TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
VEZA,
DRUGOVI KRAJlŠNICI 14. marta 1943. godine dobili
smo naređenje za pokret prema Jablanici, za prelaz preko Neretve. Tamna
zvezdana noć bez mesečine otkriva pokret, ali smo se ipak kretali brzo. Morali
smo stići u određeno vreme. Spuštajući se prema Jablanici čuli smo žagor, zatim smo počeli da
razaznajemo ljudske glasove, rikanje stoke, čule su se i psovke. Odjednom iz
mraka izroniše siluete porušenih kuća. Ta strašna slika opustošenog naselja
u prohladnoj martovskoj noći ostala mi je trajno u sećanju. U Jablanici mnogo naše vojske, izmešane boračke jedinice i ešeloni ranjenika. Gužva je bila velika. Nagomilana komora činila ju je još većom. U tom trenutku svi bi se nje odrekli, iako se bez nje nikako ne može. Hiljade ranjenika na nosilima, hiljade ranjenika na nogama. Čitava jedna mladost u ranama, u toploj krvi, u nadanju. Sve je to delovalo tužno, a istovremeno veliko. Naša kolona se provlačila. Stalno smo jedni drugima prenosili: "Veza! Drži vezu". Iznenada je doprla komanda: "Stoj! Svaki na svom mestu! Ne pali cigarete", a zatim: "Štab bataljona napred!" Koliko li je tu jedinica" — mislila sam dok smo stajali. Da li je 4. bataljon 1. proleterske ovde? To je bataljon iz koga sam pre 15 dana prebačena Krajišnicima. Od srca sam želela da vidim stare drugove. Neodoljivo me je vukla želja mojima iz 1. proleterske brigade. Još nisam upoznala Krajišnike, te sam mislila da me smatraju tuđim, iako za to nisam imala razloga. Iz misli me je trgao dodir njegove ruke. U momentu mi se učinilo da ću pasti bude li on digao ruku. Čula sam glas: "Jesi li prenela vezu"? Osetila sam novi
strah, strah koji je izbrisao strah od visine, od dubine, od huke reke. Strah
da sam prekinula vezu, da nisam izvršila dužnost, nadjačao je sve. Prekinuti
vezu u ovim trenucima!? "Veza" je bila sve, dodir sa drugom, sa
svetom, sa nadanjima. Pogledala sam napred. Nije bilo više nikoga. "Nema nikga", prošaputala
sam. Iz pozadine se začu nova poruka: "Ako nešto smeta, bacaj u vodu! Brže napred! Brže!" — Šta se
dogodilo? — pitao me je brižno drug iza mene. Jesi
li ti prekinula vezu? Da li da mu kažem da me je iznenadni strah ove jezive noći zadržao, da
sam prekinula vezu? Da li je to sramota? Kako li će
shvatiti? Brižni glas druga
prodro je u moju dušu, u moje srce. Objasnila sam mu brzo, sve. On mi je toplo,
ljudski rekao: — Pokušaj da se pomakneš! Da te obiđem, da ti pomognem? Skoro sam se utisnula u gvozdenu konstrukciju. Napravila sam mu malo, malo
mesta. Drug je jedva uspeo da me priđe. Pružio mi je ruku: —
Hajde, hajde slobodno! Dosta
je čvrsta. Toplinom kojom je to rekao i pružena ruka
razbili su strah koji me je trenutno preplavio. Brzo i lako sam prešla
preostali deo puta preko Neretve. Stala sam na čvrsto tle, zadovoljna što sam
još jednom pobedila Neretvu. Njena snaga me nije slomila. Snaga
mojih Krajišnika i moja bila je jača. Zbunile
su me nove brige. Na obali
nije bilo nikoga. Nikoga nisam videla. Trebalo je krenuti put Prenja. Ali, gde
je taj Prenj? Okomito su se uzdizale litice kao da će se sunovratiti u reku. I
kojim putem treba poći? Dok smo razmišljali u kom pravcu da krenemo, čuli smo
da neko pred nama viče: "Veza! Dalje
— veza". To se jedan drug vratio da uhvati "vezu". Eh, ta
"veza"! Značila je život. Kolona je sada polako krenula. Borci su
zastajali, pitali zbog čega je došlo do zastoja. — Ja sam, — rekoh, — prekinula vezu. Začuđeno su me posmatrali. Lica su se razvukla u blag, širok osmeh. — Pa ljudi smo — kaže drug koji mi je pomogao. — I mi smo od krvi i
mesa. Svašta može da se dogodi. A i ko se ne bi uplašio.
Nego, hajdemo da ne izgubimo
vezu! Moji novi drugovi, Krajišnici, razumeli su ovu noć. Shvatili su neodoljivu
snagu stihije. Izlažući se opasnosti, pružili su mi ruku u toj noći, da mi
pomognu. Drug je želeo da zaštiti mene, borca i druga, makar i on stradao,
makar i "veza" bila prekinuta. Setila sam se legende o Kraijišnicima,
ali one u miru. Legendama o njihovom junaštvu nedostaju legende o njihovom
velikom srcu. Zavolela sam te ljude. I uvek mi je bilo drago da kažem:
"Veza", drugovi Krajišnici! Kolona ide za
Prenj. Korača u susret novim danima.
|