TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
BILI
SMO IZNENAĐENI NA IFSARU Drina, koju smo sa mnogo muke i poteškoća prešli pre 8/9 aprila, ostala je iza naših leđa. Držali smo položaje prema Italijanima i četnicima koji su se dobro utvrdili na najvišim tačkama Ifsara, Kapka, Golog vrha i Hunke. Napad koga smo 10. aprila izveli u toku noći delimično je uspeo. Italijani su pružali veoma jak otpor, ali su pod našim pritiskom postepeno uzmicali. Sledećeg dana, 11. aprila 1943. godine, gusti oblaci puni vlage prekrivali su položaje. Prozebli i umorni, mi iz 2. čete 2. bataljona očekivali smo daljnja naređenja. Negde oko 8 časova dozvoljeno nam je da se odmorimo i da naložimo vatre. Nije nam rečeno koliko ćemo tu ostati, ali smo pretpostavljali da će to biti sve dotle dok ne proteramo Italijane i četnike, koje su naša i 1. proleterska brigada skoro okružile. Zadovoljni što smo u toku noći neprijatelja proterali sa prvih kosa, ložili smo vatre koje su gorele na sve strane, a oko njih su se grejale grupice mokrih i umornih boraca. Sušili smo nakvašenu obuću i odela i kuvali u porcijama rižu koju smo zaplenili od Italijana u toku noći. Brda su bila u magli pa se nismo bojali avijacije, a ni njihove artiljerije. Starešine su pripremale izveštaje štabu bataljona o rezultatima postignutim u toku noći, a mi borci, sedeli smo bezbrižno i svak se nečim bavio. Bilo je i onih koje je san savladao pored vatre, pa su dremuckali ili spavali. Odjednom poput munje, razlegle su se jake detonacije ručnih bombi, bačene na naše vatre. Shvatili smo da je proterani neprijatelj iskoristio gustu jutarnju maglu i oprezno krenuo da povrati izgubljene položaje. Iskoristio je naše slabo obezbeđenje, privukao se sasvim blizu i iznenadio nas. Niko od starešina nije stigao da bilo šta naredi, da komanduje. Skočili smo k oružju. Čak smo stigli da prospemo i napola skuvanu rižu i ponesemo prazne porcije. To "oružje" nismo nikada ostavljali neprijatelju, kao ni pušku, jer smo najčešće morali jesti nabrzinu, pa onaj ko nije imao porcije i koji je čekao da mu je drug posudi, zbog nedostatka vremena ostajao je bez obroka. Neki od drugova koji su bili vredniji i spretniji uspeli su skuhati i pojesti rižu, ali mnogi za to nisu imali vremena. Za tren oka sjurili smo se niz jednu strminu pokrivenu šumom. U stopu su nas pratili Italijani, pucajući nam u leđa, bacajući bombe i vičući iza nas nerazumljivim nam rečima. Nismo se obazirali na sve to. Sa poslednjim atomima snage jurili smo prema jednoj kosi da bismo čim pre mogli pružiti otpor. Kao najmanji, a i najslabiji, zaostajao sam stalno iza drugova za nesreću, bio sam najbliži Italijanima. Čuo sam svaku njihovu reč i resko otvaranje zatvarača na puškama. Gađali su nas nasumce, neprecizno, jer su to činili u trku a varovatno su bili i zamoreni kao i mi. Nisam se mogao ubaciti u grupu naših boraca i biti bar predzadnji, iako sam upotrebio i poslednji trun snage. Od velikog napora, u tom trčanju, ispala mi je torbica u kojoj bilo nešto municije i nekih drugih stvarčica. Nisam imao vremena da je podignem, jer bi me odmah uhvatili (ali sam kasnije, kad smo se povratili goneći Italijane, pronašao i uzeo). Istrčali smo na pošumljenu kosu, što smo smatrali za spas odakle smo već mogli pružiti otpor Italijanima. Brzo smo se krenuli prema neprijatelju, svaki od nas je zauzeo neki zaklon i počeli smo pružati otpor. Tek tu sam uočio da to nisu borci iz moje čete, nego iz svih četa našeg bataljona. Među nama nije bilo nijednog starešine, a bilo nas je, otprilike, oko jedna desetina. Niko nikoga nije slušao, verovatno zato što smo se manje poznavali, a i Italijani nam nisu davali vremena da se organizujemo i odredimo starešinu, te je i naša vatra bila nejedinstvena i neefikasna. Italijani su nas
proterali i mi smo nastavili sa povlačenjem. Snage je bilo sve manje i što smo
se dalje povlačili, to no zapadali u sve težu i bezizlazniju situaciju. Na našu
sreću, u tako teškoj situaciji, u susret nama je trčao sa pištoljem u
ruci i sa još jednom grupom boraca komandant bataljona Nikola Pećanac. Vikao
je iz daljine: "Nazad"! "Nazad"! Brzo smo se spojili i odmah
okrenuli prema Italijanima, koji su nas dotle dušmanski gonili. Okrenuli su nam
leđa i sada su nam uloge bile izmenjene. Tako
smo se izvukli iz teške situacije, zahvaljujući Nikoli Pećancu.
|