TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Borcima i rukovodiocima 3. krajiške brigade činilo se, i po završetku, da bitka na Neretvi na neki način još uvek traje. U njihovim je ušima još i sada odzvanjala snažna huka eksplozija topovskih i minobacačkih zrna iz minule ofanzive. Zaglušavala ih je grmljavina desetina tona avionskih bombi, što su ih Nemci sipali po njihovim položajima. Čuli su prodorni pisak sirena brojnih "štuka", što su se okomljavale na svaki korak zemlje na kome su uočile živog čoveka, drveni kućerak ...

Danonoćne dvomesečne borbe sasvim su iscrple borce. Mnogi od njih ličili su na prave žive kosture, koje je, da se ne raspadnu, održavala istančala ljudska koža. I čovek se mora čuditi: otkud tim ljudima, sad opet, snage za duge i naporne marševe, za smeh i šalu, za pesmu?! Borci su prepričavali i najsitniju pojedinost iz minule ofanzive. S nova su oživljavani brojni juriši i protivjuriši. Govorilo se o nezapamćenoj žilavosti odbrane na zatvaranju pravca Bugojno — Gornji Vakuf, Prozor — Jablanica. Preko živih Krajišnika neprijatelj nije mogao i nije prodro u prozorsku dolinu, u kojoj se nalazila centralna bolnica sa ranjenicima. Pa, onda, o borbama na planinskim masivima Kobile, Raduše i Makljena, koje su iziskivale krajnje napore, jer samo tako je mogao uspeti poznati protivudar Glavne operativne grupe Vrhovnog štaba, pravcem Gornji Vakuf — Bugojno. Zatim, ponovno, u zaštitnici bolnice, na niz uzastopnih položaja, sve od Gornjeg Vakufa do Jablanice na Neretvi, na samoj ovoj reci, na Idbaru; i na kraju, prelazak Drine i borbe na Ifsaru.[2]

Borcima je sada trebalo odmora i dobre hrane da se oporave i spreme za nove juriše. Tome su se oni, bar koliko-toliko i nadali. Ali, nemačka komanda im je to uskratila. Ona je pripremila i, polovinom maja, iznenada otpočela sa novom ofanzivom protiv naše vojske, u stvari, protiv njene Glavne operativne grupe i Vrhovnog štaba, koji se nalazio sa njom.

Početak ofanzive, poznate kao bitka na Sutjesci, zatekao je 3. krajišku brigadu u Sandžaku, u međurečju Lima i Tare. Tačnije, ona se nalazila na položajima: s. Siga (6 km severozapadno od s. Mojkovac), r. Lepešnica, r. Ravna (do utoka u Lim), s. Kruševo, s. Cerovo. Na ovu prostoriju brigada je, po naređenju štaba 1. proleterske divizije, stigla u toku 8, 9. i 10. maja 1943. sa položaja kod Pljevalja, preciznije sa linije: s. Metaljka, s. Boljanići, s. Podpeć.

Neposredni zadatak brigade, po izbijanju na pomenutu prostoriju, bio je da likvidira neprijateljske posade i zauzme most na Limu kod Ribarevine, čime se prekida komunikacijska veza između okupatorskih garnizona u Beranama (sada Ivangrad) i Bijelom Polju. Svojim desnim krilom brigada je trebalo da vrši izviđanje i obezbeđenja u pravcu Mojkovca. Zadatak izbijanja na liniju Mojkovac — Bijelo Polje, a posebno onaj o zauzimanju mosta ne Limu i Ribarevini, sami su nam od sebe nagoveštavali kasnije zadatke: najverovatnije dejstvo ka jugoistoku, preko Kolašina i Berana prema Andrijevici, pa smo u skladu sa tim rasporedili bataljone i odredili im zadatke:

4. bataljon na položajima: s. Siga — isključno s. Lepenac, istura deo snaga na kosu Uloševina (3 km severozapadno od Mojkovca), čiji je zadatak izviđanje i čišćenje četničkih grupa na pravcu ka Mojkovcu.

2. bataljon: s. Lepenac — s. Zari, istura deo svojih snaga na visove Razvršje (2 km severoistočno od Mojkovca), sa zadatkom razbijanja i čišćenja četničkih grupa na severozapadnim padinama planine Bjelasice.

3. bataljon: isključeno s. Zari — s. Bojište — s. Vlaško Polje. Njegov je zadatak bio da vrši izviđanje i pripreme za napad radi zauzimanja već pomenutog mosta kod Ribarevine na Limu.

1. bataljon: na odseku s. Jabučna, upućuje radi osmatranja i prikupljanja podataka o neprijatelju, jače delove na liniju s. Kruševo — s. Cerovo. Jedna njegova četa trebalo je da bude pripremljena za sadejstvo 3. bataljonu u zauzimanje mosta.

Razume se da su svi bataljoni morali da održavaju što tešnju međusobnu vezu, posebno 4. bataljon sa desnim susedom 7. krajiškom brigadom, a 1. bataljon levo sa 1. proleterskom brigadom. Ovo tim više što je front bio prilično razvučen.

Štab brigade sa prištapskim delovima bio je razmešten u rejonu Slijepac Mosta.

Štab 3. krajiške brigade odmah je po dolasku na nove položaje razmišljao o dobrim i lošim stranama novonastale situacije, o pogodnostima koje mu ona pruža i za odbrambena i napadna dejstva i na osnovu takve procene preduzimao potrebne mere za otklanjanje manjkavosti koje bi se mogle negativno odraziti na izvršenje zadatka.

Evo, u čemu smo se u štabu brigade, kroz diskusiju, vrlo brzo i u potpunosti složili: pođemo li u napadna dejstva, pružaju nam se dva vrlo pogodna, na dubinu sve do gradića Andrijevice, koncentrična pravca. Prvi: Mojkovac — Kolašin — Mateševo — Andrijevica. Drugi: Slijepac Most — most na Limu u Ribarevini — Berane — Andrijevica. Ovde se oni spajaju i pred napadačem se pojavljuje kao neobično važan operativno strategijski pravac, čiji jedan kraj izvodi preko Peći u Metohiju i Kosovo Polje, a drugi preko Plava u Albaniju. Premda o tome nismo ništa zvanično znali, mi smo, prirodno, očekivali upravo ovakva napadna dejstva. Pokret i dejstvo navedenim pravcima i prema pomenutim prostorijama izgledali su nam sasvim nužni i opravdani ne samo zbog toga što bi to imalo za nas neocenjiv vojno-politički značaj, već i zbog toga što na sadašnjoj ekonomski sasvim pasivnoj i besputnoj prostoriji ovako velika grupacija sa bolnicom od skoro 4.000 ranjenih i bolesnih ljudi nije mogla duže opstati, a da se kao sasvim akutno ne pojavi pitanje ishrane i snabdevanja u celini. Ovakvi zaključci izgledali su nam tim prirodniji što mi u štabu brigade nismo ništa znali o novoj neprijateljskoj ofanzivi većih razmera, a niti smo pretpostavljali da će ona uskoro uslediti.

No, i pored toga mi smo ozbiljno razmatrali i pogodnosti koje nam dodeljeni položaji pružaju u slučaju da budemo prinuđeni na odbrambena dejstva, što se pokazalo kao umesno i korisno već prvog dana bitke na Sutjesci. Prednji kraj oslonjen na relativno duboke i uske kanjone planinskih rečica Lepešnice i Ravne reke, a borbeni poredak na ispresecanom brdsko-planinskom zemljištu, koje se pruža duboko na sever sve do pomenutih reka, pružali su jedinicama brigade povoljne uslove za uspešnu odbranu, protiv brojno i tehnički znatno jačeg neprijatelja. Nismo se, dakle, mogli potužiti na uslove zemljišta koga smo ovde zaposeli radi uspešnog zatvaranja eventualnog neprijateljskog prodora pravcem: Mojkovac — Kosanica — Pljevlje i Kolašin — Šahovići — Pljevlje. Ovaj nam je elemenat uz, naravno, našu dobru organizovanu i upornu odbranu, išao znatno na ruku, tako da neprijatelj, kao što će se kasnije videti, nije imao osetnijeg uspeha na ovim pravcima, što je uočljivo iz činjenice da njegove napadne kolone nisu uspele da se spoje s Pljevaljskim garnizonom, sve dok naše jedinice, zbog promenjenih uslova i zadataka na ostalim pravcima, nisu same, bez rešenje u borbi, napustile ove položaje.

Neposredno pred sam početak ofanzive sastav i naoružanje 3. krajiške brigade izgledali su ovako:

Štab brigade: komandant Nikola Karanović, politički komesar Simo Tadić, zamenik komandanta Vlado Bajić, zamenik političkog komesara Đuro Lončarević, intendant brigade Đuro Bajić.

Četiri bataljona, svaki sastava: tri streljačke čete, prateći i radni vod i sanitet.

— 1. bataljon: komandant Milan Atlagić, politički komesar Josip Gizdić, zamenik komandanta Mihajlo Kerkez, zamenik političkog komesara Mile Brkljač, intendant bataljona Blažo Rodić Brko.

— 2. hataljon: komandant Nikola Pećanac, politički komesar Milan Čup, zamenik komandanta Nikola Vojvodić, zamenik političkog komesara Vojimir Kuzmanović, intendant bataljona Nikica Pilipović.

— 3. bataljon: komandant Savo Trikić, politički komesar Danilo Simonović, zameniik komandanta Đoko Čubrilo, zamenik političkog komesara Samardžija Milovan, intendant bataljona Savo Stupar Savče.

— 4. bataljon: komandant Milan Bosnić, politički komesar Nikola Jančić, zamenik komandanta Jovo Puzić, zamenik političkog komesara Ljubiša Ćurgus, intendant bataljona Mirko Kecman-Cojić.

Brigada je imala zaštitni vod, brigadni sanitet, brigadnu bolnicu, intendanturu i odeljenje kurira. U početku ofanzive brojala je 1.207 boraca i starešina, od čega 126 žena na dužnostima od borca do bolničarke. Od naoružanja smo imali: 744 puške, 66 puškomitraljeza, 8 teških mitraljeza, 4 minobacača (kalibra 81 mm) i 78.912 puščanih i mitraljeskih metaka.

15. maj 1943. godine. Prva rumen neba na istoku oglašavala je praskozorje. Siluete ljudi mogle su se videti tek na sasvim malim razdaljinama. Na položaje levog krila brigade sručiše se jake snage 1. nemačke brdske divizije. Žestokom napadu pravcem: Kolašin, Slepač Most — Sahovići bio je izložen 3. bataljon, a istovremeno iz doline Lima (južnije od Bijelog Polja), pravcem s. Cerovo — s. Šahovići i 1. bataljon. Oba ova bataljona, verovatno zbog poboljšanja položaja upravo su završavala izvesno rotiranje svojih snaga prema zapadu, tako da ih je neprijateljski napad zatekao bez organizovanije odbrane i sređenog sistema vatre. Ipak su se brzo snašli.

Nemci su napadali u više kolona, koje su bile pomognute gustom artiljerijskom i minobacačkom vatrom, a uskoro i avijacijom. Dan je bio vedar i pogodan za dejstvo aviona. Uporno, ne obazirući se na gubitke, nastojali su da se ukline u pojedine delove naših položaja i tako pocepaju bataljone.

Borba je nesmanjenom žestinom besnila celi dan 15. maja. Na položajima 3. i 1. bataljona gotovo neprekidno su se smenjivali naši sa nemačkim jurišima i protivjurišima. Pojedini važni zemljišni objekti često su menjali gospodara. Čas su bili u našim, čas u nepirjateljskim rukama. Neprijateljska artiljerija, minobacači i avioni naročito su snažno dejstvovali po položajima 3. i desnog krila 1. bataljona, tako da borci nisu mogli skoro oka otvoriti. Linija njihovog fronta bila je prosto pritisnuta eksplozijama granata i bombi. Uz ovo, bio je i jak pritisak neprijateljske pešadije, naročito na levo krilo i centar 3. bataljona, pa se ovaj njegov deo, oko 11 časova, morao povući nekoliko kilometara unazad i zaposesti liniju: Pale i Rame, sa koje je do mraka uspešno odolevao svim protivničkim napadima. Povlačenjem levog krila 3. bataljona ostao je nekontrolisan kanjon rečice Ljubovije na pravcu Slipač Most — Šahovići. Time je, u stvari, nastao prazan i nebranjen međuprostor u borbenom poretku levog krila brigade.

1. i 3. bataljon bili su praktično razdvojeni. Nemci su ovu slabost naše odbrane umeli iskoristiti, pa su pomenutim kanjonom uputili jednu veću kolonu, koja se uklinila u naše položaje. Do mraka je ova neprijateljska jedinica izbila na liniju Bučje — Rudine — s. Zaljevo, to je primoralo 1. bataljon da se u svom dejstvu više oslanja na delove 1. proleterske brigade (koja se nalazila levo od njega), nego desno, na snage svoje brigade.

Od prvog dana bitke na Sutjesci 1. bataljon je vodio izuzetno teške borbe, naročito u rejonu Kulina (k. 1197) i na kosama zapadno i severno od sela Cerova. On je tokom celog dana odbijao snažne napade neprijatelja, koji je težio da se pošto poto probije ka Šahovićima. Junački je odolevao 1. bataljon, braneći gotovo neviđenom upornošću ovaj značajan rejon i dominirajući položaj na putu između Bijelog Polja i Šahovića. Takva je bila njegova 3. četa (zvana Kamenička). Njen komandir Stevo Miljuš, u celoj brigadi poznati junak, nije znao za uzmake i poraze. Čuda je pravio sa svojom četom, koja je redovno dobijala najteži zadatak u okviru bataljona. Tako je ona i ovde branila jedan oveći, nešto unapred istureni vis. Nemci su na njega naročito žestoko kidisali. On je sav gorio i dimio u eksplozijama. Vis je toga dana 5—6 puta prelazio iz ruku u ruke. Prvi put je četa sa njega bila zbačena, a na Visu je, teško ranjen, ostao njen jedan puškomitraljezac. Komandir je pogledao svoje borce. Razumeli su ga. Zar oni da neprijatelju ostave jednog od svojih najboljih puškomitraljezaca? Kao uragan sručila se četa na vis — Nemci nisu izdržali. Bezglavo su bežali, ostavljajući mrtve i ranjene. Uskoro je njihova artiljerija počela ponovo da preorava položaje Miljuševe čete. Opet nemački juriš, pa Miljušev protivjuriš. I tako celi dan. U predvečerje Nemci su odustali od pokušaja da još jednom jurnu na Kameničku četu. Ona je ostala pobednik. Znam da je komandant bataljona čak naređivao Miljušu da ostavi vis i da se povuče na pogodne položaje nešto pozadi. Zabadava. Komandir je, ponavljajući juriše i protivjuriše, do mraka održao ove položaje.

Ostala dva desnokrilna bataljona vodili su ovog dana manje lokalne borbe i nisu vršila nikakva pomeranja na položajima.

Naveče smo napravili bilans. Nemci su pred frontom brigade imali oko 80 mrtvih, dok je broj ranjenih bio znatno veći. Naši gubici: 7 mrtvih i 10 teže ranjenih.

Naredna dva dana (16. i 17. maja) 1. bataljon se, preko Vratišta, Sljemena i Burenjska Dola, prebacio sa krajnjeg levog na desno krilo brigade, na odsek s. Prošćenje. Morali smo izdati takvo naređenje kako bi uspešno zatvorili pravac Mojkovac — Vaškovo, jer smo primetili pokrete jakih neprijateljskih snaga od Kolašina ka Mojkovcu. Ovo je bilo nužno i zbog toga što se naš desni sused, 7. brigada, pomerio od Mojkovca na Taru, u visini s. Bistrica i s. Gojkovići. (Bataljon je na ovim novim položajima ostao i 18. maja, odbijajući manje neprijateljske napade.)

Noću 15/16. maja, pod zaštitom mraka, 3. bataljon se povukao 6—8 km na sever i zauzeo položaje na odseku Cer i Burenj-planina, sa kojih je oko 16 časova (16. maja) u bliskoj borbi potpuno razbio jedan jači nemački napad. Nemci su, u stvari, mislili da će pod zaštitom guste planinske magle, neprimećeni, lako izaći na kraj sa našim borcima. Dogodilo se, međutim, obratno. Oni su, samouvereni i naduveni, sami bili iznenađeni kada su gotovo naleteli na cevi boraca 3. bataljona. Već prvi plotuni su u redovima napadača stvorili pravu pometnju. Brzo su se pokolebali i dali u beg, pri čemu im je magla sada bila bolji saveznik, jer su tako mnogi izbegli sigurnu smrt.

1. proleterska brigada je na centru i svom levom krilu bila, do tada, potisnuta od neprijatelja i zbog potrebe izravnavanja linije fronta povukla je unazad (16/17. maja) svoje desno krilo. To je onda, automatski, morao učiniti i naš 3. bataljon, koji je potom zaposeo liniju: Rasovi Vrh (k 1672) i Rudo Polje (k 1460), zatvarajući pravac s. Maoče — Pljevlja. Nemcima kao da nije bila dovoljna jučerašnja pouka u sukobu sa snagama istog ovog bataljona, pa su nekako u isto vreme i uz slične meteorološke uslove opet izvršili snažan napad. Za njih se ponovila jučerašnja slika, samo još nešto crnja, jer se sada ceo 3. bataljon digao na noge u protivjuriš, i odbacio napadača na polazne položaje. O žestini borbe najbolje govori činjenica da su Nemci na poprištu ove borbe ostavili 40 mrtvih i ranjenih.

Pred položajima 2. bataljona bilo je relativno mirno, jer u prva tri dana ofanzive nije sa neprijateljem imao većih kršaja, sem što je sasvim uspešno odbio njegove slabije napade iznad Mojkovca. I komandi ovog bataljona i borcima bilo je zbog toga krivo. Oni su naprosto tražili priliku da se negde pošteno potuku, što im se pružila prilika noću 17/18. maja. Štab bataljona je preko nekih kurira saznao da je u selo Gilinoge, noću, stigao jedan nemački štab puka sa nekoliko stotina vojnika i dosta jahaćih i komorskih konja. Što je najvažnije, izveštaji su govorili da se Nemci osećaju sasvim sigurni kao da su u dubokoj pozadini, pa su se potpuno "raskvartiali", nadajući se ugodnom odmoru.

Komandant bataljona Nikola Pećanac nije se ni trenutka dvoumio. Okupio je 2. i 3. četu, objasnio borcima zadatak i sam se uključio u njihovu kolonu, koja se gotovo nečujno izgubila u dosta hladnoj majskoj noći. Dugo su u bataljonu očekivali da se 2. i 3. četa oglase. Pojedinci su već gubili nadu u uspeh. Onda se, odjednom, nekoliko kilometara ispred bataljonskih položaja, u pravcu sela Gilinoge, otvorio pravi pakao. Ništa se nije čulo osim grmljavine ručnih bombi i mitraljeskih rafala. Svi su sada znali: Nemci se neće dobro provesti!

I zbilja, čete su ih gotovo potpuno iznenadile, tako da oni, premda brojno jači, nisu imali nikakve mogućnosti na neki organizovani otpor. Umesto toga, svaki je od njih spas tražio u bezglavom begu. Bilo je onih koje je ta sreća i poslužila, ali još više takvih koji u tome nisu uspeli. Ostali su "u večnom snu" na škrtoj sandžačkoj zemlji.

4. bataljon nije se mogao potužiti na prva tri dana ofanzive. Njegovi jači istaknuti delovi vešto su se maskirali na domaku samog Mojkovca i tu 16. maja oko 10 časova razbili naterali u beg jednu veću neprijateljsku kolonu. Naši su borci pustili neprijatelja na jurišno odstojanje, pa ga najpre ratkom i snažnom vatrom iz mesta, a zatim jurišom potpuno obezglavili. Bila je to prava nemačka bežanija, gde nisu imali vremena da misle na mrtve i ranjene. Na poprištu te kratkorajne borbe naši su izbrojali oko 30 mrtvih i ranjenih neprijateljskih vojnika, a zaplenjeno je 10 mazgi i više konja, sa bogatim tovarima.

Ponovljeni napadi neprijatelja primorali su bataljon da se kasnije, u toku dana, povuče unazad na liniju: s. Siga — istočni deo s. Prošćenje. Koristeći noć, bataljon je 17. maja u 3 časa izvršio iznenadan i snažan ispad na neprijateljske, već dosta solidno organizovane i utvrđene položaje, iznad Mojkovca, Krstaca, Uloševine i Razvršja. Do zore, kada se bataljon povukao na svoje polazne položaje, neprijatelj je bio prilično razbijen, pretrpevši osetne gubitke, zbog čega je njegov planirani napad na taj dan izostao, pa se on zadovoljio sa nekoliko pokušaja da ovlada mostovima na Tari, ali i to bez uspeha. Među mrtvima što ih je neprijatelj ostavio, pri noćnom napadu 4. bataljona kod Krstaca, nalazila su se i tri četnika u uniformama svojih italijanskih gospodara.

Već kroz prva tri dana svoje ofanzive, neprijatelj je verovatno osetio da su položaji što ih je branila i pravci koje je zatvarala 3. krajiška brigada prilično tvrd orah, pa je četvrtog dana (18. maja) na čitavom odbrambenom odseku brigade bilo relativno mirno, a dejstva se svodila na manje čarke i sitne akcije. Verovatno da su neprijatelja donekle "urazumili" i gubici od 198 mrtvih i ranjenih, koliko je, za ovo vreme, u borbama sa brigadom registrovano, dok su stvarni gubici verovatno bili znatno veći. Brigada je u to vreme imala 14 mrtvih i 41 ranjenog borca.

18. maja bilo nam je već sasvim jasno da je otpočela nova neprijateljska ofanziva. Zbog toga su već naveče toga dana preduzete mere izravnavanja linije fronta dela Glavne operativne grupe na ovome sektoru. Iste mere smo poduzeli i mi radi pregrupisavanja snaga i izravnavanja položaja i kod naše 3. krajiške brigade. Cilj svih tih mera bio je da se front u celini bolje poveže, jedinice čvršće oslone jedna na drugu i zaposednu bolji, pogodniji i, u topografsko-taktičkom pogledu, prikladniji položaji, kako bi se naredni neprijateljski napadi dočekali u povoljnijoj situaciji. Te noći brigada se našla na novim položajima: 1. bataljon: s. Vaškovo — r. Tara; 4. bataljon: Sladojeva Bara — isključno s. Vaškovo; 2. bataljon: Kaluđerska Luka — Pupoglav; i 3. bataljon: Reljin Kamen — Prisoje — Stožer.

Na ranijim položajima ostavili smo jake zaštitnice sa zadatkom obezbeđenja i kontakta sa neprijateljem, a u cilju rastrojavanja njegovih snaga u eventualnom daljem napadu, prikupljanja podataka o neprijatelju i usporavanja njegovih pokreta. Desnim svojim krilom brigada je naslonjena na 7. krajišku, a levim na 3. sandžačku brigadu, koja je preuzela položaje 1. proleterske brigade, jer je ova hitno upućena u rejon Čelebića, zbog za nas pogoršane situacije na fočanskom mostobranu.

Četvrtog dana ofanzive nemačka Vrhovna komanda za Jugoistok već je bila ubeđena da je obruč oko naše Glavne operativne grupe i Vrhovnog štaba NOV i POJ uglavnom uspostavljen. Dalji plan neprijatelja nam je već tada bio donekle jasan. Još je samo bilo ostalo da se obruč poveže bolje na jugu i... onda je na redu njegovo stezanje, sužavanje, cepanje jedinica i uništavanje po delovima elite NOV, na besputnim i gladnim vrletima Sandžaka i Crne Gore. Zamisao nije bila loša. Nemci su, ipak, izgleda, u svojim kalkulacijama (kao da nisu još imali dovoljno iskustva sa nama) zaboravili jednu stvar: da su pred njima Titovi borci, ljudi kojima je bezgranična ljubav prema svojoj zemlji, svojoj slobodi i isto takva mržnja prema okupatorima i njihovim pomagačima, davala snage da su mogli da čine podvige koji su daleko premašivali uobičajene ljudske mogućnosti!

Brigada se na novim položajima, na liniji: Vaškovo — Lupoglav — Stožer dobro sredila i pripremila da dočeka nove napade neprijatelja. Borci su željno očekivali mogućnost da se ponovo ogledaju sa snagama 1. nemačke brdske divizije. Ali, to je ostala samo želja, jer je situacija na fočanskom mostobranu tražila da brigada što hitnije krene u tom pravcu.

Pokret smo počeli noću 21/22. maja. Marševski cilj bio je rejon Čelebića. Bio je to zamoran i težak put od preko 80 km. Maršruta je vodila preko besputnog planinskog i ispresecanog zemljišta. Noge su bile teške, znoj se cedio niz iscrpljena i izgladnela lica boraca. Šta bi svaki od njih dao za malo dobre hrane i poštenog odmora! Zaboraviti na ove neprekidne borbe i napore, gde nikad nisi siguran da ćeš dočekati sutrašnji dan. No, svi smo mi znali da je cena slobode visoka. I zbog toga smo smogli ponovo snage i volje i žurili da se što pre priključimo našoj Drinskoj operativnoj grupi i tako olakšamo teret jedinicama koje su se tamo nalazile i vodile teške odbrambene borbe. Nakon dva noćna i jednog dnevnog marša brigada je, maršujući pravcem: s. Glibaći (4 km severno od Lever-Tare) — Konjsko Polje, noću 24. maja izbila u rejon Čelebić, Suho polje i stavljena pod komandu Drinske operativne grupe, a zatim gotovo odmah pošla u napad na fočanski mostobran.

Pravi značaj deblokade Foče, radi tobožnjeg spasavanja opkoljenih talijanskih vojnika u njoj, ulazak Nemaca u ovu varošicu još 4. maja i obrazovanje, narednih dana, mostobrana na desnoj obali r. Drine, kilometrima na sever i jug od ovog garnizona, mogao se sagledati već 19. i 20. maja, kada su "grupa Gertler" i 4. lovačke (kvislinška) brigada baš sa ovog mostobrana jednim — kako nam se u prvi mah učinilo — oštrijim ispadom ovladale značajnim otpornim tačkama na položajima naše Drinske operativne grupe, odnosno rejonima: Crni Vrh, s. Dragočava, s. Podgaj i s. Podpeć. Ovaj neprijateljski uspeh je primorao našu Drinsku operativnu grupu na povlačenje ka jugoistoku, radi zauzimanja pogodnijih položaja na liniji: Humić (k 1326), Trovnih (k 1386), Bakić, s. Bunovi. Rezultat je sada očigledno pokazivao da je naša odbrana na ovom delu fronta bila znatno poljuljana.

Kada je neprijatelj sledećeg dana (21. maja) uporno produžio napad i, ne obazirući se na gubitke, do mraka ovladao važnim planinskim grebenom: Crni vrh — Trovrh — Zečje Brdo — Pliješ — Debela Ljutina — Zlatni Bor, naš je položaj postao još nezavidniji. Dodamo li tome i uspeh neprijatelja na pravcu Foca — Čelebić, gde je on dopro čak do samog Čelebića, čime je ugrozio i pozadinu Drinske operativne grupe i jedini put koji vodi iz ovog rejona preko mosta kod Uzlupa u medurečje Pive i Tare, situacija je za ove naše jedinice postala vrlo teška.

Drinskoj operativnoj grupi je 21. maja, po odluci VS NOV i POJ, već bila pristigla u pomoć 1. proleterska brigada. Grupu sada čine četiri brigade: 1. i 2. proleterska, 6. istočnobosanska i Majevička brigada. Snažnim protivnapadima grupa je do večeri 23. maja razbila neprijatelja u rejonu Čelebić i izbila na liniju, skoro pod sami vrh grebena: Trovrh — Crni Vrh — Pliješ — Debela Ljutina — Zlatni Bor, gde ju je neprijatelj uspeo i zadržati. Na ovoj liniji, u to vreme, besnio je pravi rat. Sa nesmanjenom žestinom vodile su se neprekidne i veoma žestoke borbe, jer nam je bilo stalo da zauzmemo ove dominirajuće položaje, a protivniku, opet, da ih zadrži.

U takvoj situaciji, na pomenutim položajima i u borbenom poretku, vodeći teške borbe, našle su se ujutro 24. maja 1943. godine četiri brigade Drinske operativne grupe kojom su rukovodili, od pristizanja na ovaj sektor 1. proleterske brigade, komandant 1. proleterske divizije Koča Popović i njen politički komesar Filip Kljajić. Toga dana ujutro, u širi rejon s. Čelebić — Suho polje bila je kao što je već rečeno, pristigla i 3. krajiška brigada, da bi odmah ušla u sastav grupe.

Iako je prethodnim borbama i marševima prilično iscrpljena, već zorom 24. maja, tek što je stigla, 3. krajiška brigada je od komande Drinske operativne grupe dobila zadatak da hitno izvrši marš pravcem: s. Čelebić — Štetići — Korlat i napadne neprijatelja na odseku: Kunar — Zečje brdo — Pliješ — Debela Ljutina, sa zadatkom da u početku probije neprijateljsku odbranu na centru istaknute linije fočanskog mostobrana i time raseče njegove snage na ovom odseku, ovlađujući potom najjačim masivima mostobrana, koji čine ključ neprijateljske odbrane. U daljem, pošto joj se sa ovoga bastiona pružaju pogodni uslovi da brzo razvija uspeh ka zapadu, radi izbijanja na Drinu i prema severozapadu radi dejstva ka Foči. Bez izvršenja ovog drugog zadatka uspeh ne bi bio potpun. Pri izvršenju ovog zadatka 3. krajiška brigada je trebalo da sadejstvuje desno 6. istočnobosanskoj brigadi u zauzimanju Crnog vrha i Trovrha, a levo 1. proleterskoj brigadi, radi likvidacije neprijatelja na Zlatnom boru.

Ovaj zadatak brigade, u zajednici sa dejstvom ostalih naših snaga na fočanskom mostobranu, zasnivao se, kako se dalo naslutiti, na ideji VŠ još od 17. maja da se razbije neprijateljski takozvani fočanski mostobran, potom zauzme Foča i u njenom širem rejonu stvori, na levoj obali r. Drine, naš mostobran, radi izvlačenja, na ovome pravcu, Glavne operativne grupe, VS i Centralne bolnice, u istočnu Bosnu.

Štab 3. brigade je odlučio da brigada forsiranim maršem odmah izvrši pokret, a da zapovest, po kojoj će se odmah preći u napad, prema dobivenom zadatku, izdamo po pristizanju na polazne položaje: s. Dubrava — zapadne padine Korlata, s. Klinci. U napad se, tako reći išlo iz pokreta.

Pokriveno zemljište i gusti niski oblaci iz kojih je obilato lila kiša omogućavali su nam tajnost dnevnog marša, a naročito podilaženje ka liniji fronta, što nam je svakako išlo u prilog. Kiša i blato usporavali su pokret. Noge su se jedva odvajale od mokre i lepljive zemlje. Raskvašena obuća činila se teška poput olova. Potpuno mokra odeća lepila se za telo i žuljala, gotovo ogolele kosti. Zima se uvlačila u svaki delić organizma ... Pa ipak, niko na to nije mislio. Žurili smo da što pre stignemo i dobijemo u vremenu.

Oko 10 časova 24. maja izbili smo na ivicu guste šume (oko 2 km severozapadno od Korlata). Kiša je prestala, pa smo sa ovog mesta lepo videli naše položaje i liniju fronta. Obostrani mitraljeski rafali ne prestaju. Eksplozije neprijatelj skih topovskih granata potresaju vazduh i njihov eho odzvanja brojnim okolnim visovima i dolinama. Premda su oblaci gusti, čuje se poznati motor poneke "rode", koja i po ovako nepovoljnim uslovima obavlja izvidačke letove. Najneugodniji dojam na nas ipak ostavljaju brojna nosila, što ih sa poginulim ili teže ranjenim borcima, pored nas, pronose u pozadinu, bolničari 6. istočnobosanske i Majevičke brigade.

Sa situacijom nas ukratko upoznaju štabovi ovih dveju brigada. No, i bez toga nam je sve prilično jasno, pa naš štab odmah izdaje zapovest bataljonima. Odlučili smo se za borbeni poredak u tri napadne kolone, sa jakom rezervom (jedan bataljon), koja kreće za srednjom kolonom, a u rukama je komandanta brigade.

Nakon zapovesti, pri rastajanju, radi odlaska na zadatak, rukovasmo se, a pade i poneka šala. "Trkači" će verovatno biti prvi koji će ispaliti crvenu raketu, reče neko.

Ta raketa je bila ugovoreni signal, kojim su bataljoni, u ovoj borbi, trebalo da izveste o zauzimanju najviših objekata na dodeljenim im napadnim pravcima. "Trkačima" smo nazvali naš 4. bataljon, jer je on naročito u poslednjim marševima bio najpokretljiviji. Okretni, i kao čigra uvek živ, komandant 2. bataljona Nikola Pećanac, i stalno nasmejani Milan Atlagić (komandant 1. bataljona) srdačno su se pozdravili sa komandantom 4. bataljona Milanom Bosnićem. Savi Trikiću, komandantu 3. bataljona, krivo je što je u rezervi, pa negoduje. Tešim ga: "Doćiće Savo i na tebe red. Nije Foča baš tako blizu, čak da je pred nama i slabiji neprij atelj ". Završili smo sa šalama, za koje smo i ovoga puta našli malo vremena, iako smo se žurili.

U desnoj napadnoj koloni je 4. bataljon. On nastupa pravcem: s. Podgaj i napada na odsek Zečje brdo, kojim treba što pre da ovlada. Desno sadejstvuje 6. istočnobosanskoj brigadi u zauzimanju Crnog vrha i Trovrha, a levo našem 1. bataljonu u ovlađivanju rejonom Pliješ.

1. bataljon je u srednjoj napadnoj koloni i nastupa pravcem: Korlat — Kunar. On ima zadatak da zauzme odsek Pliješa.

Leva napadna kolona je 2. bataljon, koji dejstvuje pravcem: s. Klinci — s. Kunar i napada rejon Debela Ljutina, koji treba pre da zauzme. Bataljon tesno sadejstvuje 1. bataljonu 1. proleterske brigade koji napada Zlatni Bor.

Napad je otpočeo 24. maja oko 11.30 časova. U početku možemo da pratimo pokret naših kolona. Šuma, međutim, postaje gušća i gubimo ih iz vida. Bataljoni su prilično razdvojeni jedan od drugog. Kreću se, radi tajnosti i da bi postigli iznenađenje, težim i pokrivenim zemljištem. Nestrpljivo očekujemo prve sudare i rezultate ...

Nakon nekoliko časova, pristižu prvi kuriri sa izveštajima bataljona, iz kojih vidimo da je postignut uspeh gotovo na čitavom napadnom odseku. Otpor Nemaca je svuda brzo popuštao. Predveče, vidimo na pravcima bataljona kako uvis lete crvene rakete. Radujemo se. Uspeli su! Bliži zadatak je uspešno izvršen.

Već u prvom svom izveštaju komandant 2. bataljona javlja da u napadu sa bataljonom ne učestvuje jedna njegova četa. Ona se već pri prvom sudaru sa neprijateljem odvojila zajedno sa komesarom bataljona Milanom Ćupom, pa komandant o njoj ne zna ništa. To nas u štabu brigade nije zabrinjavalo, jer smo dobro poznavali Ćupove navike. Često on to čini:

uzme neku četu, ili manju jedinicu, zavisno od situacije, pa se sa njom probije duboko u neprijateljsku pozadinu i odatle sadejstvuje snagama bataljona koje napadaju s fronta.

Tako je bilo i ovoga puta. Čup je, saznajemo naveče, prodro sa četom duboko iza leđa neprijatelja, na pravcu napada svog bataljona i u pozadini neprijatelja napravio pravu pustoš, upravo u momentu kada su ostale snage bataljona napadale s fronta na Debelu Ljutinu. Borba je još trajala, a Čup je iscrpljen od napora legao u jednu kolibu i odmarao se. Odredio je stražarsko obezbeđenje i deo čete da prikuplja i tovari na zaplenjenje konje neprijateljsko oružje i komoru, dok je glavnina čete, u obrnutom frontu, bila još angažovana u borbi. Na sve strane se pucalo, granate su rovale oko kolibe, a Ćup se na to nije obazirao.

A 4. bataljon se za to vreme privukao neprimećeno Nemcima za leđa i zaposeo položaje na Zečjem Brdu. Tada je primećena jedna nemačka kolona koja se kretala u pravcu Kunara, za leđa našem 2. bataljonu. Štab 4. bataljona je na brzinu rasporedio delove 1. i 2. čete u karu, iznad uvale kojom se kretala nemačka kolona. Kada je kolona ušla u klopku, otvorena je paklena vatra, a potom izvršen juriš. Za tili čas ubijeno je 40, a zarobljeno 38 nemačkih vojnika, dok je oko 30 ranjeno. Medu ubijenim nalazila su se i 3 oficira. Plen, do koga je došao bataljon, bio je dragocen, posebno municija u kojoj se oskudevalo. Divio sam se ovoj veoma uspeloj akciji u kojoj su se posebno istakli: Jovo Puzić, zamenik komandanta bataljona, Gojko Vignjević, komandir 1. čete, Branko Damjanović, njegov zamenik i mnogi drugi. Bataljon je imao 5 mrtvih i 7 ranjenih boraca i starešina, ali je za to izbačena iz stroja jedna kompletna četa Nemaca.

Izvođenjem napada u napadnim kolonama, i pri tom pravcima koji vode pošumljenim i nepristupačnim zemljištem, neprijatelj je bio iznenađen. Zahvaljujući, zatim, vrlo energičnom dejstvu naših jedinica i međusobno dobrom taktičkom sadejstvu svih triju napadnih kolona, nepijateljski front na odseku napada brigade bio je na tri mesta ispresecan, a u našim rukama je do pada mraka bio čitav rejon: Kunar, Zečje Brdo, Pliješ i Debela Ljutina.

Sledećeg dana, 25. maja, je na jednom izolovanom i za odbranu pogodnom visu istočnih padina Pliješa, otkrivena grupa od oko 250 nemačkih vojnika, koja se dobro utvrdila, a raspolagala je tromblonima, minobacačima i jakim automatskim oružjem. Sa svog položaja ona je uspešno kontrolisala zemljište u pozadini brigade i pravac koji je ovu povezivao sa našom dubljom pozadinom. Postojanje i dejstvo ove grupe bilo je opasno i zbog toga što je ona onemogućavala pokret komore i ostalih delova brigade na jedinoj postojećoj i upotrebljivoj stazi na tom pravcu.

Napali smo tu neprijateljsku grupu, najpre snagama jednog, a potom i dvaju bataljona. I pored naših ponovljenih juriša i velikih gubitaka koje je neprijatelj pretrpeo, on se nije dao pokrenuti. Dobro utvrđena, u krupnoj i dosta gustoj šumi toga visa, grupa se uspela održati do mraka. Potkraj ovoga dana, pošto je ovladala već pomenutim važnim položajima fočanskog mostobrana, i time stvorila sasvim povoljne uslove za dalje dejstvo ka Foči i Drini, brigada je iznenada dobila novi zadatak. Nametnula ga je, u međuvremenu, novonastala situacija na severnom delu našeg fronta, na odseku Meljak — Popov Do, gde su Nemci uspeli potisnuti 3. dalmatinsku brigadu.

U toku noći, ostavljajući na zauzetim položajima fočanskog mostobrana manje zaštitne delove, hitno smo krenuli preko Čelebića ka Popov Dolu, da bismo sa te prostorije, u sadejstvu sa 3. dalmatinskom brigadom, napali i odbacili delove 369. nemačke divizije, koji su na ovome pravcu forsirali r. Čeotinu i uspostavili mostobran na njenoj levoj obali, usmeravajući dejstvo ka Čelebiću, za nas vrlo osetljivom pravcu u ovoj situaciji.

Kao deca smo se radovali uspehu na fočanskom mostobranu. Sa visokih grebena, što smo ih osvojili, posmatrali smo u daljini Foču, gradić što se zalepio na samu Drinu. Dole, ispod nas, ocrtava se i duboki kanjon Drine. Na osvojenom bastionu razgovarali smo o rezultatima borbe, stvarali plan i vršili pripreme da se u jednom snažnom naletu spustimo u kanjon i nađemo na ulicama Foče. Mašta je bogato radila: "Vidimo se već u istočnoj Bosni. Nismo više gladni i umorni. Optimistički smo raspoloženi". A onda, eto, odjednom moramo ponovo na Čelebić i još dalje ka Popov Dolu. To nas je jako ljutilo. Raduje nas jedino što smo juče pokazali Švabama svoju snagu. Dosta ih je večno ostalo na bastionu kao opomena onima koji će pokušati da ih na ovim položajima zamene.

Ta dva dana naših borbi, 24. i 25. maj 1943. godine, sa prethodnim borbama Drinske operativne grupe, imaju veliki značaj za petu ofanzivu uopšte, a posebno za ovaj odsek fronta, jer su nemački planovi ovde bili potpuno pobrkani. Brzo prodiranje neprijatelja u rejonu Čelebića, radi rasecanja naših snaga u međurečju r. Tare i r. Ćeotine i izbijanje na jedini prelaz u rejonu Uzlup na Tari, radi sprečavanja manevra našim snagama sa severa u međurečje r. Pive i Tare, nije uspelo.

"Neprijatelj je forsirao r. Ćeotinu u širem rejonu Gradac i potiskuje snage 3. dalmatinske brigade ka Popov Dolu", glasilo je naređenje štaba naše operativne grupe, koga smo primili predveče 25. maja. I dalje: "Sa 3. krajiškom brigadom tokom noći 25/26. i dana 26. maja hitno se prebaciti preko Čelebića u rejon Popov Dol. Ovde se povezati sa 3. dalmatinskom brigadom i u zajednici sa istom razbiti tamošnjeg neprijatelja i odbaciti ga nazad preko Ćeotine".

Zadatak nam je bio jasan, ali nas nije radovao. Nemci su na ovome pravcu, već na domaku Popov Dola, pretili da izbiju na prevoj Šuplja stijena, inače dominantno i pogodno sedlo na sredini puta između Popov Dola i Čelebića. Sa ove prostorije dovodi se u pitanje za nas veoma važan rejon na platou Čelebića.

Reka Tara, sa dubokim i uskim koritom, ne dozvoljava svugde prilaz svojim obalama. Na ovome njenom delu koji je nama najbliži, jedino je pogodan prelaz kod Uzlupa. To znamo i mi i Nemci, pa i jedni i drugi vodimo borbu sa vremenom. Nama je jasno da preko Čelebića treba što pre izbiti u rejon Šuplja stijena prije neprijatelja. Postignemo li to, pola uspeha je u našim rukama. I zbog toga žurimo, ne dangubeći ni časa.

Ostavljajući na položajima fočanskog mostobrana delove 2. bataljona (2. četu), tokom noći 25/26. maja krenuli smo u rejon Čelebić, Suho Polje. Čitavu noć marševali smo nepunih 20 km. Pokret je usporavala kiša koja je celu noć padala "kao iz kabla". Blatnjav i mekan put, koji vodi uglavnom kroz šumu, i velika pomrčina, ometali su nam normalan pokret. To nas je strahovito zamaralo i iscrpljivalo. Ipak, na vreme smo stigli u rejon Čelebić, Suho Polje. No, morali smo odmah žuriti dalje. Posle kraćeg odmora produžili smo pokret istog dana i do mraka izbili na domak s. Popov Do, s. Vojtine, prema dobivenom zadatku. Uspostavili smo vezu i kontakt sa 3. dalmatinskom brigadom.

Dalmatinci nas srdačno dočekaše. Komandant brigade, živahni Branko Dude, pokazuje nam liniju fronta. Nemci su već prodrli u Popov Dol, a Dalmatinska brigada, oslonjena na severne padine Ljubišne planine, vodi teške borbe, svesna zadatka upornog držanja ovog pogodnog grebena, čijim bi padom Nemci lako doprli do prevoja Šuplja stijena.

Bili smo jako iscrpljeni, jer smo bez odmora i spavanja i redovne ishrane već nekoliko dana. U razmacima, između borbi, stalno smo na maršu od 21. maja, kada smo krenuli sa linije: Vaškovo, Lupoglav, do sada. Na borcima se osećao jak zamor, ali svesni smo, međutim, važnosti zadatka pa i ne pomišljamo na toliko potrebni odmor. Nema čak vremena ni da se u kazanima nešto toplo skuva.

Zajedno sa 3. dalmatinskom brigadom prelazimo odmah noću 26/27. maja u protivnapad, na odsek: s. Vijenac, Popov Dol, Goli vrh. Borba je oštra i traje čitavu noć i narednog dana, 27. maja, skoro do podne. Pogodni i veoma pregledni neprijateljski položaji koje napadamo, bili su utvrđeni i on ih veoma uporno brani. To mu jedino i preostaje. U protivnom, bio bi nabačen na r. Čeotinu, koja je, sem u užem rejonu s. Bradac, na čitavom delu teško prelazna, a sem toga, kao i svaka druga planinska reka u ovo vreme, brza i nepogodna. Zbog toga neprijatelj naročito žilavo drži kote iznad s. Venac i Goli vrh. Ovi položaji, samo su u toku 27. maja prelazili nekoliko puta iz ruku u ruke. Ipak, ne uspevamo da delove 369. legionarske divizije nabacimo na Čeotinu, ali smo im zato sasvim pokvarili dalje planove. Oni su nakon borbi na ovom mostobranu bili prinudeni da na dostignutim položajima ostanu sve do 30. maja, čekajući da ih pojača 4. puk "Buandenburg", da bi tek tada ponovo krenuli u napad.

Gledamo kako se Švabe meškolje. Jasno nam je da se utvrđuju, privodeći iz dubine snage za pojačanje. Njihovi gubici od 26 mrtvih i ranjenih, što su ih ostavljene na odseku Goli vrh, s. Vijenac izbrojali samo borci naših 1., 2. i 4. bataljona, izgleda da su dobra opomena nadmenim Švabama da moraju biti "ozbiljniji" i da se, ako žele produžiti napad, moraju bolje pripremiti.

Međutim, ni mi nismo izvršili postavljeni nam zadatak, nismo proterali Švabe preko Ćeotine. Nakon borbi, u predahu razmatramo situaciju. Sa neprijateljskih položaja preglednost je vrlo dobra. Sa njih se napadač dočekuje danju "kao na dlanu". Zbog toga su naši gubici dosta veliki: 17 mrtvih i teže ranjenih, iz tri bataljona. Zamoreni smo i iscrpljeni. Da bismo uspešnije produžili napad, osećamo potrebu za solidnijim pripremama. Treba nešto pojesti i srediti se pa u toku naredne noći ponovno preći u napad i baciti Nemce preko r. Ćeotine. Da, baciti ih nazad i potpuno razbiti! Postavili smo to sebi u zadatak ne samo baš iz ovih sela, u prvim danima maja kada smo bili ovde pristigli, dočekao kao svoje i davao nam sve što je imao.

Takav je, eto, bio naš plan i odluka. Štabovi, komunisti i skojevci, izviđaju i prave planove. Dogovaraju se o merama za izvršenje zadatka. A Ćup[3], komesar 2. bataljona, osmatra i gleda ka Ćeotini. Već je sigurno planirao Cvetnićane,[4] ili neku drugu četu da s njom ode u pozadinu neprijatelja.

Razmišljao sam tada o Ćupu: Divan je to momak! Jedinac, a nije razmažen. Prema neprijatelju je nemilosrdan, kao uostalom i drugi borci. Pravi je junak u borbi. Prosto je nesretan kad pred sobom nema neprijatelja da ga bije. Ne zato što je željan rata, već zbog njegovog što skorijeg kraja.

Svi smo bili u znaku ubrzanih priprema za izvođenje ponovnog napada na snage 369. divizije, jer je vreme dragoceno. Ali, tek je podne 27. maja nešto odmaklo i pripreme bile u punom jeku, kad stiže novo naređenje. Zadatak je bio da odmah preko Čelebića krenemo ka Zlatnom Boru. Premda razumemo potrebe, ipak smo nezadovoljni i gunđamo. Propade nam plan i sve pripreme koje smo izveli za konačno izvršenje ovog zadatka. Ovde borba još nije ni dovedena do kraja a već naređuju hitan pokret. Nemamo vremena ni da pojedemo hranu koja se puši u kazanima u šumi, na savernim padinama Ljubišne. Pitamo se, da li će se već jednom desiti da i mi malo duže ostanemo na jednom pravcu i da se negde pošteno ogledamo s protivnikom?! Da se noću, kad se Švabe ne kreću, malo i odmorimo! Ovako smo već prosto spali s nogu. Stalno maršujemo s jednog dela fronta na drugi, malo se tučemo, pa opet pokret nekuda na sasvim suprotnu stranu. Čudim se kako ovi ljudi više uopšte mogu da izdrže! Ne znam dokle će ovako? Ali ništa. Ovakva razmišljanja i pitanja, u ratu, najčešće ostaju bez odgovora.

28. maja pre zore ponovo smo u rejonu Čelebića. Po treći put za poslednja tri dana na ovoj prostoriji bataljoni su se prikupili i tu smo i zanoćili. Deo drugog bataljona još uvek je na odseku Pliješ i Debela Ljutina. Čujem kako borci nagađaju: "Da li će ove noći kazani skuhati hranu do kraja?" Više je onih koji sumnjaju u to nego optimista. Razgovaraju borci i starešine i izvode viceve na račun poznatog apetita kurira Bezeca[5]. On se brani: "Ovoga puta nisam sam". I oni koji inače malo jedu, mogu sada dosta pojesti, jer su dobro izgladneli. "Važno je da se dobro najedemo, pa onda kud god žele sa nama" — produži drugi borac, takođe gurman i velika pričalica.

Kuhinja nam inače nije mršava. Naša brigada gotovo uvek ima izvesne rezerve u govedima. Ovde nam, međutim, račun pomrsi drug Fića. Saznao da imamo nešto više goveda, pa nam prilično toga oduzeo i dao drugim jedinicama koje su oskudevale u hrani. I nama je nešto ostavio, ali malo, pa smo i mi kasnije, na Zelengori, morali "udarati" po konjetini.

Ovde smo se ipak "odmorili" i nahranili i 28. maja u 8.30 časova primili sledeće naređenje štaba 1. proleterske divizije:

"3. krajiška brigada posešće glavninom Zlatni Bor i sve položaje koje je neprijatelj napustio u pravcu Bučje, Pliješ, Slabići, Pekija. Sa dostignutih položaja, sadejstvovati bočnim udarom na neprijatelja koji bi preko Korlata preduzeo prodor ka sektoru 1. brigade (reon Čelebić)..."[6]

Iz zapovesti lako zaključujemo da je naš zadatak da osiguramo ostalim snagama prelaz u međurečje r. Pive i r. Tare preko Uzlupa. Ali, znamo i to da je 1. brigada dugo napadala na Zlatni Bor i da je neprijatelj još uvek tamo. Zadatak je, znači, veoma ozbiljan i treba se za njega dobro pripremiti. Odmah krećemo. Sreća je što je oblačno i kišno pa se iznad naših glava, u niskom letu, pojavi samo poneka "roda" kvislinga Pavelića. Ali Krajišnici ne "bendaju" te pikatele i ne sklanjaju im se s puta. Poneki borac iz šale mahne rukom na nju, a neki i iz pištolja opali metak. Brigadna kolona se izdužila u pokretu pravcem: Suho Polje, Crvena Stijena, Zlatni Bor. Iza čelnog bataljona maršuje štab brigade. Predvideli smo da u rejonu nešto severnije od Uzlupa, sve jedinice upoznamo sa situacijom na Zlatnom Boru i da ih odatle odmah uputimo na izvršenje zadatka. Uz put o tome razmišljamo, ali nas još u pokretu, na putu kroz šumu negde južnije od Crvene Stijene, stiže kurir iz štaba divizije. Znali smo: novo naređenje. Čitamo ga:

"U toku ovoga dana (28. maja, prim. aut.) i noći izvršićemo prebacivanje svih jedinica na levu obalu r. Tare... Treća krajiška brigada sa glavninom svojih snaga prići će na levu obalu Tare odmah — ukoliko to već nije uradila, i postaviti se za odbranu prelaza Tare na prostoru: Uzlup, Šćepan Polje ... Pripremiti sredstva za uništenje mosta kod Uzlupa, a porušiti ga kada se preko r. Tare prebace i poslednje naše snage".[7]

Plan je, dakle, promenjen. Zaustavili smo čitavu brigadu. U kratkoj proceni situacije dolazimo do zaključka da ćemo zadatak najbolje izvršiti ako na levu obalu r. Tare prebacimo tri bataljona brigade za neposrednu zaštitu obale, radi prebacivanja ostalih naših snaga, a jedan bataljon ostavimo na desnoj obali i izbacimo ga pred s. Zlatni Bor, sa zadatkom da ne dozvoli neprijatelju izbijanje iznad mosta na Uzlupu. Kad pređu sve naše jedinice sa desne na levu obalu r. Tare, tek onda će se prebaciti i ovaj bataljon.

Bataljonima izdajemo kratke zadatke. Prvi bataljon je odmah otišao prema Zlatnom Boru da ispred njega posedne pogodne položaje, sa već rečenim zadatkom. Ostale snage se već istog dana i naredne noći prebacuju na levu obalu r. Tare, zaposedajući je do zore 29. maja na odseku Uzlup — Šćepan Polje.

Neprijatelj je već noću 28/29. maja pokušao napad ka Uzlupu, ali ga je 1. bataljon odbio. I svi njegovi kasniji manji pokušaji na tome pravcu bili su uspešno odbijeni.

3. bataljon je zaposeo odsek Likića Do — Odžića Glavica. Od Likića Dola do s. Papratište položaje drži 2. bataljon, a od s. Hercegovgrad do Šćepan Polja 4. bataljon.

Pošto je 29. maja na levu obalu r. Tare prešao i 1. bataljon, snage brigade rokiramo prema zapadu, tako da je 4. bataljon zaposeo levu obalu r. Drine do Sutjeske.

29, 30. i 31. maja ostajemo, iako pod stalim udarom avijacije i artiljerije, na ovim položajima. Izvršili smo odmah sve pripreme radi odbijanja pokušaja neprijatelja da na ovom

odseku forsira r. Taru. Očekivali smo da će ovo pokušati jače neprijateljske snage, jer smo pretpostavljali da on želi da se na našim leđima prebaci u međurečje Pive i Tare. Njegov uspeh u tom pravcu bio bi za nas vrlo nepovoljan, jer bi time, za nas veoma važan prelaz preko r. Pive kod s. Mratinje bio ugrožen.

I zaista, na više mesta brigadnog odseka došlo je do pokušaja forsiranja. U rejonu Papratište — Šćepan Polje Nemci su na sektoru 2. bataljona, uz podršku artiljerije i avijacije, 29. ili 30. maja uspeli preći r. Taru snagama jedne ojačane čete. Razvila se žestoka borba. Osetivši jaku artiljerijsku i minobacačku vatru, a onda i nalete avijacije i ocenivši da bi daljim ostajanjem na samoj obali bataljon trpio velike gubitke, snalažljivi komandant 2. bataljona Pećanac je povukao bataljon nešto dublje od obale. Dobro ga je maskirao i prikrio, a potom, pošto su Švabe prešle reku, rastresle borbeni poredak i krenula dalje da bi se dočepale uzvišenja na pravcu ka s. Rudine. Pećanac je s bataljonom krenuo na juriš i ubrzo uništio prebačenu nemačku jedinicu. Jedan deo Švaba je pobijen, a drugi se utopio u reci. Poučeni ovim gorkim iskustvom, Nemci su, u daljim napadima na ovome odseku, bili vrlo oprezni, pa više nisu ni preduzimali neke značajnije pokušaje da bi ovde forsirali reku.

Na desnoj obali Tare, prema odseku koga sada brani brigada, nema više ni jedne naše jedinice. Sve što je po planu trebalo da pređe preko mosta kod Uzlupa, prešlo je i tada sam naredio da se most poruši. Mineri brigade su uspešno obavili zadatak. Drugih mostova i sredstava za prelaz reke ovde, nije bilo pa bi Nemci, ako pokušaju ovde preći Taru, morali podizati novi most.

Odjednom, s one strane reke, nešto južnije od porušenog mosta, nasuprot položajima 1. bataljona, do nas dopire očajničko dozivanje nekog čoveka. Kanjon je dubok, brza i planinska Tara pomno huči, pa jedva razabiramo tek poneku reč onoga što viče. Ipak ga prepoznajemo. To je bio Vukša, borac 2. čete 1. bataljona. Saznajemo da je zaspao dok se bataljon prebacivao, a kad se probudio, bilo je prekasno. S njim su još dva borca. Izgleda da su iz 1. proleterske brigade. Njihova imena ne znamo. Nismo ih više nikada ni saznali.

— Kako da im pomognemo? — pitali smo se. Nemamo nikakvog plovnog sredstva, a Tara je duboka, brza i hladna, naročito posle ovih obilnih kiša. Jedino ostaje da se reka prepliva, a onaj ko bi je preplivao načinio bi zaista pravi podvig.

— Nešto, ipak, moramo učiniti — kaže Atlagić, komandant 1. bataljona. Razumem ga. To je njegov borac. Sem toga, Vukša i on su iz istog sela — Vrtoča kod Bosanskog Petrovca. Iz toga sela je cela 2. četa, koja baš ovaj odsek brani. Pa i kad ne bi tako bilo, kako ostaviti trojicu naših drugova na milost i nemilost neprijatelju. Nešto se mora uraditi, ali šta? Narediti nekome da prepliva Taru, to bi značilo poslati ga u sigurnu smrt.

Dok smo tako razmišljali, jedan borac nam je prišao i prijavio se dobrovoljno da prepliva reku i pomogne drugovima. Bio je to Dane Ivančević, borac Vrtočke čete. Rekao nam je da je odličan plivač i da će sigurno uspeti. Dvoumili smo se, ali smo ipak poverovali u Danovu odvažnost. Bio je to jako odvažan borac. Brzo smo vezali nekoliko kraćih konopaca u jedan duži. Jedan kraj konopca Dane je držao u zubima, a drugi kraj je držalo nekoliko boraca i postepeno ga popuštalo.

Pre nego što je Ivančević zaplivao osuli smo vatrom Nemce, na onostranim visokim stenama koje znatno nadvišavaju nase položaje, kako bismo ih zaslepili ili bar odvratili njihovu pažnju od reke. U tome smo uspeli.

Ivančević se otisnuo od obale, a mi smo ga nemo pratili pogledom. Sporo je odmicao. Brza matica ga je sve više odvlačila niz svoj tok. On se ipak nije dao. Preplivao je prvu polovinu reke, zatim tri četvrtine. Radujemo se. Uspet će ... Ali, šta je to? On se više ne pojavljuje iznad vode. Možda ga ne vidimo zbog daljine i rečnih vrtloga? Borci povlače konopac.

Bila je to samo očajnička nada. Mi smo izgubili ovog odvažnog druga, nošenog željom da pomogne drugovima. To je bio pravi čovek.

Prošlo je 17 dana ofanzive neprijatelja, danonoćnih borbi, marševa i gotovo nadljudskih napora boraca 3. brigade. Ovu prvu etapu aktivnih odbrambenih borbi od Mojkovca i Bijelog Polja do Uzlupa i Šćepan Polja oni su uspešno završili. O tome, uostalom govori i izveštaj štaba 1. nemačke brdske divizije 18. maja, u kome se žali svojoj pretpostavljenoj komandi na slabe uspehe divizije i pretrpljene gubitke, koje pravda "žilavošću i neshvatljivom upornošću" partizanskih jedinica, na odseku Mojkovac — Bijelo Polje.

Pred 3. krajiškom brigadom su već bili novi zadaci. Trebalo je krenuti dalje, n nove, još napornije marševe i još žešće borbe. Prvi zadatak već smo znali. Čekali smo samo da nas na sadašnjim položajima smene Banijci. O tome su oni već primili depešu druga Tita. Smenjuju nas dve njihove brigade: 3. i 16. i zaposedaju naše položaje od Uzlupa do Šćepan Polja. Sada će oni ostati da brane levu obalu Tare. Smena je obavljena do 24 časa 1. juna 1943. godine.

Već prvi rani jutarnji časovi 2. juna zatekli su nas na maršu. Brigadna kolona se izdužila preko kamenite, izlomljene i vrletne Pivske planine. Put nas je vodio preko r. Pive, koju moramo preći kod s. Mratinja, zatim ispod Maglića, pa preko Mrkalj Klade, da bismo izbili na prostoriju Popov Most, s Mrkalje, s. Tjentište, gde je, kako smo obavešteni, neprijatelj već ovladao dolinom donjeg toka r. Sutjeske. Naš je zadatak bio da neprijatelja u sadejstvu sa tamošnjim našim snagama razbijemo i odbacimo na zapad. U najmanju ruku trebalo je bar osloboditi stazu koja kroz s. Tjentište, pored Košura i preko s. Krekovi i Milinklada, izvodi u izvorni deo r. Hrčavke, a odavde na Lučke Kolibe, kako bi se ostalim našim snagama obezbedio prelaz za izlazak na plato Zelengore.

Dan je bio lep i uglavnom sunčan, pa su nas često pratili neprijateljski avioni. Nismo se obazirali mnogo na njih, inače ne bismo stigli nikad do cilja. Ionako smo, ne prekidajući marš, odmicali sporo. Prvi deo naše maršrute preko s. Rudine, s. Zeično, Barni Do, Mratinje iznosio je svega 22 km, a mi smo izgubili ceo dan dok smo ga savladali. Ali zar je to put? To je pravo mučenje i za ljude i stoku. Dok smo se samo spustili prešačkom stazom niz strmi kanjon Pive, pa opet uz drugu stranu kanjona, činilo nam se da je prošla večnost. Muke nam još zagorčavaju avioni. Kada smo u Barnom Dolu tek počeli da se spuštamo niz kanjon Pive, iz njega, kao da su iz Vode izronile, skoro vertikalno, izleteše dve "rode" i na goloj čistini napadoše nas mitraljeskim rafalima. Na svu sreću to nije trajalo dugo, jer su ostalu mitraljesku municiju i teret bombi, kako nam naši rekoše kad smo se spustili na reku, već izručile na viseći most kod Mratinja.

Konji su posrtali, a mnogi iznemogli, zaglibljeni u blato do kolena, ostajali su preprečivši borcima kozju stazu. I upravo tu gde životinja nije izdržala, gde je skapala od umora pod teretom, borci, ti divni borci 3. krajiške, koji isto tako nisu imali snage, izdržali su! Izdržali su sa poslednjim atomima snage, ali sa visokim moralom. Gledao sam ih kako sa iznemoglih konja skidaju sanduke sa municijom, "šarce", minobacače i stavljaju ih na svoja iznurena ramena. Išli su. Mukom, teškom mukom, čas uzbrdo čas nizbrdo, jedva mičući, ali su išli, ka cilju. Ponosan sam na takve vojnike koji su bez komande, bez gunđanja, samoinicijativno radili ono što treba, jer tako osećaju, jer su tako i vaspitani. Nama u štabu brigade to je bio barometar morala i snage u brigadi. Bili smo zaista ponosni na ljude kojima smo komandovali u situaciji kakva je tada bila, a koja se retko doživljava u ratu!

U rejon Mratinja stigli smo kasno u noć 3. juna. Ovde, i nešto severnije i zapadnije od ovog mesta, smo zanoćili i malo se odmorili.

3. juna, rano u zoru, nastavili smo marš. Uspon između Mratinja i Maglića — to je tek bila prava muka! Jako strmu, blatnjavu i veliku uzbrdicu teško smo, stopu po stopu savladavali. Gore, na visoravni Maglića, dočekao nas je hladan vetar, kiša, magla, sneg. Pravi pakao od nevremena! Navukli smo na glave šinjele, šatorska krila (šta je ko imao) i pogrbljeni od umora, žurili, koliko su nam snage dozvoljavale. Krećemo se preko zaravni severnije od vrha Maglića, i pre no što se mrak spustio, najzad izbismo do popaljenih koliba u rejonu Mrkalj Klada. Tu smo zanoćili.

4. juna nastavljamo pokret od Mrkalj Klade preko Siljevice i Kikala. Drugi bataljon nije u brigadnoj koloni. On je po naređenju druga Terzića smenio delove zaštitnog bataljona VŠ i ostao na položajima prema Magliću. Borci već jedva vuku otežale noge. Niko, ipak, ne gunđa, jer su svesni važnosti zadatka. Nešto oko pola dana izbijamo na polazne položaje za napad pred liniju istočnije od s. Popov Most, s. Mrkalje, s. Tjentište, koju je neprijatelj čvrsto zaseo, što znači da je već ovladao i desnom obalom Sutjeske.

U toku preostalog dela dana završili smo sve pripreme za napad. Brigada je napadala neprijatelja na odseku: s. Popov Most, s. Mrkalje, dejstvujući opštim pravcem: Siljevica, Kikalo (k. 1349), Popov Most. Desno su napadali Majevčani, a levo, sa tri bataljona, pravcem: Mitrina Usov (k. 1579), Borovno (k. 819), napadala je 1. proleterska brigada.

Napad smo otpočeli noću 4/5. juna. Razvila se žestoka borba. Nemci su se očajnički branili. Ali i mi smo silovito napadali kao da smo se mesec dana odmarali i pripremali. U oku noći i narednog dana prodrli smo u s. Mrkalje i Popov Most. Jedan naš bataljon je "na leđima" Nemaca koji su odstupali, uspeo da forsira r. Sutjesku i zaposedne njenu levu obalu, ali samo za kratko vreme. Snažnim protivnapadom Nemci su ga odbacili na ovostranu obalu.

U kanjonu Sutjeske razvio se težak okršaj. Jake nemačke nage, što su ih sačinjavale grupe "Gertler" i "Tribukait", pomognute jakom artiljerijom i avijacijom, uporno su se branile i nastojanju da odole žestokim napadima naših snaga. Sa naše strane, u napadu su učestvovali: tri bataljona 1. i dva bataljona 2. proleterske brigade, zatim 3. krajiška, 6. istočnobosanska i Majevička brigada. Ponavljajući juriše, naše jedinice su osvajale stopu po stopu zemljišta, na pravcima: s. Popov Most, s. Mrkalje, s. Tjentište i Košur.

Posedajući jakim snagama kanjon Sutjeske, na odseku: s. Čurevo, s. Popov Most, s. Mrkalje, s. Tjentište, Košur, Nemci su nam zatvorili jedini mogući pravac pokreta, preko Vrbnice ka severozapadu, u istočnu Bosnu. Prozreli su naše namere, ali i shvatili svu ozbiljnost svog zadatka za konačni ishod bitke, odnosno da nas spreče u našim namerama. To, međutim, shvata i naš vrhovni štab, pa je za napad na ovaj odsek angažovao snage od nepunih pet brigada.

Iako u ovim borbama nismo uspeli potpuno izvršiti prvobitno postavljeni zadatak, tj. sasvim izbaciti Nemce iz doline Sutjeske, mi smo ipak, uglavnom, ovladali njenom desnom obalom, čime su našim snagama bili stvoreni koliko-toliko povoljni uslovi za slobodan prolaz kroz s. Tjentište, s. Krekovi i dalje ka Zelengori. Nemci su, ovim napadnim dejstvima naše udarne grupacije, bili toliko ošamućeni da duže vremena nisu smogli snage za neki značajniji napadni uspeh, na ovom delu fronta.

6. juna 1943. godine, 3. krajiška brigada je opet na maršu. Priključio nam se i 2. bataljon koji je ostao na položajima prema Magliću, pa smo sada opet kompletni. Ovaj marš bio je teži i naporniji od svih dosadašnjih, kako zbog dužine i opšte iscrpljenosti boraca, tako i zbog visokoplaninskog i jako ispresecanog zemljišta kojim vodi staza: s. Popov Most, Siljevica, Dragoš Sedlo, Suha, s. Krekovi, Milinklade, Luke Kolibe. Dovoljan je i letimičan pogled na krupnorazmernu kartu, pa da se to shvati. Ovog prvog dana, kasno uveče, stigli smo u Suhu i tu zanoćili.

7. juna produžavamo pokret. Zadatak nam je, da uz put napadnemo i likvidiramo neprijatelja na Košuru. To je značajna otporna tačka u sistemu odbrane neprijatelja, tj. njegove grupe "Gertler", na levoj obali Sutjeske. Ta otporna tačka neprijatelja predstavlja nam kost u grlu, jer se sa nje vatrom kontroliše i tuče jedina naša za kretanje pogodna staza na odseku: s. Tjentište, s. Poštarići, s. Krekovi. Ne raduje nas ovaj zadatak, jer saznajemo da su dosad naizmenično pokušavale da ga izvrše 2. i 6. brigada, ali sa velikim gubicima i bez uspeha. I tek što smo stigli pred Košur, upoznali se sa situacijom i izvršili najnužnije pripreme za napad, stiže od štaba 1. divizije naređenje da ne pristupamo ovom zadatku, jer treba žuriti ka Lučkim Kolibama, na Zelengori.

Odmah nastavljamo pokret. Dan je vedar i sunčan. Zbog toga se ljutimo i psujemo, jer nam se čini da se i priroda zaintačila protiv nas. Ova vedrina, naime, pogoduje samo neprijateljskim avijatičarima. Sav prostor u vazduhu prosto su prekrili najrazličitiji tipovi fašističkih aviona, od crnih "štuka" koje se, uz odvratni pisak svojih sirena, obrušavaju nad našim kolonama, izručujući ubitačne terete bombi i hiljade mitraljeskih zrna, do velikih "dornijera" i nespretnih i sporih "henšlova", čiji motori lupetaju poput starih motocikla. Ne pamtim da nas je ikad ranije pratilo i napadalo toliko aviona. Od silnih najrazličitijih eksplozija i pucnjave na sve strane, oko nas vri i trese se kao u pravom paklu.

Fašistički piloti su se toliko obezobrazili da su nadletali tako nisko da lepo vidimo njihove odvratne njuške. Ali, šta im možemo. Po tome što ih uopšte ne gađamo znaju da smo sa municijom pri kraju, pa se "junače". Donekle nas štiti sama konfiguracija zemljišta, odnosno njegova oštra ispresecanost, pa piloti moraju da budu pažljiviji, inače svakog časa mogu kljunom da se zabiju u kakav kameniti ili pošumljeni vis.

Mi smo im bili sasvim pogodna meta, jer se uopšte ne sklanjamo. Nemamo vremena za dangubljenje. Dragocena nam je svaka minuta, pa žurimo koliko nam fizičke snage dozvoljavaju. Samo mi je, moram priznati, ta naša žurba, pod stalnim naletima aviona, ličila na beskonačno "gmizanje" kolona iznemoglih. Čudim se kako se još uopšte krećemo. Možda mi se to samo pričinjava, jer, evo, ipak savladasmo bespuće Milinklada i spuštamo se u kanjon r. Hrčavke, koju prelazimo na mostu kod spaljenih koliba s. Hrčava.

Odatle, uz veliku uzbrdicu Katuništa, do platoa Lučkih Koliba, pod nagibom koji ponegde prelazi i 45 stepeni, ne preosta nam ništa drugo nego da se vijugavom pešačkom stazom krećemo uz česte kratke odmore, pomažući se povremeno i rukama. Mi na ovu visoravan moramo izaći što pre i pogodne položaje zaposesti radi zatvaranja pravca koji izvodi od s. Vrbnice i Balinovaca. Pod našom zaštitom ovamo treba da izađu i naše druge jedinice. One se već kreću iza nas. To je, dakle, bio naš zadatak zbog kojeg nismo napadali Košur.

Katunište zaraslo u crijemušu, pa poput pravih biljoždera preživača, punimo usta ovim duguljastim i sočnim lišćem, čiji je ukus sličan luku. Uz to, uz put, progutamo i po koji gutljaj hladne i bistre vode, jer je organizam od silnog napora i znojenja i bez tečnosti, a i crijemuša grize u praznim crevima. Najgore je, ipak, onima koji ne podnose crijemušu i koji, čim je pojedu, odmah i povrate. To ih još više iscrpljuje.

Kad se sunce primaklo zapadu, vidimo da je i plato Lučkih Koliba skoro na domaku. Avioni valjda osećaju da se približava kraj njihovog haračenja, za ovaj dan, pa se još više okomili. To je već prevršilo svaku meru i zato odlučujemo da ih, ipak, uz svu štednju municije, okrpimo. Odjeknuli su prvi puškomitraljeski rafali. Komandant 2. bataljona, Nikola Pećanac, nešto sočno psuje, potom namešta "šarca" na rame jednog borca i "prati" jednog "henšlo". Kad mu se učinilo da ga "ima", pritisnuo je obarač. Očekivali smo bar kratki rafal, a ono izleti tek jedan metak. "Henšlu" više nije ni trebalo, jer ga je ovaj pogodio valjda tamo gde je najosetljiviji i, pošto je napravio još jedan manji krug, on se okomito strmoglavi u duboki kanjon Hrčavke i tamo eksplodira. Pećanac, međutim, i dalje vrti glavom i nešto gunđa. Krivo mu što nije "sasuo" ceo doboš, kako je nameravao. Otvara mitraljez i vidi da je sledeći metak zaglavio u cevi. Znali smo Pećanca kao dobrog strelca. Znali smo, da pticu lako pogodi u letu, ali nismo očekivali da će oborit avion jednim metkom. Prilazimo mu, međutim, on neće da primi naša čestitanja! Ljut je zbog onog što nije uspeo da "saspe" ceo doboš!

Uskoro, pred sam mrak, izbijamo i na plato Lučkih Koliba. Sa ovog mesta, koje na izvesnoj daljini dominira okolnim položajima, vidimo čitavu okolinu, a po eksplozijama i detonaciji granata i najveći deo našeg, inače malog — uokrug postavljenog — fronta.

Na platou smo zatekli delove dva bataljona 2. proleterske brigade. S njima je i drug Lune, zamenik komandanta te brigade. Oni su ovde dospeli iz rejona s. Vrbnica, odakle su ih potisle nadmoćnije neprijateljske snage. Od Luneta saznajemo da Nemci od ovuda nadiru i ka platou Lučkih Koliba. Ne preostaje nam drugo sem da se ovde prikupimo, malo sredimo i samo kratko odmorimo, a potom krenemo dalje, kako bi brigada još u toku noći, pre neprijatelja izišla i zaposela najpogodnije položaje na već određenoj nam liniji: Košuta (k. 1871), Orlovac (k. 1913) i k. 1960. Značaj te linije, u ovoj situaciji za nas je presudan. Zadatak znamo. On je sasvim kratak i jasan: po svaku cenu, sa navedenih položaja, do daljnjeg odbiti sve napade neprijatelja i sprečiti mu prodor ka Lučkim Kolibama. Srećom, nije nam bio ni naročito težak, jer smo za to vreme morali da odbijemo samo nekoliko neprijateljskih napada sa pravca s. Vrbnice. Taj zadatak smo uspešno obavili, zadržavši se na pomenutim položajima do popodneva 9. juna, kada smo dobili novo naređenje.

Ovde, na Lučkim Kolibama, na ovom srednje planinskom, delimično pošumljenom, a delom golom platou, borbena situacija, naročito drugog dana našeg boravka jasna je ne samo svakom starešini već i svakom borcu. Nije uopšte potrebno da neki viši štab daje njeno objašnjenje. Dovoljno je da čovek pogleda unaokolo, bolje oslušne vatru iz pojedinih pravaca, pa da uoči i naše i neprijateljske položaje i linije fronta u celini, koja se na taj način sasvim jasno ocrtavala.

Iza nas, u pokretu ka Zelengori, u rejonu Milinklade, ostao je VŠ i drug Tito. Uskoro je na plato Lučkih Koliba izbio i štab 1. proleterske divizije, sa drugom Kočom na čelu. Po tome već sasvim nam je jasno da ovde nećemo dugo ostati, a situacija i inače to nije dozvoljavala. Zbog toga osećamo, da su pred nama odlučujući dani, koji, nadamo se, neće dugo trajati.

Negde predveče, čini mi se da je to bilo 8. juna, pozvan sam u štab 1. proleterske divizije, gde sam stigao negde u prvi sumrak. Pored vatre, pod jednim gustim drvetom, sede Koča i Fićo. Tu je i Danilo Lekić (komandant 1. proleterske brigade), koji je došao nešto pre mene.

Koča na poduži štap natakao nekoliko malih parčadi konjskog mesa, pa to okreće i peče, više na plamenu nego na žaru. "Ražnjići" su uskoro gotovi, pa nas Koča prebrojava očima i svakome pruža po jedno parče. Gladan sam i dobiveni zalogaj slatko jedem, ali mi je ipak krivo što sam prispio na ovo "pečenje", jer se stvarno nije imalo šta podeliti. Da nije nas pridošlica, možda bi se bar Koča i Fića malo okrepili. Ovako smo svi samo nadražili prazne želudce i ništa više. Ali, šta da se radi? To je već od prvog dana našeg rata nepisani i nepovredivi zakon: u nestašici podeliti svaki zalogaj hrane, svaku cigaretu.

Gotovo sve dovde do Zelengore, moja brigada je imala goveđeg mesa. Imali bismo ga još i sada da nam Fića ono na Čelebiću ne "rekvirira" za ondašnje prilike suviše velike zalihe u živim govedima. Sada i mi jedemo konjetinu. U početku se durimo na crveno i žilavo konjsko meso, ali prazan želudac ne probira. Sve bi se to još nekako i podnosilo da nije šteta ubijati toliko konja, potrebnih nam za ono malo komore i teškog naoružanja, a još više za prenos težih ranjenika i iznemoglih u brigadnoj bolnici. Njih ima priličan broj, jer gotovo niko neće da odlazi u divizijsku, a pogoto u Centralnu bolnicu. Vole ljudi da su uz svoju brigadu. Tu su — kažu — sigurniji i bolja im je ishrana i nega nego tamo. To je i razumljivo, jer ovde se svi brinemo o njima, a tamo su prepušteni relativno malom broju osoblja, preokupiranog poslom, pošto je ranjenih, iznemoglih i tifusara mnogo. Smeštajni uslovi, zbog stalnih pokreta, nisu ni tamo mnogo bolji od naših. Hrane malo. Osetili, zatim, ljudi, da je položaj naših jedinica sve kritičniji, da će biti probijanja iz obruča, pri čemu je "najsigurnije" uz svoju jedinicu. Zbog toga se brigadi stalno uz put priključuju, koliko-toliko, pokretni Krajišnici iz Centralne bolnice, koji su se u njoj našli još u bici na Neretvi. Oni koji su iole prezdravili, primaju odmah puške, pa nam se tako brigada, premda u borbama trpimo gubitke, održava tek na nešto manjem brojnom stanju od onoga koje smo imali i pred sam početak ofanzive.

Koča nam ne govori mnogo o situaciji. Nema ni potrebe, jer nam je jasna i bez toga. Samo kratak zadatak od nekoliko rečenica svakoj brigadi. Na kraju dodaje, da se topovi, minobacači, kazani i sve druge glomazne stvari zakopaju u zemlju i ostave, kako bi se jedinice osposobile za lakši pokret i oslobodio veći broj konja za ranjene i iznemogle, a i za našu ishranu.

Teško nam pada ovo naređenje o zakopavanju teškog naoružanja. To nam je kao da nam neko otkida komade živog mesa. Jer, toliko smo krvi prolili dok smo do njega došli, a sada da ga "sahranimo" u zemlju poput mrtvaca. Šta se može. Teši nas samo to da ćemo uz put, kad razbijemo ove obruče i krenemo u nove ofanzivne bojeve, opet doći do takvog naoružanja. Sada nam je ono, u ovoj situaciji i ovakvim kakvi smo, samo smetalo.

Predveče 9. juna cela brigada se prikupila u rejonu, nešto istočnije, od Lučkih Koliba. Izdali smo jedinicama zapovest za pokret i marš ka Balinovcu. Pre pokreta ubijeno je nekoliko konja i kuvari su na brzinu spremili večeru, tako da su borci do mraka već i jeli, pa odmah krećemo.

Nadnosim se nad kartu. Od Balinovca nas deli svega 5 — 6 km vazdušne linije, ali osećam da treba da uložimo mnogo napora da do cilja stignemo strmom i krivudavom konjskom stazom, koja nam jedina stoji na raspolaganju. I stvarno, nisam se prevario. To je prosto neopisivo užasan put. Nizbrdicom smo do Vrbničke reke izgubili skoro celu noć. Gusta šuma i mrak, kao u tunelu, povećali su ove teškoće. Ljudi i konji padaju i posrću skoro na svakom koraku, udaraju u stabla. I tako prava večnost...

Tek u zoru 10. juna, gotovo izmrcvareni i sasvim iznemogli, penjali smo se iz doline Vrbničke r. i podilazili neprijateljskim položajima na Balinovcu.

Zadatak nam je da: zajedno sa 1. proleterskom brigadom, čije su snage, koliko znam, već ranije ovako otišle, napadnemo i razbijemo neprijatelja na odseku Balinovac i nakon toga energično produžimo napad pravcem: Pliješ (tt. 1605), Vis (k. 1371) i Siljevac (tt. 1214) ka Govzi, sadejstvujući desno 1. proleterskoj brigadi, čija osa dejstva ide opštim pravcem: Mrčin Kolibe. Jablanovo brdo (k. 1353), s. Miljevina (preko komunikacije Foča — Kalinovik) i obezbeđujući se levim krilom prema Lokve i Konjskim Vodama, jer znamo da se u ovim rejonima nalazi neprijateljski logor. Zbog toga jedan naš bataljon moramo orijentisati tako da mu osnovni zadatak bude obezbeđenje levog boka brigade.

Odmah po izbijanju pred same neprijateljske položaje, koji se nalaze na golom grebenu i nepošumljenoj ivici Balinovca, posle kratkog izviđanja, gotovo iz pokreta ubacujemo u borbu 1, 2. i 4. bataljon, dok je 3. bataljon neposredno iza borbenog poretka radi osiguranja brigadne i divizijske bolnice, a i kao rezerva borbenog poretka brigade.

1. proleterska brigada je stupila u borbu ranije i njene su snage već prodrle u neprijateljske položaje, što je za nas povoljno, jer se oslanjamo na njene delove i u zajednici sa njom, u silovitom jurišu, uskoro razbijamo neprijatelja na našem zapadnom pravcu, i ne zadržavajući se ni trenutka, zakačivši se "na leđa" neprijatelja, pristupamo njegovom energičnom gonjenju određenim pravcem.

Neprijatelj je ovakvim silovitim i brzim dejstvom brigade, do u visinu planinskog masiva Pliješ, bio prinuđen na pravo bežanje, tako da pri prelasku planinske rečice Oteša, južnije od Pliješa, nije stigao izvući svoju komoru, koju je sačinjavalo nekoliko desetina konja, natovarenih raznim ratnim materijalom i hranom. To je postalo naš plen, a u ovoj iscrpljenosti od gladi taman nam je i bilo potrebno.

Za Pliješ (tt. 1605), vrlo strmi i goli planinski masiv, sa njegove južne strane, odakle mi napadamo, razvila se prava bitka. Neprijatelj ga je zaposeo jakim snagama i organizovano branio, a naša tri bataljona, s upornim nadiranjem, osvajala ga stopu po stopu. Jedan bataljon vodi istovremeno, isto tako žestoku borbu s neprijateljem u rejonu Lokve (k. 1570). Upornom borbom on je ovladao sa više od polovine ovih stenovitih visova i prosto kidiše na sam vrh u želji da zarobi fašističku zastavu što su je Švabe pobile i razvile na najvišoj steni. Ta želja bila je bataljonu uskraćena, kako sam kasnije saznao, jer ga je načelnik štaba 1. divizije, Vaso Jovanović, skinuo sa ovih položaja i dao mu drugi zadatak.

Dok su se tako bataljoni hrvali sa neprijateljem na Pliješu i Lokvama, ni "komordžije" ovoga dana nisu ostale skrštenih ruku. Krećući se neposredno iza borbenog poretka brigade, stazom što vodi jugoistočnim i istočnim padinama Pliješa, ušao sam sa komesarom i intendantom brigade, desetak kurira, nekoliko bolesnih i ranjenih starešina i brigadnom komorom od preko 40 tovarnih grla, nekoliko kilometara u dubinu neprijateljske teritorije. Ne nadajući se mnogo nekom brojnijem neprijatelju na ovom putu, a i u očekivanju pada Pliješa, mi smo pomalo nesmotreno, moram priznati, izbili čak nešto severnije od k. 1098 i tu se gotovo sudarili sa nemačkim bataljonom, koji je jutros razbijen na Balinovcu, pa je sada ovde, izgleda povučen radi sređivanja i prikupljanja. Na sreću, ove Švabe nisu ni pomišljale da bi, dok se vodi borba za Pliješ, neka naša jedinica (ponajmanje ovakva) mogla odnekud dopreti čak dovde, pa su se na jednoj čistoj zaravni ugodno odmarali, bez ikakvog osiguranja.

Zaustavivši na dostignutoj liniji našu dugu kolonu, mi smo nakon kraćeg konsultovanja odlučili da napadnemo Nemce. Uz kurire i bolesne rukovodioce izdvojili smo i sve naoružane konjovoce. Tako smo sakupili i formirali "čitavu četu". Nemaca je tu bilo mnogo više. Ali ništa ne mari. Nečujno ćemo im podići i iznenadićemo ih sasvim, a to je gotovo pola uspeha. Sem toga, oni nisu u borbenom položaju, već onako rasuti odmaraju na pogodnoj, retko pošumljenoj zaravni. Plan napada je brzo bio gotov. Razvijenim streljačkim strojem, sa komesarom brigade na desnom krilu, intendantom brigade na levom i ja u centru, "grunuti" pa šta bi, bi.

Neopaženo smo se primakli Nemcima na 15—20 metara, pa ih najpre osuli vatrom iz automatskog oružja i bombama, a potom, iskoristivši opštu paniku koja je zavladala među njima, izvršili smo juriš, što ih je nateralo u nezadrživ beg. Mnogima se od njih, naravno, ta jedina prilika za spas nije ni pružila, jer su, mrtvi ili teško ranjeni, ostali zauvek na ovoj maloj zaravni. One, koje je ratna sreća poslužila pa su ostali živi, ohrabrene "komordžije" gonile su sve do Visa k. 1371 i Siljevca (tt. 1214). U naše ruke su pali živi, jedan oficir i jedan podoficir. Plen: skoro ceo ratni materijal ove grupe, mnogobrojna municija i sedam radio-stanica. Na našoj strani gubitaka nije bilo, izuzev što je bio lakše ranjen jedan kurir.

Uskoro je pao i ceo planinski masiv Pliješ, pa je brigada do kasno uveče izbila pred blagovremeno posednute od strane reprijatelja i dobro branjene položaje na liniji: Vis (k. 1371) i Siljevac (tt. 1214), gde je bila zadržana.

Tako je brigada u jurišima jednog dana, 10. juna, probila prvi i izbila pred drugi obruč neprijatelja na pravcu proboja naših snaga ka istočnoj Bosni. 1. proleterska brigada je takođe veoma uspešno obavila zadatak na svom pravcu. Saznajemo, za nama se kreću i ostale naše jedinice. Ovo nas posebno raduje i veseli.

Položaji na Visu i Siljevcu bili su, na našem pravcu napada već isturene tačke drugog, neuporedivo jačeg i snažnijeg neprijateljskog obruča na komunikaciji Foča — Kalinovik. Ove, u topografsko-taktičkom smislu, jake planinske otporne tačke neprijatelj je poseo jakim snagama, pretvorivši ih u pravi bastion, pa je naš pokušaj da ih u naletu već 10. juna zauzmemo — ostao bez uspeha. Čvrstinu ove njegove odbrambene linije znatno je pojačavao gotovo neprolazan, vertikalni stenoviti odsek, koji se proteže od jugozapada na severoistok, uglavnom linijom: k. 1383, k. 1371 i tt. 1214. Mi smo međutim, u daljem nastupanju, dejstvujući ka Govzi, osim dejstva bili upućeni isključivo na konjsku stazu što vodi preko sedla između Visa i Siljevca. Ali, bez rezultata je ostao i naš ponovljeni pokušaj da u toku popodneva ovladamo ovim otpornim tačkama. Tako nam nije ostalo ništa drugo nego da preostali deo dana upotrebimo za solidnije pripreme i pregrupisavanje snaga i sredstava brigade, radi odlučnog napada u toku noći 11/12. juna. Taj — drugi — napad po svaku cenu mora uspeti, inače bi možda došao u pitanje naš proboj na drugoj liniji u celini, jer će neprijatelj, uočivši sasvim jasno namere naših jedinica, nastojati da ovaj pravac pojača novim snagama sa drugih odseka, i zato mu ne smemo dati vremena i mogućnosti.

Sve pripreme bile su završene u toku 11. juna. U prvi sumrak, sve jedinice brigade otpočele su, sa svojih položaja na liniji: Jaukovine, Čardačina, Dukov Kam, podilaženje ka neprijatelju, u nastojanju da mu se, koristeći mrak, što je više približe s fronta. Napadali smo snagama 1, 2. i 4. bataljona, najpre radi vezivanja neprijatelja, dok je 3. bataljon imao zadatak da se za to vreme provuče kroz neprijateljski borbeni poredak (to mu omogućava mrak, ispresecanost zemljišta i gusta šuma) i energično napadne neprijatelja s leđa, što će biti signal i za ostale bataljone s fronta da krenu u nezadrživ napad.

Tako je i bilo. Posle nekoliko časova borbe prsa u prsa, neprijatelj je delimično uništen, a potom i sasvim razbijen. U ovome je naročito značajna bila uloga 3. bataljona, koji je, energično napadajući neprijatelju u leđa, načinio pravi rusvaj u njegovim redovima. Pritisnuti s fronta i iz pozadine, mnogi Nemci, u opštoj panici i pometnji, koje je mrak činio još užasnijim, nisu pronašli boljeg puta, sem da glavačke skaču niz strme stene, naročito na odseku k. 1397 i k. 1371, ostajući tako razmrskani u podnožju tih stena ili viseći na drveću što je iz pukotina ovih izraslo. Ličili su, ti Nemci, na stada divokoza, koje, pritešnjene sa svih strana, goničima, rađe skaču u provaliju nego da se "predaju" progoniteljima. Žao nam je samo što zbog noći nismo mogli da posmatramo te smrtonosne akrobacije Hitlerovih "nadljudi".

I ovde su naši intendanti zadovoljno trljali ruke. Plen je bio bogat: preko 18 radio-stanica raznih veličina, mnogo oružja, opreme i municije, hleba, šećera i nešto mesa u živoj stoci. Iako do zadnjeg atoma snage iscrpljeni, borci su bili zadovoljni. Dolaze bolji dani!

Premda su u borbama čitave prethodne noći, lomeći se po vrletnim i teško prohodnom zemljištu Visa i Siljevca, bili jako iscrpljeni i zamoreni, svi bataljoni brigade su još pre podne 12. juna izbili neposredno pred samu cestu Kalinovik — Foča, na odseku: Stolovi, s. Jeleč, Zagaj, gde se opet razvila ogorčena borba.

Nemci su ovaj odsek blagovremeno dobro utvrdili i najistaknutije objekte poseli jakim pešadijskim snagama, pomažući ih brojnim tenkovima, artiljerijom i avijacijom. U okviru opšteg plana proboja, odlučili smo da upravo ovde probijemo neprijateljsku odbranu i da pređemo komunikaciju. Zbog toga su se juriši često smenjivali, kako 12., tako i 13. juna, a i noću između ova dva dana. U jednom od njih pala nam je u ruke artiljerija jedne neprijateljske artiljerijske grupe (oko 5 topova), nekoliko tenkova i drugo naoružanje. No, Nemci su odmah nakon toga izvršili protivjuriš, nadmoćnijim snagama, i povratili svoje naoružanje.

Ovoga dana, 13. juna nešto pred samu zoru, u rejonu istočnije od linije Vis — Siljevac doživeo sam jednu radost. Noć je bila mrkla, i kiša je pljuštala. Prethodnog dana bio sam toliko iscrpljen i fizički i psihički da više nisam bio u stanju da se držim na nogama. Brigada vodi žestoku borbu.

Uništavamo neprijatelja, ali i mi trpimo znatne gubitke. Teško je to kad moraš gledati kako ginu hrabri borci, desetari, mitraljesci, komandiri — divni ljudi. To psihički iscrpljuje svakog starešinu, posebno komandanta. Iscrpljuje do ludila. Ubija. Fizički napori se podnose. Sve se izdrži, ali borci mi ginu. To se teško podnosi. Videći me tako iscrpljenog, moji drugovi iz štaba: Simo, Vlado, Đuro ..., prosto su me primorali da tu noć 12/13. juna ostanem u štabu brigade, u jednoj maloj kolibici i da se odmorim. I dok su kuriri oko mene spavali, a intendant brigade pravio raspored plena od prethodnog dana, naš kuvar Iljuš, da bi skuvao nešto mršave junetine, toliko je zadimio tu našu prostoriju da smo se gušili od dima i kašlja.

Negde pred zoru, san me je ipak savladao. Najednom, više instinktivno nego sposobnošću čula, osetim da me neko zove. Kad sam skočio, još bunovan od prvog sna, pred sobom vidim druga Tita. Tito sa povezanom ranjenom rukom i štapom u onoj zdravoj ruci. Pošto sam mu raportirao sjeo je. Sedajući, Tito me je prvo upitao: "Znaš li za tri ranjenika koje je neko ostavio, tu u neposrednoj blizini, na nosilima, u blatu i na ovoj strašnoj kiši?". Odgovorio sam da ne znam, a on mi je naredio da se ranjenici odmah spasu i prenesu negde pod krov. "Ako nema druge prostorije, onda ovde gde smo mi", kaže drug Tito. Upoznao sam ga da je u neposrednoj blizini naša brigadna bolnica i da su tu, u većoj i udobnijoj prostoriji, smešteni naši ranjenici. Odmah sam probudio kurire i oni su preneli ranjenike.

Zatim me je drug Tito pitao kako mi je brigada i kakav je neprijatelj pred nama? Upoznao sam ga detaljno sa situacijom, stanjem brigade, borbama koje smo vodili u proboju, sa neprijateljem. Očito raspoložen, Tito tek tada primeti kazan i da se u njemu nešto kuva. Osmehnu se i primeti: "Vi, izgleda, ne samo da se dobro tučete nego, vidim, da se i dobro hranite". Ne čekajući moj odgovor, intendant brigade i kuvar Iljuš već su sipali u porcije po parče mršavog i napola kuvanog mesa i po kašiku-dve vruće čorbe. Naš dragi gosti se malo podgrejali sa vrućom čorbom, a meso su samo probali, jer je bilo tvrdo i još nekuvano.

Tito nam je izneo situaciju na istočnom frontu. Na polasku mi naredio da sa brigadom ostanem na istim položajima da borbom što više vežem neprijatelja, kako bi stvorena breša ostala slobodna sve dok i poslednji delovi Glavne operativne grupe ne izađu iz obruča, a mi da izađemo poslednji, kao zaštitnica.

Istom žestinom, kao i prethodnog dana, nastavili smo borbe i 13. juna. Da bismo izvršili Titovo neposredno naređenje brigadi, sprečili i onemogućili inače ovde jakom neprijatelju da sa ovog odseka odvoji i uputi veće snage na pravac našeg prolaza (na Miljevini), odlučili smo da i 14. juna još energičnije napadnemo Nemce, kako bismo ih još potpunije vezali za ovaj odsek, te da i ne pomišljaju na rokiranje ka Miljevini. I toga su se dana jedan za drugim smenjivali naši juriši i neprijateljski protivjuriši. Opet smo se domogli bogatog plena u teškom naoružanju, ali su nam ga Nemci kao i juče ponovo preoteli. I ovoga dana smo pretrpeli osetne gubitke. Imali smo više mrtvih i teže ranjenih.

I baš u vreme kada su borbe na ovome odseku bile najžešće, i mi u napad ubacili i angažovali sve raspoložive rezerve, iznenadno nam se iza leđa, u pozadini, stvorila neugodna i teška situacija. Stigao je kurir 4. crnogorske proleterske brigade i izvestio nas da su Nemci, nastupajući iz dubine iza leđa naših snaga, koje se desno od nas prebacuju preko ceste u s. Miljevina, zaposeli važne položaje Vis (k. 1371) i Siljevac (tt. 1214). Sa ovih dominantnih visova neprijatelju se pružaju pogodni uslovi da, dejstvujući odozgo na dole, napadne i ugrozi brigadna leđa i bok.

Taman nam je još i to trebalo! Strašno nas je ovo ljutilo. Kakve smo napore morali uložiti dok smo ovladali ovim uskim grebenom, a sada je on opet u neprijateljskim rukama. Izgleda da su Nemci besni za prekjučerašnji noćni poraz na ovom planinskom odseku i žele ovog puta da nam se baš sa njega osvete. Samo da se brzo ne spuste sa njega pa da nam ne udare u leđa... Tada nam neće biti lako... Nemamo mnogo vremena za razmišljanje. Odmah iz borbe izvlačimo 3. bataljon i upućujemo ga hitno u susret ovom novom neprijatelju, sa zadatkom da ga odmah napadne i bar veže za sebe, kako bi bila sigurna leđa brigade, koja je inače do maksimuma angažovana u borbi na komunikaciji.

Računajući da je neprijatelj još na samom grebenu, a i da bi se brže kretao, 3. bataljon je marševao u koloni. Ali, tek što je prešao pola puta, u visini s. Grkelica, bataljonska kolona bila je dočekana snažnom plotunskom i koncentričnom vatrom neprijatelja sa severnih padina kose Osoje. To znači da se neprijatelj već spustio sa grebena Visa i Siljevca i pripremao da brigadu udari u leđa. Već u početku ove borbe ranjen je i sam komandant bataljona Savo Trikić, a iz stroja je izbačeno još desetak boraca.

Radi delikatnosti položaja i potrebe brzog reagovanja, sam sam privremeno preuzeo komandu nad bataljonom. Nakon kratke i brze procene situacije, odlučio sam da manji deo snaga bataljona ostavim radi stvaranja zastora s fronta, a da njegov ostali deo neopaženo s jugoistoka zaobiđe Vis (k. 1371) po svaku cenu ovlada njime. Koristeći tako elemenat iznenađenja bataljon će napasti neprijatelja u leđa i bok i zauzeti ovu njegovu otpornu tačku (Vis), a potom, dejstvujući dole ka Siljevcu ovladati čitavim grebenom Visa i Siljevca i tako snagama brigade omogućiti punu slobodu dejstva na komunikaciji do pada mraka.

Sve je teklo po planu. Ovaj manevar bataljona potpuno je uspeo, i neprijatelj je bio razbijen. Na presedlini između Visa i Siljevca neprijatelj je u paničnom begu morao da ostavi svoju brojnu opremu i naoružanje. Zaplenili smo oko 30 konja natovarenih hranom i opremom, 2 teška mitraljeza, 3 minobacača, nekoliko radio-stanica i dosta municije. Bio je to potpun ispeh nezadrživog juriša snaga 3. bataljona.

Do pada mraka 14. juna brigada je vodila uporne borbe na komunikaciji. Ona u svojim rukama drži značajne otporne tačke. Raspolažemo podacima, a to je za nas vrlo važno, da su sve snage Glavne operativne grupe sa Vrhovnim štabom već prošle u rejonu s. Miljevine, cestu Kalinovik — Foča. Nama sada preostaje jedino da prikupimo celu brigadu i pod zaštitom noći, najdalje do zore narednog dana, pređemo cestu takođe na pravcu s. Miljevina. Stvarno je krajnje vreme da to učinimo do svanuća, jer su nam kuriri predveče doneli podatke, prema kojima je danas popodne u našim rukama, na pravcu proboja na Miljevini, ostao još sasvim uzan slobodan koridor za prolaz. Nemci na njega i sa pravca Foče i sa pravca Kalinovika, duž ceste, neprekidno napadaju i on postaje sve tešnji, tako da će ga oni sutradan sigurno uspeti da zatvore, onda će se teško tuda proći.

Brigada je, uostalom, svoj zadatak ovde obavila dobro. Noću 14/15. juna bila je velika pomrčina i vidljivost jako ograničena. Tome znatno pridonosi gusta šuma koja se nadvila nad proplanak jugozapadno od Glavnice (k. 1001), na kome se oko 22 časa prikupila cela brigada. Posle kratkog odmora, izdata je zapovest za formiranje marševske kolone i izvršena provera spremnosti jedinica za pokret. Iako dosta žurimo, svanuće 15. juna zatiče čelo brigade u rejonu s. Rataj, 2 km južnije od ceste koju kod Miljevine moramo preći. Imamo sreće. Ovu usku dolinu oko ceste prekrila je magla. Nije baš gusta, ali ipak dovoljna da se pod njenom zaštitom sasvim približimo cesti, a onda ako bude potrebno, da je i u jurišu savladamo. Drugo nam i ne preostaje, jer smo zaštitnica.

Prelazimo preko ceste. Tek kad je polovina naše brigadne kolone bilo na onoj strani, primećuje nas neprijatelj i napada vatrom. Od toga mu mala korist, jer su naši osiguravajući delovi već i levo i desno zaseli cestu, pa je prolaz u našim rukama. Izgleda da smo Nemce sasvim iznenadili. Nisu se valjda ni nadali da će naići još neka jedinica?!

Za nekoliko časova već je cela brigada bila na drugoj strani komunikacije. Nemamo uopšte gubitaka. Naši zaštitni delovi ukratko iza toga, izveštavaju nas da su se Nemci spojili na cesti. Više nema slobodnog koridora za prolaz. I ne treba ga! Neka oni sad sami sede tamo. Švabe besne na sve ovo, napadaju nas još se leđa. Od toga nas glava ne boli, jer s njima lako na kraj izlazi naša zaštitnica. Čak se, evo, naše snage odmaraju u jednom hrastovom gaju. Potreban nam je ovaj mali predah nakon noćašnjeg napornog marša.

Iza nas je ostao i drugi obruč, ostale su i besputne vrleti sandžačko-crnogorsko-bosanske.

Švabe su ogorčene što im je izmakao plen, pa nas još uporno i dalje napadaju s leđa. Naročito su aktivni iz vazduha. Zbog toga brigada dobiva novi zadatak, da svojim delovima prima na sebe ulogu zaštitnice za čitavu operativnu grupu, sve do nešto južnije od s. Jabuke, i odbija zadnje nasrtaje i napade neprijatelja na ovom sektoru.

16. juna brigada je izvršila kratak marš u širi rejon prostorije s. G. i D. Bukvica. Ona sada čini napadnu kolonu na krajnjem desnom krilu čitave Glavne operativne grupe. Ovde se sređujemo i odmaramo. I sa hranom smo zadovoljni. Nema više gladi. Vršimo pripreme za dalji pokret i proboj poslednjeg, trećeg, neprijateljskog obruča, koga je on blagovremeno postavio na komunikaciji (cesta i pruga) Sarajevo — Višegrad. Trebalo je da brigada izvrši proboj u širem rejonu železničke stanice Renovica, u stvari, južnije i istočnije od nje, na pravcu s. Čemernica.

Ne brine nas uopšte ovaj treći obruč. Kao i da ga nema. Znamo da će on biti razbijen u prvom naletu naših jedinica. Sada mi, u stvari, već idemo u ofanzivna dejstva, a ova linija, to je samo poslednji očajnički pokušaj neprijatelja. Ono što je bilo užasno i teško iza nas je. I među borcima ja takvo raspoloženje. Oni već prepričavaju pojedinosti iz dosadašnjih borbi, pevaju nove pesme o Titu i Partiji i radosni su kao da je neprijateljska ofanziva već završena.

Noću 16/17. juna čitava brigada je u marševskoj koloni ka Renovici. Likvidacija posade jednog manjeg uporišta daleko južnije od komunikacije Renovica — Goražde, trajala je svega nekoliko minuta. Nekoliko mitraljeskih rafala i bombi i to je bilo sve. Ni jedan Nemac se nije izvukao. Prethodnica je taj posao obavila valjano, iznenadivši potpuno Nemce. Time što iz ove posade nije niko umakao, neprijatelj nije mogao skrenuti pažnju na opasnost ostalim svojim uporištima. Za ta, kao i ostala mnoga uporišta, za koja ćemo tek sutra ujutro saznati, mi uopšte i ne znamo, pa zato krećemo dosta bezbrižno napred, da bi se u ranu zoru, prelazeći komunikaciju Renovica — Goražde, brigadna kolona u rejonu r. Čemernica našla usred dominirajućih neprijateljskih položaja, zaposednutih jakim pešadijskim, artiljerijskim i tenkovskim snagama. Mi smo računali na sukob tek oko železničke pruge, koja prolazi 5—7 km severnije od ove ceste. Svanulo je, a naša kolona čelom prelazi cestu i kreće bez zastoja. Vidimo kako su okolni visovi načičkani Nemcima. Raspoznajemo ih lepo. Oficiri s dogledima prate naše kretanje. Živost i komešanje nastalo je među njima. Čitav sat traje to osmatranje. Valjda im nikako ne ide u glavu da bi to mogla biti neka naša jedilica. Tako kuražna i slobodna njima pred nosom! Oni su dosta dugo zbog toga bili uvereni da su to neke njihove snage. Sad su se ipak nakon tolikog vremena (koje je za nas bilo dragoceno) otreznili i shvatili pravu istinu, napali su nas vatrom iz pokreta. Kao protivmeru razvijamo odmah čelni bataljon na juriš na pravcu kretanja brigade. On ubrzo osvaja dominirajuće visove (k 1205 i k 1154) u položajima neprijatelja, i to nam omogućava dalji pokret. Odatle glavnim snagama odmah napadamo i zauzimamo železničku stanicu Renovica, i manjim delovima se obezbeđujemo s leđa i krila. Već likvidiranoj posadi u stanici Renovici kasno pristiže u pomoć i oklopni voz iz pravca Prače. Njega smo brzo naterali u bekstvo.

Ovoga dana, 17. juna, ostavljamo konačno iza naših leđa razbijen i treći neprijateljski obruč i već popodne istog dana, sa ostalim snagama Glavne operativne grupe NOV i POJ, nastavljamo ofanzivna dejstva u istočnu Bosnu, krećući u nove pobede naše vojske.

Borbe što su ih naše jedinice, a među njima i 3. krajiška brigada, vodile u bici na Sutjesci spadaju u najznačajnije i najteže, ali zato i u najslavnije dane naše revolucije. To je istinska epopeja. O Sutjesci i Zelengori rodila se legenda. I sada kad se prevrću stranice zlatnih slova, o slavi našoj, na njima je i 3. krajiška. Pisali su ih njeni borci. Krvlju svojom. Kostima svojim. Jurišima nebrojenim. Mladošću svojom, koju su oni poklanjali domovini. Zbog današnjih dana sreće. Da čovek može da bude čovek. Da detinjstvo bude nasmejano.

Nešto više od mesec dana trajala je ova bitka, određenije: od 15. maja 1943. do 17. juna iste godine. Malo dana, ali neizrecivo mnogo događaja koji nikad neće biti izbrisani iz istorije naše. Daleka pokolenja biće ponosna. Učiće se na ovoj bezgraničnoj ljubavi prema slobodi. . Za 34 dana 3. krajiška brigada je zapisala: 15 većih teških borbi koje su trajale od nekoliko časova do nekoliko dana. Kako koja od njih. Njih je gotovo redovno bilo više. Sve su one vođene po bespućima sandžačkim i crnogorskim, na srednje i visokoplaninskom zemljištu. U dubokim planinskim dolinama, u kanjonima kamenitih reka, kao što su Tara, Piva, Sutjeska, Ćeotina. Danju borba, a noću marš i borba. Brigada je zabeležila oko 300 km marševa u ovim borbama (mereno vazdušne linije). Po naporima pod kojima su izvođeni, po uslovima i svemu ostalom, oni su bili teži nego još deset puta toliko drugih marševa u normalnim prilikama, na ravničastom zemljištu... Iz marša se neposredno ulazilo u borbu, iz borbe odmah na marš. Bez odmora, bez spavanja, često sa ništa ili malo oskudne hrane.

Masovno junaštvo boraca brigade, visoka politička svest, nepojmljiva izdržljivost, bezgranična odanost svom Vrhovnom komandantu drugu Titu, puno poverenje u njega, u njegovu snagu, veru u Partiju — to je nosilo u pobede, nije dalo da se klone ni onda kada je bilo najteže.

To je 3. krajišku, kasnije proletersku brigadu, sastavljenu uglavnom od najboljih sinova Drvara i Petrovca, izdiglo u bici na Sutjesci u red najboljih brigada naše vojske. Njoj su poveravani najteži zadaci i ona ih je uspešno izvrašavala.

U pobjedu na Sutjesci uzidali su svoje kosti najistaknutiji borci brigade, njeni bombaši i puškomitraljesci Dušan Balaban, Rade Zorić, Mahmut Hodžić, Draginja Bajić, Miladin Egelja, Branko Malbašić, Rade Ćurgus, Stoja Podkozarac, Branko Batinica, Ilija Krčmar, Branko Radošević — Brančilo, Borđe Kesić i mnogi drugi. Njihovom krvlju su obojene vode Lima, Tare, Pive, Sutjeske i Govze, njihove kosti su ostale na visovima i padinama Podbojnika, Ljubušnje, Maglića i Zelengore, njihova imena su ostala u srcima boraca brigade i nadahnjivala ih za nove podvige. Ti mladići i devojke nisu znali za poteškoće i prepreke. Oni su za neprijatelja predstavljali strah i trepet, a za brigadu i Krajinu ponos. Njima i svima herojima koji su zastavu 3. brigade proneli preko Zelengore slava i hvala.

[1] Prilog, uz izvesnu doradu, preštampan iz zbornika "Sutjeska" knj. 2.

[2] 11. aprila 1943. godine, u ratnom dnevniku brigade stoji zapisano: "Italijani i četnici napadaju od Ifsara u jačini od oko 2.000 vojnika. Borba je bila prsa u prsa i trajala je 4 sata. Ubijeno je oko 90 Italijana i 3 četnika. Zarobljena su 4 Italijana i zaplenjeno: 2 brdska topa, 2 laka bacača, 2 brede, 1 p. m., 80 pušaka, dosta druge ratne opreme i municije i 30 mazgi. Na našoj strani 6 mrtvih, 9 ranjenih i 4 nestala. Među poginulim su i dva komandira četa: Dragija Đumić i Dane Grubor. Borba se nastavlja i dalje. 1. i 4. bataljon gone razbijenog neprijatelja i do 21 čas ulaze u mesto Ifsar.

[3] Milan Cup, narodni heroj. Poginuo 1944. god. kao zamenik komandanta 7. krajiške brigade.

[4] četa 2. bataljona dobila naziv po borcima iz Velikog i Malog Cvjetnića, od kojih je četa u početku bila formirana.

[5] Vlado Kecman Bezec, kurir štaba brigade.

[6] Zbornik dokumenata o NOR-u, tom IV, knjiga 13, dok. 122.

[7] Zbomik dokumenata o NOR-u, tom IV, knjiga 13, dok. 123.