TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Osvanuo je 9. jun. Naš bataljon je bio u rezervi brigade, sakriven u gustim šumama severno od Velike Košute. Čistili smo oružje i pripremali ljudstvo za proboj iz obruča. Oko podne održali smo sastanak bataljonskog biroa KPJ. Po podne su držani sastanci četnih ćelija, a zatim četne konferencije. Svakom borcu trebalo je da bude jasno da se radi o poslednjem obračunu. Kolebanja i odstupanja nema. Preneli smo im i da je Jahorina opšti pravac probijanja u slučaju gubljenja veze ili razbijanja jedinice.

Čini mi se da nikad borci nisu mirnije i ubedljivije shvatili težinu situacije i potrebu lične žrtve. Moglo se čuti samo jedno: mnogi neće preživeti ovaj pakao, ali će pobeda biti naša! Pojedinci su jedni drugima prenosili zavete ili poruke za porodice. Što se više bližilo veče, sve nas je više obuzimalo neko tiho svečano raspoloženje. Spremao se i poslednji obrok. Jovo Puzić[1], zamenik komandanta bataljona, dao je svoga konja da bi borci dobili obrok za uveče i za sledeći dan. Štabni kuvar, bez našeg znanja, skuvao je za ručak poslednju rezervu pasulja koju je dotad skrivao duboko negde u džaku sa svojom opremom. Četni politički rukovodioci oštro su nas kritikovali za taj bezmesni retki pasulj, jer su borci jeli već konjetinu. Primili smo "kritiku" i zajedno s njima pojeli pasulj.

I borba je predveče postepeno jenjavala. Avijacija je prestala sa nadletanjima i prosipanjem bombi. Neprijatelj se utvrdio na dostignutim položajima, umoran i sam od žestokih borbi u toku dana. Naše jedinice su se pripremale za nove zadatke. Marševi, usponi, bombardovanje, gladovanje, juriši i kontrajuriši kao da su postali neumitno stalan i neizbežan način daljeg života. Otuda je svaki smiraj dana donosio makar trenutni predah sa željom da se prikupi što više snage sa sve ono što će se sutra nastaviti po istom redosledu čitavog dana. Tek uveče, i to u skrivenim mestima, koja nisu mogli otkriti neprijateljski artiljerijski osmatrači, počinjala je i kuhinja da loži vatru i da priprema hranu za čitav sutrašnji dan.

Još pre zore 10. 6. krenuli smo dalje. Trebalo je po mraku, kroz gustu šumu, spustiti se do Sremaške luke, gde su pretlodnog dana krvarile jedinice 1. proleterske brigade, a zatim skupa s njima nastaviti prodor dalje. Neko nas je sačekao na putu i ubrzao pokret.

Bili smo na čelu brigade, taman pred Balinovcem. Tek je počelo da sviće. U jedan mah zaključalo je kao u kotlu. Reski rafali izmešali su se sa detonacijama bombi. Sve je nadjačavao prodorni usklik: "Juriš proleteri! Ura Ura!"

Poleteli smo još brže napred, udolinom između Bavana i Balinovca što vodi na zapad, ka Pliješu. Bili smo pod uglom tako da su meci zvrjali iznad nas, a borba se prenosila već negde preko kose, na sever. Nismo joj mogli sagledati plamenu traku. Na još tamnom, neosvetljenom nebu ocrtavali su se samo odbljesci eksplozija. Na ivici šume su nas sačekali članovi štaba divizije. Davali su brzo uputstva štabu naše brigade. Neko nam je kratko pokazao na zapad i dodao: "Na Pliješ!"

Produžili smo u trku dalje. Više se nimalo nije zapažalo da li je uspon ili nizbrdica, kamenit ili ravan teren. Dođu trenuci u borbi kad čovek ne zapaža ni svet oko sebe, ni okolna zbivanja ni ono što je u čoveku. Sve je potčinjeno i gubi se pred osnovnim zadatkom. Pod samim Pliješom razvili smo se i streljački stroj i izleteli na vrh. Oni najbrži, ničim nezadrživi i nedostižni, pri samom izbijanju na kosu iznenadili su malobrojnog, vatrom na Balinovcu već deprimiranog neprijatelja. Došlo je do kratke ali veoma reske borbe. — Juriš Krajišnici! — zaorilo se proplankom. Nekolicina Nemaca je palo. Ostali su se dali u bezglavo bežanje kroz šumu. "Vrata" su bila otvorena. Trebalo je hitati napred, ne dati neprijatelju da se pribere, da se ponovo sredi, da se planski povlači i pruži organizovan otpor.

U zoru, 10. 6. prvi put sam video naše dve brigade, 1. proletersku i 3. krajišku, drukčije raspoređene u pokretu nego ikad dotad. Išle su u dve kolone uporedo, brigada uz brigadu, bataljon uz bataljon, čete uz četu, borac uz borca. Bez reči! Bez glasa! Samo su hitali napred. Pogled je prestizao korake, upirući u poslednje noćne tmine, u neizvesnost šumskih senki i obrisa livada. Misao svakoga hitala je još više napred, prostorno i akciono, nastojeći da prodre kroz obruč i kroz dan. Hoćemo li uspeti da savladamo neprijateljske bunkere i obruče i da mu otmemo čitav dan? Dan se poznaje po jutru. Jutro je blistavo počelo, u vatrometu ratnog požara. Vrlo povoljno po nas. Kolone utonule u misli, sa pokretima punim rešenosti i žurbe, hitale su u dvoredima napred, a zatim bi se čelni bataljoni razdvojili levo i desno, svaki na svoj juriš, na svoj vis. Otvarali su nove puteve po dubini, da bi druga dva bataljona, koji su sad postajali čelni, nastavljali dalje napred, na svoje vrhove i juriše.

Već je bilo davno svanulo kad smo se odvojili od 1. proleterske. Sad smo se smenjivali samo u okviru brigade. Čelni bataljon bi zauzimao položaje na zapadu, a ostali su hitali napred na sever, ka Visu i Siljevcu, preko Radomišlja. Prva brigada je hitala svojim putem preko Mrčin-planine. Povremeno smo joj slušali usklike i rafale. Već smo u daljini dogledima posmatrali cestu Kalinovik — Foča. Tako smo u pobedama dočekali noć.

Sutradan 11. juna, negde oko podne, razgorela se borba severno od nas, na sektoru 3. bataljona. Kasnije smo saznali da su se sukobili sa četom Nemaca koja je prošla kroz Jeleč i Govzu i zauzela put. Ne nadajući se ovom susretu, zamalo nije poginuo Karanović, komandant brigade. Naleteo je na isturenu zasedu. Pala mu je kapa i poginuo konj. On je jedva skočio u stranu. Videvši kapu i konja, borci su mislili da je poginuo ili zarobljen. Ozlojeđeni, jurnuli su na neprijatelja i nabili ga kroz šumu i stene iznad Govze.

1. bataljon je proleteo na Siljevac. Nas su ubrzo ubacili niz prevoj između Visa i Siljevca prema selu Govza da hvatamo one koji su pokušavali da se spuste niz stene i da se spasu bekstvom ka cesti. To smo radili i sledećeg dana — igrali smo se mačke i miša. Zarobili smo 2 oficira i deset vojnika. Bili su neobrijani, izbečeni od umora, dronjavo-prljavih odela od povlačenja i spuštanja niz stene. Više to nisu bili predstavnici nadmene gospodstvene soldateske. Jedan od oficira bio je komandir kompanije, lajtnant. Drugovi iz štaba su mi dali njegovu kožnu torbu i revolver.

Predveče, iz stene su pokušali da se spasu poslednja četvorica Nemaca. Skoro su nam umakli. Borci su ih primetili pošto su već mimoišli zasede, puzeći na laktovima i kolenima niz rečni kamenjar ispod niskog žbunja. Počeli su da trče ka Telaču i cesti. Nastala je utrka i pucnjava. Dvojica su pali. Svega je dvojici uspelo da se živi dokopaju ceste.[2]

13. juna naš bataljon je dobio specijalni zadatak. Sa zamenikom komandanta brigade Vladom Bajićem pošli smo sroz guste bukove šume, severozapadno od Govze u pravcu Vratla. Trebalo je da se prebacimo, po mogućnosti, neopaženo preko ceste Kalinovik — Foča i da napadnemo iznenadno neprijatelja s leđa, u momentu kada ga napadnu i naše jedinice i čela, kako bi ga razbili ili potisli i stvorili širi prostor za prebacivanje naših jedinica na sever. Svi naši pokušaji i izviđanja nisu dali rezultate. Cesta je bila čvrsto posednuta. Duž nje bila su ukopana mitraljeska gnezda. Na drumu je bila jaka motorizacija. Morali smo se predveče vraćati ka brigadi neobavljena posla. U tom momentu, našim jedinicama, na desnoj obali Govze, iznad sela, opet preko Visa, naišla je s leđa jedna neprijateljska kolona od Zelengore. Bili smo odsečeni, izloženi unakrsnoj vatri neprijatelja s Visa i od Jeleča.Trebalo je da se sjurimo iz šume, niz njivasto-livadaste brisane prostore leve obale Govze i da se izvučemo na desnu obalu do šume. Drugog izlaza nije bilo, inače bismo ubrzo bili desetkovani, tučeni bliskom unakrsnom vatrom sa obe strane. Bilo je naređeno da se ceo bataljon razvije u streljački stroj, sa što većim rastojanjem, a zatim da se jurišom sručimo ka kućama u Govzi i dalje uza stranu. To je bio najbolji način da nam neprijatelj nanese što manje gubitaka. Bili smo svesni da žrtava u ovom proboju mora biti.

Jurnuli smo odjednom. U streljačkom stroju je bio čak i konj sa štapskom arhivom. Momentalno smo na sebe privukli pažnju neprijatelja. Nekoliko "šaraca" je počelo da brazda zemlju oko našeg stroja. Borci su leteli kao preporođeni. Svak je znao da svaki zastanak može značiti samo smrt, jer bi omogućio neprijatelju preciznije usredsređivanje vatre. U tom momentu su nam pripomogli bataljoni naše i 4. crnogorske brigade. Nesebično su jurnuli na neprijatelja i onemogućili mu potpunu koncentraciju vatre na nas. Koloni na Visu naneli su ozbiljne gubitke. Uzleteli smo na drugu obalu Govze do šume. Bili smo spaseni.

Posle proboja, još premoreni od napornog marša i paklenog proboja, okupili smo se na Siljevcu. Osećali smo se kao da smo ponovo stigli svom domu. Drugovi iz drugih bataljona su nas okruživali i u tihom romoru ispitivali o događajima u proteklom danu. Negde pred ponoć smo krenuli ka Rataju. U sam osvit proleteli smo u trku pored Ratajske kule i sjurili se ka Bistrici. Neprijatelj je povremeno tukao prelaz artiljerijskom vatrom i nije se smelo zastajkivati. Jurili smo u slobodu, kroz "vrata" koja smo na juriš otvorili!

Na samoj cesti, u trku, spazih gde leži mrtav plavokosi komesar bataljona. Neko reče da je Dalmatinac. Ostao je tu za sve nas, za naše dalje juriše ka slobodi.

[1] Poginuo kao komandant 3. bataljona naše brigade 14. oktobra 1943. godine kod Travnika.

[2] Godinu dana kasnije, u Dalmaciji, uputili su mi, kao komesaru 8. šibeničke brigade, jednog podoficira — Nemca na raspored. Radio je 6 meseci odlično za rejonski obaveštajrii centar. Imao je oznaku 118. divizije, na rukavu — hrastov list. Na moje pitanje gde je bio za vreme bitke na Sutjesci rekao je da se 12. juna spasio samo on sa još jednim drugom, od cele kompanije, da je kada bio impresioniran moralom partizana, da je video da su neuništivi. Sebi je dao reč, ako ostane živ, da će se povezati sa njima. Pokazao sam mu torbicu i revolver. Uplašio se kad je čuo da sam bio u Govzi. Dao sam mu ruku. Rasporedili smo ga u jedinicu. Borio se odlično i postao desetar.