TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
ČETA
"PEVAČA" U ČAJNIČU Bijaše divan aprilski dan
1943. godine, kada se 3. krajiška brigada smestila u neko selašce blizu
Metaljke. Selo malo, sa nekoliko raštrkanih kućica. Njegovi stanovnici bili su
prijatni, interesovali su se o nama, o narodnooslobodilačkoj borbi uopšte i do
kasno u noć ostajali smo zajedno i diskutovali. Sve ih je interesovalo. Naročito
se omladina veselila kad smo im pričali da će posle rata možda i u njihovom
selu biti fabrika. Odjednom
u sobu uđe naš vojnik Lazar Babić i namrštena lica viknu: —
Dosta priče! Na spavanje! Kroz koji čas možda će biti pokret, a i kiša se
sprema. Umorni ste, koristite vreme za odmor. Mi ga odmah poslušasmo i svaki ode na svoje mesto da legne na slamu koja je bila prostrta po zemlji. Neki drugovi i drugarice već su spavali. Cveta Rakić, Božica Bursać i ja, posle prekida razgovora, brzo smo utonuli u duboki san. Čini mi se da se nismo dobro ni zagrejali u san a već je zora. Osvanulo je prijatno toplo jutro. Naši borci imaju pune ruke posla. Neko se pere, neko pušku čisti, a čuje se i poneka pesma. Grbić i Kačar Jovo iskusni mitraljesci i hrabri borci, nešto se prepiru i to glasno. Posmatramo
grupicu koja peva i ovu dvojicu što se prepiru. Uostalom, takav je život,
raznovrsnost ga i čini lepim i dinamičnim. Pred kućom se sakupilo desetak žena
i dogovaramo se kako ćemo i gde da operemo rublje naših drugova. Sunce je
obasjavalo male seoske kućerke sa malim prozorima, koji tek što se vide ispod
slamnatih krovova. Vreme je
doručku. Svaki je uzeo svoju porciju skroba i traži mestance gde da sedne.
Prilazi nam politički delegat Morača Jocan. Na licu mu zapazih lako neraspoloženje.
Pitam ga šta je, sigurno pokret, a mi smo rublje već u ceđ namočile? Da
pokret, ali samo za pevače. Idemo za Čajniče. Tamo će se održati priredba. Biće mnogo drugova iz raznih jedinica, pa i iz 1. proleterske brigade. Mi, Krajišnici, čuveni po borbi i pesmi, idemo da i mi otpevamo nešto građanima — kaže Morača. Pokret je popodne oko 13 časova. Rublje do tada mora biti oprano i prostrto da se suši. Milkica, Cveta, Božica i ja sa drugaricama iz sela posle doručka krećemo na posao. Kada je sve bilo gotovo vraćamo se u četu, da ne bismo slučajno zakasnile za stroj. Četa "pevača" krenula je prema Čajniču. Kočica na čelu, Ćurgus Ljubiša, Božica Kecman, Grbić "Grbo", Morača Milan, Cveta bolničarka i još mnogo drugova i drugarica. Raspevana četa prolazi preko Ometaljke, spušta se niz borovu šumu strmim putem prema Čajniču. Priča se i peva; vesela je kolona. Nismo ni osetili kako smo brzo prešli veliki put. Stigli smo u Čajniče. Ušli smo u neki dom, gde je organizovano održavanje priredbe. Priredba je otpočela sa bogatim programom, nizale su se tačka za tačkom. Svaki od nas trudio se da reprezentuje svoju jedinicu i da izvede svoju tačku najbolje. Posle programa nastala je igranka do zore. Iz raznih smo jedinica, svi igramo, svi se veselimo. Niko ne bi rekao da su ti ljudi ratnici, da sad pevaju, igraju i vesele se, a kroz koji trenutak već ih neće biti među nama. Takva razmišljanja dovode me do očajanja. Muzika i pesma nisu me razveselili nego
sam stala u jedan ugao dvorane i želela da što pre odemo u šumu, daleko od te
buke. Ubedih Božicu, Milkicu i Cvetu da molimo drugove da nam dozvole da idemo
i smestimo se negde u kućicu da bi se odmorile. Drugovi iz štaba bataljona,
koji su nas uvek razumevali, dozvolili su nam i nedaleko od hotela nađosmo
jednu kućicu. Uđosmo u nju, kad tamo — ona prazna. Lepo uređena kuhinja,
spavaća soba čista i ukusno nameštena, ali u njoj nema nikoga. Dogovorile
smo se da ne idemo dalje, već da ostanemo tu. Izvestile smo drugove gde se
nalazimo da bi nas u slučaju pokreta mogli pronaći. Zgrejale smo vodu i lepo se umile. A šta
za jelo, gladne smo? Božica negde, kao u svojoj kući, pronađe pasulj. Sad ćemo
naizmenice da ga kuvamo. Božica će prva da dežura. Stavila je tri stolice
ispred vrata furune i pružila se na njih. Nas tri poređasmo se oko šporeta,
po podu; pušku pod glavu i nezna se koja je pre zaspala. Zaspala
je i Božica. U jednom momentu iz sna nas trže vrisak. — Izgoresmo,
bog vas ubio, izgoresmo! — vikala je Božica. Poskakasmo
i poletesmo na vrata, ali se pribismo i vratismo se nazad. Božica i dalje
ponavlja reč "izgoresmo". A šta je u stvari bilo? Božica je buljeći u vrata od furune brzo zaspala.
Titovka je pala i počela da gori, a zatim i oprljena kosa. To je Božicu trglo,
te se jedva smirila. Kad videsmo da joj je i kosa oprljena, prsnule smo u smeh
— na pasulj smo i zaboravile. Ubrzo napustismo kuću. Ostade pasulj nedokuvan,
a nas četiri krenusmo gladne prema Metaljci.
|