TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

GLADOVANJE OKO KONJICA BILO JE NEZGODAN NEPRIJATELJ U vreme bitke na Neretvi naša brigada je od Prozora pa sve do Drine bila u zaštitnici glavnine naših snaga i Centralne bolnice. Nikada do tada nismo bili u zaštitnici, pa nismo ni znali kako je to teška uloga. Tačno je određivano do kog vremena je trebalo braniti jedan položaj. Neprijatelj nije smeo preći preko linije položaja koje smo zaposeli i branili, a ostajali sve dok nam se ne stvori prostor da možemo napraviti sledeći korak unazad. Od Raduša i Prozora, pa do Kalinovika, naši koraci su bili i spori i kratki. Svakog dana, od jutra do mraka, vođena je borba. Noću smo prelazili na nove položaje, uređivali ih, pripremali, da bi na njima što lakše preživeli naredni dan. Idući tako od položaja do položaja, odupirući se o vrletne kuke, stigli smo do Boračkog jezera kod Konjica, i to iznureni borbama, iscrpljeni nespavanjem i jako slabom ishranom. Ovde, kod Boračkog jezera, smo bili pošteđeni borbi, bilo je i vremena za spavanje i odmor, ali zato nismo imali baš ništa za jelo. To je pasivan kraj, a preko njega su do našeg dolaska prešli četnički "korpusi", pa naše jedinice koje su četnike oterale na Drinu, a za ovima ranjenici i bolesnici. Svako od onih koji su pre nas prošli tuda, uzeo je ili dobio ponešto, tako da mi nismo ni pokušavali tražiti za sebe. 1. četa 1. bataljona, u kojoj sam bio politički komesar, bila je smeštena u dve kuće, blizu samog jezera. Kuće su bile pune žena i dece, sa ponekim starijim čovekom. Rekli su nam da su odrasli muškarci mobilisani u četnike. Mi smo to uzeli kao istinu i nismo ni nastojali da proveravamo dobijene informacije. Milom ili silom otišli su u četnike, na drugu stranu i tu nismo mogli ništa izmeniti. Po veličini kuća, sporednih staja, po onome što se nalazilo u zdanjima zaključivali smo da to nisu siromašna domaćinstva. Po izgledu i uhranjenosti čeljadi zaključivali smo da nisu ni u hrani oskudevali. Dani su prolazili, a situacija se nije menjala. Mi smo prali, parili i krpili naša odela, veš i obuću, održavali smo vojničke i političke časove. Čekali smo da se odavde krene i proučavali situaciju oko nas, u kućama u kojima smo bili smešteni i oko njih. Glad nas je sve više pritiskala. Mislim da nas je do te mere nadvladala da smo se s mukom kretali.[1] Nakon dan-dva najsnalažljiviji su počeli brati koprive i kuvati ih u nekoj kanti. Posle su i kuvari to prihvatili. Rano ujutru su odlazili sa džakovima i oko đubrišta i torova brali koprivu, a onda je kidali, prali i kuvali. Kopriva je kuvana i za doručak i za ručak i za večeru. Da je bilo soli da je osolimo, kao da bi i hleba s njom imali. Prvog dana su domaćice u sva tri obroka bacale po šaku dve brašna, a onda su, videći da mi ne odlazimo, uskratili i to. Kopriva sa malo brašna je već nešto, bili smo zadovoljni. Zelena voda se uz šaku brašna pretvarala u čorbu, a i drugi, prijatniji ukus davalo joj je brašno. Kad su nam domaćice uskratile brašno, mi smo nastavili kuvati samo koprivu. Kuvari su se počeli pribojavati da će i kopriva nestati, jer ni toga nije bilo u izobilju. Njihova strahovanja su bila podstaknuta i time što su i naši domaćini, videći od nas, počeli kuvati koprivu kako bi nam pokazali da zaista nemaju što jesti. Razlika između naših i njihovih kopriva je bila u tome što su oni u svoje lonce i dalje stavljali poneku šaku brašna i zrnce soli, a mi toga nismo imali. Mi smo posmatranjem i procenama stanja i ponašanja naših domaćina, od dece pa do staraca, bili uvereni da oni imaju hrane i da su je sklonili. Zaključili smo da ja, kao komesar čete, usmerim svoju političku delatnost na naše domaćine, da ih ubedim da nam daju nešto za jelo. Savesno sam se dao na posao i nadao se da ću uspeti. Upotrebio sam svu veštinu i znanje. Vodio sam duge razgovore, pojedinačne i grupne, ali sam na kraju morao konstatovati da sam poražen. Ja sam, naime, kroz te razgovore otkrio da naši domaćini znaju dobro kako se partizani odnose prema narodu i njegovoj imovini i da su vešti u eksploataciji tog našeg stava. Oni su mi, da bi me ubedili da zaista nemaju nikakvih zaliha, pokazali nekoliko džakova sa žitom i rekli da je to ostavljeno za seme. Znali su da mi ne uzimamo ostavljeno seme ni onda kad bi nam ga ponudili. Znali su i za naredbu Vrhovnog štaba kojom nam je to bilo zabranjeno. Sem toga, oni su nam objasnili da su im naše jedinice oduzele sve žito zato što su im muškarci otišli u četnike i što su sarađivali sa četnicima! Bilo je to i prilično ubedljivo. Teški i mučni dani su prolazili, a izgleda na izmeni toga stanja nije bilo. Komesari četa su svaki dan odlazili u štab bataljona na dogovore i razgovore. Drugovi iz štaba bataljona su nas ljubazno primili, popričali sa nama o teškoj situaciji ishrane i na kraju nas vraćali u jedinice da održavamo moral boraca. Jednog dana oko 25. marta došao sam u štab brigade na uobičajeni sastanak i tom prilikom našao kurire da ručaju. Najviše me iznenadilo kada sam video da uz ručak imaju i po parče pure. U sebi sam pomislio: šta li onda jedu članovi štaba brigade!? Možda je ovo i uticalo da se razvije oštrija diskusija oko ishrane. U toj diskusiji predložio sam da se izvrši akcija na Konjic. Drugovi su mi rekli da će razmisliti o mom predlogu, ali već iste večeri štab brigade je doneo odluku da se izvede akcija samo na prve kuće oko Konjica da bi se došlo do hrane. Velikih žrtava u ovoj akciji nije bilo, ali ni hrane. Ono što je nađeno nije predstavljalo ni jedan pošten obrok za brigadu. Bilo je proleće. Borci koji su doprli do prvih kuća oko Konjica iznosili su burad u kojima je ranije bio kiseli kupus, i u kojima je u rasolu plivao poneki list kupusa. Ovce koje smo doterali bile su veoma mršave. Pitanje ishrane ostalo je dalje nerešeno. Nastavili smo da gladujemo u istim seljačkim kućama. Sledećeg jutra izašao sam pred kuću i seo na jedan panj. Posmatrao sam borce kako su se razmileli tražeći koprive. Tada su mi prišli mitraljezci Dušan Popović i Dušan Rokvić Čagelj. Obojica su bili iz sela Trubara i podjednako snalažljivi vešti. — Ja već nekoliko jutra posmatram one dve devojčice — poče Popović — kako uvek odlaze u istom pravcu i vraćaju se otuda saopštavajući nešto svojim roditeljima. Mislim da obilaze sakrivenu hranu, da bi proverile da li je još tamo. Videvši da u tome ima logike, odmah sam im dao dogled i rekao da prate decu sledećeg jutra, da dobro zapamte teren kuda to odlaze, a kada se vrate kući da njih dvojica neprimetno pretraže taj teren. Sutradan su deca ponovo krenula po svom zadatku, a Popović i Čagelj po svom. Nije dugo potrajalo i ona dvojica su se vratili sa izveštajem. Oni su u dve pećine pronašli oko 2.000 kg kukuruza u klipu, oko 100 kg ječma i pšenice, zatim pasulja, suvog mesa, dve kante masti itd. — sve što se moglo naći u bogatoj seljačkoj kući, toga je bilo i u pećini. Sada sam ja postao gospodar situacije i poželeo da još ne dobijemo naređenje za pokret. Odmah sam pozvao domaćine obeju kuća i nastavio sa njima pregovore. Sada sam počeo sigurnije da tvrdim da oni imaju hrane, i da ih ubeđujem koliko je potrebno da mi nahrane četu. — Imate hrane, samo ste je sakrili — tvrdio sam uporno. Međutim, oni su opet tvrdili po starom: da će zajedno sa nama, ako ovo duže potraje, pomreti od gladi! Dao sam do znanja domaćinima kako ću morati sam da potražim hranu gde smatram da su je sakrili i sve što nađem da ću uzeti. Upozorio sam ih da se hrana koja se nalazi van njihovih kuća ne smatra više njihovim vlasništvom, utoliko pre što tvrde da je nemaju. Sigurni da su sve dobro sakrili, složili su se samnom i ostali uporni pri svom. Kad sam video da ne popuštaju, izišao sam među borce. Domaćini su pošli za mnom. Borcima sam naredio da pokupe iz kuće sve vreće i džakove pa da donesu pronađenu hranu. U šali sam dodao da se plašim da je neko preko noći ne odnese. Domaćini su pomislili da je ovoj moj trik, pa su se i sami popeli na tavane i doneli nam vreće i džakove. Ali kada su se borci sa vrećama uputili prema skrivenoj hrani, domaćini su se sa svojim članovima porodice počeli nešto došaptavati. Čim su se pojavili prvi borci sa prvim vrećama hrane, nastao je lelek i kuknjava ovih seljaka, kao da im je sve u kući pomrlo. Borci su revnosno istresali žito u određenu prostoriju koja je imala drveni pod. Bila je kao da su je domaćini baš pripremili za to. Kada se hrana iz pećine prikupila na jedno mesto, odobrio sam da se borci nahrane. Domaćini su sada postali ljubazniji. Sami su nam nudili svoje suđe u kojem ćemo kuvati hranu. Našlo se i malo rakije da nas počaste i počeli da me mole da im sve ne oduzmemo. Govorili su da smo im sve pronašli, da njima više ništa ne ostaje ako im to odnesemo. Ja sam se držao pogodbe; jedino je razlika bila u tome što sam ja sada nudio njih da i oni sa nama jedu. Nahranjena vojska bila je za svaki zadatak sposobna. Samo je njih nekoliko, koji su preterano jeli i dalje, ostali nesposobni za kretanje. Siti i raspoloženi izašli smo pred kuću jednog od tih domaćina, sedeli i pevali. Tada je Vlade Zeljković — Vlad dobacio: — Druže komesare, vidite li onu gomilu granja od lišnjaka? Kao kod svake seljačke kuće gde se koze i ovce preko zime prehranjuju listom i ovde je bila naslagana jedna takva gomila granja. Gledao sam u gomilu granja i shvatio zašto mi je pokazuje. Bilo je očito da se i pod njom može naći neki trap. Saglasio sam se sa predlogom da se i to ispita. Granje je brzo uklonjeno, a udarac maljem o zemlju je pokazao da je pretpostavka bila osnovana. Pronađen je kramp i lopata i odmah je počelo sa prekopavanjem mesta gde je bilo granje. Ubrzo su se ukazale daske. Kada su ih podigli, u trapu se ukazao krompir — bilo ga je oko hiljadu kilograma. Uzeli smo za sebe nešto, a onda smo izvestili štab brigade o nađenoj količini hrane, koja je oterana i podeljena bataljonima. Sutradan posle ručka brigada je krenula dalje. Od tada niko više od nas nije poželeo da bude u zaštitnici. Ovaj teren oko Konjica ostao mi je u gorkoj uspomeni, a glad kao nezgodan neprijatelj. Đuro ZELJKOVIĆ [1] Ne znam da smo i kasnije ikad bili u tako teškoj situaciji. Čak ni u Zelengori nam nije toliko teškoća pričinjavala. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument