TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SNABDEVANJE 3. BATALJONA OD TESLIĆA DO SANDŽAKA Osvanuli smo u Tesliću 1. januara 1943. godine, gde smo imali pune ruke posla. Ratnog plena u izobilju: hrane, opreme, oružja, municije... Šta da radimo? Da li prvo pripremiti za borce dobar, obilan obrok, ili što pre evakuisati ratni plen? Borci već dugo nisu dobili potpun obrok, a sada se pružila prilika koja se ne sme propustiti. S druge strane, borbe se još vode u gradu i oko grada, a ratni plen je prvi veći zalogaj posle Bihaća ... Dileme nije bilo, niti je smelo biti. Napregnutim snagama, brzo i na vreme, izvršiti oba zadatka! Tako je i bilo... intendantska služba u bataljonu, organizovana ranije, bila je u ovom momentu već iskusna i dobro je funkcionisala. Na čelu službe bio je intendant bataljona sa svojim zamenikom. Štab bataljona imao je ekonoma, a na ovoj dužnosti je tada bio Nikola Kapelan. Kuvar u kuhinji štaba bio je Mile Adamović. Čete su imale svoje kuhinje, sa 4 — 6 tovarnih kazana; 12 konja su bila za prenos kazana i kuhinjskog pribora. Nešto kasnije su u četama postavljeni i ekonomi, koji su rukovodili radom kuhinja. Kuvari po četama su bili: u 1. četi Čulibrk Đuro i Balaban Rade; u 2. četi Novaković Đuro i Latinović Ilija; u 3. četi Latinović Stevo Sekula i Kovačević Ilija. Za prikupljanje i prenos hrane i opreme intendant bataljona je tada imao radni vod od oko 20 ljudi i 17 tovarnih konja. Vod su sačinjavali kuvari, konjovodci, mesari, obućar, krojač, brico, ljudi koji su se brinuli o ishrani bataljona i održavanju odjeće i obuće boraca. Sećam se da su u tom vodu u prvim danima bili Latinović Dmitar, Kerkez Jovo, Ćurgus Koviljka, Stupar Savka, Novaković Sava, Latinović Đuro ... Kuvanje hrane, kad god je bilo moguće, organizovali smo za ceo bataljon na jednom mestu — centralizovano. Izuzetak je bio kada je četa udaljena ili na posebnom pravcu. Tada je kuhinja sa kuvarima i hranom išla zajedno sa četom. Već u ovo vreme, glavni i najčešće jedini artikli za pripremanje obroka bili su meso i hleb. Meso su pripremali naši mesari, a hleb smo pekli po kućama i to, delili smo brašno po domaćinstvima — kada smo ga imali u radnom vodu, odnosno zaduživali smo domaćinstva, prema imovnom stanju, koliko će ko ispeći hleba i doneti na određeno mesto. Kuvari, iako umorni, posle svakog marša, odmah i bez odmora, ili bar najmanjeg predaha, pristupali su pronalaženju najpogodnijeg mesta za postavljanje kuhinja, prikupljali i donosili drva, vodu. U isto vreme mesari su pristupali klanju stoke i pripremanju mesa za kuhinje. U januaru 1943. godine Vrhovni štab NOV i POJ propisao je prvu tablicu sledovanja za bolesne i ranjene borce, kao i za sve ostale pripadnike NOV i POJ, a 3. bataljon je primenjivao ovu tablicu samo kada je pri oslobođenju pojedinih mesta dolazio do većeg ratnog plena, sa kojim je raspolagala intendantura brigade i delila ga po bataljonima. Oslobođenjem Teslića zaplenjene su veće količine životnih namirnica, tako da je u toku januara bataljon bio obezbeđen sa raznovrsnom hranom i dovoljnim količinama. U ovom mesecu primljena je u Maslovarama pošiljka omladine Bosanske krajine, koja je za borce 3. krajiške brigade poslala veće količine vunenih čarapa, džempera, rukavica i šalova. Počela je bitka na Neretvi. 3. bataljon se zatekao u rejonu Teslića, gde učestvuje sa ostalim bataljonima 3. krajiške brigade u likvidaciji četničkih grupa, koje su se razbežale po okolnim šumama. Početkom februara 1943. godine po naređenju štaba 1. proleterske divizije naša brigada kreće preko pruge Travnik — Donji Vakuf i u toku čitavog februara nalazi se na sektoru Gornjeg Vakufa — Prozora i Bugojna. Hrana koju smo nosili od Teslića bila je utrošena, a na ovom terenu, sem mesa, teško su mogli da se obezbede drugi artikli. Početkom marta 1943. godine vođene su teške borbe sa neprijateljem na planinama Raduši i Kobili, za obezbeđenje evakuacije ranjenika iz doline reke Rame. Zima, siromašan kraj i česti napadi neprijatelja radi uništenja ranjenika, kao i pristizanje izbeglica iz Banije i Bosanske krajine, sve je to otežavalo snabdevanje jedinice hranom i opremom. Snabdevanje je bilo teže svakim danom, a iscrpenost boraca usled zime i danonoćnih borbi sa neprijateljem sve veća. Za vreme borbi na planini Raduši od ekonomskog odeljenja dobili smo za bataljon oko 500 kg namirnica, koje su se sastojale od sušenog kupusa, krompira, ulja, brašna, pirinča, suvog testa. Suvo povrće prvi put se upotrebljava za ishranu boraca. Kuvari neupućeni u način pripremanja ovakvog artikla, pripremali su ga tako da je posle kuvanja ostalo vrdo, neukusno, ali se i pored toga moralo jesti, jer druge hrane sem mesa nije bilo. Pri izvlačenju ranjenika pravcem Prozor — Jablanica — Bjela — Boračko jezero — Glavatičevo — Kalinovik — Miljevina — reka Drina, 3. krajiška brigada vrši ulogu zaštitlice. Snabdevanje bataljona u to vreme se još više pogoršalo, jer kroz pomenuta mesta se kretala prethodnica, ispred koje se povlačio neprijatelj pljačkajući sve do čega je mogao da dođe. Potom, prethodnica je morala da se snabdeva sa tog terena, a zatim bolnice, pa tek što je ostalo trebalo je da podmri potrebe jedinica brigade. Malo je čega ostalo što bi se moglo upotrebiti za ishranu, mi, pored najvećih napora, nismo uspevali da bilo šta pronađemo i damo borcima, sem po najmanje parče mršavog mesa i to najčešće skuvanog u goloj vodi i bez soli. Borci su tada jednostavno gladovali. Radi bolje ishrane boraca i pravilnijeg postupka prema narodu, naročito u krajevima kakvi su bili napred navedeni, Vrhovni komandant je 17. marta 1943. godine, izdao naređenje kojim je bilo regulisano da se pribavljanje namirnica za. ljudstvo i stoku vrši komisijskim putem, preko NOO. Intendant bataljona sada više nije mogao sam nabavljati ništa za bataljon, već je štab brigade odredio komisiju na čijem čelu je bio Đuro Bajić, intendant brigade. U komisiju su određeni još i sledeći drugovi: Rodić Blažo, Pilipović Nikica, Stupar Savo, Kecman Mirko (do tada intendanti bataljona, a na njihova mesta, za intendante bataljona postavljeni su drugi) i Rodić Đuro, ekonom štaba brigade. Komisija je 23. marta 1943. godine dobila ovlašćenje štaba brigade "Sa kojim se ovlašćuje komisija za ishranu III krajiške brigade da može prikupljati hranu za potrebe ljudstva i stoke. Prikupljanje vršiti sa dodeljenih im sektora preko Narodnooslobodilačkih odbora gde ih bude, putem dobrovoljnih priloga, rekvizicijom i konfiskacijom imovine narodnih neprijatelja." Kada je brigada bila na okupu — na jednom terenu, intendant brigade je delio teritoriju na dva dela i na svaki deo je odlazila grupa komisije od tri člana. Kada su bataljoni bili odvojeni i na zasebnim pravcima, u bataljon su upućivana dva člana komisije. Njima se priključivao intendant bataljona, te su opet sačinjavali komisiju od tri člana. Bilo je slučajeva kada su svi bataljoni toliko odvojeni i udaljeni jedan od drugog, pa je u bataljon upućivan samo jedan član komisije, koji je sa intendantom bataljona i ekonomom štaba obrazovao komisiju od tri člana. Ove komisije objektivno nisu mogle dati bolje rezultate u poboljšanju kvaliteta ishrane boraca, ali su odigrale krupnu ulogu u odnosu prema narodu. Istina, koliko je meni poznato, mi ni do tada nismo imali pritužbi na rad i odnos prema narodu intendantskih organa naše brigade, ali od uvođenja ovih komisija nije bilo ni jednog slučaja nepravilnog odnosa prema narodu. Posle gladi koju smo doživeli na terenu oko Boračkog jezera, u Kalinoviku nas je sačekao član VŠ drug Moša Pijade i predao nam nešto hrane. Tu smo prvi put, posle prelaska Neretve, mogli da pripremimo borcima nešto bolji, ali ne i kompletan obrok. Zatim smo iste večeri, intendant brigade, ja i Blažo Rodić produžili u Miljevinu i od Fiće Kljajića, tada komesara 1. proleterske divizije, preuzeli nešto hrane za sledeći obrok, pred prelazak preko Drine. Po prelasku Drine, na Ifsaru, zaplenjeno je između ostalog dosta hrane, te smo tek tada uspeli nahraniti borce, a i popuniti rezerve, kako u brigadnoj, tako i u bataljonskim komorama. Sa ovom rezervom smo stigli do Sandžaka, u okolinu Pljevalja. Na ovom terenu, sve do početka bitke na Sutjesci, ishranu smo potpuno normalizovali i u svemu se pridržavali postojeće tablice za ishranu. Savo STUPAR Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument