TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

OPKOLJENI NA IFSARU Ifsar je 9. IV. bio u magli, iz koje je sipala sitna proljetna kiša. Krećući se u pravcu Čajniča, kroz šumu i maglu, skoro cijela 2. i 3. četa i delovi 1. čete 2. bataljona našla se iza leđa Italijana, a da nismo ni znali kako je do toga došlo. Sa nama nije bilo ni jednog člana štaba bataljona, pa su komandir 3. čete Petar Rodić Pepa i komesar 2. čete Skakić Milan objedinili komandu nad naše dvije čete. Pored nas, na oko stotinjak metara, je prolazio put koji sa Ifsara vodi za Čajniče, kojim su Italijani saobraćali. Shvatili smo svoj nezavidan položaj i organizovali kružnu odbranu, sa namerom da se pritajimo dok se situacija ne razbistri. Verovatno bismo tu poduže ostali da jedna grupa Italijana nije naišla pravo na nas. Čuli smo lomljavu granja i njihovo čavrljanje. Ležao sam iza žbuna sa spremnim puškomitraljezom. Pomislio sam da nam je došao kraj, ali i nastojao da ostanem smiren. Drhtavica me ipak potresa. To iščekivanje mi je uvek bilo nelagodno, pa čak i onda kad znam šta očekujem. A tada zaista nisam znao ni gde sam ni koliko neprijatelja dolazi ni ko mi je za leđima. U takvom iščekivanju i grobnoj tišini čuh pucanj iz puške koji me je "presekao" po stomaku kao da je ispaljeno zrno kroz njega prošlo. Instinktivno sam pritiskao obaraču svog mitraljeza i rafal se osuo po šipražju ispred mene. U istom momentu zapraštalo je sa svih strana. Više se nije imalo šta čekati. Komanda je usledila da krenemo na juriš. Poskakali smo iz zaklona i ustremili se ka putu gde su bili Italijani. Kad sam dotrčao do puta video sam da je zakrčen vojnicima i mazgama. I baš tada, u najkritičnijem momentu, kad sam bio na svega nekoliko koraka od iznenađenih i ošamućenih Italijana mitraljez mi je otkazao. To se do sada nikada nije dogodilo, još manje baš u momentu kad je bio najpotrebniji. Nije bilo drugog izbora već da se krene samo napred. Videći me kako trčim sa uperenim mitraljezom pravo među njih, Italijani su se skamenili: jedni su legali na zemlju, a drugi dizali ruke uvis. Meni pak, nije bilo stalo ni do jednih ni do drugih. Gledao sam da se što pre izvučem iz ove situacije. Oni nisu ni pokušali upotrebiti oružje. Čuo sam drugove levo i desno od sebe kako gađaju i uzvikuju, a ja sam bio bespomoćan. Nije mi bilo svejedno, ali se ništa nije moglo ni izmeniti. Mitraljezom sam udarao po onima koji su mi se našli na putu, a preskakao one što su bežali. Grabio sam napred, ne bih li se što pre izvukao iz gužve. Čuo sam ih kako dozivaju majku, a i ja sam se svoje u tom momentu setio. Uz put, u magnovenju, zgrabim jednog Italijana i povučem ga sobom. Mislio sam neće me gađati kad je ovaj uz mene. On se nije opirao. Trčao je uz mene kao da je "naš". I kad smo zamakli u šumu, ja sam nastavio trčati samo da bih bio što dalje. Kad sam zaključio da sam podaleko izmakao potražio sam naše. Ubrzo se iskupila povelika grupa, a i zarobljenih Italijana je bio priličan broj. Videći da smo srećno izmakli, počeli smo se šaliti i na svoj i na račun Italijana. Videći uplašene zarobljenike Pepa im kaže: — Što se tu prenemažete?! Na Drini iz bunkera vikali ste "A viva Duče", a sad "Mama mia". Nisu oni njega mnogo razumeli, jer ni ono što je na italijanskom rekao nije bilo baš tako razumljivo rečeno, ali su zato vadili slike i pokazivali "pikulo". Videći da smo mi veseli i da se smejemo, naši zarobljenici se takođe počeše ponašati na isti način, govoreći nam: "bene partižano", "bene komunisto", "mocare Musolini". Prizor sa Ifsara nikad neću zaboraviti. Italijani su bili paralisani našim iznenadnim i smelim naletom. Neki su jaukali bilo da su ranjeni, bilo od straha, a mi smo uzvikivali: "Hvataj!", "Udri!", "Ura!", takođe više iz straha nego iz stvarnie želje da ih "hvatamo". Razlika je bila samo u tome što oni nisu znali za naše stanje i raspoloženje, dok smo mi ipak bili svesni njihovog. Gledao sam i mazge kako pogođene metkom skaču uvis, a potom sa ogromnim tovarima padaju na zemlju ili beže ne birajući pravac. Šuma je ječala od bombi, rafala, pucnjeva i naših uzvika. Dosta Italijana je 9. IV poginulo, a velik broj zarobljen, dok nam je ogromni plen pao u šake. Tog dana sam mislio na najgore, a završilo se dobro. Tada sam osetio da i u ratu sreća može poslužiti. Samo ispravnost mog mitraljeza nisam nikad više prepuštao sreći. A za pucanj koji me je onako nenadno presekao i koji je otkrio naše položaje, ispostavilo se je da je bolničar 1. čete, drug Mile Zorić Zuća, meškoljeći se pod teretom nelagodnog osećanja, nehotice pritisnuo obarač. Petar GRBIĆ ŽIKA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument