TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SA MLADIM BOLNIČARKAMA NA BORAČKOM JEZERU Na Boračkom jezeru (u selu Borci) zaustavio se 22. 3. 43.  4.bataljon posle bitke na Neretvi, ali niko od nas nije osetio ni lepote njegove zelenkastoplave vode, ni tišinu prirode koja smiruje. Umorni smo do otupelosti, a naša brigada je zaštitnica Operativne grupe i Centralne bolnice. Moramo biti spremni da u svakom momentu zaštitimo ranjenike. Pojam ranjenik postao je neodvojiv od pojma omladinki, od devojaka, čak devojčica koje su ih na svojim ramenima prenele kroz sve borbe od Bosanske krajine do Boračkog jezera. Nisam mogla da se oslobodim sećanja na Londra, na njegovu besmrtnu reportažu: "Moja noga put", gledajući ovu stvarnost oko mene. Noge bolničarki su bili rane i bol, bezbroj koraka po bespuću uništilo je lake opanke. A ako ih daljine nisu otele, onda su ih one darivale borcima uz jedva primetan, drhtavi osmeh. Ta one su svesne omladinke, one nogu po snegu, vrleti i vodi da koračaju i bose! A ramena? I ona su postala plamene rane, splet modrine, zgusnute krvi, nažuljane kosti. Rukunice su surovo upisali svaki kilogram, svaki korak u mlado meso. Devojke su svoje bolove nosile s osmehom. Nije trebalo da ranjenici osete da su teški, da je potrebno samoodricanje i užasan napor volje da bi se koračalo. Njima, ranjenicima, poslužile su i devojačke košulje i rekle. Istina, isečene noževima, nisu postale baš prvoklasni zavoji, ali su za nevolju mogli da posluže. Bez veša, na mrazu, bilo je hladno u mračnim noćima i zorama, ali se moralo izdržati. Teže je bilo bez marama. Devojke bez marama? Ali... Pa i marame su morale biti date ranjenicima, da se pričvrste izlomljene ruke, makar bilo i stidno stajati pred ljudima gole glave. Ranjenike je na putu lečila odanost omladinki, njihovi divni, jedva vidljivi osmesi koji se prelivaju u brigu. Zadatak mora biti izvršen — to je sve čemu ti osmesi služe. Sada je desetak ovih devojaka, posle reorganizacije Cenralne bolnice, raspoređeno u naš bataljon. Došle su među nas, donele su svoje osmehe i svoju skromnost, svoja ljupka, devojačka lica. Njihove već iznošene suknje odudarale su od naših čakšira. Istina, posle besprekorno duge neprijateljske ofanzive ni mi nismo bile naročito elegantne ali smo, bar same sebi, izgledale nekako ratnički. A one, u suknjama!? Neki rukovodioci u bataljonu pružili su otpor prihvatanju novih devojaka. Smatrali su da one nisu dorasle za boračke jedinice, da će se u borbi poplašiti i nepovoljno delovati na operativnost i borbenost jedinica. Politički komesari su njihov prijem, pak, pravdali moralnom i političkom obavezom. Na brzinu je organizovan sastanak štaba bataljona i komandi četa. Bio je nekako tmuran. Oni koji su i dalje davali otpor, predlažu da se omladinke vrate u brigadni sanitet ili intendanturu. Politički komesari traže prihvatljivije rešenje u okviru bataljona. Počinje duel uveravanja i ubeđivanja. — Šta će nam u četama tolike devojke? To više nije vojska nego komora il' bolnica. Već imamo tridesetak po četama... — Kuda ćeš s njima? Štab brigade ih neće primiti nazad. Još će nas zvati na partijsku odgovornost zbog nerazumevanja. — Drugovi, moramo ih prihvatiti. I one su pošle u borbu protiv okupatora. To su devojke iz naših sela, iz naših porodica. — Ali ne moramo odmah s njima u čete, u boračke jedinice... — Milesa, ti ćeš ih najbolje prihvatiti — dolazi kao neki zaključak ove diskusije. Postignuta je saglasnost da se devojke zadrže u bataljonu, ali da se ne raspoređuju odmah po četama već da ostanu u radnom vodu. Neka se priviknu na jedinicu, a treba i da se odenu. Bataljonski referent saniteta primio je na sebe brigu da se stara o njima. Dogodilo se nekako prećutno da su u radnom vodu omladinkama u suknjama u prvom momentu dodeljeni "ženski" poslovi. Trebalo je pripremiti namirnice, kuvati, prati veš, krpiti... Radile su predano, uporno, ali su osmesi postajali sve bleđi, tužniji, puni nemog prekora. Nositi ranjenike, negovati ih — to je bio zadatak primljen od omladinske organizacije, tamo nekih dalekih sela Bosanske krajine. A sada? Nikada, nijedna nije rekla da joj je teško, nijedna se nije požalila. Ali su optuživale oči, nemi prekori, suknje. — Možda bi — rekao je jednog dana komesar Jončić — trebalo formirati kurs prve pomoći. — Trebalo bi — neodređeno je odgovorio zamenik komesara Ćurgus. Obojica su gledala negde preko jezera, preko omladinki koje su obavljale svoje svakodnevne poslove. Držati ih i dalje u radnom vodu bilo je nepravično. Ta koliko su puta one, neuke, pokazale bezgraničnu hrabrost, koliko su puta pokazale da njima ne treba tumačiti etiku borbe i poziva. Odluka je donesena. Kurs je morao biti kratak. Niko nije znao koliko će nam vremena ostati za pripreme, za učenje. Na brzinu je napravljen program. Pored sanitetskih predavanja predviđeno je nekoliko političkih tema i časova osnovne vojne obuke. Mi, predavači jedva smo znali azbuku prve pomoći, nege i higijene. Omladinke su jedva znale da čitaju i pišu. Ljubav i volja — to je bila sigurna garancija našeg uspeha. Sa koliko je radosti dočekan prvi čas! Teško je bilo naći negde ozbiljnije nastavnike i prilježnije učenice. Za sve nas bilo je neshvatljivo kako su ove omladinke pratile sve što im je predavano, kako su bile spretne te ruke koje su donedavno znale samo za igle za pletenje, preslicu, motiku i vile. Sećanje je zaturilo neke podatke. Nema bataljonskog dnevnika, nema datuma kada je kurs počeo sa radom, kada je završen. Sigurno je jedno: bio je kratak kao i većina partizanskih kurseva. Ocene? Nema diploma, nema ni pečata, ni potpisa. Zna se samo da su u četi 3. krajiške brigade, tu, na Boračkom jezeru, stupile nove mlade bolničarke. Stupajući u borbene jedinice omladinke su donele svoje izbledele suknje i duge kike. Čete su ih primile sa radoznalošću, prisno, mada rezervisano u pogledu njihove spremnosti za borbu: — Joj, vidi je, nema opanke. Ne može izdržati bosa. — Bojim se, pobećiće iz prve borbe, poplašiće se k'o jagnjad. Ispostavilo se da je neko u rancu imao nešto što je ličilo na obuću. Našla se i neka košulja i drugo koješta. Nije bilo čakšira, nije bilo oružja, ni sanitetskog materijala. Komunisti i skojevci bili su zaduženi da posebno posvete pažnju tom prvom prihvatu u jedinicama. Dvogodišnjicu napada na Jugoslaviju dočekali smo u pokretu. Na dan 6. aprila 1943. godine brigada je pošla željno očekivano u sastav divizije. Sustigli smo je kod Ustikoline. Već nas je čekalo naređenje da krenemo preko Drine. Na Kapku smo se sukobili sa Italijanima. Bila je to teška borba za sve jedinice, a pogotovu za naš 4. bataljon. Pravo iz skele skoro u trku uletali smo u okršaj. Komandiri i komandanti pazili su na sve ali posebno na omladinke, na nove bolničarke. Hoće li se uplašiti, hoće li se zbuniti? To bi bilo tako prirodno. Šta je to gonilo ove omladinke u prve borbene redove, šta ih je činilo neustrašivim? Možda su htele da pokažu da ih suknje ne čine manje borbenim, da im duge kose ne smetaju, da su i bez oružja spremne na krajnje samopožrtvovanje. — Prvoj četi poslati pojačanje za izvlačenje ranjenika — naređivao je komandant. — Pazi, nove izvlače ranjenike! Dobro, vrlo dobro. — Bravo devojke — hrabrio ih je Ćurgus. — Samo napred. A omladinke! Nepotrebno je bilo naređivati im. Sve su obavljale kao da to čine već ko zna koji put. Prolazili su sati. Neprijateljski otpor je popuštao, a onda je nastupio slom. Italijani su bežali, ostavljajući za sobom oružje i opremu. Nama je bilo potrebno sve. Za nama su bile četvoromesečne besprekidne borbe od Bosanske krajine do Sandžaka, beskrajno teško izvlačenje ranjenika preko Raduše i Neretve i stalno u zaštitnici, u teškom kontaktu sa neprijateljem. Partizanska zaštitnica skoro nikad nema mogućnosti da pripremi dobre konake, da sebi obezbedi dovoljno hrane. To je uvek bio najteži zadatak u ratu. Posle borbe bili smo umorni i iscrpljeni, mada veoma radosni. Uživali smo zbog pobede i velikog ratnog plena. U italijanskoj komori bilo je svega i svačega. Navalili smo. Uzimali smo šta je ko hteo i stigao po Kapku, Golom brdu i po šumama ka Nezujnu i Ifsaru. Italijani su u bekstvu bacali sa sebe rančeve pune rezervne opreme i hrane. Grane su im svlačile zelene pelerine i kape. Sami su izuvali i ostavljali gojzerice da bi što brže bežali i da ne bi odveć nažuljali noge. Dotada u ratu nisam videla drastičnijeg poraza neprijatelja. Bilo je to besomučno bekstvo. Mi smo ih u početku gonili u stopu. Već smo bili i sami umorni od te trke. 12. 4. 43. uveče uleteli smo u Čajniče. Italijani su iščezli bez traga, preko Metaljke ka Pljevljima. Kamioni su ih sačekivali i kupili uz put. Većina magacina je bila u plamenu. Po ulicama su bili vidni tragovi ostataka četničke pljačke. Ali je ostalo dosta plena i za naše jedinice. Mi nismo mogli dalje. Bio nam je potreban predah. Smestili smo se na periferiji Čajniča, u želji da se odmorimo i da snabdemo i sredimo jedinice. Iz štaba brigade nam je zamereno što nismo nastavili proganjanje neprijatelja. Morali smo se prebaciti na Metaljku. Napetost je popustila. Nastupio je predah i tako neophodan odmor posle bitke. Komesari su obilazili borce, bolničarke ponovo previjale ranjenike. Zbog premora boraca i zbog preobilne ishrane, posle dugih meseci gladovanja, postojala je opasnost da dođe do epidemije. Sanitet je stoga posvetio posebnu pažnju ishrani i higijeni boraca. Angažovala sam na ovome čitav sanitet. — Pazi druže — opominjala je nova bolničarka. — To je masno, pokvarićeš stomak. Ne jedi toliko! Pući ćeš, razbolećeš se. — Hoću da se najedem, pa ako poginem, neka poginem bar sit... Vidi ti nju, došlo vreme da pile uči kokota — brundao je oprobani mitraljezac. Svi su se grohotom nasmejali, ali je upadica ušla u rečnik bataljona. — Drž' kokota!... Pazi, izgubićeš gaće! Neumereni u jelu plaćali su ceh. Svaki čas su trčali u šumu. Za njima su uz smeh letele pošalice. Život u bataljonu se normalizovao. Neko bi zapevao, neko bi raspreo priču. Sa baritonskim, dubokim smehom mešao se zvonak smeh naših bolničarki — omladinki. Ne, to više nije bio onaj hladni, stari osmeh na koji smo se navikli. Bio je to novi osmeh, osmeh razborite veselosti. Bataljon se kretao putevima borbe. Napor je smenjivao napor. Omladinke — sada već borci — svuda su unosile svoje divne osmehe. Posle uspele akcije na Čajniču, najzad smo uredili da naše bolničarke zamene suknje čakširama. Nestali su i kike, a na kratku kosu stavljene su nove "titovke" se petokrakama. S kakvim su ih samo ponosom stavile na glavu! Kako su ih hrabro nosile tada, kako su ih nosile sve do konačne pobede. U sećanju su mi uvek sveži njihovi divni likovi. One su spajale u sebi divna hvatanja svoga kraja, skromnost i bistrinu, sa hrabrošću i druželjubljem partizanske etike. Milesa ĐORĐEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument