ПРИПРЕМНИ РАД ПАРТИЈЕ НА СТВАРАЊУ ОСНОВЕ ЗА ОПШТЕНАРОДНИ УСТАНАК Напоредо са обављањем непосредних припрема за оснивање партизанског одреда и почетак устанка, Окружни комитет, партијска и скојевска организација шабачког округа широко су разгранали политички рад. Све је учињено да се народ што боље и потпуније упозна са збивањима у свету и у Југославији, са карактером другог светског рата, са ослободилачком улогом Совјетског Савеза и Црвене армије, са освајачким и поробљивачким намерама фашизма, са позивом КПЈ у оружану борбу и са задацима и перспективама устанка. Истовремено је требало водити одлучну борбу и против јаке окупаторске и квислиншке пропаганде и других њихових мера, претњи и застрашивања, као и против политике чекања и немешања, коју је протурала домаћа буржоазија. Комунисти су знали да успех сваке њихове акције зависи од тога да ли ће је народ прихватити као своју и колико ће учествовати у њеном остварењу. Линија и ставови Комунистичке партије Југославије били су у то време изложени само у прогласима ЦК КПЈ од 22. јуна, од 12. и од 25. јула и у Прогласу ПК КПЈ за Србију од 23. јуна 1941. године. Одговоре по свим наведеним питањима и упутства за конкретну акцију Окружни комитет и партијске организације могли су црпсти из прогласа и свог дотле стеченог знања и искуства. Проглас ЦК КПЈ од 22. јуна донео је из Београда секретар ОК Добросав Радосављевић, а и остали прогласи су примљени на време, пошто је курирска веза с Београдом добро функционисала. Овога пута није се више радило о појединој акцији, није то више био штрајк, демонстрација, политички збор или конференција. Наступао је преломни тренутак. Требало је отпочети огроман подухват дубоких и широких димензија, од историјског значаја, са претензијама на корените промене друштва и трајне резултате за будућност. Обраћајући се радницима и радницама Југославије Прогласом од 23. јуна 1941. године, ЦК КПЈ је указивао: „Куцнуо је судбоносни тренутак. Започела је одсудна битка против највећих непријатеља радничке класе, битка коју су фашистички злочинци сами заметнули мучким нападом на Совјетски Савез, наду свих трудбеника света... Пролетери свију земаља Југославије, на своја места, у прве борбене редове. Збијте чврсто своје редове око ваше авангарде, Комунистичке партије Југославије."88 Комунисте Југославије, навикнуте на тешке и немилосрдне борбе, ЦК КПЈ је упозоравао: „Дошао је онај најтежи час који смо ми у нашој борби предвидели... Ми ту борбу прихваћамо, јер ми смо је очекивали и ми смо се на њу спремили. Комунисти Југославије! Не оклевајте ни тренутка већ се хитно спремајте за ту тешку борбу. Сместа прилагодите своје организације и њихов рад за тај последњи бој."89 Комунистичка партија Југославије није се обраћала само радничкој класи и свом чланетву. У истом прогласу ЦК КПЈ позива у борбу сељаке, грађане, омладину, поштену интелигенцију, а комунистима ставља на, знање: „Организујте радне масе и предајте им ваше тешко стечено искуство. Станите на чело радних и национално угњетених маса и водите их у борбу против фашистичких тлачитеља наших народа.. Одважност, дисциплина и хладнокрвност нека влада међу вама, јер ви морате тиме дати пример другима. Извршите своју дужност авангарде радничке класе Југославије. Напред у последњи и одлучни бој за слободу и срећу човечанства."90 Секретар Окружног комитета Добросав Радосављевић је свој први позив у борбу против фашистичких окупатора и домаћих издајника упутио на сам дан напада Немачке на Совјетски Савез. За недељу, 22. јуна око подне, он је заказао шири омладински састанак у Малом забрану, који су организовали Емил Фридрих и Селе Јовановић, а омладинце су позвали, поред осталих, Марко Опачић и Влада Лукић Чех. Речено им је да осим скојеваца позову и мањи број сигурнијих омладинаца, који нису чланови Скоја. Пошто се већ сазнало за напад фашистичке Немачке на Совјетски Савез, Добросав Радосављевић је говорио и о том нападу и о предстојећој борби народа Југославије против окупатора. После састанка већа група омладинаца отишла је „у коло" код Ракића кафане иза касарне, где се окупило доста света. Омладинци, који су дошли са састанка, фотографисали су се у великој групи, која им се прикључила. Неки еу подигли стиснуте песнице у вис. „Сећам се да смо били добро расположени очекујући победу СССР, мада смо знали да се рат неће брзо завршити", каже Марко Опачић.91 Проглас ЦК КПЈ шабачки комунисти и скојевци умножавали су на шапирографу, писаћим машинама, чак су и руком преписивали. Добиле су га све партијске ћелије и активи, и сви појединци комунисти у селима где није било ћелија, са задатком да га пажљиво прочитају, а онда основне ставове из прогласа усмено да саопштавају онима у које имају поверење. Иако у тешким условима илегалног рада, окружени многим непријатељима који су вребали на сваки њихов покрет, комунисти су стално повећавали број људи спремних на жртве и акције. „Проглас ЦК Југославије о позиву народа на устанак чи~ тао је већи број грађана (у Шапцу), без обзира на политичку припадност. Чланови Скоја давали су на читање већем броју људи Проглас, као и друге материјале, билтене и слично", пише у својим сећањима Љубомир Марић. Окружна партијска конференција, оснивање Војнооперативног штаба, неуспех окупатора, полиције и жандарма у хапшењу комуниста, безбедно кретање комуниста у илегалности по селима и њихови доласци у Шабац, оснивање Мачванског партизанског одреда, вести о партизанским акцијама у другим крајевима Србије и широм Југославије, све је то давало снажан подстицај масовном агитационо-пропагандном раду комуниста и скојеваца. Врло успешно је организована акција растурања првог прогласа ЦК КПЈ. Пошто је умножен у великом броју примерака, раздељен је групама од по 3 — 4 члана КПЈ и скојеваца. Сви су у току једне ноћи растурали летке по двориштима, по становима — убацивањем кроз прозор, лепили их по оградама, стубовима, дрвећу. „Шабац је освануо масовно прекривен лецима."92 Организовано је слушање и записивање радио-вести са фронтова; умножаване су на све начине и растуране. Многи Шапчани који су редовно добијали летке и вести, „плаћали" су их добровољним прилогом. У пијачне и друге дане партијци и скојевци су кришом стављали летке у сељачка кола, а било их је који су их и отворено давали сељацима. Поред растурања летака са прогласима и вестима, групе су писале по улицама антифашистичке пароле. Једном је немачка патрола изненадила на том задатку Драгана Срнића, Миодрага Девечерског и Момчила Бабића. Спасли су се бекством у три правца.93 У јулу, кад је већ био у Одреду, Драган Срнић је дошао на једну вршидбу у Каеарнским Ливадама и за време ручка радницима одржао говор о рату, позиву КПЈ на устанак и предстојећој борби против окупатора.94 У Глоговцу, у градини Милана Ђаковића, недалеко од села, одржан је 4. јула 1941. године састанак, иницијативом Луке Туфегџића, који је донео проглас ЦК КПЈ. На састанку су били, осим Луке Туфегџића, Жика Поповић, Милан Ђаковић, четири избеглице — Босанца, који су становали у Глоговцу, Милан Беловуковић Дева, Александар Лала Станковић, Александар Ацомир Ивић, Миленко Самарџић, Милош Павловић, бравар из Совљака, стари социјалиста, Марко Јовановић и Божа Остојић. Лука Туфегџић је прочитао проглас ЦК КПЈ, а после читања настао је договор око прикупљања оружја и других гштања од значаја за припремање устанка.95 У Штитару се „рад на окупљању најбољих људи у покрет одвијао преко актива комуниста и кружока омладине, жена и патриота. Комунисти су вршили агитацију за покрет, указивали на догађаје у земљи и у свету... Било је две — три омладинске групе, које су окупљале сву омладину, једна већа група жена која је после појединачно се повезивала са женама у селу и околним селима... Састанци су се одржавали негде у пољу, у хладу окруженом кукурузима... Највише су читане песме, приче за популаризацију Совјетског Савеза (из „Жена данас", „Израза", омладинске штампе...)."96 Партијски пропагандни материјал за села северне Мачве долазио је из Шапца преко Здравка Шестића у Шеварицама, до Цветина Бркића у Глушцима. Из Глушаца су Цветин, или Драгомир, или Марко Бркић доносили материјал у Ноћај до Драгослава Пармаковића. Део материјала остављан је код ковача Душана Антића, где су долазили, тобоже послом, Бојислав Радосављевић или Војислав Копрић и односили материјал за Салаш Ноћајски, М. Митровицу и Засавицу. Свугде је проглас ЦК КПЈ прочитан у ширем кругу. У току јула и првој половини августа у Мачви су биле у јеку жетва, свожевина и вршај пшенице. Немачки окупатор се очигледно спремао да пшеницу покупи после вршаја и зато је наредио општинским управама, да одреде пописиваче уз сваку вршалицу, са овереном књигом за упис овршених количина пшенице. За нетачно пописивање окупатор је, по обичају, обећавао строге казне. На другој страни и Мачвани су се спремали да окупатору доскоче. За пописиваче су власници вршалица, уз подршку сељака, предлагали оне људе у које су били сигурни да неће уписати све што се изврше. Међу пописивачима било је и чланова КПЈ, кандидата и скојеваца. Поред званичне окупаторске књиге, они су имали још једну, у коју су убележавали стварно извршене количине.97 Учешће Совјетског Савеза у рату уливало је наду и учвршћивало намере сељака да се онемогући пљачка пшенице. Појавом партизанских акција у Србији дошао је нови подстицај. Окупљени у групице око комунисте — читача, на неком скровитом месту, пажљиво су слушали поруку КПЈ: „Уједините се сви српски родољуби у борби против омрзнутог окупатора! Недајте окупаторима ни једног зрна жита, недајте им стоке и других ваших производа."98 Одлучна и чврста. реч комуниста уливала је поверење. Комунистичка партија се све више откривала и приближавала народу кроз ликове комшија, мештана, познатих и блиских људи. На другој страни јављале су се и сумње, неверице, опрезност, често и код добронамерних и честитих људи. Ширили су их политиканти, реакционари, окупаторски сарадници и агенти. „У овоме месецу почело је се говорити о комитским одредима", записао је Милан Ђенадић, „како су се они у појединим крајевима наше државе почели окупљати и дизати на устанак против окупаторске власти, а нарочито је се говорило о устанку у Црној Гори и у околини Крупња и Београда, у Раљи и око Ваљева. Народ је почео ово да коментарише на разне начине, једни су били затим да се и код нас народ диже на оружје, а једни су били против тога и говорили су да би требало сачекати исход рата на руском фронту..."" За сачекивање исхода рата на руском фронту били су или они, који су на основу предратне и окупацијске антикомунистичке пропаганде поверовали да је Совјетски Савез „трула држава", да је у њој народ незадовољан, да је Црвена армија слаба и да ће се распасти; или су то говорили они, који су предвиђали да ће Енглеска, која је вешто удесила рат између Немачке и Совјетског Савеза, мирно сачекати да једни и други искрваре и ослабе, а она ће се појавити као јака и моћна, па ће и у Југославију довести избегличку владу и успоставити ранији режим. Народ је био убеђен у снагу и моћ Совјетског Савеза и Црвене армије, чак толико убеђен да у почетку многи нису веровали да се Црвена армија заиста повлачи, сматрајући да су то лажи гебелсовске пропаганде. Касније су то повлачење тумачили као тактику Црвене армије да пусти Немце у огромна пространства и увуче у руску зиму, а онда да их уништи. Дара Губеринић је причала Димитрију и Мили Бајалици да је чула како се поуздано тврди, да није тачно да се Црвена армија повлачи, већ обрнуто •— Немци се повлаче, а Руси су већ стигли у Белу Цркву у Банату и слично. Комунисти су веровали у победу Совјетског Савеза над фашизмом. „Верујте чврсто у то да је Совјетски Савез са својом херојском Црвеном армијом таква сила коју нико на свету није кадар савладати."100 Убеђени у победу над фашизмом, комунисти су веровали да ће брзо доћи помоћ Совјетског Савеза и Црвене армије у наоружању и опреми. Мика Митровић, одређујући задатке у раду са женама, рекао је полушаљиво Мили Бајалици: „Жене би требало да прикупљају чарапе и другу одећу за борце, а девојке би требало да се разлете као лептири по селима и да јаве кад стигну руски падобранци."101 На могућност доласка совјетских падобранаца упозорио је Цветин Бркић ноћајски партијски актив отприлике овако: „Сигурно је да ће нас Црвена армија помоћи кад почне устанак. Пошто друкчије није могуће, помоћ ће послати авионима, спуштањем падобранаца. То треба имати на уму и бити спреман кад до тога дође да им се пожури у сусрет и укаже помоћ."102 Очекујући помоћ комунисти нису сматрали да треба седети скрштених руку и чекати ослобођење. Онима који су заговарали чекање комунисти су одговарали: „Чекати — то значи играти се својом судбином, будућношћу народном." Ослобођење може и мора бити извојевано само сопственим снагама. У тој активности придобијања, окупљања и организовања „сопствених снага" Окружни комитет КПЈ за шабачки округ посветио је пуну пажњу и поверење омладини. У току јула и августа 1941. године одржано је у Шапцу више маеовних скупова омладине у циљу њеног ангажовања у припремама за народни устанак. Почетком јула одржана је конференција „целе скојевске организације Шапца", пре подне, у шуми на Летњиковцу. То је била масовна омладинска конференција, јер су екојевци добили задатак да сваки поведе још по неког сигурног омладинца. Одлазећи као у шетњу омладинци су се окупили на једном месту у шуми. На ивици шуме постављене су страже. Овом скупу од око 50 омладинаца присуствовао је Добросав Радосављевић. Пошто је прочитан проглас ЦК КПЈ Добросав Радосављевић говорио је омладинцима „о политичкој ситуацији у свету и код нас, о нападу Немачке на Совјетски Савез. Комунисти морају бити спремни за борбу против Немаца у нашој земљи, јер ће тако испунити своју обавезу према Партији и свој дуг према првој земљи социјализма, СССР-у. Затим је говорио о формама борбе у граду. Поред оружаног устанка за који се врше припреме у целој нашој земљи, потребно је приступити диверзантским акцијама у граду: паљењу немачких камиона, складишта, узимању оружја, муниције и другог ратног материјала од Немаца и од грађана који га поеедују, Обавестити грађане који поседују оружје да га не предају, као и осталу војну опрему бивше југословенске војске, да је сакрију на погодно место, док је од њих не преузму наши активи. Сузбијати непријатељску пропаганду и правилно обавештавати народ о циљевима немачког фашизма. Раскринкавати домаће издајнике и све оне који служе немачком фашизму."102 После тога одржано је више састанака омладине из појединих делова Шапца, у шумама у непосредној околини града, у Малом забрану, код „Тополе" (багрењак иза фабрике „Зорка"), код „Сигнала" на Сави, на Ади, на прузи (отприлике где је данас насеље „Триангл"), у Јеленачкој шуми. Места су била бирана тако да се долазак могао оправдати и прикрити шетњом или купањем на Сави. Углавном су то били „масовни" састанци, тј. такви, на којима су поред скојеваца присуствовали и други омладинци. У раду омладине на овим састанцима узимали су учешћа или руководили састанцима Добросав Радосављевић, Вера Благојевић и Селе Јовановић. На поменутим местима редовно су се окупљале утврђене групе партијаца и скојеваца. „Тада се много радило на уздизању чланова Скоја. Сви чланови Скоја били су обавезни да присуствују читалачким групама, које су читале роман „Како се калио челик", роман „Мати" од Горког и друге књиге, а затим су били обавезни да индивидуално читају. Чланови Скоја код којих су се налазиле књиге морали су имати тајно скровиште за. књиге и други пропагандни материјал, јер, било је довољно да се приликом претреса стана код неког нађу забрањене књиге, па да буде ухапшен и отеран у затвор".103 Велике тешкоће у агитационо-пропагандном раду причињавало је умножавање пропагандног материјала. По сећању Гуте Добривојевића постојала је „партијска техника" Окружног комитета, смештена негде у Масариковој улици, али она није била довољна за велике потребе. Због тога је Добросав Радосављевић дао задатак Гути Добривојевићу да организује „партијску технику" у Доњем шору (крај Шапца према „Зорки" и Летњиковцу). Гута Добривојевић је дотле слушао радио-вести у биоскопу, где је био један непријављен радио апарат, украден из радионице фолксдојчера и власника биоскопа Фрајзицера и смештен најпре у кабини, а потом у подруму биоскопске зграде.104 Забележене вести Гута Добривојевић је са групом скојеваца руком преписивао и давао на читање. Кад је те цедуљице с вестима показао Добросаву Радосављевићу, он му је дао задатак да пронађе писаћу машину и шапирограф, и послао га код Отола Јанковића, од којег је добио један велики радио-апарат. Апарат је постављен најпре у кући, а затим у шупи Мила Румла, активног официра бивше југословенске војске (кућа се налази до баре иза кафане „Шаран" према Сави). У кући Васе Микића вести су у прво време умножавали на Васиној писаћој машини Васа и његови синови, чланови Скоја Пера и Воја Микић. Ускоро је Васа Микић на~ бавио и шапирограф, па је умножавање ишло брже и боље. Осим вести са фронтова и, касније, о партизанским борбама у Мачви, умножени су прогласи ЦК КПЈ, говор Вељка Влаховића на Свесловенском конгресу у Москвр1 (у 450 примерака), Билтен Врховног штаба НОПОЈ и друго.105 Према записима добро обавештеног шабачког хроничара Глише Бабовића, до 30. јула 1941. године само кроз Шабац је прошло око 7.000 избеглица. Сигурно не мање прошло је и кроз Мачванску Митровицу, а многе породице из Славоније и других крајева Хрватске и из Босне протерале су усташе преко Дрине у Србију. Хиљаде породица сместило се у Мачви, Јадру, Поцерини и Шапцу. Већина старијих били су српски добровољци на Солунском фронту, а после првог светског рата колонизовани у Војводини и Славонији. Било је међу њима доста националистички настројених припадника предратне четничке организације. Међу млађима нашло се и неколико љотр^ћеваца, нарочито јача. група студената и ђака пребеглих из Бијељине, смештених у Бадовинце. Бројни чланови Партије из Срема, који су се задржали у селима ближе Сави — Дреновцу, Салашу Ноћајском, Засавици, Равњу и Раденковићу, лако су успоставили везе са комунистима и партијским организацијама у Мачви. Места где су се они окупљали убрзо су постала прави штабови Сремаца — избеглица, а и других, нарочито у Салашу Ноћајском и у Засавици. У другим селима било је напредних младих људи међу избеглицама које су мачвански чланови Партије убрзо „осетили", упознали се с њима и увели их у политички рад. Комунисти и други напредни људи међу избеглицама из удаљенијих крајева мало су епорије „доказивали" своју припадност, због природне обазривости и конспиративног рада комуниста. Некима је то и брже полазило за руком. Но без обзира да ли су и организационо били пре или касније укључени у рад партијских ћелија, они су својим политичким ставом и агилношћу доказивали своју политичку припадност и извршавали своје обавезе. Нарочито је било потребно одстранити утицај шовинистичких елемената, који су у невољама избеглица налазили погодно тло за сејање раздора међу југословенским народима. У сећањима Милана Цикоте, земљорадника из Силаша код Буковара, који је био избеглица у Липолисту, дато је неколико карактеристичних момената о прилажењу комуниста из Мачве и Шапца избеглицама, и о њиховом одзиву и учешћу у политичком раду пред устанак. Приликом првог сусрета у Липолисту, после склањања из Шапца испред хапшења, Бошко Стојковић Точкоња распитивао се код Цикоте како се осећа у Мачви, како се мештани односе према избеглицама, колико их је у Липолисту и слично. „Одговарајући му на постављена питања изразио сам задовољство пријемом на који смо овде наишли, пише Цикота. Испољено је осећање солидарности мештана са нама у садашњем стању, па нас то у извесној мери охрабрује. Али, рекао сам му, ако би то остало трајно, било би веома тешко. Људи су незадовољни, оставили су своја имања, кулминира експлозија мржње према усташама, који су нас отерали из наших кућа, опљачкали имовину, а уз све то применили акте тероризма и понижења. За све то криви су Немци, то је наш главни непријатељ — биле су речи мог новог познаника. Даље је рекао да садашње стање неће остати, јер Немци до сада нису наишли на снагу која им се може одупрети. У рату између Немачке и Совјетског Савеза ми морамо наћи своје место. О