TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


VEZA, DRUGOVI KRAJlŠNICI

14. marta 1943. godine dobili smo naređenje za pokret prema Jablanici, za prelaz preko Neretve. Tamna zvezdana noć bez mesečine otkriva pokret, ali smo se ipak kretali brzo. Morali smo stići u određeno vreme.

Spuštajući se prema Jablanici čuli smo žagor, zatim smo počeli da razaznajemo ljudske glasove, rikanje stoke, čule su se i psovke. Odjednom iz mraka izroniše siluete porušenih kuća. Ta strašna slika opustošenog naselja u prohladnoj martovskoj noći ostala mi je trajno u sećanju.

U Jablanici mnogo naše vojske, izmešane boračke jedinice i ešeloni ranjenika. Gužva je bila velika. Nagomilana komora činila ju je još većom. U tom trenutku svi bi se nje odrekli, iako se bez nje nikako ne može. Hiljade ranjenika na nosilima, hiljade ranjenika na nogama. Čitava jedna mladost u ranama, u toploj krvi, u nadanju. Sve je to delovalo tužno, a istovremeno veliko.

Naša kolona se provlačila. Stalno smo jedni drugima prenosili: "Veza! Drži vezu". Iznenada je doprla komanda: "Stoj! Svaki na svom mestu! Ne pali cigarete", a zatim: "Štab bataljona napred!"

Koliko li je tu jedinica" — mislila sam dok smo stajali. Da li je 4. bataljon 1. proleterske ovde? To je bataljon iz koga sam pre 15 dana prebačena Krajišnicima. Od srca sam želela da vidim stare drugove. Neodoljivo me je vukla želja mojima iz 1. proleterske brigade. Još nisam upoznala Krajišnike, te sam mislila da me smatraju tuđim, iako za to nisam imala razloga.

Iz misli me je trgao dodir njegove ruke. U momentu mi se učinilo da ću pasti bude li on digao ruku. Čula sam glas:

"Jesi li prenela vezu"?

Osetila sam novi strah, strah koji je izbrisao strah od visine, od dubine, od huke reke. Strah da sam prekinula vezu, da nisam izvršila dužnost, nadjačao je sve. Prekinuti vezu u ovim trenucima!? "Veza" je bila sve, dodir sa drugom, sa svetom, sa nadanjima.

Pogledala sam napred. Nije bilo više nikoga. "Nema nikga", prošaputala sam. Iz pozadine se začu nova poruka:

"Ako nešto smeta, bacaj u vodu! Brže napred! Brže!"

— Šta se dogodilo? — pitao me je brižno drug iza mene. Jesi li ti prekinula vezu?

Da li da mu kažem da me je iznenadni strah ove jezive noći zadržao, da sam prekinula vezu? Da li je to sramota? Kako li će shvatiti? Brižni glas druga prodro je u moju dušu, u moje srce. Objasnila sam mu brzo, sve. On mi je toplo, ljudski rekao:

— Pokušaj da se pomakneš! Da te obiđem, da ti pomognem?

Skoro sam se utisnula u gvozdenu konstrukciju. Napravila sam mu malo, malo mesta. Drug je jedva uspeo da me priđe. Pružio mi je ruku:

— Hajde, hajde slobodno! Dosta je čvrsta. Toplinom kojom je to rekao i pružena ruka razbili su strah koji me je trenutno preplavio. Brzo i lako sam prešla preostali deo puta preko Neretve. Stala sam na čvrsto tle, zadovoljna što sam još jednom pobedila Neretvu. Njena snaga me nije slomila. Snaga mojih Krajišnika i moja bila je jača.

Zbunile su me nove brige. Na obali nije bilo nikoga. Nikoga nisam videla. Trebalo je krenuti put Prenja. Ali, gde je taj Prenj? Okomito su se uzdizale litice kao da će se sunovratiti u reku. I kojim putem treba poći? Dok smo razmišljali u kom pravcu da krenemo, čuli smo da neko pred nama viče: "Veza! Dalje — veza". To se jedan drug vratio da uhvati "vezu". Eh, ta "veza"! Značila je život. Kolona je sada polako krenula. Borci su zastajali, pitali zbog čega je došlo do zastoja.

— Ja sam, — rekoh, — prekinula vezu. Začuđeno su me posmatrali. Lica su se razvukla u blag, širok osmeh.

— Pa ljudi smo — kaže drug koji mi je pomogao. — I mi smo od krvi i mesa. Svašta može da se dogodi. A i ko se ne bi uplašio. Nego, hajdemo da ne izgubimo vezu!

Moji novi drugovi, Krajišnici, razumeli su ovu noć. Shvatili su neodoljivu snagu stihije. Izlažući se opasnosti, pružili su mi ruku u toj noći, da mi pomognu. Drug je želeo da zaštiti mene, borca i druga, makar i on stradao, makar i "veza" bila prekinuta. Setila sam se legende o Kraijišnicima, ali one u miru. Legendama o njihovom junaštvu nedostaju legende o njihovom velikom srcu. Zavolela sam te ljude. I uvek mi je bilo drago da kažem: "Veza", drugovi Krajišnici!

Kolona ide za Prenj. Korača u susret novim danima.

Milesa ĐORĐEVIĆ


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument