TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

OD SUTJESKE DO AUŠVICA Granulo je proleće 1943. godine. Sve se budi, cela priroda postaje pitomija i lepša. Narušava je samo nemir koji vlada svuda. O, proleće, šta nam u svom krilu donese? Umesto divnog behara nailazimo na leševe, delove čovečijeg tela po granama, zgarišta u selima. Ranjenici, tifusari izmešali se sa kolonom boraca. Ne zna se iz koje su jedinice. To ih uostalom niko i ne pita, važno je da se kreću napred. Probijamo jedan, a ulazimo u drugi obruč. I ko zna dokle će to ići tako!? Odmaramo se u dolini Sutjeske. Vreme je prohladno. Kiša sipi kao da se i ona bori protiv nas. Sedimo sa nekoliko drugova okupljenih pored našeg mitraljesca i vodnika Grbića i njegovog pomoćnika, jednog mladića koji mi liči na dete. Prilazi nam Trninić, zamenik politkomesara. Smeje se, ali usiljeno i bolno. Skide mi titovku i reče: — Kad ćemo u Teslić? Sede pored nas. Svi ćutimo kao da ne osećamo da kiša pada. Ranjenici se prosto vuku po blatnjavom putu, negde dvoje troje, zatim čitava grupa, najzad jedan po jedan. — Drugovi, ne ostavljajte nas, ne možemo dalje — bili su počešći uzvici iznemoglih. Grbić zaškripa zubima, progunđa nešto i ode nekoliko koraka napred. Kao da je on kriv za sve ovo! Vrati se nazad k nama i razdera glasno na visokog, plećatog partizana koga zovu Crnogorac. — Ja svog "šarca" ne dam nikome, jer mi ga niko nije poklonio. Majku im švapsku, svaki metak ima da ih deset ubije! Deset, nego šta! Dušan Trninić sa nekom posebnom pažnjom upoznaje nas sa novom naredbom. Nalazimo se u neprijateljskom obruču. Mi ga moramo probiti. Mora se disciplinovano pristupiti zadatku. Sve što je suvišno moramo ostaviti! Teško oružje zakopati i sakriti od neprijatelja! Krećemo. Kiša pada, noć se spušta. Penjemo se uz neko veliko brdo. Pokisli, gladni, iznemogli. Padamo, ali, samo se čuje: "Napred, brže, tiše! Drži odstojanje! Napred!" Spustili smo se niz neki potok obrastao šipražjem i pun kamenja. Kako će ranjenici i tifusari da prođu ovim putem? Šta će s njima biti? Svakog od nas je to pitanje mučilo. Sta će oni nepokretni i ko će da ih prenosi kroz ovaj potok užasa? Da li da ostanemo i ovoj grupi bolesnika i ranjenika da pomognemo?! Žurimo se, nema vremena za njih, ali jauk i molbe ranjenih drugova prekidaju sve i zadržavaju kolonu. "Kome nas ostavljate?" — obraća se ranjenik meni, videvši da imam četiri bombe na opasaču: "Drugarice, molim te, ostavi nam bombu trebaće nam! Mi živi Švabama u ruke nećemo!" Pružam im bombu, a suze mi navreše. Pred samu zoru izvukosmo se iz te teške jaruge. Prelazimo preko širokog polja. Preskačemo neku rečicu, i trčimo preko ceste koja se vijuga prema Sarajevu. Na samom prelazu susretnem se sa drugaricom Milesom. Čini mi se da je bila ranjena u glavu. Išle smo svega nekoliko koraka zajedno, a potom se zateturah i padoh. Nesvest me obuze, ne znam od čega i kako. Digoh se i produžih nekoliko koraka napred. Sustiže me Trninić i upita da li znam da pripadam prvoj četi. Reče da mi je vodnik drug Plećaš i pokaza rukom na četu koja je bila smeštena na brdašcu nedaleko od ceste. Odmorili smo se. Borci izmešani, iz svih jedinica sede. Dolazim do Plećaša. Rekla sam da pripadam njegovom vodu. On mi sa nekim žaljenjem reče: — Evo, vidiš, drugarice, već trećeg druga šaljem ljude da se spuste u selo i dovedu naša dva ranjenika koji su ostali. Umorni su, pa se negde odmaraju. Nikako da ih pronađu, a bez njih ne možemo krenuti. Odmah prihvatih taj zadatak i spustih se u selo. Ubrzo sam našla drugove gde leže u jednoj kući. Saopštih im u kakvoj se situaciji nalazimo. Ranjenik me shvati, ali tifusar gunđa kroz zatvorena usta. Nas dvoje uzesmo tifusara i pođosmo napred. Samo što odmakosmo od poslednje kuće, iz sela se, sa svih strana, začuše rafali. Ko puca i odakle, ne znamo. Tifusar je ranjen, podiže se, zatetura i pade. Privukosmo se njemu i dovukosmo ga u zaklon, između dva kamena. Njegove plave oči ostadoše nepomično otvorene. Ranjenik i ja spustili smo se u dolinu ispred brda i jurimo svaki u svom pravcu. Odjedanput osetih strašan bol u nozi. Pogledam šta se desilo. U zaglavku pete stopalo mi je okruenuto na desnu stranu. Sedoh u zaklon nemoćna da maknem koraka dalje. Pomislih, ranjena sam. Kao luda počela sam da dozivam: — Drugovi! Drugovi! — ali uzalud. Nikoga nema u blizini. S obale potoka skače pas raskreštenih zuba. Iza njega ugledah Švabe. Nešto pitaju, i sa uperenim mašinkama priđoše mi. Traže oružje. Kada sam im pokazala nogu, doneli su neke daske, obavili je, dali mi dve štake i krenusmo napred. Pravo na cestu! Na bol noge nisam mislila, jer udarci kundaka su mi donosili daleko teže bolove. Stigla sam na cestu gde me je čekao kamion pun tifusara i ranjenika. To su oni iz kanjona Sutjeske. Zatvoreni su ceradom, u kamionu skoro nabacani jedni na druge. Ranjenici krvare, gunđaju, psuju. Zadah rana i tifusara prosto guši u kamionu. Putem su skidali po dvoje ili troje i ostavljali, zbog čega ne znam. I mene skidoše u jednom selu, pred Fočom. Kamion je odjurio dalje sa najtežim ranjenicima. Gde će s njima, to samo oni znaju. Sigurno idu na poslednji put gde će da završe svoj život u nekoj pećini, ili jaruzi. Za mene ovde nastaju strašni i teški trenuci. Ispitivanje, mučenja. Pitaju i poimenično čitaju imena pojedinih drugova. "Ko su Karanović, Ćurgus, Bosnić? Tito, ko vam je to?" Trećeg dana suočavaju mene i jednog našeg ranjenika i ne veruju nam da smo iz 3. krajiške brigade, pošto se ne poznajemo. Bili su uporni, tražili su od nas, zarobljenika, sve ono što im je potrebno. Saznali su samo jedno — da partizana ima mnogo i za imena im se ne zna, jer, su imena dobili po zaslugama, kao, na primer; Šarac, Crnogorac, Mitralježdžija, Bombaš, Skojevac itd. Dalje ne znam šta je sve bilo, jer posle pretresa bila sam onesvešćena. Kada sam se osvestila, gušila sam se od krvi iz izbijenih zuba. A šta je tek sa drugim drugovima? Gde su i kakve oni sada muke podnose? Svoj bol nisam osetila, jer me je mučila pomisao gde su partizani. Zar ne mogu da jurnu sa brda kao nekada i da zgaze naše mučitelje, da spasu one koji se voze u kamionima nabacani kao cepanice? Smrt je sjajna, ali je nema. Ovo je samo pred smrt. Kolone prolaze, kolone ranjenika, tifusara. Esesovci ih tuku, gone ih, a gde? Dokle će da traju ti strašni udarci kundacima? Priča se da ćemo biti strpani svi u zbirni logor Vogošće — negde kod Sarajeva. Saznajemo da nas ima zarobljenih oko 570. Pola ih je pokretno, a ostali nepokretni. Često sam pomišljala, valjda će neko od nas ostati živ i upoznati naše drugove sa sudbinom ranjenika i tifusara iz kanjona Sutjeske, zarobljenih, mučenih i prognanih u proleće 1943. godine. Osvanulo je jutro. Saopšteno mi je da ću danas biti odvedena, a gde, to ne znam. Razmišljala sam i zaključila: sigurno na streljanje! Oko 10 časova nailazi kolona Nemaca. Postrojavaju nas, a i oni se postrojavaju oko nas. Čitava nas je četica partizanskih zarobljenika, praćena naoružanim vojnicima i kerovima. Dođosmo do jedne poljane, gde nam dadoše mali odmor. Neprijateljska vojska dobijala je ručak. I nama su nešto dali da jedemo. Iz grupe vojnika jedan se izdvaja sa aparatom da nas slika, derući se: "Zini, jako zini!" Mi smo mu pod njegovom pretnjom pozirali. Kroz dvadesetak minuta usledio je pokret. Išli smo do neke obližnje stanice. Našu četicu priključiše drugim ranjenicima i sve nas ukrcaše u putnički voz koji ide prema logoru Vogošća. Znači, tu ćemo opet biti svi zajedno. Uterali su nas u hangar, veliki s betonskim patosom, prekriven sa tri reda slame po dužini. Tu su ležale "aveti" iz kanjona Sutjeske. Odmarali su se mirno i tiho, svaki za sebe, jaukali i sami sebe previjali. Gledamo ih kako mučno izgledaju. Naveče, oko 18 časova, hangar se zaključava, a otvara u 6 časova. Tifusari i ranjenici s teškim bolovima prevrću se na betonu prekrivenom s malo slame. U onesvešćenom stanju, u halucinacijama tifusa, pojedinci ne znaju šta rade. Viču, jurišaju, bacaju bombe, prevrću se, ali uvek na jednom istom mestu. Hangarom odjekuje jauk teških ranjenika, ispunjen zadahom rana i ljudskog izmeta. U agoniji tifusa ljudi nisu u stanju da savladaju sami sebe, a krv i gnoj izazivaju tešku dizenteriju. Pa može li to čovek izdržati, preživeti? Hrana je neko kuvano zelje, a samo jedanput dnevno dobijamo po parčence hleba. Kad kojem esesovcu padne na um nešto, poput zveri uleće u hangar, i u tom razbesnelom, zverskom nagonu viče, udara kundakom, čizmama gde koga i po čemu stigne. U zoru prebrojavamo mrtve. Dvojica — trojica svakog jutra. Naša "četa" stalno se smanjuje. Jedan drug, lekar Jevrejin, sa dve kćerke i ženom lekarkom davao nam je savete i hrabrio nas. Davao nam je volju za život i podizao moral, jer nam je to nedostajalo. Kod mnogih se čuju pitanja: zašto su nas ostavili, i kome? Susreli smo se sa drugaricama i drugovima iz neke dalmatinske brigade. Sećam ih se nekoliko: Danica Bagarić, Tonica Starčević, Zorica, Mara, Fatima, Zora, Mileva. Nemci su primetili da građani Sarajeva masovno obilaze naš logor. Razgone ih. Oni opet mole da nam daju nešto hrane, odeću, cigarete. Hangar je obezbeđen ogradom sa nešto malo žice. Straža je jaka, jer ih je strah. Kao da i mrtav proleter za njih predstavlja opasnost!? Kroz desetak dana prebačeni smo svi iz ovog logora teretnim vozom za Zemun, na Sajmište. Transport je išao polako. Stajao je često na usputnim stanicama. Iz vagona se čuo vrisak i jecaj ranjenika, bolesnika, umirućih od žeđi. Moglo se čuti iz svakog vagona: "Vode! Ljudi! Malo vode!" Ako bi se na nekoj stanici zadesio bunar, onda bi "dobrodušni" Švabovi puštali vagon po vagon da se napiju vode. Zarobljeni su išli kao na juriš, praćeni udarcima vojnika i griženi zubima dresiranih pasa. Jednog dana, negde oko podne, stigli smo u Zemun. Odmah su nas poterali na kupanje i šišanje. Nas žene nazivali su prostitutke partizanske. Kao takve, osudili su nas na proterivanje u logor Aušvic. Povele smo borbu za čast žene, partizanke. Akcija nam je uspela, s tim što smo izvojevali pravo na naziv Titova vojska. Pa ipak su nas spremili za Aušvic kao političke zatvorenike. U Zemunu, na Sajmištu, žene borci pokazale su svoju pravu revolucionarnost. Zajednički su se borile protiv svega onoga što je bilo upereno protiv čoveka. Organizovano se radilo na sastavljanju priča i pesama životu i radu robijaša. Neke od priča i pesama izašle su iz logora. Težak je bio život na Sajmištu. I tu je zavladala bolest, malarija, tifus, žutica i ko zna koje druge nama nepoznate bolesti. Jednog jutra, saznali smo da se moramo pakovati. Kažu, idemo dalje! Saznali smo da ćemo ići u logor smrti, gde ćemo sami svoje kosti skupljati ili će nas "progutati" velika peć krematorijuma. Negde, početkom avgusta 1943. godine, crna "marica" prebacivala nas je sa Sajmišta na Železničku stanicu Zemun. Ukrcali su nas u zatvorene teretne vagone i pravo na Aušvic. Tu u Aušvicu, borba za život je započela. Smrt je prekrasna, ali ni nje nema. Ona se samo poigrava sa čovekom, muči ga, iscrpljuje do poslednjeg atoma snage. Tifus i u zloglasnom Aušvicu hara. Svake noći izbacuju se leševi pred baraku, kao drveće. Kad zora svane, leševi se nose u blok 25, zatim dolazi "nebeski odred" sa kamionima, ubacuje ih kao cepanice i nekud ih vozi. Među njima još se čuje po koji poslednji krik čoveka, deteta, žene. Sve u krematorijum. On guta za pet minuta 75 osoba. To očekuje sve nas koji smo zarobljeni u kanjonu Sutjeske. Mrtvi ili živi, svejedno, jer tako mora biti! Retki su oni kojima se sudbina osmehnula. Malo nas je ostalo da spominjemo i pričamo svima, da svi znaju, šta su radili Nemci. Oni koji su ostali u zidinama Aušvica ne mogu ništa reći o toj istini, ali nas nekoliko živih moramo bar nešto reći. Jer, reći sve o strahotama Aušvica, Mathauzena i Dahaua, to nikada i niko neće umeti. I, na kraju moram reći: nešto veliko živelo je u svakom zarobljenom partizanu: ljubav za slobodom, životom i domovinom. To je upravo nadjačalo sve tegobe i one užase! Ankica BELOŠ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument