TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

ČETA I CURE VOLELI SU MARKA JOKIĆA Četa Marka Jokića, tako nazvana po svom omiljenom komandiru, nalazila se na položajima u rejonu Prskalovih staja, na planini Raduši. Njen život ispunjen je samo teškim i neravnopravnom borbom. Njeni borci su u neizvesnosti, kakvu je sve pustoš i zločine mogao napraviti neprijatelj u Bosanskoj krajini, u Petrovcu i Drvaru odakle su oni rodom. Ali, ipak, kod njih je glavna misao zadržati neprijatelja sve dok se ne povuku ranjenici preko Neretve. To je njihov glavni zadatak. Komandir Marko uvek je na položaju. On hoće da dođe kod svakog borca, da mu pogleda pušku, nišane, municiju. Razvijen, crnomanjast, širokih obrva, oštrog pogleda, prodornog glasa, Marko imponuje svojom pojavom. Kad vikne, razbija vazduh. Bez teškoće može da glasom komanduje ne samo četi nego i bataljonu. Svi borci mogu dobro da ga čuju, pogotovo što se on nalazi uvek u prvim redovima. Njega vrlo dobro čuje i neprijatelj. Najmilije njegove reče pri komandovanju četi u borbi bile su: "Nagari!" i "Drži ga, ne daj da beži!". On je na izgled tvrda srca, ali video sam ga i sa suzama u očima, kad je poginuo komandir 2. čete Stevo Banović, njegov raniji zamenik. Teško je primio pogibiju druga, ali je tada rekao: "Mora se ginuti, ali ne od neprijateljske artiljerije. Treba se dobro maskirati i zakloniti, a kad se gine, nek se gine na jurišima". Marko je imao neke posebne osobine ratnika. Osećao je borbu. On je brzo i pravilno zaključivao. Bio je uporan i dosledan. Nikada nije napadao neprijatelja bez izviđanja, a svaku akciju je izvodio na svoj originalan način. Kada prima zadatak od pretpostavljenih oseća se vrlo raspoložen, ali ako mu se neko meša u metode o izvođenju zadatka, strašno se naljuti i obično bi naglasio: "Mi sma ovde i mi najbolje znamo kako treba da izvršimo zadatak". Ono "mi" obično naglasi, a pod njim je podrazumevao i sebe i celu četu. Obično pre početka borbe šalio bi se sa drugaricom Jelom Čelar, bolničarkom, pitajući je da li se plaši, jer veli on "biće gužve". Jednom prilikom, na Raduši planini, slušao sam razgovor drugova iz čete o Marku komandiru. — Marko je velika junačina — kaže Jela bolničarka. Marko je ne samo junačina nego i vrlo vešt vojnik. Znate kako je on vešto varao neprijatelja prilikom napada na Bihać, na Jajce, na Teslić pa i ove sada — umeša se u razgovor Branko Kecman. — Da, đavo neka ga nosi, previše je strog i ljut, naročito kad je borba — tvrdi Jela. — To je zato što čuva ljude — odgovara Kecman — a mrzi neprijatelja do dna duše ... On hoće da neprijatelj trpi gubitke, a njegova četa da ima što manje gubitaka. — Da li je Marko voleo devojku? U šali pita Jela: mogu li tako strogi vojnici da vole? Čula sam da ga voli Smilja, ali ja ne verujem, a pored toga on je nešto neodređen prema njoj. Rado bih se šalila s njim, ali ne smem. Pa, istina, on nije išao po prelu, nije se zabavljao sa devojkama, on je radnik iz Vođenice. Bio je na radovima u raznim krajevima naše zemlje. Bio je i u Srbiji. Da, Smilja je volela Marka. Poznavao sam je. Bila je jedna od najlepših devojaka u petrovačkom srezu. Nju je pre rata volelo puno momaka. Lepo razvijena, rumena, visoka, vitka, sa kosom boje zrelog žita. "Lepa kao san", kako se to kaže u selima oko Bosanskog Petrovca. Pobegla je od "svojih" u Jokićevu četu. Istina, nadala se da će biti sa Markom u četi, ali je brzo otišla u sanitet bataljona, pa onda brigade. Zbog toga je ređe viđala Marka. Često sam sretao Smilju prilikom marševanja. Ona se smeje veselo, bezazleno želeći da pita za Marka. Ja joj od njega "uputim pozdrav", iako on to nikada ne bi učinio. Ne bi on hteo preko svoga zamenika da upućuje pozdrave devojci. Istina, on nju voli, ali sada nije vreme... Uostalom, on to drži za sebe. Eto, ona ne krije da ga voli, a on krije. Mene je, kao radoznala, interesovalo zašto Smilja voli Marka? Ona ima na izboru lepših, boljih momaka. Ja to samo mislim, inače ne bih joj to rekao. Naprotiv, meni je prijatno da mog komandira voli najlepša devojka. — Marko je dobar — kaže Smilja. — On je osvojio srca svih boraca ne samo u četi nego i u bataljonu, zato što je hrabar, dobar komandir i pošten čovek. Njega vole svi iz našeg kraja. Istina, on je osvojio srca ostalih nekako kao čovek, a moje je potpuno osvojio na drugi način... Pored svoje dobrote, on deluje kao izrazito snažan muškarac, sa svojim širokim obrvama, vrlo ozbiljan, strog, na izgled surov, ali u stvari vrlo mekog srca. Mnogi ga ne poznaju. Pa nije ga lako ni upoznati na prvi pogled. Eto, čini mi se da sam podlegla na izgled toj njegovoj surovosti, a u suštini izvanrednoj dobroti i nežnosti. Đuran KOVAČEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument