TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

POGIBIJA PUŠKOMITRALJESCA 3. ČETE DUŠANA BALABANA Već u prvim danima ustanka Dušan se našao u partizanskim redovima. Posle oslobođenja Drvara jedno vreme se nalazio u jedinicama koje su držale položaje prema Bos. Petrovcu, a zatim se vratio svojoj kući u selo Bastase, gde je do kraja 1941. godine sa ostalom omladinom izvršavao razne zadatke za oslobodilački pokret. Početkom aprila 1942. kada se osetio jači uticaj partizanskih četa na neka sela u okolini Drvara, Dušan[1] je rešio da pođe u 3. (kameničku) četu, koja se nalazila u selu Kamenica i istovremeno dejstvovala prema Drvaru i Bos. Grahovu. Javio se komandi čete i tražio da ga prime, ali je bio odbijen, jer oružja nije bilo dovoljno ni za starije i one koji su vojsku služili, a koji su u ovim prilikama imali prednost. Nije se mogao rastati sa drugovima i četom. Teška srca vratio se svojoj kući na Glavičicu. Nije to bilo ni lako. On je još februara meseca učestvovao sa 3. četom u napadu na jednu italijansku kolonu koja je krenula drumom prema selu Bastasi. Iako bez oružja, Dušan je u toj borbi učestvovao i pomagao partizanima koliko je znao i mogao. Dejstva partizanskih četa u okolini Drvara, u kome se nalazio italijanski granizon, sve više su jačala, a Dušana je mučila misao kako doći do oružja, postati partizan i ravnopravno se boriti protiv neprijatelja sa ostalim drugovima. Ponovo se javio komandi Kameničke čete, ali je odgovor bio isti: "Nema oružja, zarobi pušku, pa ćemo te primiti u četu". Dok je Dušan molio komandu čete da ga primi, Italijani su iz Drvara krenuli i već izbili na Spasovinu (na putu za selo Kamenicu). Komandir čete, popularni Ćić jednostavno je rekao: "Eno oružja kod Italijana, idi pa ga donesi". Dušan je to i učinio. Pošao je sa drugim vodom koji je dočekao Italijane na položajima na Brini i kod železničke pruge. Razvila se žestoka borba, ali je neprijatelj uspeo da se sredi i održi na zauzetim položajima. U takvoj situaciji, komandir voda Vicuka Bodroža, sa grupom od pet boraca, među kojima je bio i Dušan bez oružja, prikriveno se spustio pored Gruborovih kuća i od Kelečevića kuća napao bočno Italijane koji su zalegli oko crkve i Rodića kuća na Spasovini. Tučeni preciznom vatrom s fronta i napadnuti sa boka, Italijani su počeli da se povlače odstupajući prema Drvaru, noseći svoje mrtve i ranjene. Grupa se vratila sa uspešno izvršenog zadatka, a Dušan, kad je doneo pušku, raportirao je komandiru čete: "Druže komandire, izvršio sam Vaše naređenje. Da li sada mogu da ostanem u četi?" Tako je četa dobila novog borca — Dušana Balabana, a on pušku za kojom je tako dugo čeznuo. Četa je ulazila u sve oštrije borbe, sada ne samo sa Italijanima već i sa četnicima, a Dušan se sve više isticao svojom hladnokrvnošću i neustrašivošću. Osećao je da mu je italijanska puška mala i nedovoljno ubitačna, pa je težio za nekim boljim i efikasnijim oružjem. Tražio je puškomitraljez, a znao јe da ga ne može dobiti, jer su njega nosili iskusniji borci. Dušan se posebno sprijateljio sa puškomitraljescima 2. voda i stalno je bio uz njih. Kada bi četa maršovala, on bi po čitav dan nosio puškomitraljez, a na odmoru bi ga rasklapao, čistio i ispitivao njegove "tajne". Kao u šali, znao je da kaže: — Moram da otmem za sebe drugo oružje, jer mi je ova puška mala! Bila mu je žarka želja da postane puškomitraljezac, ili bar da u nekoj borbi oproba svoju veštinu na puškomitraljezu. Ta mu se želja ispunila u borbi sa četnicima kod Bosanskog Grahova, kada mu je njegov puškomitraljezac pružio priliku da praktično oproba svoju veštinu. Posle te borbe njegovoj radosti nije bilo kraja i on se više nije odvajao od puškomitraljeza. Kad bi bio određen u patrolu, tražio je da nosi puškomitraljez i tako mu se sve više pružala prilika da ga nosi u borbi. Sa takvom željom dočekao je i avgust, kada je 3. četa ušla u sastav novoformirane 3. krajiške brigade. Brigada je išla iz borbe u borbu, a Dušan je sve češće dejstvovao sa puškomitraljezom. Ali, kako je on to često govorio, još uvek nije bio njegov "vlasnik". Iako se zarobljavalo sve više oružja, pa i puškomitraljeza, uvek je trebalo da se pošalje nekome ko nema. Tada bi Dušan govorio: — Moram ići po puškomitraljez i kada ga ja donesem, nikom ga neću dati! Došlo je vreme kada se brigada pripremala za napad na Bihać. Vršile su se intenzivne pripreme. Komesar čete drži čas i objašnjava, pored ostalog, kako se treba držati u naseljenim mestima, kakav odnos treba imati prema narodu, šta se može uzeti a šta ne itd. Dušan pita: — Ako ja otmem puškomitraljez, hoću li ga ja nositi, ili ćemo ga opet poslati nekom ko nema? U borbi za oslobođenje Bihaća, Dušan se posebno istakao. Pored ostalog, on je u toj borbi ubio ustaškog puškomitraljesca, uzeo njegov puškomitraljez i tako, najzad, ispunio svoju žarku želju. Iz Bihaća se vratio sa puškomitraljezom na ramenu i punim rancem municije i bombi. I svi borci u četi bili su zadovoljni, ne samo zbog jednog mitraljeza više već zbog poverenja u Dušana, njegovu hrabrost i veštinu rukovanja puškomitraljezom. Sa tim puškomitraljezom Dušan je prošao put sa 3. krajiškom brigadom od Bihaća, preko centralne Bosne, Hercegovine, istočne Bosne i dela Crne Gore, učestvujući u borbama na Raduši planini, Neretvi, Drini i u drugim značajnim borbama. Skoro čitava brigada je znala za visokog Dušana Balabana, puškomitraljesca 3. čete 1. bataljona, i njegovo hrabro držanje u svakom okršaju. Posebno se istakao u odsudnoj borbi sa Nemcima za spas ranjenika na planini Kobili iznad Prozora. U proleće 1943. godine 3. krajiška brigada se preko Drine prebacila u Sandžak i sredinom maja je izbila pred Bijelo Polje, pripremajući se, zajedno sa 1. proleterskom brigadom, za prodor u Srbiju. Ali, 15. maja 1943. godine neprijatelj je otpočeo sa velikom ofanzivom u Crnoj Gori i Sandžaku i jake nemačke snage napale su 1. bataljon, koji je branio položaje kod sela Cerovo, a njegova 3. četa držala je dominantno brdo Banderu. Razvila se žestoka borba, naročito kod 3. čete i brdo Bandera nekoliko puta je preotimano. Kada se četa morala povlačiti. Dušan je uvek bio među poslednjima, a kada se jurišala, on je prvi izlazio sa svojim puškomitralјezom. Ali, iz jednog juriša Dušan se nije vratio. Neprijateljski rafal ga je pokosio i on je zauvek ostao na brdu Banderi, zajedno sa svojim puškomitraljezom. Milorad TOMIĆ [1] Dušan Balaban rođen je 1920. godine u s. Bastrasi kod Drvara. Pre rata bio radnik u Drvaru. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument