TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
SA OKRUŽENIM DELOVIMA 2. BATALJONA NA IFSARU Po završetku operacija na Neretvi dočekale su nas jake italijanske i četničke snage na desnoj obali Drine. Prateći pravac dejstava naših glavnih snaga po prelasku Neretve, neprijatelj je blagovremeno pristupio organizaciji odbrane na desnoj obali reke Drine u zoni Foča — Ustikolina. Italijani su organizovali naročito jaku odbranu zapadno od sela Ifsar, u rejonu Kapka i Golog brda. Četnici su bili raspoređeni ispred i u meduprostorima borbenog rasporeda Italijana, sa zadatkom da im štite krila i bokove. Neprijatelj je smatrao da je reka Drina u aprilu jaka prirodna prepreka, posebno za nas koji smo je morali savlađivati priručnim sredstvima. Da bi ojačao odbranu reke i sprečio naš prelaz, neprijatelj je izgradio bunkere na desnoj obali, koje su poseli četnici i organizovali neposrednu odbranu reke. Na
čelu ove naše kolone kretala se 1. proleterska brigada, koja je 8/9. 4. 43.
forsirala Drinu u rejonu Ustikoline primitivnim priručnim sredstvima. Bilo je i
boraca koji su preplivavali Drinu pod kišom kuršuma i granata neprijatelja.
Neprijatelj nije mogao zadržati naše borce u njihovom energičnom jurišu i rešenosti
da izvrši postavljeni zadatak, rušeći sve prepreke i proračune neprijatelja.
Tako je 1. proleterska razbila neprijatelja neposredno na reci i omogućila nam
prelaz na desnu obalu. Po
prelasku reke i sređivanju jedinica na desnoj obali Drine, organizovan je napad
na neprijateljsko uporište zapadno od sela Ifsara, u rejonu: Banjača, Goli
Vrh, Kapak, i to zajedničkim snagama 3. krajiške i 1. proleterske brigade. Naš
2. bataljon dobio je zadatak da u sadejstvu sa 4. bataljonom u toku 10. 4.
razbije neprijatelja u rejonu Raskršće, Banjača, Humka, a zatim da
sadejstvuje snagama 1. proleterske brigade u napadu na Italijane u rejonu Goli
vrh i obezbedi naše snage od pravca Čajniča. Na desnom krilu borbenog
rasporeda našeg bataljona nalazila se 2. četa, u sredini 3. a na levom krilu
1. četa. Napad naših snaga otpočeo je 10. aprila naveče na spoljno obezbeđenje
koje su držali četnici. Borba je odmah počela velikom žestinom, jer smo
nastojali da još u toku noći izvršimo dobijeni zadatak. Posle kraće borbe na
prednjem kraju, mi smo počeli potiskivati neprijatelja u dubinu, ali je on,
koristeći pogodno zemljište, branio svaki ćuvik i usporavao naše
napredovanje. 2. četa 2. bataljona, u kojoj sam bio politički komesar, imala je pred
sobom slabije četničke snage pa je brže prodirala u dubinu neprijateljskog
rasporeda nego ostale dve čete, vršeći obuhvatni manevar na levo krilo
neprijatelja. U toku napada komandir čete Dane Grubor primetio je da je
neprijatelj vrlo osetljiv na bočna dejstva, pa je uputio jednu desetinu da
dublje obuhvati njegovo levo krilo. Pojavom jedne naše desetine s boka i pojačanim
dejstvom s fronta, četnike je uhvatila panika pa su počeli da beže,
ostavljajući na položajima hranu, ćebad i italijanske kabanice. Četa je do
pred zoru izvršila dobijeni zadatak, razbivši četnike u rejonu Raskršća i
Banjače, tako da je njihov dalji otpor prestao. Teren je bio vrlo težak, noć tamna, vlažna i prohladna, šuma gusta, a još
i pokrivena maglom otežavala je kretanje boraca u izvršenju zadatka. Borci su
bili mokri, umorni, prozebli i gladni, ali i pored toga raspoloženi za borbu i
veseli, jer nismo imali većih gubitaka. Taman smo nameravali da se malo
odmorimo, sredimo ratni plen i izvestimo komandu bataljona o rezultatima napada,
kad nas je preduhitrio komandant bataljona Nikola Pećanac, koji je naredio da
se odmah rokiramo na levo krilo
bataljona, pozadi 1. čete. Na novi položaj smo stigli u ranu zoru 11. aprila,
uhvatili vezu sa 1. četom i čekali novi zadatak. Na levom krilu bataljona, a naročito kod 1. čete, borba je bila vrlo jaka
i prodiranjem u dubinu sve više je dobijala u intenzitetu, da bi dostigla
kulminaciju sudarom sa Italijanima, koji su bili utvrđeni na Golom Vrhu. Vodila
se ogorčena borba na vrlo bliskom odstojanju, tako da su bombe eksplodirale u
"rafalima", jer su se Italijani ogorčeno branili. Ukoliko je vreme odmicalo i bližio se dan, utoliko se pojačavao pritisak
naših snaga, s namerom da se neprijatelj likvidira do zore, jer je dan išao u
prilog neprijatelju koji se nalazio u utvrđenom rejonu i bio višestruko nadmoćan
u ljudstvu i naoružanju. I pored velikog pritiska i uzastopnih juriša naših
snaga preko cele noći, neprijatelj se upornom odbranom održao do svanuća 12.
aprila, rešen da slomi naš napad i spreči dalji prodor prema istoku. Ali, i
naši borci bili su rešeni da po svaku cenu razbiju neprijatelja i sruše sve
prepreke koje su stajale na putu izvršenja zadatka. Ne odustajući od izvršenja
zadatka borba je produžena nesmanjenom žestinom u toku jutra, iako su jedinice
1. proleterske brigade i glavnina našeg 4. bataljona prestale sa borbom i
povukle se na polazne položaje. Razbijanjem
četnika u rejonu Raskršće, koji su se povukli u toku noći, Italijanima je
ostao nezaštićeni levi bok, što je poljuljalo stabilnost njihove odbrane u
rejonu Golog vrha. Rešeni da slomijemo neprijatelja, učinili smo natčovečanski
napor i neprijatelj nije izdržao, već je morao po cenu velikih žrtava da se
pokrene iz svoje jazbine, košen našim oružjem, spasavajući što se moglo
spasti u takvoj situaciji. Italijani
su zatim krenuli u protivnapad iz pravca Čajniča, odakle im je stigla pomoć.
Pred sam protunapad Italijana, komandant i komesar našeg bataljona bili su
ljuti što su druge jedinice naše i 1. proleterske brigade prestali sa napadom
povukle se na polazne položaje. Ostavljajući bataljon svojim zamenicima da
produže borbu, hitno su otišli u štab brigade da traže i ostale jedinice da
produže sa napadom. U
kritičnoj situaciji po neprijatelja, kad smo ga naterali da napusti svoj utvrđeni
rejon, dolazi do teške situacije i za naš bataljon. Probijajući se kroz naše
redove neprijatelj je u protivnapadu razbio borbeni poredak 2. bataljona na dva dela i sa jedinicama
iz Čajniča, koje su mu pritekle u pomoć, izvršio okruženje jednog dela
bataljona, sastavljenog iz delova sve tri čete. U tako teškoj situaciji pored
mene se našao puškomitraljezac Savo Grahovac od koga sam uzeo puškomitraljez,
verujući da ću nešto više učiniti, iako nisam bio u pravu, posebno u
situaciji u kojoj se Grahovac vidno isticao. U
protivnapadu neprijatelja, u ogorčenoj borbi prsa u prsa, ubijen je veliki broj
neprijateljskih vojnika i tovarne stoke, natovarene teškim naoružanjem, ali je
i na našoj strani bilo gubitaka, naročito kod 1. čete u kojoj su između ostalih drugova
pali: komandiri 1. i 2. čete Dragija Dumić i Dane Grubor, a ranjeni politički
komesari 1. i 3. čete Boško Kerkez i Tomo Tanjga. U ovom trenutku dolazi do
vrlo kritične situacije, posebno za deo bataljona koji se našao u višestrukom
okruženju jakih neprijateljskih snaga. Sa delom snaga u okruženju našao sam se i ja. Posebno je bilo kritično
stanje i radi toga što mi nikad nismo bili u situaciji neposrednog okruženja,
iako smo za sobom imali ratno iskustvo skoro od dve godine. U ovom momentu nije
se smelo gubiti ni sekunde vremena i moralo se brzo reagovati. Budući da sa
nama nije bio nijedan član štaba bataljona, svestan situacije i odgovornosti
za živote drugova i jedinice kao celine, kao najstariji starešina, po nekoj
inerciji, preuzeo sam komandu nad celom jedinicom i zajedno sa komandirom 3. čete
Pepom Rodićem pristupio rešavanju krize u kojoj smo se našli. Trebalo je brzo odlučivati i energično jurišati na neprijatelja, koji je
poseo kosu iza leđa, i čekao na cev, krećući se istovremeno ka nama u
talasima, na odstojanju 200 — 300 metara. Ne likvidirati neprijatelja na kosi
brzim i energičnim jurišem značilo je potpuno propasti. Shvativši situaciju,
kombinovana jedinica je na komandu "juriš" krenula uz kosu i sručila
se na neprijatelja. Borbom prsa u prsa, za tren oka obračunali se sa
italijanskim snagama. Zatim je sledio naredni juriš na sledećoj kosi, koji smo
takođe izveli brzo i energično, nagoneći neprijatelja u panično bekstvo. Posle izvršenog
drugog juriša i saznanja da smo još uvek okruženi velikom masom neprijatelja
i da predstoji još veći okršaj, kod jednog dela boraca došlo je do psihičke
krize. Shvativši situaciju kod boraca, doneo sam odluku da se za momenat
prekine dejstvo, da bih sredio jedinicu i podstakao borce da istraju, jer iz
ovakve situacije moglo se izvući samo pod uslovom potpune discipline i energičnog
dejstva. U ovom momentu naš streljački stroj našao se na bliskom odstojanju,
bočno prema neprijateljskoj glavnoj koloni koja se povlačila prema Čajniču.
Na levo krilo streljačkog stroja rasporedio sam Miladina Zorića Garaču sa
"šarcem", a na desno Savu Grahovca sa puškomitraljezom, sa zadatkom
da u jurišu dejstvuju jedan uz a drugog niz neprijateljsku kolonu, štiteći
bokove streljačkog stroja. Drugovi koji su preživljavali psihičku krizu
nalazili su se pozadi stroja, zbijeni u grupi, i moje nastojanje da zauzmu mesto
u streljačkom stroju ostalo je bezuspešno. U takvom poretku posmatrali smo
kratko vreme neprijateljsku kolonu koja se povlačila i prikupljala iza naših
leđa. Bolničar 1. čete Mile Zorić zvani Žućo, koji je takođe preživljavao
krizu, nehotično je opalio metak i uneo zabunu kod boraca, stvorivši utisak da
je neprijatelj napao s leđa. Usled nervne prenapregnutosti došlo je do poremećaja
u streljačkom stroju i posle kraćeg objašnjenja komandovao sam "juriš",
našta su se borci kao munja sručili na neprijateljsku kolonu. U toku proboja,
za trenutak sve je pred nama stalo. Na frontu širokom 100 — 150 metara palo
je mnogo neprijateljskih vojnika, a posebno veliki broj mula sa teškim oruđima,
topovima, bacačima i radio-stanicama. Ovo je bio poslednji i najuspešniji
proboj iz neprijateljskog osinjaka, posle čega smo na jednom brdu sačekali
jedinice našeg 4. bataljona koje su gonile neprijatelja u pravcu Čajniča. U ovoj borbi istaklo se mnogo drugova prisebnošću
i blagodareći tome mi smo se uspeli izvući iz vrlo teške situacije. Za ovaj
uspeh posebna zasluga pripada Miladinu Zoriću Garači i Savi Grahovcu, koji su
svojim puškomitraljezima kosili neprijatelja i lomili sve prepreke koje su
stajale na putu njihovih drugova. Probijajući se iz obruča, mi smo
neprijatelju naneli velike gubitke u ljudstvu i materijalu. Najveći uspeh ove
grupe boraca predstavlja to što je sa slabim snagama i u vrlo kritičnoj
situaciji izišla kao pobednik protiv neuporedivo jačeg neprijatelja, uz vrlo
male gubitke. Sećajući se pojedinih drugova i raznih momenata, u
meni je ova borba ostavila tragova dva suprotna osećanja — tugu za
izgubljenim dragim drugovima, koji su sa mnom prošli mnoge teške borbe i okršaje
i do tada stalno pobeđivali. Posebno mi je teško pao gubitak mojih najbližih
saradnika Dragije i Dane. Obojica su bili komandiri moje 2. čete: Dragija (koji
je iz nje tek otišao) i Dane (koji ju je primio od Dragije). Radost što smo iz
neravne borbe u okruženju i vrlo teške situacije izišli kao pobednici i
neprijatelju naneli poraz i velike gubitke, uz relativno vrlo male naše
gubitke.
|