TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

DA LI JE UKRADENA BOTICA PURE   Prvi dani aprila meseca 1943. godine. Brigada se nalazila kod Boračkog jezera, sa zadatkom da zatvara pravac prema Konjicu, zadrži neprijatelja i omogući glavnini naših snaga, posle poznatog prelaska Neretve, prodiranje u Sandžak. Preko petnaest dana smo ostali na ovom zadatku. Ovo je bilo najteže vreme za intendantsku službu. Ovde je brigada doživela pravu glad. A i kako ne bi... Nalazili smo se na uskom koridoru između Prenja i Bjelašnice. Ovo je inače pasivan kraj. Ispred nas prošle su četiri divizije i oko četiri hiljade ranjenika. Uzeto je od naroda sve što se moglo uzeti. Prvo je neprijatelj opustošio sve do čega je došao, zatim su naše jedinice uzimale. Iscrpljene su sve mogućnosti. Narod je davao dok je imao. Oni koji su simpatisali NOB davali su dobrovoljno, do poslednjeg brava, do poslednjeg kilograma žita ili krompira. Od onih koji su bili naklonjeni okupatoru, vršena je konfiskacija. Trebalo je na-hraniti vojsku i ranjenike. Zatim je ovde stigla naša brigada. Mi, intendanti, sve smo pokušavali. Pomagali su nam i politički komesari. Održavali smo političke zborove, konferencije, ubeđivali i tražili, ali umesto hrane seljaci su nam pokazivali priznanice koje su izdavali naši prethodnici i u kojima je pisalo šta je i koliko od koga uzeto. Hrpe priznanica, a hrane? ... Treba hranu naći! Treba brigadu nahraniti! Danonoćno smo održavali sastanke sa domaćinima, ali hrane nije bilo. Uzalud smo u nekoliko navrata izvodili ekonomske akcije u pravcu sela Gornja i Donja Bijela, u pravcu neprijatelja. Davali smo nove žrtve. Ginuli su borci, ali do hrane nismo dolazili. Brigada gladuje... Borci beru koprive i psuju intendante. Da je bar kopriva dosta, bilo čim da se utoli. glad. A ničega nije bilo. Da bi se održao moral kod boraca, održavani su svakodnevno partijski sastanci. Borcima je ukazivano na teškoće, na neumitne zakone rata i revolucije. Borci su i sami diskutovali. "Valja izdržati", glasili su zaključci partijskih sastanaka. Dvojica nisu izdržala. Jedan desetar i jedan puškomitraljezac. Oteli su od seljaka glavicu kiselog kupusa i kilogram krompira. Seljak je prijavio. Streljani su pred strojem i okupljenim narodom. Težak je bio to udarac za brigadu. Ali, i to su bili neumitni zakoni rata i revolucije. Intendanti su se savetovali. Zaricali se jedan drugome: "Stvoriti hranu! Pod zemljom je naći!" Konačno smo u tome i uspeli. Uz pomoć odbornika otkrili smo dve četničke porodice koje su sakrile hranu. Izvršena je konfiskacija i za dan-dva brigada je nahranjena, a zatim je trebalo ponovo zavesti strogu štednju i smanjiti dnevno sledovanje na minimum, na boticu pure dnevno. Ali nije bila u pitanju samo brigada. Odstupajući pred neprijateljem prema Neretvi, ogromne mase naroda, ljudi, žena, nejake dece — sve što je moglo da umakne, od Krupe, Bihaća, Petrovca, Drvara, Grahova, Glamoča — slilo se u Prozorsku kotlinu i pomešalo sa ranjenicima i borbenim jedinicama. Ostaviti ovaj narod, ili ga vratiti na zgarišta popaljenih domova, značilo je vratiti ga u naručje fašističkih koljača, u sigurnu smrt. Doneta je odluka: formirati zbegove i svaka brigada da povede po jedan zbeg i stara se o njemu. I naša brigada je dobila jedan takav zbeg, od nekoliko desetina ljudi, žena i dece. Zdravi i mlađi su raspoređeni po četama, a nešto staraca, žene i deca su ostali u zbegu koji je bio priključen brigadnoj intendanturi. Sledovanje je davano i njima kao i borcima. I  tada, kada smo dnevno sledovanje sveli na boticu pure, očekujući ponovo glad ako brzo ne krenemo za glavninom, desilo se nešto što se ne da zaboraviti (iako bi to čovek želeo). Jedna žena je ukrala boticu pure. Tako je to ozvaničeno. Samo, ja nisam bio siguran da li je ona stvarno ukrala? Poslednjeg dana pred pokret brigade za glavninom, kurir je delio dnevno sledovanje pure. Svakom po boticu, jednako i deci i odraslima. Jednako, jer bi i ono što su odrasli dobivali bilo nedovoljno i za malo dete. Spremao sam se da odem u štab brigade, da vidim kakvi su izgledi za pokret. Najedanput, vidim kako jedna drugarica - borac, koja je toga dana pomagala kuvaru pri podeli dnevnog sledovanja, vuče za ruku iscrpljenu i izbezumljenu ženu iz zbega. — Druže intendante, ova je ukrala boticu pure. Evo, tu joj je, u njedrima! Žena me gleda ukočenim očima, vilice joj podrhtavaju, a rukama zaklanja nedra. — Ukrala boticu pure? Jesi li ti sigurna da je kod nje, u njedrima, ukradena botica pure? — pitam ja. — Jesam, sigurna sam! Evo, da joj raskopčam nedra, videćeš... Sirota žena, još jače pritiskuje rukama grudi. — Pokaži! Pokaži, ne boj se — velim ženi. Ona raskopča nedra, i, zaista, u nedrima botica pure! Kao omanja jabuka, još vruća, puši se, a na grudima žene plik. — Za koga si to uzela? Za dete? — pitam. — Ne, nisam za dete! Dete je dobilo ... — Pa, i ti si dobila — kažem joj. — Znam! Nisam za sebe uzela, za njega sam uzela, za muža... To je rekla, i sva pocrvenela od stida, a uz to i podrhtaala od straha. Muž joj je bio raspoređen u bataljon, a ona je sa detetom ostala u zbegu. — Pa i muž će dobiti danas, isto toliko. A i da ne dobije? Kako si se usudila da to uradiš? Zar si zaboravila ono streljanje? Ništa nije odgovorila samo je i dalje drhtala. — Je li još neko video da je uzela puru? — pitam drugaricu koja je dovela ženu. — Nije. Mislim da nije niko drugi video — odgovori mi ova. — Dobro. Ti sad idi, a ona neka ostane. I nikome ne govori dok ovu stvar ne raspravim sa štabom brigade! — naredih drugarici. Kad ona ode, ponovo pitam ženu: — Pa, zašto to uradi, nesretnice? Da si rekla da si to učinila za dete, pa i da razumem, ali za muža ... On je čovek. Sad je i borac, nosi pušku. Šta misliš, šta bi ti on rekao da si mu donela tu jadnu, ukradenu boticu pure? I da on to pojede krišom od svojih drugova, koji su isto tako gladni kao i on? ... I pitanje je da li bi on to primio? Žena briznu u plač. — Ne bi. Ne bi primio! Sad tek vidim šta sam uradila. Mislila sam, neće izdržati glad. Uzeće negde sam. Borci će ga osuditi. Streljaće ga, a ja imam samo njega. Njega i ovo dete. Šta bih ja i dete bez njega? Bolje streljajte mene... Nesretna žena je i dalje jecala, a izbezumljen i ukočen pogled nije skidala sa botice pure, koja je stajala ispred nje. Trenutak sam razmišljao: zar opet streljanje? Zar majku da streljamo pred očima deteta i muža? — Druže intendante, pismo iz štaba brigade — trže me glas kurira. "Brigada kreće pravcem..." — počinjalo je naređenje štaba brigade. Dalje nisam čitao. Zgazio sam nogom boticu pure i krenuo da izdam naređenje za pokret. Neće biti streljanja, neće biti gladi, brigada kreće pravcem ... I krenuli smo ka Drini. Đuro BAJIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument