TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Nalazili smo se sa bataljonom od 10. maja u malom selu Sige, severno od Mojkovca, na desnoj obali Tare, nad serpentinama što vode od ovog mesta ka Bijelom Polju i Brodarevu. Spremali smo se za svoj novi veliki marš na jugoistok, ka izvorištima Ibra, Prokletijama i Metohiji. Tih dana uhvatili smo vezu sa ilegalcima partijske organizacije iz Berana. Stiglo je i pismo na izbledelom žutom papiru. Očekivali su nas sa nestrpljenjem. Informisali su nas o situaciji na području Bjelašnice. Pisali su o novim zverstvima četnika, pod okriljem Italijana.

Jednog dana pojavio se u selu i pop Blažo Marković, verski referent 1. divizije. Okupio je narod, odslužio službu, krštavao i blagosiljao. Donosili su mu brojne ponude. On je sve to upućivao intendanturi, koreći svoje zemljake da nisu dovoljno pažljivi prema Krajišnicima, da su crnogorski borci znatno predusretljivije dočekivani u selima Krajine. Nije trebalo ovo dvaput da kaže. Sledećih dana narod nas je znatno darežljivije obasipao ponudama.

Prvih dana maja u Mojkovcu su se nalazili četnici Pavla Đurišića, sa nešto malo Italijana. Mogli smo ih lako najuriti, ali nismo imali naređenje za to, a Mojkovac je ležao u rupi, na komunikacijama, te ni sami nismo imali interesa da se uvaljujemo u njega.

Oko 10. maja 1943. godine dobili smo naredenje da uputimo četu preko Tare, na severne obronke Sinjajevine, da uhvati vezu sa komandom mesta Mojkovac, četom ilegalaca i levim kilom 7. krajiške brigade, koja se počela spuštati ka Kolašinu. Tri dana kasnije stiglo je naređenje iz štaba brigade za dejstvo. Najavljen je početak naše ofanzive. Trebalo je ovladati linijom Bijelo Polje—Mojkovac—Kolašin. Naš 4. batalon bio je na desnom krilu. Desno od nas bila je 7. krajiška brigada, ne levom krilu 2. proleterska divizija. Dobili smo zadatak da oslobodimo Mojkovac od četnika, da pređemo sa celim bataljonom na levu obalu Tare u Kolašinska polja i da sadejstvujemo 2. diviziji u napadu na Kolašin.

Brzo smo izvršili zadatak. Napušteni od Italijana, četnici su se razbežali. Nisu ni pokušavali da pruže otpor. Tako je jedna od otpornih tačaka u proboju predviđene linije neprijateljske odbrane radi izbijanja na padine Bjelasice — pala bez ikakve borbe. Prešli smo preko Tare kamenim mostom koji povezuje Mojkovac i Kolašinska polja. Bio je vedar majski dan, sav u suncu. Drveće i poljsko cveće bili su u punom cvatu, bogatog mirisa koji guši dah, jer ovde proleće, pritisnuto snegovima Sinjajevine, kasno i naglo buja.

Po podne 15. maja razmestili smo se u lepim, belo okrečenim kućama Kolašinskih polja, što su naređane jedna do druge, uz strme planinske obronke, koji se skoro vertikalno završavaju u zelenim trakama ravnih površina livada i pašnjaka, nastalih taloženjem Tare na velikoj okuci. Štab smo smestili kuću učitelja Anđelića, koji je iz nekih razloga bio streljan a početku ustanka, 1941. godine. Kuća na sprat, sa drvenim balkonom, utonulim u zelenilo drveća i rascvetane jorgovane, podsećala je na divno planinsko letovalište. Niko nije ni pretpostavljao da će tu biti predah samo za jednu noć.

Predveče se iznenada u štabu pojavio, sa našom izvidnicom, neko od meštana, čini mi se jedna žena. Reče da se vraća Kolašina te da je videla pred porušenim mostom, ispred Gradca, grdnu neprijateljsku motorizaciju. Ima tenkova i topova sa mnogo vojske. Nemci užurbano opravljaju most i spremaju se k nama. Iznenadilo nas je prisustvo Nemaca, jer smo bili obavešteni da su u Kolašinu samo Italijani. Odmah smo pozvali komande čete i isturili patrole na pogodne osmatračnice. Ako pre mraka krene motorizacija, bili bi odsečeni Poljima, uz strme planinske kose teške za povlačenje, a desni bok brigade bio bi ugrožen i neosiguran. Posle konsultacije sa meštanima o udaljenosti mosta i težini opravki, u smiraj dana ipak rešismo da prenoćimo u Poljima. Takvu mirnodopsku atmosferu nismo hteli da propustimo, a da je iskoristimo za odmor. Pojačali smo zasede i isturene prethodnice. Poslali smo izveštaj štabu brigade. Predvideli smo, ipak, ustajanje i ponovno prebacivanje preko Tare, u zoru za 4 časa.

U sam osvit 16. maja izvukli smo ponovo glavninu bataljona iznad serpentina, ispod Siga. Ostavili smo samo puškomitraljeze i "šarce" u šumama oko Mojkovca, potpuno maskirane zelenilom.[1] Cestu smo prekopali na serpentinama u šumi. Hteli smo po svaku cenu da iznenadimo neprijatelja i da ga dobro tučemo. Otuda je naređeno borcima da niko ne sme kretanjem otkriti naše prisustvo ni otvarati vatru pre datog znaka.

Negde oko 10 časova 16. maja pojavile su se nemačke prethodnice. Izbile su drumom niz levu obalu Tare, ka mostu, iza poslednje okuke, sa puškama ili mašinkama na gotovs, pod šlemovima, oprezno ispitujući ispred sebe i osmatrajući dogledima Mojkovac i kose severno od njega. Naši borci naviknuti u bici na Neretvi da se maskiraju od aviona i osmatrača artiljerijskih, bili su potpuno "pretvoreni" u zelenilo. Čak su i u kapama na cevima mitraljeza bile zadevene grančice. Klopka je uspela. Patrola prethodnice se uputila preko mosta u Mojkovac, a motociklista koji je nju pratio, brzo se izgubio nazad iza okuke.

Ubrzo je naišla cela kolona Nemaca. Odmah po prelasku mosta razvila se na razne strane. Jedni su se uputili levo ispod visoke obale i dalje niz Taru ka Uloševini, da bi izbili pravo pod položaje našeg desnog krila. Drugi su prošli u rastojanju kroz glavnu ulicu Mojkovca, koja deli kuće pravcem sever-jug. Izbili su na livade i njive severno od naselja. Dugo su dogledima ispitivali ivice šume, tako da smo već bili sigurni da će nas otkriti. Zatim su se sasvim bezbrižno raskomotili po proplancima, reda radi kopajući plitke zaštitne rovove. Motociklisti su nastavili svoje šetnje napred-nazad.

Uskoro se iza okuke na mostu pojaviše nove kolone, u troredima, sa puškama preko ramena, zasukanih rukava, pevajući vojničke pesme. Za njima su ubrzo nastupile desetine mazgi sa tovarima, a zatim više motociklista, pa nekoliko kamiona pokrivenih ceradama.

Dalje se nije smelo čekati. Dat je znak za otvaranje vatre. Automatska oružja 1. čete, koja su bila usmerena u pravcu glavne ulice, zagrmela su u jedan mah. Tukla su ulicu po dužini. Ostale čete su otvorile vatru na predstraže i u delove oko mosta. Nastupio je strahovit krkljanac. Iznenađeni silinom i preciznošću vatre, blizinom i skrivenošću, Nemci su bezglavo bežali u pravcu mosta iz svih pravaca. Nisu se nimalo sklanjali, jer nisu ni imali vremena da traže skrivene puteve. Svuda su ih stizali naši rafali .Prevrtali su se kao snoplje, duž glavne ulice, po okolnim livadama i njivama. Mazge pogođene mecima izvaljivale su se zajedno sa tovarom, smrtno šišteći u opštem haosu. Šoferi su pokušavali da okrenu vozila u pravcu mosta, no zbunjeni rafalima ostavljali su ih i u sumanutom bežanju i spasavali samo sebe. Samo jedinice zatečene s leve strane Tare i mosta prihvatili su se borbe i počele štititi odstupnicu svojih razbijenih jedinica. Jedan rafal nemačkog "šarca" zahvatio je mitraljesko odeljenje naše 1. čete i ubio nišandžiju na "šarcu" i njegovog pomoćnika. Tri druga su ranjena.[2]

Naši borci su likovali od zadovoljstva. Bila je to za njih do sada najlepše izvojevana pobeda nad Nemcima. Sa posebnim zadovoljstvom gledali smo kako masa Nemaca bezglavo beži, ostavljajući sve za sobom, poput Italijana na Drini, iza Kapka i Golog brda. Jedva smo ih zadržali da ne jurnu preko brisanog prostora ka Mojkovcu, jer i sa naše strane nije bilo nikakvog zaklona poslednjih dvesta metara oko naselja. Borba je trajala oko 2 sata.

Taman smo dali naređenja delovima 1. čete da zaobiđu kroz šumu sa istočne strane i da krenu na juriš ka naselju, pojavi se kurir 2. bataljona, sa našeg levog krila, gde se takođe već duže vremena čula borba. Štab bataljona nas je obaveštavao da su jake motorizovane snage potisle sa druma delove 1. proleterske i naše brigade i da kreću nama iza leđa. Morali smo hitno izvlačiti jedinice iznad serpentina. Bili smo ozlojeđeni, žalosni i radosni u isti mah. Teško je opisati to raspoloženje. Radovala nas je pobeda — neslućeni poraz neprijatelja, čiji su vojnici ležali mrtvi ili su se vukli ranjeni na sve strane. Ali nas je žalostilo i srdilo to što nam je ogroman plen u oružju i oprema ostajao nadohvat ruke. Nismo mogli doseći do njega, iako nam je pripadao po svim pravilima ratne pobede. A i bio nam je neophodan. Bilo nam je krivo što jedinice na levom krilu nisu mogle izdržati još koji čas.

Ovoga puta smo morali da se pomirimo sa situacijom. Izvukli smo se u šume i stene iznad Siga. Nemci su ubrzo postavili topove iza poslednje okuke druma pred mostom i počeli besomučno da prebiraju šumu severno od Mojkovca. Prvo po našim prvobitnim položajima, a zatim sve bliže streljačkom stroju. Nisu štedeli granate, ali nisu ni pogađali. Borci su u međuvremenu našli sigurna, dobro maskirana skloništa. Iznad njihovih rovova, daleko od dometa mitraljeza, mi iz štaba bataljona, sa zamenikom komandanta Vladom Bajićem, koji je u međuvremenu stigao do nas, pronašli smo dva sigurna skloništa u stenama, međusobno udaljena 100—200 metara. Povremeno smo pretrčavali iz jednog u drugo, "navlačeći" na sebe dejstvo neprijateljske artiljerije. Na svaku našu pojavu haubice su otvarale brzu paljbu, misleći da se radi o prebacivanju naših jedinica.

Sve do večeri neprijatelj nije prelazio Taru niti je ušao u Mojkovac. Ni motorizovane jedinice od Brodareva i Bijelog Polja nisu se usuđivale da prođu cestom ispod nas.

Sutradan, odmah po ponoći, zauzeli smo opet položaje na serpentinama, iznad Krstača, Uloševine i Razvršja. Na Razvršju 2. četa je iznenada napala neprijatelja, isterala ga iz rovova i zaplenila oko 700 metaka. Nešto kasnije, u toku dana, kad je neprijatelj pokušao da prodre cestom iz Mojkovca sa većim snagama, iznenadili smo ga iz zasede na Krstacu. Ubili smo 5 Nemaca i 3 četnika obučena u italijanske uniforme. Verovatno su bili iskorišćeni kao vodiči. Neprijatelj se opet dao u bekstvo. Nije imao vremena ni da pokupi žrtve. Izvukli su samo ranjene. Tri dana sve do našeg odlaska, neprijatelj nije mogao da ostvari svoj taktički zadatak. Njegove motorizovane kolone nisu uspele da prođu cestom između Mojkovca i Bijelog Polja.

[1] Prema 15-dnevnom izveštaju štaba 4. bataljona od 14. maja, bataljon je bio naoružan sa 17 puškomitraljeza i 2 "šarca".

[2] U dnevnom izveštaju nemačkog štaba za vezu pri komandi 2. italijanske armije zapisano je: "Gubici komunista na odseku 1. brdske divizije 386 mrtvih, zaplenjeno 100 pušaka i municije. Sopstveni gubici: 27 mrtva, 71 ranjen, 2 nestala." Primedba autora: verovatno ubrojani streljani rodoljubi u Kolašinu i zaplenjene puške od razbijenih četnika. Inače, mi smo imali samo 2 mrtva i 3 ranjena.