томе треба мислити."106 Милан Цикота је сазнао да је Бошко Стојковић берберин из Шапца, рођен у Липолисту, и да је из Шапца побегао, јер тамо хапсе комунисте. Схватио је да је Бошко Стојковић члан Партије и обрадовао се, јер је у то време био симпатизер Партије и „у комунисте имао неограничено поверење". Приликом другог сусрета Цикота и Бошко Стојковић разговарали су отворено и искрено као стари познаници. Стојковић је упознао Цикоту са мерама које предузима Партија за подизање устанка у Мачви, у којем треба да нађу евоје место и избеглице. У том смислу Стојковић је поставио Цикоти задатак да ради међу избеглицама. Први задатак је био да организује један састанак избеглица, млађих људи, да их сам одабере али да. буде опрезан. Првих дана јула састанак је одржан у шуми крај пута Рибари — Петковица. На састанак је Цикота позвао избеглице из Рибара, Липолиста, Змињака и још неких околних села. Присуствовали су, осим Бошка Стојковића и Цикоте, још 11 млађих људи. Стојковић је поставио осматрача, „а затим тихо, скоро нечујно, рекао отприлике ово: Све што ћу вам овде говорити, мора се чувати у највећој тајности. Ви сте истерани из ваших кућа, опљачкани сте. Овде вам је тешко, али треба имати у виду да рат још није завршен. Рат између Немачке и Совјетског Савеза обавезује нас да не дозволимо окупатору да пљачка и тероризира наш народ. Мораћемо се дићи у борбу против окупатора. Том борбом руководиће КПЈ. У том правцу већ ее предузимају мере. Ви морате бити спремни за ту борбу, а када ће почети акција, то ћете брзо сазнати. — Састанак је трајао највише пет минута. Точкоња је предложио да се од присутних другова организира једна група, а да секретар те групе буде Дане Милићевић, по занимању берберски радник, а веза са њим да се одржава преко мене."107 На повратку у Липолист Стојковић и Цикота су разговарали о предстојећим данима. „Точкоња ми је у тим првим јулским данима причао о томе да ће се током борбе против окупатора појавитр! групе, које ће се издајнички односити према нашој борби. О линији наше Партије рекао је да ће она бити оријентисана на окупљање широких народних маса. и свих слојева становништва. — Ми ћемо се морати борити не само против окупатора, већ и против оних снага, које се буду издајнички односиле према нашој борби и служиле окупатору. — Затим је рекао да ће се појавити разне пљачкашке групе, чија ће активност имати за циљ да нас, праве борце за слободу, дискредитује у очима народа, јер ће своју пљачкашку акцију вршити у наше име и сл. Каснији развој догађаја потврдио је таква предвиђања."108 Бошко Стојковић упознао је Милана Цикоту са Бошком Маринковићем, с којим се отада чешће састајао. У Бадовинцима се налазила већа група избеглица из Бијељине, међу којима је било и чланова Партије, скојеваца и симпатизера КПЈ. Они су успоставили везе са Душком Остојићем и партијском ћелијом у Клењу и са напредним сељацима и омладинцима у Бадовинцима. Добро су организовали политички рад и врло успешно сузбијали непријатељску активност групе љотићеваца — избеглица из Бијељине. Напоредо са окупљањем бораца за оснивање партизанског одреда, у време и после његовог оснивања, Окружни комитет КПЈ предузимао је мере за стварање војне организације у граду. Организовањем војних група називаних „ударне десетине" руководио је Селе Јовановић. Требало је да буду састављене искључиво од омладинаца. Неколико дана после омладинске конференције у Летњиковцу, тих дана кад је на Бубањи основан Мачвански партизански одред, Месни комитет Скоја у Шапцу окупио је већи број скојеваца код „Сигнала" на Сави, где је одржан састанак под руководством Села Јовановића. „На том састанку Селе Јовановић је формирао ударне десетине. Претходно је упознао све присутне са задацима ударних десетина, а затим је поставио руководиоце десетина."109 Задаци ударних десетина, како их је Селе Јовановић изнео на том састанку, били су: „Да се сваки члан обучи у руковању оружјем, како би могао у датом моменту да ступи у Одред када буде позван, или да у моменту напада партизана на Шабац помогне борбу изнутра, како би што пре заузели град". Даље, ударне десетине имале су задатак да проналазе оружје и муницију, да прикупљају санитетски материјал, одећу, обућу и друго што је потребно за војску. Поред војних, ударне десетине имале су и политичке задатке: растурање пропагандног материјала, придобијање омладине, прикупљање новчаних прилога и рад на политичком обавештавању и идејном уздизању самих десетина. С почетка се настојало да сваки скојевски актив, проширен сигурним омладинцима, постане ударна десетина. Било је покушаја у неким деловима Шапца да 2—3 скојевца и кандидата за КПЈ окупе до десетак омладинаца из једне до две улице и оснују уличне ударне десетине (у улицама Карађорђевој, Војводе Мишића, Милоша Поцерца, Поп-Лукиној). Касније, у току извршења. постављених задатака, у условима тешке илегалности и строге конспирације, пооштрених мера окупатора и његових сарадника, природно су се издвајали и окупљали, по извесним пунктовима, они смелији и активнији, и од десетак „по списку" предвиђених ударних десетина, стварно оформили 4—5 група, од којих су неке окупљале и по 18—20 омладинаца. „На челу ових борбених јединица стајали су познати чланови и то: Жунић Добривоје, Емил Фридрих, Селимир Јовановић, Марко Опачић и Граор Миодраг."110 Свака ударна група имала је стручњака за војну обуку. Са развојем устанка, јачањем Мачванског партизанског одреда и одласком омладинаца у Одред мењаће се и организација, састав и задаци ударних десетина.111 Поред наведених задатака требало је да ударне групе врше диверзије и саботаже. Емил Фридрих, секретар једне партијске ћелије, пренео је директиву Окружног комитета да треба рушењем прекинути железничку пругу између Кленка и Платичева и запалити војни сењак. Нема података да, су предузимане и конкретне мере за рушење пруге у Срему. Што се тиче сењака, Добросав Радосављевић најпре је дао задатак Воји Борђошком и Николи Јовановићу Папи да сено и сламу запале бацањем боца напуњених петролејом. Они су извиђали терен и јавили, да се сењаку не може прићи због страже, па им је Добросав Радосављевић поручио да одустану. Паљење сењака покушали су да изведу Столе Јанковић, Павле Мицић и Воја Борђошки. Они су успели да из ракетног пиштоља изазову пожар, који је брзо угашен.112 Други покушај учинио је Милош Миле Опачић, петнаестогодишњи дечак, који је чувао говеда у околини и добро познавао терен. Касарне и сењак били су ограђени жицом поред које је, са. опољне стране, био канал. Са северне стране, до Шапца, увек је било по неколико места на којима се из канала могло провући испод жице. У недељу после подне, 3. августа, Миле Опачић се провукао испод жице у сењак, полио сламу шпиритусом, потпалио и неопажено се извукао.113 Немачки стражар је приметио пожар тек у 20,20 часова и хицем из пушке дао знак за узбуну. Пожар је локализован, али је доста сламе изгорело. Шабачка општина је била кажњена да плати Немцима одштету.114 Касније ОК није инсистирао на акцијама у граду. Брзи развој устанка у Мачви, јачање партизанског одреда и његове успешне акције дозвољавали су претпоставке о скором нападу на Шабац и његовом ослобођењу, те се рачунало на припрему кадрова за учешће у нападу и одлазак у Одред. Настављајући предратну успешну активност у окупљању жена са циљем њиховог политичког уздизања и ангажовања, шабачка партијска организација је, у условима окупације и изгледима да ће ускоро доћи до оружане борбе, сматрала да је најпогоднији и најпотребнији облик организовања, жена — курс прве помоћи. Окупљајући претежно омладинке — чланице КПЈ, скојевке и симпатизерке — ови курсеви су почели да раде у мају и у време релативног мировања окупаторске и квислиншке власти. Било је окупљено око шездесет жена, у мањим групама по улицама. Осим предавања о првој помоћи, жене су слушале и политичка предавања. У активу који је руководио илегалним радом жена у Шапцу биле су: Радмила Лала Ивковић, Катарина Јерковић, Ната Јеличић, Цана Станисављевић, Олга Девечерски и Ивка Вуковић. Актив је био под руководством Мила Ивковића.115 „Импресионирао ме је одзив жена", сећа се др Нада Чалић-Перишић. „Средњошколке и Гимназије и Учитељске школе, службенице, раднице, старије жене — домаћице долазиле су уредно на курсеве, иако је окупатор био ту, у граду, са својом страховладом и својим помагачима. Курсеве смо одржавали у кућама наших симпатизера, или под ведрим небом. У Касарнским Ливадама, у Поп Лукиној улици, на Камичку, код пруге, у кући Нате Јеличић..."116 До свог изласка из Шапца, Вера Благојевић је руксводила политичким радом ових курсева, а Нада Чалић, студент медицине, стручним радом, предавањима и обуком. О програму рада женских актива, односно санитетских курсева, Нада Чалић-Перишић каже: „Обично се састанак са женама Шапца састојао из два дела. Најпре сам ја објашњавала како болничарке пружају прву помоћ рањеним борцима, а затим су Катарина Јерковић или Лала Ивковић објашњавале политичку ситуацију и читале поједине прогласе о држању жена у рату."117 После напада Немачке на Совјетски Савез, а нарочито после оснивања Мачванског партизанског одреда, услед појачаног праћења од стране полицијских агената и љотићеваца, ова широко заснована активност морала је да буде знатно сужена. Наставили су рад санитетски курсеви програмирани само за обуку болничарки у основним знањима у пружању прве помоћи рањеницима. Број жена на овим курсевима био је знатн мањи. Остале су, углавном, омладинке организоване у па тијској и скојевској организацији. Целокупном организацијоМ и политичким радом руководила је Катарина Јерковић. Под стручним руководством Наде Чалић групе жена састајале су се на скровитим местима на периферији и у непосредној околини Шапца — у Пољопривредној школи, на Дудари, у Шипурским Ливадама — и спремале за учешће у борби.118 У Штитару је, такође, спроведена акција за оспособљавање омладинки и млађих жена на курсевима за прву помоћ. „То су обично биле групе девојака које су за кратко време научиле најважније ствари о прихватању рањеника, превијању ране итд."119 Окружни комитет КПЈ за Шабачки округ стварао је новчани фонд за потребе устанка и за помоћ породицама ухапшених комуниста и бораца партизанског одреда. Постојао је круг сталних давалаца прилога, које су прикупљали чланови КПЈ и Скоја. Осим у новцу, прикупљани су и прилози у храни, одећи и обући. Изналажени су и други начини прибављања средстава. Један од начина биле су омладинске игранке. Нарочито добро посећене, добро организоване и са. знатним приходом од улазница биле су игранке које је организовала доњошорска омладинска организација у кафани Љубинка Симића у Поп-Лукиној улици. Љубинко Симић је био љотићевски настројен и није ни слутио који је прави разлог приређивања игранки, од којих је имао неку корист продајом пића. У оркестру су свирали један члан Партије и један скојевац (Гута Добривојевић и Пера Микић) и три омладинца, којима није речено о чему се ради, али су они вероватно наслућивали и ћутали. Улазнице су наплаћивале омладинке — чланице Скоја, новац после игранке предавале Гути Добривојевићу, који је обзнанио да се новац прикупља за куповање музичких инструмената за оркестар, а предавао га је одмах после сваке игранке Селу Јовановићу. Дешавало се да су на игранке долазили и немачки војници и плаћали улазнице — прилог за устанак. Ту су се несметано одржавали и састанци на којима су чланови КПЈ и Скоја примали задатке или реферисали о извршењу раније добијених задатака.120 У то време било је уобичајено у грађанским породицама приређивање журева и чајанки, на које је долазило доста омладине. „Чланови Скоја који нису били компромитовани присуствовали су журевима, јер се ту често долазило до драгоцених података. Љотићевци су се међусобно разметали и хвалили да знају ко је ухапшен, ко ће бити ухапшен или убијен."121 Обућарска радионица Фрање Шулца, фолксдојчера, радила је обућу за немачку војску. Обућарски радници — чланови Скоја Бора Матић и Млађа Трифуновић — успели су да неколико пари обуће из ове радионице добију и преко Стола Јанковића упуте у Мачвански партизански одред.122 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument