TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


TRI SASTANKA KOMUNISTA BRAVSKE ČETE

Tri dana i dve noći, od 18 do 20. marta naveče 1943. godine, naš 3. bataljon je iscrpljen i pregladneo odbijao napade Nemaca i štitio ranjenike i bolesnike koji su sporo odmicali preko Prenja ka Boračkom jezeru. Išli su ranjenici i bolesnici držeći se jedan za drugog, od kamena do kamena, od drveta do drveta, teturali se, bauljali i prolazeći pored nas pitali: "Druže gde je kuhinja".

A kuhinja je tih dana bila i naš glavni problem. Pored brige kako sprečiti nadiranje neprijatelja, brinula nas je i glad. Na pustim padinama Bjelašnice hrane nije bilo, a ni od kuda nije ništa stizalo.

Poslednjeg dana boravka na ovim brdima, 20. marta 1943. godine, Mišo Ćulibrk dolazi kod komandira 3. čete i upozorava da "tamo dole lutaju koze i preći će na stranu neprijatelja", potraži dozvolu da ih pohvata i "brzo dole u onoj pećini zakolju i ispeku. — Mi ćemo obezbediti da ni plamičak dima ne izaše napolje" — završava Miša ubedljivo.

Komandir gleda Božu Jeličića i Lazu Latinovića, komesara čete i njegovog zamjenika da bi na njihovom licu ocenio šta misle o Mišinom predlogu. — Nikako — rekoše obojica. —
Mi smo narodni borci, treba da zaštitimo narodnu imovinu! Mi smo u 1. proleterskoj diviziji i treba da služimo za primer ostalim jedinicama. I još mnogo što-šta napričaše vičući na Mišu. Mišo je ćutao, ali sa komandira pogled nije skidao. Komandir je, pak pognuo glavu, gledao u zemlju, slušao Božu i Lazu i razmišljao o Mišinom predlogu. Ako borci padnu od gladi i ne mogu ići, ne mogu se boriti, obole od tifusa, ko će onda čuvati narodnu imovinu i sprečiti Švabama nadiranje na ovom pravcu? Ko će onda služiti primerom? Da je vlasnik onih koza tu negde, valjda bi i on odobrio, kad bi poznavao našu situaciju?

Božo i Lazo grde Mišu, ali on stoji i gleda zamišljenog komandira, koji podiže glavu i reče:

— Pođi pa ih... Vodite računa da se dim ne izvlači napolje, a kad budu pečene, onda ćeš jednu poslati prvoj četi, jer je i ona pod istim uslovima, kao i naša.

Mišo, krupan i snažan momak, stade mirno, stisnu pesnicu, pozdravi i krenu na posao. Božo i Lazo se zgledaše, a zatim svu vatru sa Miše na komandira prenesoše. Ovaj poče da ih ubeđuje kako je važnije spasavanje dveju četa od gladi i bolesti, nego zalutale 2. koze, čiji se vlasnik ovog momenta nije znao, a one su bile pošle na teritoriju koju su Nemci držali.

— Uostalom, Lazo, ti sazovi sastanak partijske ćelije, pa neka svi drugovi reše ko je u pravu — zaključi komandir.

Tako je i učinjeno.

Na sastanku ćelije bila je žučna diskusija. Božo i Lazo izneli su Mišin i komandirov postupak, a zatim davali svoja mišljenja i osuđivali ove postupke. Komandir je branio svoje rešenje, kao potpuno opravdano u ovoj situaciji. Svi članovi, sem Bože i Laze odobrili su komandirov postupak i ocenili ga opravdanim u ovakvoj situaciji. Božo i Lazo ostali su pri svom stavu i odbili da prime parčad pečenog mesa, koje je Mišo za njih ostavio.

1. četa sa najvećom drugarskom zahvalnošću je primila pečenu kozu. "Ako bude trebalo odgovarati, i ja se primam te odgovornosti" rekao je zamenik komandira ove čete Đuran Kovačević.

Posle nekoliko dana u selu Borcima, kod Boračkog jezera, sazvan je sastanak partijske ćelije, bez unapred objavljenog dnevnog reda, kao što je to tada bila ustaljena praksa. Na ovaj sastanak došli su članovi politodela brigade: Savo Brković, Živorad Ljubičić i drugarica Ljuba Đorđević, kao i komesar našeg bataljona Danilo Simonović i njegov zamenik Martin Bagi.

Savo Brković bio je namršten i ljut. To je bio znak da nešto nije u redu, ali šta članovima Partije iz čete nije jasno. On je prvi i uzeo reč. Oštrim rečima počeo je da kritikuje partijsku organizaciju 3. čete, navodeći neke negativne stvari i postupke u četi a koje nije konkretno iznosio. Pogledali smo jedan u drugog u nedoumici. Očigledno se radi o pogrešnom obaveštenju drugova u politodelu, mislili smo, ali Savu nismo smeli prekidati dokle god svoju kritiku nije završio.

Situacija je bila mučna. Nije lako izdržati Savinu kritiku, a još teže je dokazivati da su drugovi iz politodela pogrešno obavešteni. Ipak, posle duge načelne diskusije i opšte ocene da nam je slaba partijska organizacija i uopštene kritike izrečene na račun našeg rada sastanak je završen. O kozama nije bilo govora. Savo ih nije pominjao, a mi smo ćutali.

Od 21. marta do 3. aprila 1943. godine brigada je ostala na položajima između sela Bjela i Borci, radi obezbeđenja iz pravca Konjica i zaštite ranjenika i bolesnika sa ovog pravca. Četnici, potučeni i razbijeni povlačili su se prema Kalinoviku, Drini i Crnoj Gori. Nemci iz Konjica nisu dalje kretali, i tako je nastalo zatišje.

Na uskom području, kojim je prošlo preko 20.000 boraca, ranjenika i bolesnika, hrane nije bilo. Sa malo hrane, koja je stizala iz oslobođenog Nevesinja, u prvom redu su snabdevani ranjenici i bolesnici. Glad iscrpljuje snagu i kondiciju boraca, bez obzira, što ne vrše pokrete, niti vode borbu. Od naroda se nije imalo šta dobiti, jer je kraj bio siromašan i pasivan, a ovim pravcem mnogo je jedinica prošlo i ono što je narod mogao dati dao je njima. Borci slabe i kopne kao sneg. Politička linija kod naroda se morala očuvati. Samovoljno se ništa nije smelo uzeti.

Jednoga dana komandir je podelio četi opanka od izrezane kože i oputu, da ih naprave i pripreme se za eventualni pokret. Idućeg dana nije bilo opanaka ni opute. Borci su ih na vatri ispekli i pojeli.

Dva borca 2. čete 3. bataljona najoštrije su osuđeni i kažnjeni pred strojem čitave brigade zbog toga, što su samovoljno uzeli nekoliko krompira i kukuruza. Bila je to teška osuda. Kažnjavanju pred strojem čitave brigade ove dvojice prisustvovala je i 3. četa. Znao sam da se borci nisu slagali sa ovakvom kaznom, ali kad je već sve bilo gotovo i kazna izvršena, borcima je trebalo objasniti pravilnost odluke vojnog suda.

Naveče, je sazvan sastanak četne partijske ćelije. Diskusija je bila živa. Svi članovi Partije su učestvovali u diskusiji, što ranije nije bio običaj. Sastanak je trajao preko tri sata, a kad je završen, sve je izgledalo normalno i dobro pripremljeno. Na izlazu iz sobe, komandira čete je sačekao Đokina. Na pitanje, zašto ne spava, Đokina[1] je odgovorio:

— Čekam tebe, druže komandire. Četa spava i sve je u redu. Hajde, pođi sa mnom da nešto pogledaš, da ti nešto kažem.

Đokinin poziv je komandiru odmah izgledao sumnjiv i predosećao je da su napravili neku komediju. Đokina je išao pred komandirom u jednu kuću gde nije bilo boraca. Na drvenom stoliću hrpa naguljenih krompira — kuvanih, a pored njih dve drvene zdelice pune sira i kajmaka.

— To smo ostavili za tebe i drugove koji ste bili na sastanku — reče Đokina.

Komandir je iznenađeno gledao Đokinu, kad ovaj nastavi: Pronašli smo trap krompira, kačicu skorupa i sira, nahranili četu i ona se sad odmara. To smo ostavili vama ako hoćete da jedete. A ako nećete, mi ćemo pojesti i ovo, pa neka nas site a ne gladne streljaju.

Komandiru se misli prelamaju u glavu. Onu dvojicu osudismo za nekoliko krompira, a moja četa skuvala i pojela oko 100 kg. Pa tu je još i kačica kajmaka i sira. Šta će biti kad domaćin sutra zakuka i pođe u štab brigade? Kako se sad opravdati kod Save Brkovića i ostalih drugova?

Komandir se vrati kod drugova, koji još razgovaraju i čekaju da vide zašto ga je Đokina zvao i reče:

— Drugovi, sastanak nam je uspeo. Nije potrebno nikakvo objašnjenje ili ubeđivanje. Četa je u redu i mirno spava.

Bleda lica drugova posmatrala su komandira. Bilo im je jasno da je četa učinila što ne valja. Komandir im sve ispriča, šta se dogodilo i na šta ih Đokina poziva.

Boži Jeličiću se ote nekoliko reči:

— Svršeno je. Kad se sazna za ovu bruku, niko nas spasiti neće.

— Nema šta da razmišljamo — kaže komandir. — Hajdemo da pojedemo ono što su nam ostavili, a onda ćemo misliti i dogovarati se šta da radimo. Odgovarati svakako moramo iako nismo sa njima bili.

— Kako tako nešto možeš pomisliti, a kamoli kazati — reče Božo.

— Drugovi, ja idem da jedem, a vi kako hoćete. Mi izolavani od čete ne možemo biti. Za sve što cela četa učini, mi moramo biti odgovorni, pa smo odgovorni i za ovo što su večeras učinili, odgovori komandir drugovima koji su ga nemo posmatrali.

Iako teška srca, ostali članovi KPJ, sem Laze i Bože, pošli su za komandirom. Teške misli morile su sve drugove pred odgovornošću do koje ih je četa dovela. Kako sutra umiriti vlasnika pojedenih krompira, kajmaka i sira? Kako sačuvati da se ništa o ovome ne dozna u štabu brigade?

Iako smo bili gladni nisu nam prijali ni krompir ni sir. Danas smo osudili na smrt dva druga što su uzeli nekoliko krompira. Četu streljati neće ali njenu komandu mogu, u najboljem slučaju komandira. Ako se ovo dozna onda će i koze izaći na vidjelo? Mogu trasformirati i partijsku organizaciju i četu? Prekršaj je težak a posledice još teže. Valjalo je nešto činiti. Komandir je pozvao kurira i izašao, a kad se kroz sat vremena vratio pozvao je Đokinu i naredio mu da pozove komandire vodova. Kad su ovi stigli komandir poče:

— Slušajte, drugovi, vi ste provalili trap, pojeli krompir, kajmak, legli da spavate, a niste razmišljali kako ćete sutra odgovarati. Kako ćete umiriti vlasnika kad počne da kuka? Dižite četu, sem kuvara i bolesnih. Odmah krećemo u akciju, protuvrednost se vlasniku vratiti mora i umiriti ga, da nikom ništa ne kazuje. Štab bataljona se složio da pođemo u akciju.

Četa je krenula prema Konjicu u akciju u kojoj smo došli do nešto plena. Vraćajući se u selo dogovoreno je da Đokina uruči domaćici jedno ćebe i jedno šatorsko krilo kao poklon i da preuzme na sebe svu brigu oko njenog "neutralisanja". I kad je ona ustala Đokina ju je sačekao, raspitivao  kako je spavala, požali se da je umoran i ne naspavan jer je cjela četa bila u akciji u kojoj je pobila švabe i ustaše, "sve same koljaše" i na kraju joj dao pripremljene darove, kojima se ona jako obradovala.

Videći vedro lice svoje domaćice Đokina upotrebi i poslednje adute:

— I moja majka se muči sa djecom i golotinjom, pa velim kad već njima ne mogu pomoći bar da za tebe nešto učinim. A gledam te od neki dan pa kao da nju vidim. Ista si kao ona — veze Đokina, baka se osmjehuje, a mi krišom cenimo reakciju i posledice.

Đokina i baka su se rastali. Ona je odnela da skloni dragoceni poklon, ali Đokina je ne skida sa oka. A kad je ona ubrzo otkrila da joj je trap otvoren i kačica prazna, počela je kukati, a Đokina je već bio pored nje i počeo je tješiti:

— Neko je iskoristio dok smo mi bili noćas odsutni i porobio te. Ne bi oni to smeli učiniti da smo mi tu bili. To su lopovi i pljačkaši koji su tebe oštetili ali koji i nas hoće da ocrne i obrukaju — udario Đokina na staričinu slabu stranu i brzo je smirio. Mi smo se prema našoj domaćici odnosili krajnje pažljivo, a ona je ćutala, plašeći se da bruka ne padne na nas, uvjerena da je krompir i kajmak neko drugi pojeo.

Sastanak naše ćelije je uspio. Starici smo štetu nadoknadili, a četu smo spasli bruke i kritike. Jedino su Božo i Lazo štetovali, jer su ostali bez večere.

Ilija RADULOVIĆ

[1] Đorđe Babić Đokina, sada kao penzioner i teški invalid živi u Novom Sadu.


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument