TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

ZAŠTO KOLONA ĆUTI Tek što su završene operacije u teškoj i surovoj bici na Neretvi, 3. krajiška brigada je imala kratak predah. Na padinama Prenja, na prostoru Borci, Jezero i Dolovi, bataljoni su se odmarali. Osvanuo je 1. april 1943. godine, tmuran, prohladan. Tek što smo ustali, u štab 4. bataljona ušao je jedan od politkomesara četa. — Druže komesare, obratio se Koči Jončiću, kuvari su postrojeni zajedno sa kazanima za smotru. — Kakvu smotru, pobogu brate? — odgovori mu Koča zabezeknuto. — Čekajte, ne znam ko je to naredio, proveriću! Pred kućom su se istovremeno postrojavali i zamenici komandira četa. Neko ih je poslao da se hitno jave Jovi Puziću, zameniku komandanta bataljona. U kući odjednom nasta žagor i smeh: "Aprili-li-li-li" ... Kome li pade na pamet da izvodi šegu sa ovako ozbiljnim ljudima!? Ali neka, dobro je to. Šala, bez obzira na čiji je račun izvedena, u situaciji u kojoj smo se tada nalazili, padala je kao melem na ranu. Važno je da se ljudi malo razonode. Lakše će podnositi glad koja nas je morila. April 1943. godine započeo je humorom i šalom, a završio se tužno i to neočekivano. Negde oko podne stiglo je naređenje iz štaba brigade da će u 16 časova u selu Borci biti zbor brigade. U zakazano vreme cela brigada stajala je u stroju. Niko nam jutros ne reče ni reči o tome šta se to u 3. bataljonu dogodilo. Naređeno nam je da izvršimo pokret do mesta Borci. I to je bilo sve. Svi smo bili u stroju. Stajali smo i očekivali da čujemo razloge zbog kojih je cela brigada postrojena prvi put posle Bosanskog Petrovca. Nismo dugo čekali. Član brigadnog suda, čitao je presudu: "Vojni sud ... — Krivi su, jer su ... Prva desetina 2. čete na izvršenje". I plotuni su odjeknuli. Njihov eho odbijao se od surovog Prenja. Pogled njih dvojice, koji je poslednji put bio uperen u nas, zatvorio se pred stravičnim ehom plotuna. Tela okrivljenih M. i B. pala su u duboko iskopane grobnice koje su se nalazile iza njihovih leđa. Prizor zaista težak. Užasno težak i mučan, do tada ne viđen, ne doživljen. Postrojena brigada, sa masom naroda iza stroja, ćutke je stajala na malom platou u podnožju, u sneg, uvijenog Prenja Misli iscrpljenih, zamorenih i gladnih ratnika lutale su ko zna kud. Traženi su dokazi za i protiv ovakvog postupka prema drugu, ratniku. O tome se dugo i duboko razmišljalo. Navirala su razna pitanja i odgovori. — Jelu li okrenuli oružje protiv nas? — Ne, nisu! — Jesu li otkriveni kao špijuni? — Nisu, naprotiv, u njih smo, do maločas, sa pravom mnogo verovali. Bili su odani borci revolucije. — Jesu li pokušali dezertirati, jesu li ubili nekog nedužnog? —    Ne, nisu! — Pa zašto ih osudismo na smrt, streljasmo i zakopasmo?! Zato, jer su se ogrešili o moral partizanski. Zato što nisu kao vojnici revolucije poštovali propise, stavove komande. Glad nas je morila. To je sila pred kojom i najhrabriji padaju. Ko je ikada bio odviše gladan, a bio ujedno prisiljen na teške fizičke napore, taj jedino može shvatiti šta je sve u toj prostoj — jednostavnoj reči "glad" sadržano. Gladovali smo, cela brigada, i ne samo naša, gladovala je. Danima, nedeljama, ovuda su defilovale kolone boraca i gladnih do kraja iznurenih ranjenika i tifusara. Kraj u kome već 15 dana držimo položaje, je strahovito pasivan, a pored toga i pod jakim uticajem neprijateljske propagande. Meštani nisu davali hrane makar da je bilo ali zabunkerisane, sakrivene. Oni su ponešto izvlačili, ali samo za svoju dušu. Mi smo trpeli, i to zbog principa koga smo se čvrsto držali: — da ništa ne uzmemo sami dok nam neko dobrovoljno ne ponudi! Držali smo i konferencije sa meštanima, razgovarali, ubeđivali ih da shvate situaciju. Pa, ipak, sve je to bilo uzalud. Vraćali smo se na razmeštajnu prostoriju. Uzbrdicom, po lošem kolskom putu, kretala se nepregledna partizanska kolona, bezvoljno i tromo. Ne znam šta je i o čemu je ko u njoj razmišljao kada se ni reč, ni jedna jedina reč nije čula. Zašto je kolona nema? — Zašto se ćuti? Maločas, kada je jedan od političkih rukovodilaca iz brigade sa začelja preneo vezom: "Pesma", sem retkog gunđanja i tupog pogleda okrenutom glave u nazad od strane pojedinih boraca, ništa se drugo nije čulo. Odzvonjavao je samo po koji tupi udar potkovice cipele o kamen i ništa drugo. Kolona je nemo išla, išla polako, tromo i bezvoljno. Idem polako, s noge na nogu i razmišljam, o onom o čemu razmišljaju svi borci i starešine u ovoj koloni. A ja kao partijsko-politički rukovodilac morao sam da razmišljam i o čemu vojnici razmišljaju. Postoji nepisano pravilo po kome se na licima boraca u ratu, i njihovom raspoloženju, može oceniti kakvo je moralno stanje jedinice, njena spremnost za akciju. Da li je to uvek tačno. Po ovome o čemu upravo razmišlja kolona, čovek bi rekao da baš sa moralom vojnika i starešina nešto nije u redu. Možda se varam, kada tako kažem, jer toga tmurnog aprilskog dana 1943. godine tako nisam mislio. Znao sam i čvrsto sam verovao da je ovo samo trenutni odliv neraspoloženja stvorenog neočekivanom odlukom, koju nismo mogli da shvatimo, koju niko nije razumeo, jer je pala na nepripremljeno tlo. Mislio sam i bio sam uveren da ono što se dogodilo dole na platou ispod Boraca, ono zbog čega je kolona nema, ne odgovara našim nadljudskim naporima poslednja dva meseca, našim uspesima u borbi. Ovo nas je čak i vređalo. Možda nisam u pravu, ali sam mislio da je bilo niz drugih mera, veoma efikasnih, ko zna koliko puta isprobanih, sa kojima smo postizali ono što smo želeli. Zašto se baš sada, u ovom trenutku, posle Neretve, a to znači posle pobedonosnog završetka jedne od najvećih i najtežih do tada bitaka u našem ratu, na ovakav način rešava problem koji u suštini i ne postoji. Zašto se ne čitaju pohvale, ne evociraju uspomene na pale heroje, a takvih je bilo mnogo. Zbog čega ovakav značaj pridajemo onome što je došlo kao posledica gladi, koja je prolazna stvar. Skoro dva meseca, ona kao avet lebdi nad nama, a ovih poslednjih nekoliko dana dostigla je kulminaciju. Iz dana u dan očekujemo naređenje za ofanzivna dejstva, nestrpljivi smo dok se ne krene napred, a onda problemi ove vrste prestaju biti aktuelni. Svesni smo valjda toga!? To je iskustvo partizansko. Želuci boraca su prazni, krvotok je malaksao, mrak pada na oči, a misli kao neobuzdana bujica naviru. Misli svakojake. Glad dovodi čoveka i do teških iskušenja. Gladne treba razumeti. Pokušavam da za trenutak ostavim po strani onu prokletu glavicu kupusa, ona dva-tri krompira, što ih ona dvojica boraca bez pitanja vlasnika izvadiše iz trapa. Vraćam se mislima na Mimicu, Đokinu, na njih desetoricu koji nas tih dana izdadoše. Nisu imali snage da izdrže ovu golgotu. I svesti im je ponestalo, moralno su propali. Da tu slučajno ne leži problem? — Ne, tu ga ne vidirn, jer smo bili jedinstveni u osudi izdajstva. Osetio sam to na licima boraca kada smo se okupili da kažemo svoju reč o tome. To je već palo u zaborav i tu ne vidim nikakvog razloga za ovo što se dogodilo danas. Pa, ipak, ova misao me dugo, dugo mučila. Da li ovi gladni platiše dugove grupe koja nas izdade? — Znači li ovo neku vrstu zastrašivanja malodušnika? — ne znam, jer presudu smo dužni poštovati, a onda je jasno sročena i javno iznesena. Da, tako sam mislio dok je o tome ili ko zna o čemu drugom razmišljala kolona. Idem tromo i razmišljam. Zbog čega je kolona nema? Zašto nema pesme? Zbog čega se ljudi ne vesele? Zašto, zbog čega? Nije li kod naših boraca u koloni u pitanju kakva bolećivost, oportunizam, malodušnost? Ne, čvrsto sam ubeđen da to nije u pitanju. Zašto sam ubeđen? Zar smo danas prvi put nekoga kaznili ovakvom vrstom kazne u toku revolucije? Nije prva, a sigurno neće biti ni poslednja ovakva vrsta kazne. I te kako smo strogo kažnjavali zlikovce, izdajnike i njima slične. Upravo smo pre nekoliko dana jednu grupicu izdajnika osudila na najstrožiju kaznu, a sevali smo posle toga. Bili smo veoma raspoloženi, kada smo doznali da će štab brigade poslati presudu 1. bosanskom korpusu na izvršenje. Jer, dezeterstvo i izdaja drugova u ratu, greh je koji se nikome ne prašta. Ali, ovo zbog glavice kupusa, zbog šake krompira? Da, i zbog glavice kupusa može glava da odleti, to je velika i teška istina. Spuštala se noć, hladna i vlažna, nad pustom i surovom planinom pokrivenom snegom. Na prtini sedimo oko vatre. Kuvar Mile prži u tavi pregršt ovsa. Ne znam kada je i kako došao do njega. Pored mene prolazi Mimica sa "šarcem" na ramenu, zaustavi se i reče: — Gladan sam, komesaru. Okrenuh se, pogledah ga. Bez treptaja gledao je u štapsku večeru koju je Mile vrteo da ne izgori u tavici. Uzeh šaku ovsa i dadoh mu moj deo. — Eto, pojedi Mimica, rekoh mu. — Gladan sam, komesaru, ponavljao je on, zobljući zrno po zrno. — Strpi se, Mimice, jer, gladni smo svi. Biće dana kada nećemo moći da pojedemo ono što dobijemo odgovorih mu bez nervoze, svestan situacije u kojoj smo se našli. Mimica ode, ne progovorivši više ni reči. Kroz koji minut, prilazi mi i Đokina. Ponavlja se ista scena. Ali, njemu nema ni ovsa. Te noći, sa grupom koja nije spremna za sve, koja nije imala snage da izdrži napore, oni su dezertirali, otišli za Krajinu. I mi smo ih osudili, bili smo jedinstveni u tome. Dani su prolazili, a mi smo sve više gladovali. U ovakvoj situaciji i sva nastojanja naših intendanata nisu donosila rezultate. I ono što su oni uspeli da nabave bilo je tanko, a i sporo je stizalo. Borci 2. čete 3. bataljona pronašli su skrovište. Mislili su da im se sreća nasmejala. Zaleteli su se "glad nema očiju" — kaže narodna. Još više od toga, glad ne zna za strah, ne zna ni za zakon, drska je, vodi čak i do ljudskog poniženja. Upravo, borci B. i M. bili su njene žrtve, a glavica kupusa, jabuka "Adamova" koja ih je navela na greh. Zagrizli su je i time potpisali smrtnu presudu sami sebi — svesno ili nesvesno, to se ne zna, ali tako je bilo. Za krompir i glavicu kupusa, za princip partizanski, za čvrst moral revolucionara, za obraz narodne vojske — dva života su svesno žrtvovana. Tu, niti tužilac, niti branilac, niti porota nisu imali šta reći. Svi znamo da glava ide za "samoposlugu". To su i seljaci znali. Otuda i njihove pritužbe podnesene štabu brigade Brigada je stajala. Stajala je u stavu mirno u karu postrojena. Stajalo je kao ukopano preko 1300 boraca usmerena pogleda u dve figure, tu na dvadesetak metara ispred stroja. Samo pre nekoliko dana na Pjenovcu, na Raduši, ili lani na Tesliću, Bihaću, Sitnici, Jajcu ili julskih dana 1941. na Petrovcu i Drvaru, to nisu bile figure, već junaci, uzor u borbi protiv pljačkaša. A sada, oni moraju biti ubijeni. Zbog čega? Zbog glavice kupusa, što je bez pitanja uzeše. Otkud i zašto, taj dragoceni kapital naše revolucije nakon dve godine beskompromisne borbe da izgubi svoju vrednost, da postane tako beznačajan, suvišan, pa čak i štetan? Ofanziva je dovedena u završnu fazu. Neretva se razbistrila, makar da je još uvek nosila ili zapljuskivala leševe, karoserije kamiona, topovske kare i tenkovske gusenice, ali ne i svežu ljudsku krv. Ranjenici, njih oko 4000 koje smo danonoćno štitili, za koje smo se do kraja žrtvovali, polako ali sigurno su odmicali prema Glavatičevu, Kalinoviku i Drini. Ostaci četnika nasrtali su sa bokova i iz pozadine, ali su bili preslabi da ma šta učine. Uterali smo im strah u kosti i dovoljno je bilo da nas iz daljine osmotre pa da se dadu u bežanje. Brigada je zastala na veoma nepovoljnom terenu severozapadne Hercegovine, na padinama surovog Prenja i Bjelašnice. Dodeljen joj je zadatak da i dalje ostane u zaštitnici snaga i bolnica, koje produžavaju kretanje ka istoku. Svi smo se pitali dokle će se ovako moći izdržati. Već drugi mesec u odbrani, a to je veliko zlo za partizansku vojsku. To je značilo velike žrtve, glad, bolest i sve nedaće koje iza toga dolaze. Ali, tako je moralo biti. Kraj u kome smo ostali veoma je pasivan. Ko zna zbog čega nas pretežan broj meštana nije gledao sa simpatijama. Za njih smo, po svemu sudeći, predstavljali ogroman teret. Pokušavamo otkriti razloge tome nepoverenju. Tuda su tek prošle nepregledne kolone ranjenika i tifusara. Četnici su već više od godinu dana harali tim krajem, a i Italijani zajedno s njima. Sve je to imalo za posledicu, da im vojska, pa bilo čija, nije ni malo simpatična. Možda je hrana bila jedan od najvažnijih razloga tako hladnog odnosa prema nama, mada nije za potcenjivanje ni četnički uticaj, koji je od ranije vršen na ovaj kraj. Predstavljali smo im veliki teret, to je sigurno. Mi smo toga bili svesni, ali rat je rat. Teški ratni zadaci tu su nas doveli. Pa, ipak, takav odnos prema nama posebno teško nam je pao. Na tako nešto nismo navikli, jer do tada naša brigada je prošla dobar deo zemlje, ali ovako hladno nigde nismo primljeni. To nam je utoliko teže palo, što smo tek izašli kao pobednici iz do tada najteže neprijateljske ofanzive, u kojoj smo bili jako iscrpljeni i zamoreni. Hrane nismo imali. U selima nam ništa nisu dali, jer je na svaki zahtev dobijan samo odgovor: "Nema". Bili smo "osuđeni" na glad, a to je teška "osuda". Verovali smo da hrane ima, ali je nužno strpljenje u otkravljivanju meštana. Treba vremena da se zbližimo, upoznamo, da se shvatimo i razumemo. Ali, glad nije trpela dugo iščekivanje. Niko nije imao pravo da se sam snalazi. Hrana je kolektivno pribavljana i spremana. Taj propis bio je na snazi i u toku najtežih dana ofanzive, a ovde pogotovu. To je bilo dobro poznato ne samo svakom vojniku, već su meštani to znali. —Međutim, jednog dana selom je odjeknuo lelek. — Isti ste ... Jednaki ste ... Tužićemo ... naricale su žene, psovale i proklinjale. Neupućeni čovek pomislio bi da se dešavaju teške stvari, mada to što se toga dana desilo nije bilo za potcenjivanje. — Uzeli, ukrali... — Ko je i šta uzeo? Dva borca, odnosno jedan desetar i jedan puškomitraljezac pronašli su skrivene krompire i kupus. Glad ih je na to navela. Pronašli i spremili da pojedu. A nisu pojeli, nisu imali vremena. Pravila su prekršena. Onaj ko je to uradio, uradio je svesno, pa će za to i odgovarati. I tako je i bilo. U selu, koje nas je hladno primilo, uzbuna je prekinuta. Sudsko veće je zasedalo. Odluka o najtežim kaznama brzo je pala i izvršena. Izvršena u prisustvu postrojene brigade i okupljenog naroda. Ljubiša ĆURGUS Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument