TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SEĆAM SE DRAGIJE ĐUMIĆA Već u ranoj mladosti osetio je tegobu radničkog života i eksploatacije. Kao mlad radio je u drvnoj industriji u Drvaru za vrlo nisku nadnicu. Svakodnevno je pešačio 3 sata, idući na posao, što je još više otežavalo njegov ionako težak život. A zbog besposlice morao je podnositi i takve uslove rada. Posle odsluženja vojnog roka, situacija se nije nimalo poboljšala, već naprotiv — bila je još teža. Nije mogao dobiti posao koji bi mu obezbedio neophodne uslove za život. U ovakvoj situaciji, on konkuriše za žandarma i dobija službu gde ostaje do kapitulacije bivše Jugoslavije, kada se ponovo vraća u svoj rodni kraj. Poziv KPJ na oružani ustanak protiv okupatora i domaćih izdajnika, Dragija bez kolebanja prihvata i među prvima stupa u Zaglavičku četu, Drvarskog partizanskog odreda "Sloboda". Već u prvim borbama sa neprijateljima, ističe se od ostalih drugova u rukovanju oružjem i praktičnoj primeni vojničkog znanja stečenog u bivšoj jugoslovenskoj vojsci i žandarmeriji. U ustanku učestvuje kao borac 2. čete Drvarskog odreda u oslobođenju Oštrelja i u svim borbama koje su vođene oko Drvara i Petrovca, neprekidno oko dva meseca. Ustaše su stalno navaljivale iz Petrovca prema Oštrelju i Drvaru da bi u začetku ugušile ustanak koji se svakog dana širio u ovom kraju. Posle okupacije Drvara od strane Italijana u jesen 1941. godine, okupator razvija intenzivnu propagandu protiv komunista i narodnooslobodilačke borbe. Neprijatelj je tada nudio zaštitu i mir onima koji mu se pridruže, a cilj mu je bio da likvidira ustanak u ovom kraju. Nekoliko izdajnika pridružilo se okupatoru, posle čega su pronosili propagandu da je nemoguće boriti se protiv italijanske sile i ustaša. Oni vrše pritisak na Dragiju da ga pridobiju na svoju stranu, računajući na pogodno tle, s obzirom da je bio žandarmerijski podoficir. Međutim, on je odlučno osuđivao ovu neprijateljsku propagandu i nastojanja kolebljivaca i izdajnika, i bez kolebanja ostao sa svojim drugovima, produžujući borbu protiv neprijatelja, uveren da je to jedino ispravan put za svakog patriotu naše otadžbine. U toku zime 1941/42. godine Dragija postaje komandir voda. Preko cele zime sa svojim vodom učestvuje u borbama protiv Italijana koji su vršili ispade iz blokiranog Drvara u okolna sela radi pljačke, što su skupo plaćali. U pauzama između dve borbe Dragija organizuje vojnu nastavu, obučava omladince rukovanju oružjem i osnovnim taktičkim radnjama jedinice. Ovaj zadatak on izvršava savesno i sa puno uspeha, nastojeći da stečeno znanje prenese na mlađe drugove. Dragija je voleo ljude, bio je vrlo neposredan u odnosu sa drugovima. U svakoj situaciji bio je spreman na šalu, dajući elana drugovima da istraju u teškoj situaciji. Svojom brigom i pažnjom prema drugovima on je kod istih stekao poverenje da ga bez rezerve prihvate za komandira čete. Kao komandir čete u 2. bataljonu, sa uspehom ju je vodio u borbama za Bihać, Jajce, Čađevicu, Teslić, Radušu i više drugih akcija u kojima je njegova četa postigla značajne rezultate. Posebno mi je Dragija ostao u sećanju u borbi na Raduši, kada su Nemci sa pravca Bugojna i Gornjeg Vakufa nastojali po svaku cenu da ovladaju dolinom reke Rame, gde se nalazila naša centralna bolnica i druge ustanove Vrhovnog štaba. Naša 2. četa je branila jednu oštru kosu, svega nekoliko kilometara udaljenu od Prozora. Nemci su vršili juriš za jurišem da bi nas zbacili sa položaja i otvorili put prema Prozoru. Po snegu do pojasa Dragija se stalno prebacivao kroz kišu kuršuma, od borca do borca i svojim prisustvom davao podstreka drugovima da istraju, jer se vodi teška borba za ranjene drugove koji se nalaze neposredno iza fronta. Krajnjim naporom i žrtvama naših boraca sprečili smo dalji prodor neprijatelja, naneli mu osetne gubitke i zajedno sa ostalim našim jedinicama otklonili opasnost koja je pretila ranjenicima. Za naš uspeh u ovoj borbi velika zasluga pripada komandiru Dragiji. Posle prelaska Neretve, Dragija je primio dužnost komandira 1. čete, kojom je komandovao svega nekoliko dana. Poginuo je 11. aprila 1943. godine u borbi sa Italijanima, na desnoj obali reke Drine, na Golom vrhu, blizu sela Ifsar. Hrabro je pao zajedno sa komandirom 2. čete Danom Gruborom i ostalim drugovima u neravnpravnoj borbi, suprotstavljajući svoju četu protivnapadu višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Milan SKAKIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument