TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
U
JURIŠU NA ZEČJEM BRDU Opet su nam naredili da se što pre pripremimo za pokret. Đavo bi ga znao koliko će ova nevolja da potraje. Strašno smo umorni. Tek što smo malo prilegli a već neko od starešina viče: — Dižite se, pokret! Brže, brže ... Ne znam da li su teži ovi stalni pokreti, glad i nesanica ili teret na leđima. Ovakve teškoće ranije nisam osećao. Pitam se: zašto mi sada ponestaje snage? Sve
ovo, pomalo me i plaši. Jer, što se dalje ide, nailazimo na sve veće poteškoće.
Zabrinjava me kako ćemo savladati ove vrletne planine, iz kojih ne izlazimo već
nedeljama. A komandir kaže
da je ofanziva tek započela. Čudi me kako taj napor izdržavaju stari ljudi,
jer, i takvih imamo. Ja, lično, odajem im puno priznanje na izdržljivosti i
visokom moralu. Tek
što sam uspeo da malo prilegnem i zaspim, osetih jak udarac u nogu i čuh Đukićev
glas: —
Pa šta čekaš, majku mu božju? Diži se, pokret... Ustao sam, ošamućen i
postiđen, ne znajući ni kuda da krenem iz mračne i zadimljene kućetine,
ispred koje se već postrojavala naša četa. Brzo je usledio pokret. A kuda? Bog bi ga znao! Dukić je o tome već nešto rekao drugovima, ali ja to nisam čuo, jer sam među poslednjim upao u kolonu. Dremam
i tumaram tako nesigurno kao da sam na drvenim nogama. Ne znam koliko smo
vremena marševali do svanuća. Odmor nije davan sve dok se, desno od nas, u
nekoj pošumljenoj plećini, nije oglasio nemački "šarac". Tada
je kolona stala. Preko veze nismo primili nikakvo naređenje od komandira. Seli
smo na vlažnu zemlju i, po navici, odmah se povaljali kao snoplje i utonuli u
san. —
Pokret, pokret! — ponavljao je poluglasno drug iza nene. Ustao
sam. Pokušavam da se priberem. Komandir je ubrzavao kretanje. Penjali smo se
dugo uz neko veliko brdo, čiji vrh od guste šume nismo mogli videti. U jednom
momentu, nekoliko stotina metara ispred nas, čuli smo pucanj, a odmah zatim i
Đukićev glas: "Desno, u strelce!" Nisam ni osetio sa kakvom sam lakoćom, sa svega nekoliko koraka, dospeo u zaklon iza jednog ovećeg kamena. Gledamo u šumu iz koje se niko ne pojavljuje. I, najzad, opet na svoja mesta! Ispred nas, negde u visini predhodnice, čula se galama, a ubrzo zatim usledila je i komanda: "U kolonu, napred!" Niko nam nije ni reči rekao o tome šta se to ispred nas događa. Tek kad smo nakon nekoliko sati zauzimali položaje na vrhu brda, rečeno nam je da su tu, dole, ispod nas, Nemci, i ispred njih naši. Iza nas je Foča a iznad Foče one kolone koje vidimo su, po svemu sudeći, četničke. Levo od nas su Nemci, a desno treba da bude naš 2. bataljon. — Znači li to da smo okruženi? — upita neko od boraca. — Ne, kako okruženi!? Mi smo došli u njihovu pozadinu. Brdo na kome smo, zove se Zečje brdo. Naš je zadatak da održimo ove položaje po svaku cenu — glasio je odgovor komandira. Razmišljam o svemu ovome. Znam da smo u okruženju, a sada nam rekoše da smo, pored toga, i u pozadini Nemaca. A i četnici, koji su nama iza leđa na onoj plećini prema Foči, su u našoj pozadini. E, braćo moja, šta sve čovek neće doživeti u ovom ratu! Svi smo nekako
isuviše uozbiljeni. Ni one uobičajene šale, zadirkivanja, dovikivanja, ni
smeha iz sveg glasa. Nema toga, potrebno ga je pogotovo u ovakvim situacijama.
Nedostajalo nam je to, osećam, a rekao bih da to osećaju i ostali drugovi. Međutim,
ova natmurenost nije dugo potrajala. Iza nas je 3., a desno 1. četa. Tu
je i štab bataljona. Puzić nas je obišao. On je nasmejan i nešto raspravlja
sa Bulajićem, zamenikom komandira, i širi ruke. —
Eno ih, vidiš li? — povika neko od boraca, pokazujući rukom dole ispred nas. —
Ma koga? — upitah. — Pa Nemaca! Pazi ih kako hodaju, kao da nas i ne zarezuju — reče puškomitraljezac
Miladin Egelja. Posmatramo ih. Mnogo ih je. Rastovaraju konje, odlaze napred prema bunkerima
i vraćaju se u šumarak. Tek tada i kod nas se oseti
živost i poluglasno dogovaranje. Čovek je nekako sigurniji kada vidi
neprijatelja, kada otpočne borba, pa bez obzira koliko ona bila teška. Iščekivanje
je veliko zlo u ratu. Ne znam koliko je dugo trajalo ovo iščekivanje. Znam da smo se, ipak,
prilično odmorili kada je došlo do okršaja dole na pravom frontu. Naša, 1.
proleterska i Istočnobosanska brigada pokušale su da probiju front. Borba dugo
nije prestajala. Uspeha, kako izgleda, nema. To vidimo
po tome što Nemci ne napuštaju rovove. U jednom momentu, vezom je prenesena komanda: "Tišina, Nemci ..." Video sam ih kako u koloni idu prema nama. Bilo ih je mnogo. Neki su jahali
na konjima. Prilazili su nam sve bliže. Nije im bilo ni na kraj pameti da ih čekamo
u streljačkom stroju i da sve dublje srljaju u klopku. Ja se ne sećam da smo
ikada ranije bili bliže pobedi kao ovoga puta. Jedan pucanj, a zatim stotine glasova: "Juriš!, Hvataj ih žive!", pa plotuni i eksplozije bombi. Oni bliži već su se pomešali sa Nemcima. Miladin Egelja stajao je raskoračenih nogu i iz puškomitraljeza puštao kratke rafale u gomilu Nemaca. Nemac sa "šarcem" rešetao ga je oko njegovih nogu. Miladin nije dugo izdržao: teško ranjen, skrhao se zajedno sa mitraljezom. Sa hiljadama ranjenika ostao je tih dana za sva vremena negde u kanjonu Sutjeske, za čiji se grob nikada neće saznati. I Rade Čurgus, komandir voda, pao je smrću heroja. Pokošen je "šarcem" u jurišu na domaku grupe oficira i vojnika, koji su već dizali ruke uvis u znak predaje. — Pogodi me u glavu — brišući smrtni znoj sa čela, rekao je Rade, a zatim je zauvek zatvorio oči, i ne shvativši šta se upravo s njim dogodilo. Nemcima nismo ostali dužni. Radu, Miladina i druge pale i osakaćene
drugove, čijih se imena danas ne sećam, osvetili smo u tom nezaboravnom jurišu
na Zečjem brdu, u kome je tada pokošena kompletna nemačka četa.
|