TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Noć uoči 23. maja bila je tako mračna da se ni prst pred okom nije video. Četvrti bataljon maršovao je kroz gustu šumu i proplanke raskaljanim seoskim putem. Kiša je neprestano padala. Oputnjaci su se zasukivali oko nogu, pa borci posrću i padaju. Prekida se veza i kolona zastaje, a kroz noć se čuje šapat: "Veza... veza ... veza".

Ljubiša Ćurgus, zamenik komesara bataljona, vraća se sa čela kolone. Uspostavlja rad i kritikuje borce koji su na čelu prekinutog dela kolone. Prenosi se naređenje da svaki borac okači na leđa nešto belo, kako bi ga drug koji je iza njega mogao lakše videti. Najzad, red u koloni bio je uspostavljen. Nema više naletanja boraca jednih na druge, pošto koliko-toliko vide belo na leđima druga ispred sebe.

Put kojim prolazimo čini nam se poznat, pa kada je par puta sevnulo, Mile Malbašić mi reče:

— Ma, slušaj, Zrile, ovaj mi put izgleda nekako poznat. Zakleo bih se u život da sam pre jednog sata ovde pao, eno tamo gde onaj drug tresnu.

To potvrdiše i ostali borci. Mitraljescu Dragi Kantaru, jednom od najboljih boraca, koji inače nije imao "dlake" na jeziku, taman je to trebalo. Trebalo je da neko da podstreka za nešto što treba javno kritikovati, a onda, ne beri brigu — on će svakog postaviti na svoje mesto.

— Eto, veli Drago, umesto da smo odspavali jedno dva sata, mi ćemo lutati celu noć i okretati se na jednom mestu. Ovo je već treći dan kako se bez odmora otimamo o ovu prokletu pustaru, gladni i umorni, a ne znamo ni sutra da li nas bolje čeka. I to mi je briga za ljude. Ako brate ne znaju da nas vode, neka uzmu ovaj "šarac" a mi ćemo naći bolje rukovodioce.

—Na koga je Drago usmerio kritiku đavo bi ga znao? Na komandu čete ili bataljona? Sigurno i na jedne i na druge.

— Na primer, tebe bi mogli uzdići — dobaci mu bolničarka Stoja Podkozarac.

Drago joj iz one pomrčine nešto nalik na psovku procedi kroz zube, a onda glasno produži:

— E, Stojo, Stojo. Ne diraj ti u mene. I ti si mi neka mustra! Boga li ti tvoga! Duša ti u nosu od umora, posrćeš kao ćorava mula pod teretom, a braniš rukovodstvo i kad treba i kad ne treba.

— Guraj, guraj, đavo te nosio. Jer, kakva sam da sam, bolja sam od tebe. Ne harangiram kao ti — odbrusi mu Stoja.

Dragin glas više se ne ču. I Stojin, takođe. Ni ja se ne javljam. Izgleda da su Dragi šapnuli da sam ja tu. Pravio sam se da ništa ne čujem, ali se ipak uklopih u njihovu kolonu, s namerom da sprečim dalju prepirku, ako do nje dođe.

Kolona se polako kretala. Svi ćute. Samo se po koji put čuje udarac cipele o kamen ili stenjanje. Gore, negde pred 3. četom, primetih sevanje varnica. To su konji pratećeg i radnog voda verovatno "zagazili" u neki kamenjar.

Posle svakog sata marša dobijamo po 10 minuta odmora. Čim stanemo, borci padaju kao snoplje. Gde se ko nađe, tu i zaspi. Zbog toga komesari i vodni delegati otvaraju četvoro oči, da im ko ne bi ostao kad se naredi pokret.

Dobijam utisak da će uskoro zora. Posmatram kako se poneki borac zatetura, izađe iz stroja i krene u sasvim drugom pravcu, kao da je pijan. Sreća je što se bolje vidi, te ga drugovi odmah vraćaju u kolonu.

Sporo odmičemo. Borci se jedva kreću, a oni slabiji posrću, padaju, dižu se uz pomoć onih otpornijih i opet nastavljaju marš.

Razmišljam šta su sve ovi ljudi pretrpeli goli, bosi i gladni, umorni i neispavani, naročito ovih poslednjih nekoliko dana, otkako je naša brigada ušla u sastav Drinske udarne grupe. Razmišljam, ali nisam ni malo zabrinut. Jer, ipak, sve ide kako treba. Neprekidno smo u borbi s neprijateljem, koji navaljuje sad od Čajniča, sad od Foče. Kako svane pa do pada mraka, avioni nam ne daju mira. Ni glavu od njih ne mozeš dići. Ali, bez obzira na to, juče smo ipak razbili nemačku grupaciju koju su avioni podržavali. Odstupali su u neredu, što je malo čudno za Nemce, Jer se oni obično, i kad su tučeni, dosta pribrano povlače. Ovoga puta mnogo su nas podsećali na Italijane.

Prelazim sa začelja na čelo čete. Zastajem na sredini levog voda, kod vodnog delegata Đure Banjca, koji jedva vuče nogu za nogom. Pored njega je komandir voda Plećaš.

— Neće da se ugleda na našu Trivunu. Gledaj je, sveca joj njenog, kako ide! Nemaš je šta videti. Sitna, žgoljava, a najotpornija je ne samo u našoj četi i našem bataljonu nego i u brigadi. Kao da je od čelika! Kada se umorim i malakšem a pogledam na nju, dobijam utisak kao da mi govori: "Kukavico! Ugledaj se na mene. Ti, takva muškarčina, pa nisi kadar, a pogledaj mene kako đikam." Ovo je četvrti odmor kako je spopala Sabljićev puškomitraljez i nosi ga bez prestanka. Pet puta sam slao borce za smenu a ona ih je uvek vraćala govoreći da nije sustala. Mislim, ako bismo je pustili, ne bi se pokorila dok ne umre.

Čudna je devojka ta Trivuna. Baš sam sada govorio Banjcu da je on upozori. Jer, ona je mlad član Partije. Biće joj potrebno još mnogo snage — treba o njoj voditi računa i rasteretiti je i onda kad se odupire reče na kraju vodnik Nikola Plećaš.

— Reci joj ti Nikola. Nema smisla da ja uvek intervenišem — rekoh mu povišenim tonom i produžih napred.

Razmišljam o Trivuni. Znam je već toliko vremena. Kad je bilo najteže i kad su borci bili najumorniji, ona je uzimala puškomitraljez Boška Sabljića i nosila ga do iznemoglosti.

— Kad moja Triša podvrisne, "Udri ih, majku im švapsku!" — onda moj "šarac" ne prestaje do zadnjeg metka — govorio je Sabljić. — Ali, kad Trivuna primeti da pucam nasumice, sakrila bi mi municiju i govorila: "Nema više, Boškina. Sve si potrošio, a nisam ni jednog Švabu videla da se zakoprcao". Ali, zato je znala kad nastane gusto da izvuče odnekle šanžer-dva municije i da kaže: "Opleti Boškina po njima!"

— Požurite, drugovi, sad će avioni. Pomlatiće nas na ovoj čistini — povika zamenik komandanta bataljona Jova Puzić.

Naređenje preneše borci vezom i kolona krenu življe. Na ivici šume bataljon se zaustavi da bi se skuvala hrana. Posle dva časa dobili smo goveđu supu za doručak. Za meso je rečeno da ga treba čuvati za ručak. Ali, pošto smo bili jako gladni pojeli smo ga odmah, bar većina od nas.

Čim se komandant bataljona Milan Bosnić vratio iz štaba brigade, izdao je naređenje za pokret. Isturili smo osiguranje i pošli šumom, krijući se od avijacije. Kada smo došli naspram štaba brigade, prateći i radni vod zadržani su kod brigadne komore, dok su čete sa štabom bataljona krenule dalje. Ovo je svakako predskazivalo da se radi o nečem ozbiljnom.

Uz put nas je Bosnić upoznao sa zadatkom, koji je, otprilike, ovako glasio: kretati se šumom i preko sela Borje izbiti pod Zečje brdo (tt. 1689), a zatim zbaciti neprijatelja s njega i zaposesti položaje. Šumom je bilo vrlo teško maršovati, jer u njoj nije bilo puta. Dobro je što s nama nisu radni i prateći vod. Njihovi konji samo bi nam smetali. Dugo smo putovali, i negde oko četiri popodne stigli neopaženo u blizini Zečjeg brda. Komandant bataljona je odmah izdao zapovest i odredio svakoj četi pravac kretanja. Komandir 1. čete Gojko Vignjević poslao je svoga zamenika Milu Malbašića, sa jednom desetinom, da obiđe brdo s druge strane i pomogne komandiru voda Brančilu Damjanoviću, koji se s jednom desetinom i dva puškomitraljezca privlačio brdu. Druga, treća i ostatak 1. čete oprezno su se privlačile podnožju Zečjeg brda.

Mi se priljubismo uz zemlju, očekujući napetih živaca nemačke rafale. Međutim, posle nekoliko ovakvih pitanja, Malbaša poznade Brančilov[1] glas i odgovori:

Nama laknu. Jer, tačka od koje smo se najviše bojali, bila je u našim rukama. Brančilo se utvrdio na njoj, a mi smo se rasporedili po četama u podnožju: 1. četa duž neke vododerine, koja je u početku uža a zatim se širi i na kraju prelazi u veliku plećinu obraslu starom bukovom šumom i šipražjem. Malo dalje nalazila se druga, a kod čela jaruge 3. četa.

Nije, valjda, prošlo ni pet minuta otkako su isturena osiguranja, a mali kurir Mirko Blanuša dotrča sav zadihan kod Gojka:

— Evo, Nemaca, idu! Samo što nisu stigli! — Gojko rasporedi borce duž jaruge i reče da pre njegovog metka niko ne sme opaliti. Zatim odjuri do Srećkinove[2] čete i sporazume se s njim da i oni ne otvaraju vatru pre njegove čete. Najzad, izvesti štab bataljona, a onda leže između 2. i 3. voda. Pojaviše se Nemci. Idu u koloni po jedan, na odstojanju 1—2 metra. Jedni su zakićeni lišćem, a drugi nose grane u rukama. Idu i ne sanjajući da su im partizani tu, ispred nosa. Već su čelom prošli naš 3. vod. Idu ćutke. Jedan oficir ponekad zastane, propusti po desetak vojnika, pa se opet ubaci u kolonu. Gojko ga gleda i šapuće mi:

Oficir opet izlazi iz kolone. Skida kapu, briše znoj sa čela i maše začelju da ide brže. A Gojko će opet:

Nemac ne sačeka začelje, već se opet ubaci u kolonu. Imam tremu kao da se prvi put tučem s Nemcima. Odavno ih nismo puštali ovako blizu. Učini mi se strašno dugačka njihova kolona. Čudi me što već nije izbila među borce Srećkinove 3. čete.

— Pucaj, proći će ovaj tvoj — šapnuh Gojku. Nemci su došli na svega nekoliko metara pred Srećkinovu četu i njegovi borci otvoriše vatru. Gojko obori "svog" oficira. Naši borci, napetih živaca, držeći svaki "svog" Nemca na nišanu, opališe svi kao jedan. Nasta pravi pakao. Nemci pružaju očajnički otpor. Neko od njih komanduje:

I, odjednom, svi poleteše napred, iako su bili izloženi ubitačnoj unakrsnoj vatri.

Pošto nismo obavestili Brančila o neprijateljskoj koloni i našoj zasedi, on je, iznenađen paljbom, uputio patrolu da vidi šta se ovde događa. Međutim, patrola, umesto da ga izvesti o situaciji, priključi se nama i prihvati borbu, tako da je Brančilo morao sići s brda da bi video šta se događa kod nas. Ovo nas je moglo skupo stajati, pa je zbog toga, kasnije, na četnoj konferenciji patrola kritikovana što nije izvršila osnovni zadatak, iako je Brančilo, sjurivši se usred nemačke kolone, kundakom tukao oko sebe Nemce i žive ih hvatao.

Nemci pokušavaju da se izvuku putem kojim su došli. Prebacuju se od drveta do drveta. Ali, Bosnić upućuje jedan deo 3. čete da im spreči odstupanje. Bulajić,[3] sa jednim delom 2. čete, prikovao ih je za zemlju. Zrna 1, 2. i 3. čete ukrštaju se nad Nemcima, ali i nad nama. U tom trenutku Gojko komandova što je mogao glasnije:

Brančilo, Boško Sabljić, Kantar i Aćić prvi su se našli medu Nemcima, a za njima su se sručili i ostali borci. Rašljić Dmitar, sa malim bacačem, tukao je dugo vremena posred kolone, tako da od eksplozija nismo mogli prići Nemcima, koji su već bili toliko ošamućeni da su dizali ruke uvis.

Kratka borba prsa u prsa, i otpor prestade. I dok jedni izvlače preživele Nemce iz grmova, drugi prevrću poginule, pretresaju im rance, vade hranu i jedu. Poginuo je komandir voda 1. čete Rade Ćurgus. Ima ranjenih, među njima i Nina Medić.

Zarobljenike smo iskupili na jednoj ledini u podnožju Zečjeg brda. Bilo ih je više od 40.

[1] Branko Damjanović, poginuo kao komandir čete 1943. godine.

[2] Sretko Trikić, zamj. komandira 3. cete, 4. bataljona

[3] Mile Bulajić, zamj. komandira 2. čete, 4. bataljona.