ПОДЕЛА ПОДРИНСКОГ НОП ОДРЕДА НА БАТАЉОНЕ Од оснивања чета на Косовцу 13. августа до краја месеца Подрински НОП одред је из народа црпео најбоље и најборбеније снаге, и за свега петнаестак дана бројчано се удвостручио. Са бројчаним порастом усавршавала се ц развијала и његова војничка организованост: „У одреду је извршена реорганизација. Одред је подељен на два батаљона, батаљони на чете, чете на водове", кратко је о томе писао Покрајинском комитету инструктор Миле Ивковић, 30. августа 1941. године, са Цера.96 У Мајдану, испод Кумовца, уочи тога дана окупиле су се све чете. Све су се враћале из акција увећане новим борцима, неке и више него удвостручене. Од Мачванске Митровице до Цера партизанској колони придружило се преко 100 бораца, а 5. чета „Глиша Малетић", која је у Равње отишла са 77 партизана, враћала се на Цер са укупно 180 бораца. Стигла је и Лешничка чета са 30 наоружаних бораца и тешким митраљезом, који је на челу мале али борбене колоне носио њен командир Станко Орељ. Чета је тада и формално ушла у састав Подринског НОП одреда. Реорганизација је била права партизанска свечаност, чији је програм комбинован из елемената устаљеног војничког реда и нових, партизанских елемената. Око 9 часова све чете су постројене у кару. Одвојено су стајали нови борци, који су приступили за последња 2—3 дана. Заменик команданта Одреда поднео је команданту рапорт. Прочитана је наредба команданта Одреда Небојше Јерковића од 30. августа 1941. године,97 која је садржавала следеће одлуке: о подели Одреда на два батаљона — Поцерски батољон са пет чета и Мачвански батаљон са четири чете; о формирању Ударне чете; о постављењима у Штабу Одреда, у штабовима батаљона и у командама чета. Небојша Јерковић је одржао говор у којем је, по сећању Вићентија Бишчића, нарочито нагласио: „Главни циљ партизанске борбе је — ослободити земљу од завојевача. Партизани нису војска једне партије или организације, већ ослободилачка војска. читавог народа, у којој има и радикала и демократа и земљорадника и припадника других странака... Нама је најважнији задатак истерати окупатора из земље, а онда ће народ поставити сам себи управу каква му треба. Говорио је како је наш пут тежак и трновит, како ће бити много тешкоћа и позвао је да слободно напусте Одред сви они који нису у стању да те тешкоће поднесу."98 Душан Антић се сећа командантовог излагања о томе: „ ... ко мисли да не може издржати и да нема воље, ми га не терамо да остане овде и ако хоће може да се врати"99 Вићентије Бишчић даље каже, да су се „од неколико стотина бораца свега двојица издвојила и то: Драгољуб Чупић и Аћим Чупић из Салаша Ноћајског", а Душан Антић такође спомиње двојицу, од којих је један отишао у четнике. То је био један Босанац, који није био задовољан одговором Данила Лекића Шпанца на питање: шта ће бити са Хрватима после рата". Извршен је пријем нових бораца провером: „Питају се борци да ли се прима у Одред тај и тај, који излази пред строј. Одбачена су двојица као несигурни". Сви борци су уписани у списак бораца Подринског НОП одреда. „То је била дебела књига, каже Вићентије Бишчић, које смо се касније често сви док смо били у логору плашили да не допадне у руке Немаца. У књигу су уведена наша имена и подаци о нама". Цео Одред је положио партизанску заклетву. Данило Лекић Шпанац читао је текст заклетве објављен у Билтену Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Југославије, а. партизани су за њим понављали: „Ми, народни партизани Југославије латили смо се оружја за немилосрдну борбу против крволочних непријатеља који поробише нашу земљу и истребљују наше народе. У име слободе и правде нашег народа заклин»емо се да ћемо дисциплиновано, упорно и неустрашиво, ие штедећи своје крви и животе, водити борбу до потпуног уништења фашистичког освајача и свих народних издајника."100 На крају је изведена скромна приредба: приказан је један скеч, неке другарице су читале одломке из романа „Како се калио челик", а онда је настало весеље, певало се и играло. Поменутом наредбом команданта Одреда извршена су следећа постављења: за заменика команданта. Одреда постављен је Душан Остојић, за политичког комесара „Шпанац бр. 1" — Данило Лекић; за команданта Поцерског батаљона постављен је Милан Беловуковић Дева, за политичког комесара Здравко Шестић; за команданта Мачванског батаљона Милан Ђаковић, за политичког комесара Димитрије Бајалица. Све чете, изузев Ударне, биле су означене редним бројевима од 1 до 9, а распоређене су: у Поцерски батаљон 1, 4, 5, 8. и 9. чета, у Мачвански батаљон 2, 3, 6, и 7. чета. Изгледа да ова нумерација није била погодна и да је убрзо измењена, те су чете у сваком батаљону нумерисане од 1 до 5, односно до 4. Стога ће у следећем приказу четних команди бити наведене обадве ознаке, она по наредби — у загради. У Поцерском батаљону за командире и политичке комесаре чета били су постављени: Прве (1) чете — Петар Савић и Војислав Војин Штрбачки; Друге (8) чете — Мика Радовановић и Маринко Дукић; Треће (9) чете — Ратко Б. Стевановић Босанац и Радован Коњевић; Четврте (4) чете — Александар Лала Станковић (истом наредбом постављен и за заменика команданта батаљона) и Цветин Цвеја Бркић; и Пете (5) чете „Глиша Малетић" — Миленко Самарџић и Ненад Неша Стевановић. Командири и политички комесари чета Мачванског батаљона били су: Прве (3) чете — Сретен Јанковић и Драгутин Цуцић; Друге (2) чете „Воја Радосављевић" — Драган Срнић Надобранац и Драган Станковић; Треће (6) чете — Ђура Губеринић и Никола Влашки; и Четврте (7) чете — Станиша Орловић (Станко Орељ) и Слободан Јовановић. Приликом ове реорганизације основана је и једна специфична јединица у саставу Подринског НОП одреда, вероватно прва такве врсте у току народноослободилачког рата у Србији: на предлог Данила Лекића Шпанца, а на основу искустава из шпанског грађанског рата, основана је Ударна чета, која није била у саставу батаљона, већ под непосредном командом штаба Одреда. Намера је била да се од пробраног борачког и командног састава формира елитна јединица, покретљива, добро наоружана, са више самосталности и иницијативе у акцијама с једне, а за извршење најтежих задатака Штаба Одреда, с друге стране. За командира чете постављен је Мика Митровић Јарац, за политичког комесара Душан Слијепчевић Доктор, за заменика командира Јосип Антоловић Хрват. Избор бораца за састав ове чете извршио је Мика Митровић лично, пре него што је извршен распоред бораца у друге чете,, идући поред строја и изводећи за Ударну чету борце за које је знао или чуо да су се истакли у дотадашњим акцијама. Осим четне команде и два курира, у чету је изабрано 36 бораца; распоређени су у 3 десетине, а за десетаре су изабрани: за десетара прве десетине Живадин Жића Новаковић, за десетара друге десетине Владимир Џавић, и за десетара треће десетине Мија Јовановић. Сви су борци били наоружани, а. свака десетина имала је по један немачки пушкомитраљез („шарац"). Чети је додељен и један тешки митраљез. Ударна чета је имала и болничара и економа за снабдевање и исхрану. Осим оперативних јединица — батаљона и чета, Подрински НОП одред је имао организовану интендантуру, санитет, јединицу за обезбеђење, извиђачку десетину, Војни суд, зачетке возног парка и коморе са неколико камиона, мотоциклом, више бицикла и 5 коњских запрега. О овим деловима биће касније више речи. У поменутом извештају, писаном на Церу на дан реорганизације, инструктор ПК Миле Ивковић је јавио Покрајинском комитету: „Ове недеље имали смо неколико крупнијих акција. Прво: скупљање оружја. по округу. Сакупљено је више него што се очекивало. Сада имамо 4 тешка митраљеза, око 10 пушкомитраљеза, пушака и муниције".102 Поред Ударне чете, која је имала 4 аутоматска оруђа., свака чета је имала по једно. У саставу Подринског НОП одреда била је тада и Поцерска (Слатинска) партизанска чета. Чим је у Поцерину допро глас о првим акцијама Мачванског (Подринског) партизанског одреда, браћа Станко и Миодраг Трифуновић почели су да раде на оснивању устаничке чете. Иако су формално припадали левом крилу Народне сељачке странке Драгољуба Јовановића, стварно су били присталице КПЈ. Пошто су као такви били евидентирани и код полиције они су се, убрзо после окупације, склонили у своје родно село Слатину у Поцерини. Ту су били и Бошко Кнежевић, учитељ, симпатизер КПЈ, и Витомир Фића Остојић, шабачки скојевац. За неколико дана они су придобили за устанак и окупили у Слатини већу групу људи. На дан 17. августа одржана је у Слатини конференција чете у формирању са циљем „да се расчисти ко је за шта." Миодраг Трифуновић је претходно од свих покупио оружје, закључао га и поставио сигурног стражара. Поред осталог, оснивачи чете су на конференцији изјавили: „Ми нисмо за краља!" Од 56 присутних, неколицина је тада напустила чету. После тога, чета је „званично оформљена". Између присутних бораца изабрано је руководство чете: за командира Миодраг Трифуновић, резервни поручник, за политичког комесара Бошко Кнежевић, резервни официр, за четног економа Витомир Фића Остојић. После формирања чете Бошко Кнежевић и Фића Остојић отишли су у Штаб Подринског партизанског одреда, да известе о формирању чете и да је укључе у састав Одреда. Од команданта Небојше Јерковића добили су писмено пуномоћје, које је гласило на Миодрага Трифуновића: да могу формирати Поперску партизанску чету у саставу Подринског НОП одреда, да иста може оснивати нове чете и прерасти у Поцерски батаљон, евентуално и у одред. До почетка септембра у Поцерску чету ступило је преко 50 бораца из Слатине, Варне, Синошевића, Накучана, Заблаћа, Вукошића, Метлића и Букора. Од оружја чета је имала 42 пушке и један пушкомитраљез. С почетка чета је наступала као устаничка, то јест ни четничка ни партизанска. Међутим, већина бораца носила је на капама црвене петокраке звезде, али је било и таквих који то нису хтели. Неколико људи је прешло из четника у ову чету. Крајем августа ступио је у Поцерску партизанску чету Ранко Шешић, правник из Накучана, који је дотле живео и радио у Владимирцима. Био је симпатизер КПЈ. Као резервни потпоручник постављен је за заменика командира чете. Све до 4. октобра чета је остала у Слатини, а до 10. октобра није учествовала у борбама с непријатељем. Од Штаба Подринског НОП одреда чета је добила задатак да ради на свом омасовљењу и наоружавању, и на извиђању непријатеља. У чети је био добро оргаиизован војнички и политички рад. Војном обуком руководио је Миодраг Трифуновић, а, Бошко Кнежевић је објашњавао циљеве народноослободилачке борбе и учио борце да певају партизанске песме. Омладински руководилац у чети био је Фића Остојић, а Душанка Рафаиловић, четна болничарка, скојевка, била. је задужена и за рад са женама. Станко Трифуновић је био највише ангажован за политички рад изван чете. Обишао је више села у Поцерини, радећи на формирању сеоских партизанских чета..103 Укупно је Подрински НОП одред тада имао око 650 — 700 партизана и по броју наоружаних бораца био најјачи у Србији.104 Са оних 200 пушака заплењених у Мачванској Митровици — све чете, јединица за обезбеђење и обавештајна десетина попуниле су своје наоружање, док су партизани у осталим деловима Одреда били слабије или никако наоружани — понеком пушком, пиштољима. и бомбама. Подрински НОП одред био је други партизански одред у Србији у чијем саставу су формирани батаљони. У Првом шумадијском одреду батаљони су формирани одлуком Окружног повереништва КПЈ и штаба одреда донетом 26. августа. На саветовању Главног штаба НОП одреда Србије са командантима партизанских одреда Шумадије, Поморавља и југозападне Србије, одржаном у селу Дуленима 16. септембра 1941. године, „на основу искустава Подрињског и Првог шумадијског одреда. прихваћен је закључак да се у крилу већих партизанских одреда могу формирати батаљони ако потребе то захтевају".105 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument