СПОРАЗУМ ПОДРИНСКОГ НОП ОДРЕДА СА ЧЕТНИЦИМА О ЗАЈЕДНИЧКОЈ БОРБИ ПРОТИВ ОКУПАТОРА До краја августа 1941, године у шабачком округу била су формирана три четничка одреда. Два од тих одреда, Цереки и Јадрански, била су у саставу четничке организације која је тада себе називала: „Четнички одреди југословенске војске", под командом „Горског штаба број 1" на челу са командантом Дражом Михаиловићем.106 Трећи четнички одред, под командом војводе Будимира Церског, припадао је четничкој организацији Косте Пећанца.107 Генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић на челу групе од око 30 људи —1 официра, подофицира и војника бивше југословенске војске, дошао је половином маја на Равну гору (огранак планине Сувобор) и одатле почео да, успоставља везе са официрима који су избегли заробљеништво, са представницима грађанских нолитичких странака, са Миланом Аћимовићем и такозваном „Комесарском владом", са Димитријем Љотићем и организацијом „Збор", са официрима који су се већ били ставили у службу окупатору, са немачком обавештајном службом, а преко нарочитих изасланика и са избегличком владом. Он је настојао да обезбеди себи и свом „Горском штабу број 1" руководећу и одлучујућу улогу у стварању четничке организације.108 Официри — изасланици Драже Михаиловића носили су са Равне горе поруке и наређења о устројству четничке организације и њеним задацима. Ти изасланици нарочито су истицали .наређење: да се не сме долазити у сукоб са окупаторским војницима, да није време за оружану борбу, да треба чекати погодан моменат, а дотле потпуноизвршити организацију. Она ће, кад се побеђени окупатор буде повлачио из Југославије и са Балкана, преузети власт и предати је краљу. До тог часа четничка организација мора да очисти „Српске земље" од несрпског становништва, ради обезбеђивања доминантног положаја Велике Србије у будућој Југославији. У складу са таквим задацима чекања и одржавања организације по сваку цену и свим средствима (осим борбом), па и издајом, сарадњом са окупатором и домаћим слугама окупатора и борбом против устанка, спровођен је и систем четничке организације.109 Кад је у Србији почео устанак и учестали гласови о партизанским акцијама, а истовремено почеле да се шире и гласине о „генералу Дражи", који је окупио „силну војску" негде у планинама, дошло је до самоиницијативног стварања прве четничке организације у шабачком округу. У суседним деловима јадранског и рађевског среза, на подручју између Лознице и Крупња, почели су поп Влада Зечевић и јеромонах Георгије Бојић Џиџа заједнички да организују оружану „војночетничку" јединицу. Влада Зечевић, родом из Лознице а свештеник у Крупњу, припадник Демократске странке и њен кандидат за посланика на листи Удружене опозиције (на изборима 1938. године), био је добро познат у том крају. Центар им је био у манастиру Троноши, где је Георгије Бојић Џиџа био старешина. „После свега урађеног — пише Влада Зечевић110 — у августу почели су долазити официри — курири са пуномоћима и објавама потписаним од пуковника Драг. Михаиловића. Тако је код Зечевића и Бојића дошао активни поручник Нешко Недић и тражио да се цео рад око организације народног устанка укључи и стави под команду Драже Михаиловића".111 После тога је Дража Михаиловић распоредио и са Равне горе послао у шабачки округ неколико официра. Као главни организатор и командант свих четничких „горских чета" у шабачком округу дошао је у Троношу генералштабни потпуковник Веселин Мисита. Са неколико подофицира стигао је на Цер артиљеријски капетан I класе Драгослав С. Рачић, као командир „горске" Церске чете. Упућен са Равне горе у Босну, приспео је у Троношу и поручник Ратко Мартиновић са двадесетак подофицира и војника. „Сви су ови новоименовани војно-четнички команданти имали изричито наређење да не започињу борбу против окупатора у Србији већ да пређу у Босну и да се боре против усташа".112 Са потпуковником Миситом био је и генералштабни мајор Бошко Тодоровић. По задатку са Равне горе, он је прикупљао људство за одлазак у Босну, где је и сам прешао. По наговору Владе Зечевића и уз сагласност Веселина Мисите, Ратко Мартиновић је остао у Србији. Последњих дана августа Влада Зечевић и Ратко Мартиновић образовали су свој „војно-четнички одпед" од људства из села око Борање и Мачковог камена.113 За седиште своје команде капетан Рачић је узео Божића колибу на Широкој равни, изнад села Милине. Један, истурени, део Церске чете сместио се у бараке на Мајдану, испод Кумовца. Са наређењем Драже Михаиловића, капетан Рачић се јавио потпуковнику Светиславу Крејаковићу из Беле Реке.114 Ту је изграђен пункт за одржавање веза са Мачвом и Шапцом. У прво време Рачићева група је обавила неопходна повезивања у околини „у највећој тајности" са циљем да обезбеди снабдевање и смештај, да осигура место боравка и да ту дочека „погодан моменат за акцију". Прве сусрете са четничким официрима партизани су имали одмах после доласка на Косовац. Четници су се налазили недалеко од њих на Церу. Неизбежно је било да обадва логора испитају ко им се налази у суседству и с каквим намерама. У наведеном писму Покрајинском комитету КПЈ за Србију од 14. августа, Окружни комитет је писао: „Ступили смо у контакт с четницима, бив. активним официрима који се налазе на Церу. То је група окупљена око генерала Драже Михаиловића и пук. Крејаковића, који се налази у нашој близини. Имали смо 2-3 састанка с њима. и разговарали о свему и као постигли неку сарадњу у следећем: како нам је исти циљ, тј. борба против окупатора и нац. ослобођење, то би требало да сарађујемо и да се заједно боримо. У акцијама неће бити против нас, већ ће нас помагати. Ако немамо рањене где да склонимо, рекли су да ће их они врло радо код себе склонити, и сл. Не слажемо се у тактици. Како они кажу, они сматрају да за борбу није још моменат и треба чекати да Немци буду на фронту побеђени. Али, с обзиром на замах који је узела наша борба приморани су да пођу у акције и то скоро истог карактера као и наше.115 Ово писмо, поред неколико ситнијих, садржи и две крупније омашке, настале из непознатих разлога. Светислав Крејаковић није ни тада ни касније водио главну реч код четника на Церу. Погрешна је оцена тадашње четничке акције. Четници су у великој мери појачали своју пропагандну и организациону активност и, користећи повољну ситуацију, створену партизанским акцијама, почели и они да се крећу са Цера, али ни једну оружану акцију нису извршили све до краја августа. Из групе официра на Церу посебну везу са Штабом Подринског НОП одреда и Окружним комитетом КПЈ успоставио је пре 14. августа Милош Поповић, резервни пешадијски потпоручник, иначе студент филозофије и публицист, познат под псеудонимом М. Ђурин. Пре рата био је члан КПЈ. Непознато је како и кад је се придружио групи официра на Церу. О његовом јављању Окружном комитету и Штабу Одреда обавештен је Покрајински комитет: „Код четника се налази М. Ђурин из Бањалуке. Био је код нас и питао шта да ради. Он је члан Главног штаба и упућен је у све ствари. Како каже, добио је задатак да се пребаци у Босну и да тамо развија акције. Уколико и шта да се каже том човеку? Ми га знамо лично; он каже да је његов случај ликвидиран".116 Од Милоша Поповића добио је Штаб Подринског НОП одреда поуздана обавештења из прве руке. После неколико даиа Милош Поповић је поднео писмен „Извештај о раду четничког Церског одреда". Као изворни документ, каквих је мало из тог периода, настао на лицу места, као< сведочење непосредног учесника, који се стицајем околности нашао у средишту четничке акције у овом крају, а на збивања гледао очима комунисте, овај извештај заслужује да буде објављен у целини: „Церски одред је образован од Церске чете око 15. августа. Церска чета је формирана одмах након капитулације и бројала је око 25 људи. Први радови су вршени у највећој тајности и систем организације је следећи: устанички планински одред је војна четничка организација као саставни део оперативне војске бив. краљевине Југославије. Командант свих планинских одреда је Дража Михаиловић, са седиштем на Сувобору, главни организатор генералштабни мајор Тодоровић и потпук. Мисита.117 Старешински кадар сачињавају активни и резервни официри Југославије који су одлучили да наставе борбу са непријатељем четничким методама до коначног уништења. Као платформа служи нека краљева прокламација за коју се тврди да је бачена из авиона. У тој се прокламацији истиче да још није време за општи народни устанак, а кад буде народ ће добити оружје из авиона — падобранима и потребан новац.118 За сада организација врши своје снабдевање преко сеоских газда и имућних грађана, нарочито Срба избеглица. Новац се добија. и одузимањем од разбојника који се хватају и стрељају (недавно је командант Церског одреда ухватио једног разбојника и стрељао га, а 20.000 динара задржао за потребе организације). Према замисли главних руководилаца ове чисто војне организације мале планинске чете у саставу од 25-30 људи служе као језгро будућих одреда који се образују од сеоских чета у тренутку мобилизације и општег народног устанка. Сеоске чете су тајне организације у околним селима планинских чета. Сеоске чете сачињавају целокупно људство тог села способног да носи оружје (од 17 до 60 година). Снажном акцијом Мачванског партизанског одреда на терену Церска чета је била приморана да образује још неколико чета и да сакупи оружје од народа, док га партизани нису потпуно покупили и народ привукли на своју страну. Тако је половином августа дошло до образовања нових чета од Церске чете и створен је Церски одред. Командир Церске чете Драг. С. Рачић, артиљеријски капетан I класе преузео је дужност команданта Церског одреда и наредбом потпук. Мисита и генералштаб. мајора Тодоровића образовано је још: Мачванска, Јадранска и Восанска чета. За командира Мачванске чете постављен је коњички потпор. Воја Туфегџић, за командира Јадарске чете ваздух. потпор. Грујичић из Добрића,119 а за командира Босанске чете рез. пеш. потпор. Поповић. У наоружању Церски одред има два тешка митраљеза, око 12 пушкомитраљеза и до 200 пушака. Бројно стање људства: свака чета од 30 до 50 људи, округло до 200 људи. Након доласка Мисите и Тодоровића у штаб Церског одреда ушли су коњички капетан Мил. Ковачевић, бив. активни официр из краљеве гарде и један мајор — Солунац из трупе који је само саветодавни члан штаба. Главни одлучујући фактор у Штабу је капетан Мил. Ковачевић који је сам себе поставио за ађутанта команданта одреда и према свим знацима има везе најдубље са немачким властима и групом Аћимовића. Према утиску који сам стекао личним додиром војна четничка организација је искрена родољубива организација и са старешинским кадром, а нарочито са људством које је спремно на све акције против непријатеља без обзира на жртве. Али по свим знацима у ту организацију су се увукли агенти Гестапоа и личности активних официра наше војске са задатком да разоре организацију изнутра, да укоче њену акцију што више и да је чак у погодном тренутку, претворе у инструмент Гестапоа у борби против народноослободилачког покрета. Сви официри Церског одреда пришли би одмах у акцију са целокупним људством да међу њима не седи неколико хушкача против партизана као што је Ковачевић, који одржавају везе са командирима жанд. станица и немачким властима са циљем да у погодном тренутку забију нож у леђа партизанима. На читавом низу конкретних случајева ово се може доказати и проверити. Нарочито је важан случај командира Босанске чете, који је на своју руку ступио у везу с командантом партизана и ставио му своје људство на расположење, Одмах је дојурио курир са Цера са наређењем да одмах повуче људство у бараке и да не предузима никакве ни офанзивне ни дефанзивне акције. Изгледа да је ради таквог пријатељског држања командира Бос. чете према партизанима решено у штабу да буде смакнут. Једне ноћи је извршен покушај напада на штаб Босанске чете и истрагом се није могло утврдити ко је то био. Јуче к-диру Бос. чете постављен је задатак преласка преко Дрине на најтежем месту са везама веома сумњивим и пратњом једног разбојника који је убио Митрофана и примљен је у четничку организацију.120 Наређење је писмено упутио капетан Ковачевић, а потписао Рачић. Наређење није извршено, али се односи заоштравају и постају све тежи и озбиљнији".121 Са Равне горе Рачић је донео радио-станицу. Везу са Дражом Михаиловићем имао је сваког дана око 10 часова. Порука је било мало, једном недељно. Више су се служили куририма. Рачић је сам држао шифру и лично је шифрирао и дешифровао депеше.122 Став према четницима спадао је међу „извесна питања" која Окружном комитету нису била јасна, те је тражио до Покрајински комитет „безусловно" и „одмах" на њих одговори. Упутства Покрајинског комитета извирала су из директиве ЦК КПЈ, којом је била чврсто одређена линија јединственог народноослободилачког фронта у борби свих патриота и антифашиста за национално ослобођење. Од првих прогласа и позива народима Југославије да се дижу на устанак, Централни комитет КПЈ стално је и нарочито истицао потребу јединства. свих родољубивих снага и ширине народноослободилачког фронта. У прогласу од 25. јула ЦК КПЈ обратио се радницима и сељацима: „Куцнуо је час да се дигне читав народ за своју слободу, да протера окупаторе и њихове одвратне слуге... Ни један поштен Србин, па ма он носио и жандармериску униформу, не може и не сме да служи угњетачу српског народа, да се бори против сопственог народа... Уједините се, сви српски родољуби у борби против омрзнутог окупатора... Народи Југославије треба да се уједине без обзира на политичка и верска убеђења. и да јединственом борбом протерају омрзнуте окупаторе из своје земље".123 Крајем јула ПК за Србију је имао сигурнија обавештења о намерама и активности четничке официрске групе на Равној гори на челу са Дражом Михаиловићем, и у првој половини августа већ је упућивао окружне комитете како да се опходе према њима.124 У првом писму упућеном у Шабац од почетка устанка у Мачви, датираном 12. августа, Покрајински комитет КПЈ за Србију скреће пажњу на четнике и на односе према њима: „Водите рачуна о акцији четника, разних официра и људима окупљеним око њих. Сваки наш контакт с њима добро ће доћи. Непријатељ већ покушава да и њих увуче у поход на наше снаге. Стога их морамо придобити за. заједничке акције још одмах или бар неутралисати у даљем моменту. Код преговора са нашим евентуалним савезницима треба се позивати на постигнути савез између СССР-а и Енглеске. Све друге разлике за сада оставите по страни".125 Ово писмо стигло је у Шабац после 14. августа, када је извештај ОК са наведеним питањима већ био послат у Београд. Закашњење је било незнатно, те су ОК и Штаб Одреда на време добили потврду о исправности свог поступка према четницима. Упутство ПК у потпуности се слагало са свим што су они били предузели „на своју руку". Нашавши се на до~ бром путу, кренули су даље, пажљиво и упорно, да изврше налоге свог руководства. На основу поменутих разговора о сарадњи, а у жељи да се успоставе што чешћи контакти и што' више утиче на четнике да ступе у оружану борбу заједно с партизанима, Подрински НОП одред преместио је већ 15. августа свој центар и базу ближе четничком логору, у Ракића колибу, на правцу Петковица. — Кумовац. Један састанак и договор између Небојше Јерковића и Драгослава Рачића одржан је 18. августа код Ракића колибе. Договорено је да се заједнички крене по селима, да се народ заједнички позива у борбу и да се слободно опредељује за партизане или за четнике. Да се први заједнички збор са народом одржи идућег дана, на Преображење, у Прњавору. Сутрадан, 19. августа, Подрински НОП одред је преместио неке своје делове у Мајдан, на око 200 метара удаљености од четничког логора. Тих дана су и први партизански рањеници из борби у Слепчевићу и Дуваништу смештени у просторије у самом четничком логору. У организовању збора у Прњавору учествовали су представници и четника и партизана,. Четници су одмах почели да раде „политички" на свој начин. У деловима села где су четници позивали на збор објављено је: да морају доћи сви мушкарци од 18 до 60 година; ко не дође биће стрељан. Збор је одржан у једном сеоском дворишту, да би се људи лакше растурили ако наиђу Немци. Уплашени четничком претњом, сви људи су дошли на збор. Од стране партизана дошли су на збор Небојша Јерковић, Милан Ђаковић, Милан Беловуковић и Селе Јевтић, а од стране четника Драгослав Рачић и Милован Братић. У говорима и једних и других нарочито је истицана потреба јединства устаничких редова; важно је да народ крене у борбу, а сасвим је свеједно да ли ће ступати у партизане или у четнике. Истог дана је група од 10 Прњавораца напустила Подрински НОП одред и прешла у четнике, у чете Милована Братића и Будимира Моравчевића. Са збора четници су отишли на Кумовац и наставили да „прослављају" дан церске битке.126 У исто време док је на збору са партизанима говорио о заједничкој борби против окупатора, а на Кумовцу славио победу српске војске над непријатељем у првом светском рату — богатом гозбом и пијанком, Рачић се потрудио да видно истакне неслагање четника са оружаним устанком. „Народу овог краја прети опасност од непријатеља због догађаја за које српска војска није крива", писало је у „Прогласу Команданта Церског одреда" од 19. августа 1941. године.127 С обзиром на везе Рачићевих официра са немачким и квислиншким властима, није искључено да је Рачић овај проглас издао и ради нравдања пред окупатором. Било је у партизанским редовима, и код чланова партије и Скоја, неразумевања за овакав став према четницима. Активни официри, који су организовали и предводили четничке одреде, пре рата су представљали један од најјачих стубова реакционарних режима. У априлском рату многи од њих су се показали као неспособне старешине, паничари и издајници. У ово време седели су, у шуми, богато се хранили наметом на народ, а партизанима се ругали како не знају шта раде, како ће сви изгинути. Нека се велики туку између себе, а они — четници — сачекаће победу савезника и онда узети власт у своје руке. Међутим, требало је и на делу доказати да Комунистичка партија Југославије „организује и води партизанске борбе, јер то сматра својом дужношћу пред народом. Она је у тој борби дала већ стотине својих жртава, али она не води борбу ради освајања власти за себе, да би искористила ситуацију за постизање својих циљева, као што то хоће да прикажу окупатори и њихови домаћи агенти. — У име слободе и националне независности Комунистичка партија Југославије позива све родољубиве елементе да се уједине у борби против заједничког непријатеља — фашистичког окупатора и домаћих издајника".128 Четништво је, и поред све политичке и моралне шароликости свог састава, окупљало у то време добрим делом родољубиве елементе, људе који су искрено пошли у борбу против окупатора, сматрајући то као први и најважнији задатак, а да ће после, у ослобођеној земљи, бити лако решавати питања власти, друштвеног уређења и друга. Народ је нарочито стрепео од братоубилачког рата и са зебњом је пратио и најмања кошкања партизана и четника, чак и она агитационог карактера. Зато је требало упорним радом и покушајима да се оствари борбено јединство — натерати официре, старешине четничких одреда, да се прикажу у правом светлу, да се „истерају на чистину" сви лажни родољуби, сви издајници и реакционари, да се покаже шта се крије иза парола о чекању погодног момента. Веома је значајно било уверити у то и међународну јавност. Стога је Покрајински комитет КПЈ за Србију у свом другом писму Окружном комитету у Шапцу, од 20. августа,129 посебно нагласио: „Питање проширења и продубљења народног устанка јесте судбоносно питање". Покрајински комитет је позитивно оценио дотадашње резултате у развоју устанка у Мачви, али је одмах упозорио да то није довољно, да је тек почетак борбе и да Мачвански одред није још наишао на озбиљнији отпор непријатеља. „Имајте у виду да се непријатељ припрема на поход с јачим снагама не само против вас него и против наших оружаних снага у другим местима". Уз писмо ПК је приложио и документ из којег се виде намере непријатеља, али није познато који је то документ и какав му је садржај. „Нужно је одмах отпочети с припремама наших снага не само на одбрану него и на противнапад. Да бисте тај задатак успешно спровели, потребно је неодложно повезивање са читавим народом тога краја и свима онима који нам у овој борби могу бити савезници". Покрајински комитет налаже Окружном комитету да одмах отпочне преговоре са присталицама грађанских странака о заједничкој борби, о оснивању заједничког комитета националног ослобођења и упућивању заједничког прогласа народу шабачког округа. „Треба покушати све да се за ову акцију јавног иступања пред народ придобије Дража Михаиловић и људи око њега. Огромно би значило да се ту види и њихов потпис". Иако је поново инсистирао на јачању веза са четницима, ПК је овом приликом упозорио Окружни комитет да у том послу треба бити и опрезан: „Ваш извештај о четницима и бившим официрима сасвим потврђује правилност онога што смо изнели у другој тачци нашег писма. Учините све да се са њима успостави што тешњи контакт. У томе је потребна будност, јер међу њима има разних струја. Има и једна нама отворено непријатељска, која сарађује чак и са Аћимовићем, а међутим седи у шуми. Свакако да код вас није тај случај". На питање о М. Ђурину (Милошу Поповићу) ПК је одговорио: „С. М. Ђурином будите у вези. Нека он лично напише за нас извештај о кретању четника и официра, њиховим снагама у људству и оружју и њиховом распореду и мерама, као и о њиховим погледима на разна питања. Ако је могуће, нека Ђ. избегне одлазак у Босну док му ми не јавимо и пошаљемо везу". Са потпуним разумевањем важности постављеног задатка Окружни комитет и Штаб Одреда прегли су на посао да. га остваре. При томе нису губили из вида оно што су четнички официри и њихове присталице, и поред изјашњавања за сарадњу, предузимали против партизана. У више махова Штаб Церског четничког одреда правио је ноћне узбуне у свом логору, јер је наводно добијао обавештења да се партизани спремају да га нападну. На сваком месту где су били бројнији од партизана, четници су изазивали ситније сукобе и провокације — око прикупљања оружја, хране, организовања зборова — разоружавали појединце и потроле партизанске под разним изговорима (мислили су да су то пљачкаши, петоколонаши или шпијуни и слично). Где год су се појављивали без присуства партизана четници су агитовали против њих. Без илузија и самообмањивања о трајности и чврстини споразума, о четничкој искрености и једнодушности у погледу сарадње, Штаб Подринског НОП одреда је настојао да сва спорна питања. реши договором и коректним држањем партизана и активиста народноослободилачког покрета, али и енергичним супротстављањем и оштрим интервенцијама у циљу спречавања провокација, сукоба и непријатељске делатности. Притиснут брзим развојем устанка у Мачви и наглим порастом Подринског НОП одреда, Рачић је пристао, на састанку са представницима Одреда одржаном 25. августа, да се упути заједничко писмо Дражи Михаиловићу и од њега тражи одобрење за заједничку акцију. Писмо је карактеристично и значајно и по томе што је Рачић, седећи очи у очи са партизанима, признао чињенице о „стварном стању", које с.у четници иначе порицали, прекрајали или присвајали. То писмо, у целини, гласи: „Команданту четничких одреда — Нападом Немачке на СССР отпочела је у Србији, као и на територији свих окупираних држава ослободилачка акција дотичних народа. Комунистичка партија Југославије организовала је партизанске одреде, који су се истакли у реченим акцијама. Према прогласу Централног комитета Комунистичке партије Југославије циљ партизанских акција је ослобођење територија Југославије од непријатеља. Нарочито живо су се повеле речене акције у Мачви, чиме је створено следеће стање: а) пресечене су комуникације које је непријатељ користио у своје сврхе, б) архиве општина, пореских управа, фин. контрола су уништене, јер су омогућавале непријатељу контролу администрације, ц) дошло је до више сукоба са немачким трупама, које су покушавале да спрече ту акцију и д) осим у среским местима, не постоји више непријатељских снага ни власти. Ове акције одразиле су се у народу повољно, тако да покрет добија све веће размере и поприма карактер народног устанка, који је уперен једино за ослобођење од непријатеља, без обзира на политичко убеђење припадника тога покрета. Непријатељ је са деловима својих трупа реагирао на споменуте акције и то на следећи начин: а) нападао је на слабије снаге партизанских одреда, приликом којих немачке су трупе имале веће губитке, б) палио је незаштићена села, гумна, пљачкао имовину сељака па чак и оних који нису имали никаквог учешћа у покрету и вршио масовна стрељања мирних сељака само зато што су Срби, а непријатељска солдатеска обешчашћивала је невине девојке. Осим тога непријатељ у последње време наоружава љотићевце за борбу против партизана. Народ, уколико није узео учешће у партизанском покрету, масовно се јавља у четничке формације Церског одреда, а делом неорганизовано бежи у шуме и забране, престрављен непријатељским варваризмом. Цела оваква ситуација у Мачви, Поцерини и Јадру створила је психозу јединственог устанка у борби против непријатеља. Народ је спреман за организовану борбу под руководством његових представника, свестан тога да су последице, ма како оне биле тешке, лакше у борби него чекање злочинаца код куће, када је препуштен сам себи и самим тим осуђен на пропаст. За сво време наведених партизанских акција четници Церског одреда држали су се, сходно директивама и наређењима својих претпостављених, по страни — пасивно, за које је време извршена пуна организација. Као последица акција, одред је попримио непредвиђене бројне размере, и разбијањем непријатељског апарата од стране партизана, данас одред за једно са партизанима представља власт у овом крају. Како су партизани, синови нашег народа запојени мржњом против непријатеља и сву своју акцију уперују искључиво против истог, што је и свети задатак ваше четничке организације, то смо ми на састанку четничког команданта са представницима партизанског одреда одлучили да вам предложимо на одобрење заједничку акцију, у циљу успешнијег слома непријатеља. Истовремено вас молимо да ту јединствену акцију спроведете кроз све крајеве где постоје четничке организације. Морамо вас потсетити на следећу чињеницу: партизани су одлучно решени на коначну борбу, без обзира да ли ће четници учествовати или не. Таква ситуација би била повољнија за непријатеља, а самим тим тежа за народ. Отуда ми, као заштитници народа, предлажемо јединствену акцију, која ће нам загарантовати успех".130 Нема докумената ни података друге врсте о реаговању Драже Михаиловића на овај предлог. Нико од учесника устанка у шабачком округу, који су преживели рат, ни узгред не помиње да је било какав одговор саопштен Штабу Подрршског НОП одреда. Међутим, сигурно је да Дража Михаиловић није оставио свог потчињеног команданта без одговора и упутства. И сам Дража Михаиловић, у свом штабу на Равној гори, водио је половином августа разговоре са. представницима Ваљевског НОП одреда. „Представници ослободилачког покрета успели су тада само да се усмено договоре са штабом Д. Михаиловића да се партизани и четници Д. Михаиловића. неће узајамно нападати и да свака страна задржава слободу акције. Д. Михаиловић је изјавио да ће се његови четници придружити оружаној акцији против окупатора када процене да је дошао тренутак за акцију".131 Ово се дословце слаже са ставовима четника како их је Окружни комитет шабачког округа записао још 14. августа, а сви Рачићеви каснији поступци били су потпуно у складу са ставом Драже Михаиловића. Рачићево споразумевање са партизанима није било израз његове искрене жеље да се постигне јединство у борби и није значило кидање односа потчињености према Дражи Михаиловићу. Напротив, Рачић је био један од првих и један од најлукавијих реализатора тактике Драже Михаиловића према партизанима. У чему се састојала та тактика, врло сажето и тачно је оценио Миле Ивковић, извештавајући Покрајински комитет 30. августа: „Пре неки дан смо упутили командиру свих четника Дражи Михаиловићу заједничко писмо. Прилажемо га. Иначе наши односи су формално и на речи доста добри, али доста раде против нас код својих људи."132 Регулисање односа између четника и партизана било је предмет разговора на састанку одржаном 28. августа у Цуљковићу.133 Од стране партизана разговор су водили Небојша Јерковић и Миле Ивковић. Четнике је представљао Рачић, који је на састанак дошао само са личном пратњом. Прво спорно питање односило се на снабдевање устаничких одреда храном. Партизански представници су захтевали да се утврде потребе у храни, да се снабдевање врши само преко надлежних органа, да престану четничке пљачке, да храну не узима од народа како ко хоће. Небојша Јерковић је изјавио: „Ми морамо да знагдо и колико се узима и од кога. Не од оних који и сами немају." Слобода политичког рада на терену била је друга ствар о којој се расправљало, а непосредни повод било је хапшење Станка Трифуновића од стране четника. У Волујцу, где је имао доста политичких пријатеља, Станко Трифуновић је радио на оснивању сеоске устаничке чете. Рачић је наредио да га затворе. Миодраг Трифуновић је послао писмо Небојши Јерковићу, и на Јерковићеву интервенцију Рачић је пустио С. Трифуновића 2-3 дана после хапшења. Кад је уговорен састанак са Рачићем, Н. Јерковић је обавестио браћу Трифуновић, те су и они дошли на састанак у Цуљковић. Ту је договорено да обе стране имају слободу политичког рада и придобијања људи за своје редове, да свако може слободно да се определи за четнике или за партизане, без притиска и кажњавања. Поред осталог, партизански руководиоци су на овом састанку наговестили и могућност заједничког напада на. Шабац, и да би Рачићу била поверена команда над заједничким снагама.134 Доследан у спровођењу линије Драже Михаиловића, Рачић је на речима прихватио предлоге партизанских руководилаца. После два дана Рачић је још једном ставио свој потпис, поред потписа Небојше Јерковића, на заједнички проглас народу Подриња. О том прогласу Миле Ивковић је писао Покрајинском комитету у извештају од 30. августа: „У вези са вашим последњим налогом да са четницима заједнички издамо проглас у виду дема.нтр1ја о сукобима нас и њих постигли смо споразум и шаљемо вам копију са одобрењем четника да се умножи".135 Сукоба није било, а измислио га је љотићевски лист „Обнова", који је 18. августа објавио чланак о убиству „српскога калуђера Митрофана Матића, старешине манастира Чокешине и обласног старешине Народног покрета „Збор", који је пао као жртва разбојничког комунистичког напада". Лажљиви чланкописац огласио је за убицу неименованог „ортодоксног комунисту".136 Међутим, Митрофана Матића је убио силеџија и пијанац Момчило Малетић, месар из Лешнице (месарску радњу држао у Прњавору). Били су у свађи око неког Митрофановог дуговања Малетићу. На путу између Лешнице и Новог Села Малетић је сачекао Митрофана кад се овај враћао из Лознице и убио га. Онда је отишао четницима, али су они одбили да га одмах приме. Рачић је захтевао од М. Малетића да се искупи: да разоружа жандарме у Лешници и да донесе две „хрватске главе". Десетину жандарма и финанса, уплашених устанком, Малетић је лако убедио да. му предају оружје намењено четницима. Затим је заклао Мату Рашпенгера, сувласника воденице на Дрини, и једног Муслимана, слугу, мирне и повучене људе, настањене у Новом Селу још од пре рата. Окорели зликовац одсекао је њихове главе, пронео их у врећи кроз Лешницу, показивао, и однео на Цер, Тада је примљен у четнике.137 Чланак у „Обнови" у ствари је преносио поруку четницима да ступе у борбу против партизана. Због тога је љотићевско гласило прекројило догађај по својој мери: „Четници, дознавши за ова разбојничка недела комуниста, а ценећи национално-културни рад убијеног Митрофана, направили су јуриш на блокирано село и манастир и растерали комунистичку разбојничку банду... Овим својим достојним гестом наши четници су доказали да немају никакве везе са разбојничким јудео-комунистичким елементима, који уништавају најбоље синове нашег народа, а прете свакоме човеку који неће да се солидарише са њиховим лудостима. Растеривањем комуниста и спречавањем пљачке, четници су народу овога краја учинили велику услугу, јер су спречили падање нових глава и потенцирали наше мишљење, да они у сузбијању разорних комунистичких акција користе и властима и српскоме народу".138 Последњих дана августа 1941. године представници Драже Михаиловића водили су преговоре са квислиншким властима, а са знањем окупационе управе, о заједничком нападу на партизанске одреде у западној Србији. И четнички команданти у Подрињу имали су тих дана неких додира са окупаторским командама. Капетану Рачићу је било потребно да се и даље претвара и представља као присталица јединства у антифашистичкој борби, те је пристао на изјаву супротну ономе што је потајно желео и смерао. Проглас народу Подриња је умножен и растурен на територији ОК Шабац, а објављен је и у Билтену Главног штаба НОПОЈ. У прогласу се, најпре, истиче да је немачки фашизам немоћан да, се сопственим снагама обрачуна са устанком, који узима све веће размере, и због тога се служи лажима „о тобожњим сукобима партизана и четника, чиме окупатор жели да обмане необавештене масе и да по могућству провоцира тај за њега жељени сукоб." На крају, потписници прогласа изјављују: „Сматрајући данас као први и најважнији задатак национално-ослободилачку борбу, а као предуслов за то јединство свих поштених и родољубивих елемената, са најодвратнијим гнушањем одбијамо сва подметања непријатеља и изјављујемо: да је то апсолутно лаж, да ћемо раме уз раме еа свима који су за борбу против иепријатеља, а за национално ослобођење, марширати до победе".139 Поводом образовања „владе" генерала Недића, Подрински НОП одред издао је 29. августа проглас народу Подриња, (истог дана када и заједнички проглас са четницима). У прогласу се ова влада разголићује као издајничка и злочиначка. На крају се, на прилично наиван начин, апелује на четнике: „Браћо четници, ви сте имали прилике да упознате партизане на речи и на делу. Видели сте да су партизани руковођени једино и искључиво борбом за народно ослобођење, да су за партизане интереси народа најсветлија ствар, а пошто сте се у то уверили, ви сте заједно с нама потписали проглас о заједничкој акцији против непријатеља. Сетите се вашег потписа, сетите се заклетве коју сте положили, сетите се прокламације на основу које сте мобилизирани. Не дозволите да вас народне убице баце у братоубилачки рат. Не дозволите да на вас падне проклетство Каиново, Бранковића и других отпадника. Пођите с нама, с народом, да раме уз раме чистимо губу и да остваримо слободу наше земље. Јер једино тада народ ће вас признати за своје синове, једино тада бићете достојни српског имена".140 Милош Поповић није могао ништа да учини да се у четничким редовима промене ставови према устанку и побољшају односи према партизанима. Из једне реченице Ивковићевог писма, иако је у оригиналу нејасна, види се да је М. Ђурин написао извештај, али да није у могућности да дозна нешто више, јер су четници „дознали ко је и неповерљиви према њеему..."141 По Рачићевом наређењу Босанска чета се тих дана пребацила у источну Босну, али није могла тамо да опстане због притиска јаких усташких снага, већ се вратила у Мачву, у Бадовинце. Већи број припадника Босанске чете на челу са потпоручником Божићем захтевао је да се поново иде у Босну и ради тога су отишли у јадрански срез, да се отуда пребаце на Мајевицу.142 Тада је Милош Поповић напустио Босанску четничку чету и са 5 људи остао у Бадовинцима. Ту је окупио још неколико избеглица из Бијељине и околине и са том групом поново прешао у Босну да потражи партизане. После неколико дана група Милоша Поповића прикључила се Семберијској партизанској чети, која је морала да се повуче из Семберије на Мирковића аду, код Црне Баре.143 У горњој Поцерини, у селима која се граниче са посавотамнавским и подгорским срезом, први је почео да ствара четничку организацију Будимир Илић-Гавриловић, подофицир бивше југословенске војске. Као војвода Косте Пећанца, Будимир Илић почео је половином августа да прикупља четнички одред у околини Коцељева, а онда је прешао у Поцерину и назвао се „војвода Церски". Будимир Илић и његови сарадници од почетка су јавно и отворено иступали против партизана, али нису смели да ступе у оружани сукоб с њима. Међутим, у додиру са представницима партизана и они су се изјашњавали за борбу против окупатора — „кад дође време". Позивајући се на права четничке организације као саставног дела бивше југословенске војске, војвода Церски вршио је „мобилизацију" војних обвезника који нису отишли у заробљеништво. Позивао је људе на збор код неке цркве, заклињао их на верност „краљу и отаџбини", причешћивао их и делио им објаве да могу да седе код куће док их он не позове. Наређивао је да нико не сме учествовати у нападу на окупаторске војнике и на објекте које окупатор користи. Непослушнима је издашно обећавао смртну казну.144 Користећи одсуство партизанских одреда и устаничко расположење народа обавештеног о устанцима широм земље, Будимир Илић је одлучио да спроведе „општу мобилизацију" у горњој Поцерини, да спречи одлазак људи у борбу и тако нанесе ударац ослободилачкој борби. По селима је разаслао наоружане четнике, који су однели „наређење" да сви мушарци од 17 до 60 година дођу на Госпојину, 28. августа, у Кривају код манастира на заклетву краљу. Ко не дође биће стрељан као петоколонаш, без суђења. Код кривајског манастира окупило се око 5-6 хиљада људи из целе горње Поцерине. Будимир Илић је дошао у пратњи 20 четника, окићених реденицима, бомбама, камама, шубарама са кићанкама, кокардама, мртвачким главама на рукавима. Прво су под ведрим небом попови очитали молитву, а затим извршили проглашење Будимира Илића за „војводу Церског". Потом је војвода одржао кратак говор, а онда су присутни положили заклетву, којом су се обавезали да неће убијати Немце и Италијане, док за то не буде време. Кад је војвода у свом говору рекао „да нико не сме убити немачког ни италијанског војника", неко је из масе довикнуо: „Па против кога ћемо се онда. борити".145 Дан-два касније четници Будимира Церског растурали су по Поцерини „Проглас драгом народу" од 28. августа,146 са потписом војводе Пећанца и наређењем: „1. Сви они који се налазе скривени по шумама, а нису под мојом командом, имају се у року од осам дана од дана прокламације вратити својим кућама и свом редовном послу. За њихову безбедност јамчим ја, уколико нису извршили злочина дела. За неизвршење предњег казниће се смрћу. 2. Од данас, када ја примам одговорност пред нашим народом, казниће се смрћу сваки ко буде покушао да државне и самоуправне објекте, железнице, мостове, путеве, државне зграде и приватну имовину штети и уништава, као и све што припада окупаторским властима". Као „командант свих четничких одреда у земљи" Пећанац је позвао чете образоване без његовог одобрења, дакле, чете Драже Михаиловића, да одмах ступе под његову команду. Будимир Церски је успео да придобије и да увуче у свој штаб и под своју команду резервног потпуковника Мирослава Дабића, који се у прво време држао резервисано и према Пећанчевим и према Дражиним четницима. „Крупна политичка личност у овом крају", врло цењен и поштован човек, Мирослав Дабић није могао да се одупре притисцима сељака из свог села и околине, мобилисаних у одред Будимира Церског. За разлику од Дражиних и Пећанчевих четника, Мирослав Дабић је од почетка био за борбу против окупатора и за јединство свих родољубивих снага у тој борби, без обзира на политичко уверење и опредељење. Приликом формирања чета код цркве у Накучанима, Мирослав Дабић је у говору одржаном постројеним четама нагласио да ће борба бити тешка, јер је непријатељ јак, да „има да се гине и пролива. крв".147 Драгослав Рачић, веома сујетан и амбициозан, хтео је да стави под своју команду и одред Будимира Церског. После састанка Рачићевих људи са Будимиром Церским у Накучанима и Синошевићу војвода је прихватио да се он и његов одред ставе под команду Рачића и Драже, а Дража Михаиловић је одобрио договор и примио одред Будимира Церског у своју организацију.148 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument