TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Prohladno jutro 11. aprila 1943. godine. Gusta magla spustila se od Ifsara do Kapka i Krčinog brda, i od nje ne vidimo neprijatelja. Sa grana velikih bukovih stabala padaju krupne kaplje. Hladnoća prodire kroz mokru odeću i ispod kože uvlači se do kostiju. Borci umorni od prethodnih borbi, prozebli i neispavani, rastureni po grupama levo i desno oko puta. Neki lože vatru, dok drugi čiste oružje i podmazuju ga mazivom zaplenjenim noćas od neprijatelja. Zaplenjeno je i nekoliko šatorskih krila, pa i vreća za spavanje koju smo ponudili ranjenom borcu:

3. vodu, koji je isturen na položaj prema neprijatelju, poslali smo nešto zaplenjenih konzervi, dok za ostala dva spremamo topli doručak. Italijani su ovde imali pravo skladište hrane, naročito riže i marmelade. Prvi put na položajima smo našli kompote i sokove od voća, što nam, pored izgrađenih bunkera i skladišta, govori o tome da je neprijatelj planirao duži ostanak na ovim položajima.

Komandiri 1. i 2. voda, Nikola Vignjević i Milan Babić, vrše preraspodelu municije koje je dosta zaplenjeno. Za "bredu", pored dva sanduka municije zaplenjene su i dve rezervne cevi koje ćemo poslati pratećem vodu. Eugen Lapajne, nekadašnji italijanski vojnik, a od početka 1942. godine partizan, uspešno će ovo iskoristiti, jer se do sada pokazao pravi majstor u korišćenju ovog oružja.

Sa komandantom naše čete Dragijom Đumićem obišao sam položaje 3. voda i uz put smo tražili uočljive tačke, upoređivali kartu sa okolnim terenom radi orijentacije. Gusta magla ograničava vidik na desetak metara i nekoliko puta smo se vraćali na isto mesto radi provere stajne tačke na raskrsnici puteva između Hunke i Banjače. Jedna desetina ovog voda zaposela je kotu 1237. druga je na putu prema Dubravi, a treća je na putu severno od Hunke.

Po obilasku ovog voda vratili smo se glavnini čete, koja se nalazila u zahvatu puta Raskršće — Banjača. Na položajima svuda zatišje, samo se prema Golom Vrhu, posle kratkotrajne mitraljeske paljbe, povremeno čuje puščana vatra. Tamo su negde naša 2. i 3. četa, sa kojima od noćas nemamo veze i prema njima smo uputili patrole.

Dragija sede na jedno oboreno stablo pored puta, uze blok i kartu, na koleno stavi žandarmerijsku torbicu, koja je nešto veća od ostalih oficirskih kožnih torbica. Predloži i prepriča sadržaj izveštaja za štab bataljona. Složih se. On poče da piše. Pogleda na sat da stavi i vreme. Bilo je oko 9 časova, 11. aprila 1943. godine. Brojke je pisao kao odštampane. Ovo je prva naša zajednička akcija i prvi zajednički izveštaj od kako je Dragija[1] došao za komandira čete. Preksinoć, kada je određen za komandira 1. čete, u štabu bataljona su mi rekli da je dobar, hrabar, ali da zna ponekad da prenagli u odnosu prema borcima i možda samo zato, kao sa nekom radoznalošću, posmatram ovog mog novog komandira, koji mi je četvrti komandir otkako sam došao za komesara ove čete. Privlači mi pažnju pedantnost i urednost u njegovom radu. Sve mu je na svom mestu, lepo složeno i nema ništa suvišnog. Pada mi u oči vrlo lep rukopis. U mislima ga upoređujem sa prethodnim komandirima. Samo Mile Zarak, koji je na svakom odmoru četkao odelo, čistio cipele i gde god dođe do vode prao zube, mogao se po urednosti i pedanteriji uporediti sa Dragijom.

Komandirovo pisanje i moje posmatranje prekide usplahirani glas Neđe Čubrila koji doviknu.

Iznenađeni ovom vešću, komandir i ja se pogledasmo. Bi mi neprijatno što se moja četa pred novim komandirom pokazala tako neopreznom i predložih mu da on sa ova dva voda posedne najbliže pogodne položaje, a da ja sa Neđom pođem kod 3. voda. Dragija se složi, diže se i mi pođosmo svaki na svoju stranu.

Na putu ja i Neđo sretosmo desetara koji se sa desetinom povlačio sa najisturenije kote prema neprijatelju. "Gde ćeš?" - viknem na desetara toliko glasno da je to moglo biti štetno, s obzirom na blizinu neprijatelja koji nas je obilazio sa severne strane. Desetar zbunjen, poluglasno mi reče da su ih Itaijani zaobišli, i rukom mi pokaza gde bi već mogli biti. "Ima ih čitava kolona" — reče on. Ljut na njega misleći da se uplašio prilično grubo zgrabim "brnac" od puškomitraljesca i naredih: Za mnom! Najkraćim putem izbismo na kosu severno od puta. Borci, postiđeni, ćutke se razviše u strelce levo i desno od mene i u trku izađosmo na ivicu kose koja nas je još odvajala od Italijana.

Tek što smo izašli na ivicu, sretosmo se oči u oči sa streljačkim strojem neprijateljskih vojnika, koji su polako podilazili kosi, zaobišavši nas svojim desnim krilom. Iznenađeni i jedni i drugi, kao po prećutnom dogovoru, na momenat stadosmo. Ne znam zašto, ali umesto da nešto preduzmemo, par sekundi prosto sam posmatrao ove vojnike u zelenim uniformama koji se iz magle ukazaše kao neke nestvarne prilike. Učiniše mi se drugačiji od onih italijanskih vojnika sa kojima imo se ranije sretali. Ovi su znatno razvijeniji, a na sebi maju neke pelerine ispod kojih se brzo ukaza oružje.

Posle jednog trenutka straha i zbunjenosti, nešto sam komandovao, ali mislim da je to bilo tek toliko da dam znak borcima i više sam instinktivno nego svesno prešao mitraljeskim rafalom sa levog na desno krilo neprijateljskog stroja. Planu vatra sa obe strane, uz zaglušujući prasak bombi. Pred očima mi se smrači, zanesoh se udesno i usta mi se napuniše krvlju. Malo se pribrah i sagnuh. Iza mene, uz jauk, pade pomoćnik puškomitraljesca. Među Italijanima komešanje, neki ostadoše gde su se zatekli, a neki se povukoše malo unazad i uzeše zaklone iza debelih bukovih stabala, dok neki pokušavaju da izvuku svoje ranjenike. Njihova vatra malo oslabi.

Desetina koja se nalazila severno od Banjače otvori vatru bočno na Italijane. Njena pojava malo me ohrabri, ali zbog metkom raznesene usne ne mogu da komandujem i ne gubeći iz vida Italijane, rukom dajem znak desetaru da podrži vatru desetine koja dejstvuje u bok neprijatelja i da mi da puni šaržer za mitraljez. Italijanima stiže pojačanje i oni otvoriše vatru nasumce. Na nišanu držim jednu grupu koja se pokušava prebaciti udesno, ali mi mitraljez ne radi jer je zatvarač pokvašen krvlju pri promeni šaržera. Vidim da je to moja greška i mitraljez dajem nazad puškomitraljescu, ali sada ne onako osorno kao što sam ga uzeo.

Malo smo se sredili, ranjenike poslali u pozadinu i kad nam je izgledalo da ćemo malo predahnuti, iznenada iza naših položaja, kod glavnine čete, prolomi se prasak bombi i mitraljeskih rafala. Magla i ograničena vidljivost često su bili naš saveznik. U ovom slučaju je bilo obratno. Italijani i četnici su dobro poznavali ovaj teren, a mi smo se prvi put tu našli. Neprijatelj je to iskoristio, zaobišao je naše položaje i kroz međuprostore desetina 3. voda neprimetno izbio u bok glavnini čete. Na putu su naišli na nosila sa ranjenicima, bolničara su jednostvano zaklali, dok je ranjenik sa nosila pobegao u maglu i grmlje i živ dočekao završetak bitke. Na njega Italijani nisu pucali, verovatno da se ne bi otkrili i da bi što dublje neopaženo došli u pozadinu naših položaja.

Dok je 3. vod vodio ogorčenu borbu sa jednom neprijateljskom kolonom, Italijani su sa dve kolone izbili bočno na položaje glavnine čete i vrlo brzo je odbacili severno od puta.

Treći vod se sad našao u pozadini neprijatelja, napadnut sa čela i levog boka, pod borbom se povlačio u sastav čete, boreći se za svaki zaklon, za svako drvo i za svaki iole pogodan položaj. Odbacivši nas sa vododelnice i s puta, neprijatelj je samo manje snage ostavio na pogodnim položajima, a glavninom je jednostavno projurio prema Golom Vrhu i Kapku, ne obraćajući više pažnju na nas. Iskoristili smo mali predah, da se sredimo.

Prijatno osećanje što mi je četa ponovo na okupu pomućeno je saznanjem o gubicima koje smo pretrpeli. Imamo više mrtvih i ranjenih boraca, a medu poginulima je i Dragija Đumić, komandir čete. Naš prvi i poslednji borbeni izveštaj ostao je nedovršen. Ranjenike smo prikupili i sklonili s puta. Za nekoliko boraca ne znamo ništa.

Magla se pomalo diže i vidljivost je veća. Pojačana puščana i mitraljeska vatra svuda okolo, posebno na pravcu 2. i 3. čete, koje, sudeći po vatri, nisu daleko od nas. Prema njima orijentišemo jedan vod. Magla se sasvim diže i tek sad vidimo sve okolo položaja. Na vidiku su poslednji vojnici dve neprijateljske kolone koje odoše u pravcu Kapka i Golog Vrha. Mali predah iskoristili smo da sa komandirima vodova i okrnjenom komandom čete napravimo plan za naš dalji rad, jer je situacija još uvek nejasna. Ali četa je posle teške borbe ponovo na okupu što je, posle psihičke krize boraca, povratilo ohrabrenje i uverenje da ćemo se održati do dolaska naših snaga, od kojih smo očekivali pomoć.

Vod koji je orijentisan u pravcu 3. i 2. čete brzo je uspotavio vezu. I ove dve čete su imale gubitaka. Između ostalih, poginuo je komandir 2. čete Dane Grubor, a ranjen komesar 3. čete Tanjiga Tomo. S Vignjevićem i Babićem sam obilazio položaje njihovih vodova, upoznavajući borce da je uspostavljena veza sa drugim delovima našeg bataljna. Sa kote 920 neprijatelj nas je primetio i prema nama pustio jedan mitraljeski rafal, od koga nam poginu jedan borac i ja osetih jak tup udarac u desnu nogu, malo se zanesoh, ali se održah. Imao sam sreću, metak mi je probio nogu ispod kolena ali je prošao između kostiju. Bolovi su dosta jaki, ali mogu još da idem. Babić i desetar Mile Majstorović su mi pomogli da koračam produžili smo u pravcu 2. i 3. čete. Našli smo ih u sličnoj situaciji kao što je bila i naša, s tim što su im neki delovi odsečeni i ne znaju za njih.

Dok su se okrnjene komande četa dogovarale šta dalje a rade, ispod položaja 1. čete, severno, ukazaše se dve neprijateljske kolone koje su se kretale obrnutim pravcem od njihovog kretanja pre podne. Jedna kolona kretala se pravcem Goli Vrh — Raskršće i njeno čelo trebalo bi da prođe blizu naših položaja, dok druga kolona nešto bliže nama, pravcem kretanja trebalo bi da izbije na položaje 1. i 2. čete, a treća kolona kretala se vododelnicom, zahvatom puta Kapak — Raskršće — Banjača. U odnosu na prve dve kolone, nešto smo u povoljnijem položaju, jer položaji koje smo poseli znatno nadvišavaju pravce njihovog kretanja, dok smo u znatno nepvoljnijem položaju u odnosu na neprijatelja koji se kreće u zahvatu puta, jer vododelnica znatno nadvišava naše položaje. Prema ovima se nalaze delovi 2. i 3. čete. Dakle, posle nekoliko časova ogorčene borbe, tek sada smo uspeli objediniti delove 2. bataljona, ali smo se ponovo našli u situaciji neposrednog okruženja i to na vrlo malom i za nas nepovoljnom prostoru. Neprijatelj koji se kreće u kolonama još nas ne primećuje, a i mi još ne otvaramo vatru. Ovaj kratak period iščekivanja i posmatranja mase neprijatelja koji nas neposredno okružuje, imao je za posledicu ponovne psihičke depresije kod jednog broja boraca.

Videvši u kakvoj se situaciji nalazimo, trebalo je nešto preduzeti. Kratak dogovor između komandi četa bio je da se objedine sve snage i organizuju u vidu "kare" i u zahvatu vododelnice probiju u pravcu naših snaga koje su vodile borbu sa neprijateljem u rejonu Ifsara. S obzirom da nema nikoga od članova štaba bataljona, komandu treba da objedini Pera Rodić, komandir 3. čete i Milan Skakić, komesar 2. čete, jer su oni od članova komandi četa jedini ostali nepovređeni.

Objedinjenim snagama dat je zadatak pojedinih vodova i odeljenja, a posebno su dati precizni zadaci pojedinim mitraljescima na krilu i zaštitnici. I dok smo se dogovarali o poslednjim detaljima, bolničar 1. čete Zorić Mile Žuća nehotice je opalio metak i otkrio naš položaj. Neprijateljska kolona koja nas je već prolazila, okrenula se prema nama, otvorivši žestoku vatru. Prema njima je ostavljen jedan vod 1. čete, a svim ostalim snagama izvršen je juriš na neprijatelja koji se kretao vododelnicom. Imali smo sreće u tome što se vododelnicom kretala neprijateljska komora i artiljerija, sa relativno slabom zaštitnicom i osiguranjem oko puta. Ovo neprijateljsko osiguranje bilo je prosto pregaženo i čitav naš borbeni poredak sručio se na komoru, prokrčio put i produžio dalje na sledeću kosu, gde se nalazila desnokrilna zaštitnica neprijatelja koja je iznenađena i brzo razbijena. Sa ovim je praktično probijen i poslednji neprijateljski obruč, čega mi naravno nismo bili svesni, jer skoro ceo dan se probijamo kroz neprijateljski raspored, menjajući položaje sa njim, prelazeći sa jedne kose na drugu, osvajajući i braneći svaki pogodan položaj na ovih desetak kvadratnih kilometara.

U poslednjem proboju kretao sam se sa 2. vodom koji je imao zadatak da po izbijanju na vododelnicu štiti naš borbeni poredak od neprijatelja, koji bi nas mogao napasti s leđa. Oko puta poubijane mazge, natovarene raznim materijalom, između ostalog i topovima. Na nekima su, zamotani u šatorska krila i ćebad, bili natovareni mrtvi oficiri. Iza popadalih mazgi, sa dignutim rukama izlazili su italijanski vojnici a neki su pokušavali i dalje da beže u šumu, koristeći uplašene mazge kao zaklone. Jedan Italijan prebijene noge, uhvatio se mazgi oko vrata i pokušava da pobegne. Neki od boraca opali metak, mazga se sruši na njega i on poče na sav glas da kuka i jauče. Čitav kilometar puta, kuda je prosto projurio naš borbeni poredak napravljena je prava pustoš, izmešani su leševi mazgi sa mrtvim i ranjenim italijanskim vojnicima. Kako samo jadno i bedno izgledaju i molećivo upiru poglede pokazujući mesto gde su ranjeni! Zar i fašisti mole za milost?

Teški 11. april je na izmaku a mi smo tek stigli na mesto odakle smo jutros počeli. Malo gore, iznad puta, leži mrtav komandir Dragija, a blizu njega još dva borca. Svratih da ih vidim poslednji put. Malo napred bila su sklonjena dva ranjenika, ali ne znamo da li su još tu, niti šta je sa ostalim ranjenicima koji su sklonjeni. Naš borbeni poredak ponesen uspehom daleko je odmakao goneći neprijatelja prema Ifsaru. Mi smo dosta zaostali i ne znamo otkuda možemo biti napadluti, zbog čega sam komandiru voda Babiću naredio da što brže kreće sa vodom i održava vezu sa ostalim snagama. Do sada sam mogao ići sa njima i biti koristan, ali sada to više ne mogu. Rane su me počele jako boleti, a cipela mi je puna krvi.

Za mene je ova akcija za ovaj dan bila završena i sada nogu samo da smetam. Babić i Majstorović nisu pristali da me ostave. Izašao sam na jednu ivicu vododelnice u blizini mesta gde smo jutros ostavili ranjenike i otisnuo se niz jednu strminu podalje od puta. Babić i Majstorović dođoše i pomogoše mi da se smestim iza jedne bukve. Dogovorismo se, ukoliko situacija bude dozvoljavala, da se kasnije vrate po ranjenike, i oni odoše. Tišina je, samo daleko prema Ifsaru čuje se puščana vatra. Ovo mi je drugi put da sam morao ostati kao ranjenik. Osećaj samoće i nemoći nagoni me na razmišljanje. U mislima rekonstruišem borbu u toku dana i zaključujem da je to ipak sve dobro prošlo, ali ne mogu znati šta će se još desiti. Pred očima mi je slika komandira: bled, pod grlom rez, zrno ga je prosto zaklalo; ne znam da li je još negde pogođen. Pored njega dvojica mrtvih boraca, jedan okrenut licem prema zemlji, a drugome razmrskana ruka. Zatim mi dođe slika zaklanog bolničara i ređale su se slike pojedinih momenata, sa bojišta kojim sam danas prošao. Misao o zaklanom bolničaru i razmrskanoj ruci borca podstakla me je da pištolj namestim tako da ga u slučaju potrebe mogu uzeti bilo kojom rukom. Nastojeći da se oslobodim ovih misli preneo sam ih ponovo na bojište prekriveno neprijateljskim leševima. Pitao sam se da li ćemo uspeti pokupiti plen, posebno artiljeriju, koja nam je sada tako potrebna.

Krhak pucanj grane iznad mene trže me iz razmišljanja i ja uzeh pištolj. Vodnik Babić[2] se javi, priđe mi bliže i prema svemu, kako on reče, na putu nema neprijateljskih vojnika, izuzev mrtvih i ranjenih. Naše snage su tamo nedaleko, na jednoj kosi i on je sa jednom desetinom došao po ranjenike.

Ispod nas, na dvadesetak metara, oseti se nastupanje streljačkog stroja. Pretrnuh i bi mi neprijatno. Iz razgovora ovih dole, dopre poneka reč na našem jeziku. "Četnici" reče Babić i dade znak desetaru da desetina zauzme položaj. On se zakloni iza bukve i prodornim glasom viknu:

Babić, radi provere, postavi nekoliko pitanja i kad se uveri da su proleteri, reče im:

Prijatno osećanje promeni moje razmišljanje. Priđe mi jedan drug sa komesarskim oznakama, dok nam ostali pomogoše da pronađemo druge ranjenike. Natovariše nas na tri zalutale mazge, i za kratko vreme mi smo bili u brigadnom sanitetu, a prema Ifsaru se i dalje čula paljba koju mi je sada bilo prijatnije slušati iz tople i jodom mirišljave prostorije.

[1] Đumić Dragija poginuo 11. aprila 1943. godine.

[2] Lica koja se u ovom napisu pominju su uglavnom poznati borci 3. krajiške: 1. — Vignjević Nikola, vodnik 1. voda, rođen 1916. godine u s. Oraško Brdo, poginuo 1943. god. kod s. Dicma u Dalmaciji; 2. — Babić Milan, vodnik 2. voda, roden 1911. u s. Prkosi, sada major u penziji; 3. — Majstorović Mile, rođen u s. Rajnovci, poginuo 1943. god. kod Mojkovca; 4. — Tanjga Tomo, komesar 3. čete; 5. — Skakić Milan, komesar 2. čete sada pukovnik u penziji; 6. — Zorić Mile Zućo, bolničar 1. čete, sada penzioner; 7. — Đumić Dragija, tek došao za komandira 1. cete; 8. — Grubor Dane, komandir 2. čete.