TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Po oslobođenju Prozora, 21. 2. 43. pozvao me Ljubiša Ćurgus i rekao da nam sledi pokret preko reke Rame u pravcu sela Skrobućani i Sovići i da bi zbog toga bilo dobro da se i ja snabdem kod ekonomskog odseka Vrhovnog štaba sa potrebnim namirnicama.

Sa još tri druga odmah sam krenuo u grad, gde smo stigli oko 10 sati. Na ulicama je ležalo mnogo ubijenih talijanskih vojnika, naročito u neposrednoj blizini dobro utvrđenih bunkera. Odmah prilikom ulaska u grad, prišao nam je jedan stariji čovek sa dva štapa u rukama i rekao:

— Živeli, drugovi partizani! Ovi što ovde leže, vidite ih, nisu ništa drugo ni zaslužili. Pre par dana oni su pevali i to na našem jeziku: "Nek' se kolju Srbi i Hrvati, ovo će se Italija zvati." Neka sada kažu čije će se ovo zvati.

Nama se žurilo pa smo produžili dalje, a starac je ostao psujući mrtve fašiste.

Sava Stupar obezbedio nam je dovoljno prehrambenih artikala. Odmah smo krenuli za selo Skrobućane, na desnoj obali reke Rame. Sve smo to magacinovali u jednu kuću na sredini sela. Iznenada su se pojavile nemačke "štuke", bombardovali selo, i tako je pored nekoliko ubijenih i ranjenih meštana, jedna bomba direktno pogodila kuću u kojoj se nalazila prikupljena hrana i porušila je do temelja. Sreća je što bataljon na putu za Soviće još nije bio stigao i što smo se nas četvorica prilikom pojave "štuka" sklonili pod jednu stenu. Za ovaj naš neuspeh bio sam spreman da primim kritiku, ali do nje nije došlo zbog situacije koju je ubrzo nametnuo neprijatelj.

Na obroncima Prenja, kod Boračkog jezera, intendantura naše brigade bila je reorganizovana. Oformljena je komisija za ishranu brigade čiji sam član bio i ja. Komisija je imala ovlašćenje da prikuplja hranu "za potrebe ljudstva i stoke", i to preko NOO, tamo gde su formirani, zatim "putem dobrovoljnih priloga, rekvizicije i konfiskacijom od narodnih ne-rijatelja".[1] Međutim, ovlašćenje smo uzalud nosili po selima, jer za vreme boravka na Boračkom jezeru trošene su samo postojeće zalihe hrane koje su veoma brzo nestale, a u selima je nije bilo. Nastupio je period gladovanja.

Nakon nekoliko dana, naš bataljon produžio je put u pravcu sela Veluše i Sopota, gde se smestio na kratak odmor. Svi napori da se prikupi bar nešto hrane ostali su bez uspeha, sem žive stoke koju smo klali i to u ograničenoj količini.

Negde oko 25. 3. dok sam se nalazio u selu Gradeljina, pozvan sam u štab bataljona i tom prilikom stavljeno mi je u zadatak da odmah pođem u selo Ljutu, te da tamo prikupim bar nešto artikala za ishranu boraca. Ovaj zadatak preneo mi je Jovo Puzić, zamenik komandanta bataljona, naglasivši da je inicijativa za ovo potekla od komande mesta Bjelinići, jer veruje da Ljućani imaju dosta stoke i krompira. Puzić je naglasio da jedan od meštana u selu Ljuta ima 12 grla krupne stoke koja nije njegova, već je tu sklonjena, pa se može uz potvrdu oduzeti. Radilo se o Dževlan Ibri. Puzić nam je još napomenuo da Ljućani još nisu videli partizane, a da su nedavno imali nemile goste poslane od Draže Mihailovića, na koje su vrlo ogorčeni, pa da u selu Ljuta treba poći sa jednim vodom boraca. Nikola Jončić Koča skrenuo mi je pažnju da ne smem zaboraviti na to kakav utisak treba da ostavimo kod ovih ljudi. Vod je već bio tu i mi smo odmah krenuli.

Selo Ljuta, kako sam već rekao, nalazi se u podnožju Treskavice kao mala "oaza", bez prilaznih puteva, osnovne škole i drugih neophodnih institucija. Stanovništvo, od preko 30 kućnih numera sa oko 200 stanovnika, bavilo se isključivo poljoprivredom i stočarstvom.[2] U selu smo došli u prvim večernjim časovima. Odmah smo sazvali narod na konferenciju i objasnili cilj našeg dolaska.

Konferencija je održana u kući jednog od Arapovića na desnoj obali reke Ljuta. Iako je od tada prošlo više d 22 godine, i danas se dobro sećam da su nas Ljućani zaista lepo primili i da je na zakazanu konferenciju došlo sve, i muško i žensko što je u ono vreme bar za žene, u ovom kraju bila retkost, s obzirom da su meštani po etničkoj pripadnosti Muslimani. Za naš vod je odmah pripremljena večera, a posle smo nastavili konferenciju, naravno uz cigaretu i ječmenu kafu.

Stanovnici Ljute koji su prisustvovali konferenciji postavljali su nam više interesantnih pitanja. Mi smo im odgovarali i na koncu oni su udovoljili našem traženju, prikupivši sutradan do 8 sati 30 komada sitne stoke, oko 200 kg hleba, 3 kg krompira i nešto brašna.

U toku noći jedan od stanovnika Ljute prišao mi je i u poverenju rekao da se kod Dževlan Ibre nalazi "na čuvanju 12 komada dobrih jalovih goveda" dopremljenih ovde iz sarajevskog polja i to od ljudi koji navodno ne vole partizane, pa nam preporučuje da uzmemo to sve. Ovim je samo bilo potvrđeno ono što mi je rekao Jovo Puzić, sada nešto konkretnije. Stanovnici sela Ljuta ne samo da su udovoljili našem traženju za ovo već su sutradan dali sprovodnike koji su nam pomogli da do komande mesta oteramo stoku i ponesemo hranu. Dževlan Ibro, od koga smo uzeli onih 12 grla goveda, je takođe išao sa nama, kunući se u toku četiri časa putovanja da su goveda njegova i samo njegova.

Dolaskom u komandu mesta, odmah smo se javili drugu Tupari, komandantu mesta i u najkraćem obavestili o svemu, posebno o Dževlan Ibri, iznoseći ovo kao problem, jer ne znamo šta da uradimo sa stokom. Drug Tupara nam je rekao:

— Tu nema problema. Sedite, i uverićete se da će nam Ibro reći pravu istinu, jer se radi o starijem čoveku koji veruje u ono u što mi ne verujemo. Uveravam vas da će reći istinu!

Dževlan Ibro je pozvan u komandu. Tupara do kraja ozbiljan, stavi desnu ruku na grudi, okrenu se prema Dževlan Ibri i upita ga:

— E valaj, dina mi, goveda nisu moja — i u istom momentu nas napusti, ne rekavši više ni reči.

Kada smo izašli iz prostorije, ostali Ljućani nam rekoše da je Ibro odmah pošao za Ljutu. Tupara je zaista poznavao običaje meštana više od nas. Njegov metod prilaženja bio je bolji i ubedljiviji. Mi smo mu se divili kako je brzo došao do prave istine, što mi nismo uspeli ni za 4—5 sati razgovora sa Dževlan Ibrom. Ljućanima su date potvrde za sve ono što su dali za NOV, tako da smo se s njima oprostili i zahvalili im se na gostoprimstvu i velikoj pomoći našoj vojsci.

Od svega onoga što smo dobili u Ljutoj, komanda mesta je uzela za svoje potrebe samo deo sitne stoke, a sve ostalo dala je za potrebe naše brigade. Istina je da ovo nije moglo ni iz daleka zadovoljiti potrebe brigade u ishrani, ali ako se ima u vidu činjenica da smo danima gladovali, ovo je značilo mnogo.

[1] Pored mene, članovi ove komisije su bili: Đuro Bajić, Blažo Rodić, Nikica Pilipović, Sava Stupar i Đuro Rodić.

[2] Danas selo Ljuta nije ono što je bilo 1943. godine. Ljuta je 1950. godine dobila osnovnu školu, a 1955. i 1956. godine izgrađen je put Kalinovik — Ljuta, otvorena su šumska radilišta, gde se zaposlilo dosta Ljućana.