⁰

Љотићевци су у извештају од 5. септембра обавестили руководство „Збора" да се за Богатић и целу Мачву воде „озбиљне борбе између немачке војске и комуниста". Љотићевска пропаганда је упорно настојала да борби против окупатора одузме националне и ослободилачке побуде и да је прикаже искључиво као борбу „јудео-комунистичких банди", у којој не смеју да учествују „здраве националне снаге".

У овом извештају посебно је истакнута улога љотићевца Бошка Јајчанина, резервног официра, који је командовао једним делом жандарма и „у борбама се... показао одлично. Жандарми, сем Јајчанина и још четворице нису хтели да се боре, већ су пуцали у вис. Разлог је тај што нису примили задњу плату."⁵¹

Војно-четнички одред Зечевић — Мартиновић касно је стигао на Столице, које су ваљевски партизани већ били ослободили, али се одмах удружио са партизанима у нападу на немачки гарнизон у Крупњу. После ослобођења Крупња, 4. септембра, образован је заједнички оперативни штаб за обадва одреда, у којем је Влада Зечевић имао функцију заменика политичког комесара, а Ратко Мартиновић начелника штаба.⁵²

Потез капетана Драгослава Рачића изазвао је узнемиреност и подозрење код партизана и код народа у Мачви. Изненађен, Штаб Подринског НОП одреда није могао да остане равнодушан према очигледној намери четничких официра да партизане истисну из Мачве и да се сами угнезде у њој. С обзиром на дотада показани отпор према борби против окупатора, на склоности извесних официра за сарадњу са Аћимовићем и Недићем, а преко њих и са Немцима, с обзиром на сумњу у везе неких Рачићевих официра са Гестапоом, могло се претпоставити да намере четничког штаба нису чисте, да им је главни цил> да у Мачви униште народноослободилачки покрет и све што је борбом створено. То је још више потврђивала чињеница, да Рачић није позвао партизане у помоћ ни онда, кад је видео да Церски одред не може сам да заузме Богатић, рачунајући да то неће поћи за руком ни партизанима.

У исто време кад су се четничке чете одвајале од Богатића и покуњено одступале ка Церу, Штаб Подринског НОП одреда је упутио своје батаљоне и чете са Цера. у Мачву, са задатком да у широком луку опколе Богатић и четнике око њега — Поцерски батаљон од Дрине, а Мачвански од Дубља и Штитара.⁵³Приликом сусрета четничких и партизанских чета дошло је, између појединаца, до оштрих сукоба, истина још увек само речима. Ударна чета се срела са четом Милована Братића који се, поред капетана Ковачевића, највише истицао отвореним непријатељством према партизанима. „Кад нас је видео, прича Никола Барошевић, почео је да виче да одложимо оружје, да смо ми издајице и да. не знамо шта хоћемо. У Ударној чети био је неки Веселин из Бадовинаца. Изишао је напред са репетираном пушком да убије Братића, али смо га ми некако стишали и умирили."⁵⁴

Били су то озбиљни знаци упозорења, да су четници непоуздани савезници који подмукло крију своје праве намере — да народноослободилачком покрету задају ударац у леђа.

У Лозници и у њеној широј околини, где није било партизанских јединица, али се знало за партизанске акције у Мачви и Рађевини, напад на ЈХозницу је дочекан правим устаничким расположењем. Рачунало се да су посреди искрене родољубиве и ослободилачке намере организатора напада, и да је дефинитивно отпочела борба против окупатора. Одзив народа у борбу био> је тако спонтан и широк, да су учесници у нападу названи „устаници". Тај назив је у народу усвојен и задржан дуго после тога.⁵⁵

Миситина одлука, показано јунаштво, а поврх свега његова лична жртва, донели су му неподељено поштовање и пахвале у том крају. После рата, нарочито у познијим списима и изјавама заснованим на сећању, много штошта око Миситине личности је дограђено, па му се приписују ставови и намере којих он сигурно није имао.

„Тако је потпуковник краљевске војске Веселин Мисита својим животом доказао да је — за борбу против окупатора, пише Ратко Мартиновић. Био је то срчан, храбар човек, родољуб. Противно наређењу Драже Михаиловића, који му је претио војним судом и наређивао му „да чека", да не напада, кренуо у борбу и у првој борби погинуо. . .

Мисита је нападом на Лозницу престао да буде официр Драже Михаиловића, одрекао му команду."⁵⁶

Влада Зечевић, описујући један свој разговор са Миситом, каже: „Из тог разговора остало ми је у сећању да је овај потпуковник, насупрот другим официрима са Равне Горе, прихватио позив Комунистичке партије на оружани устанак. . . Кападом на Лозницу, верујем, хтео је да нас изненади и да нам докаже да се отргао од команде Драже Михаиловића, против чијег наређења је извршио овај напад. Да потпуковник Мисита. није том приликом погинуо, уверен сам да би остао са нама, јер, онакав каквог сам га знао — патриоту, борбеног поштеног — био је против било какве равногорске комбинаторике и Дражине политике чекања."⁵⁷

Ова сведочења обично се поткрепљују изјавом Драже Михаиловића (на суђењу, 1946. године у Београду) да је био изненађен кад је сазнао да су његови делови, без његовог наређења, напали Лозницу.⁵⁸

Неоспорна је чињеница да је ослобођењем Лознице од Немаца било олакшано повезивање Мачве и Рађевине, Подринског и Ваљевског партизанског одреда, а нешто касније, у току септембра, уклапање јадранског среза у пространу ослобођену територију у Србији. Створени су и нешто повољнији услови за оснивање партизанске јединице и за ширење ослободилачког покрета. Од великог значаја било је избацивање из строја целе једне немачке чете. Све је то, без сумње, значило допринос развитку ослободилачке борбе.

Међутим, не треба губити из вида ни друге чињенице: основе четничке организације у Јадру поставио је потпуковник Веселин Мисита, он је одредио главне смернице њеног деловања, изабрао и уздигао њене функционере и на њих вршио утицај. Прихвативши његове ставове, Миситини најближи сарадници су наставили „борбу против комунизма", обновили преговоре с немачким официрима, постали помагачи и, на крају, отворени сарадници окупатора.

Иако је Мисита донео одлуку о нападу на Лозницу без наређења са Равне горе, то није значило раскид ни са Дражом Михаиловићем, ни са основном линијом његове политике. Догађаји у септембру показаће да је Мисита био зачетник нове тактике — према, окупатору, с једне, и партизанима с друге стране, коју су Дража Михаиловић и његови сарадници „морали" да прихвате и да спроводе у то време.