TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Bila sam ranjena na Metaljci, a zatim prebačena u bolnicu u Čajniče. Jedne noći bolnica je krenula prema Goraždu. Svi smo nepokretni, a svako je nekog vukao. Iz Čajniča se mora što pre izaći, jer se tu zora ne sme dočekati. Nemački avioni znaju da smo mi tu, pa može biti svašta.

Kolona vijuga izlomljenim putevima. Teže ranjenike nosili su Italijani — zarobljenici i mi koji smo to mogli. Svako od pokretnih želeo je da nekom pomogne. Vodim dvojicu, padamo, dižemo se i opet idemo. Iznemogli smo. Dalje ne možemo, ali se mora. Sedoh na jedan panj i zajecah. Šta ću, ne mogu nikome pomoći, jer je i meni samoj potrebna pomoć. U plaču i jecanju spustih se pored panja i zaspah. Kada sam se probudila, ranjenika i tifusara nije bilo oko mene. Obuze me strah. Zaboravili su me i ostavili.

Mrak se spuštao. Sama sam. Rana mi krvari, ali moram napred. Spustih se niz jedno brdo i na sreću naiđoh na jednu drugaricu.[1] Priđoh joj i ispričah u kakvoj sam se situaciji našla. Ona me uputi u njihov radni vod, za bolničarku. Saznala sam da je u blizini i prateća četa 1. proleterske brigade, ista četa koja je bila u mojoj kući u Tesliću 1. januara 1943. godine. Tu pronađoh dosta poznatih a među njima i Milisava Spasojevića Devu i Božu Vukomanovića Cugera. Susret je bio dirljiv i ostao mi je u trajnom sećanju.

Bilo je to početkom maja 1943. godine. Sunce je obasjavalo nežne latice behara. Pčelice su zujale pune praha. Cuger, nasmejan, sa crvenim šalom oko vrata, seo je sa Devom među nas zajedno. Razvi se topao i prijatan razgovor, pun mašte i lepih snova. Sećanje na dane kod kuće, lepote mladosti, mirnog života i slobode. Ali, sve nam je to oduzeo prokleti Švabo. Deva govori srdito. Pun je neke osvete, prosto uzrujan, kao da bi se odmah tukao. Kuvar nas prekide i pozva na ručak. Deva je pravi kavaljer. Pokupi naše porcije i odleti da nam donese ručak. Veselo, mladalački, sleti niz brdašce, i vrati se brzo sa punim porcijama.

Za vreme ručka Deva me upita kad mislim natrag u 3. krajišku. Rekoh mu da ću odmah čim budem uhvatila vezu s njom, pa makar to bilo i ovog trenutka. On tada izvadi jedno crveno jaje iz džepa i pismo koje je bilo napisano i zapakovano. Nekako sa strahom poče da mi govori:

— Ankice, ja bih te zamolio da mi učiniš jednu uslugu. — Pružajući mi jaje i pismo on nastavi. Evo, uzmi ovo, i kad se vratiš u bataljon, pozdravi drugaricu Milesu,[2] predaj joj i ispričaj sve o čemu smo razgovarali. Pozdravi je mnogo i kaži da se čuva, jer je rat pri kraju. Samo, molim te, predaj ti njoj lično.

4. bataljon 1. proleterske se spremao za pokret. Pozdravismo se, a Cuger i Deva žurnim koracima odoše preko livade. Gledali smo za njima sve dok se nisu izgubili u šumici. Kasnije smo saznali da je Deva poginuo. Ta nas je vest sve potresla. Želela sam da ga vidim, ali oni su bili dosta daleko od bataljonskog saniteta. Još veći bol me obuze onog trenutka kada se setih crvenog jajeta i pisma. Kroz nekoliko dana došli smo u blizinu 3. krajiške brigade. Čim sam to saznala, iako smo bili u pokretu, žurila sam da stignem do druga Koče[3] i da tražim dozvolu da se vratim u moju brigadu. Pozdravih se sa svima i zahvalih im se na gostoprimstvu. Koča se nasmeja i reče:

Dugo sam putovala dok nisam pronašla moj 4. bataljon. Kolona ide kroz šumu, iznemogla i umorna. A ima i nas ranjenika. Osećam da ne mogu napred. Pored mene prolazi Čurgus,[4] jašući na konju. U stvari, ja sam ga izdaleka primetila i pomislila kako bi mi konj dobro došao i ublažio muke. Kada je Ljubiša primetio kako se vučem u koloni, sišao je nesebično s konja, a mene zamolio da uzjašem i da se malo odmorim. Tada me obuze neka sramota, a zbog čega, ni sama ne znam. Konja nisam htela primiti, ali Ćurgus je bio uporan, pa mi ga je ostavio a on je produžio pešice. Međutim, i ja sam ga vodila samo nekoliko koraka, predala sam ga težem ranjeniku.

Kada sam se susrela sa Milesom, obuze me neka tuga i nisam imala hrabrosti da joj isporučim porupu. Koči[5] sam rekla o čemu se radi i predala mu pismo da joj ga on uruči. A crveno jaje se izgnječilo u rancu, pa sam ga morala još mnogo ranije skloniti.

[1] Ime joj je Katica, a zvali su je Kaća. Iz prateće je čete 4. bataljona 1. proleterske brigade

[2] Milesa Đorđević, referent saniteta 4. bataljona.

[3] Koča Popović, komandant 1. proleterske divizije.

[4] Ljubiša Ćurgus, zamenik politkomesara 4. bataljona.

[5] Koča Jončić, politkomesar 4. bataljona.