TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

KAO RANJENIK OD GORNJEG VAKUFA DO SANDŽAKA 23. februara 1943. godine oko 9 časova, neprijatelj je počeo obasipati naše položaje kod G. Vakufa artiljerijskim granatama. U vremenskim razmacima artiljerija je dejstvovala skoro ceo dan. Oko 17 časova, istog dana, komandant bataljona Milan Bosnić pozvao je komandira 2. čete Milana Dukića i mene, dajući nam zadatak da se spustimo niz padine Lisinske planine i sa četama zaposednemo položaj istočno od sela Ždrimci, da bismo sačekali neprijatelja koji je nadirao u tom pravcu. Primivši naređenje, krenusmo niz padinu. Kada smo izbili u rejon Škarinog brda (k. 1127), neprijateljska artiljerija počela je dejstvovati oko naše kolone. Granate su padale i s jedne i s druge strane, ali na sreću bio je dubok sneg pa geleri nisu ranjavali borce. Kako položaj koji je trebalo da zaposednemo nije bio daleko, stigli smo za veoma kratko vreme iznad samog sela Ždrimci i zauzeli položaj za odbranu. Za kratko vreme posle toga naišla je nemačka kolona. Komora je skrenula u selo, a pešadija u streljačkom stroju prema našem položaju. Pustili smo ih na kratko odstojanje i zasuli mitraljeskom vatrom. Zbunjeni Nemci počeli su da beže preko sela. Mnogi su ostali ležeći na snegu pokošeni našim mecima. Nakon borbe od jednog sata uspeli smo da razbijemo neprijatelja, nanevši mu gubitke: oko 10 mrtvih i veći broj ranjenih. Posle kratkog zatišja, neprijatelj je po našim položajima osuo minobacačku vatru. Stojeći na čistini, komesar čete Rade Trninić, vodnik Pero Rodić i ja dogovarali smo  kako da izvršimo juriš na selo Ždrimce radi zarobljavanja neprijateljske komore. U tom momentu kod nas je stigao komandir 2. čete Milan Đukić. Predao nam je naređenje štaba bataljona da se odmah povučemo na polazne položaje. Dok je komesar Trninić glasno čitao naređenje, komandir Đukić je otišao u svoju četu, koja se nalazila na levom krilu našeg položaja. Od nas se nije udaljio ni dvadesetak metara, a neprijateljska granata je pala između nas trojice. Snažna eksplozija bacila nas je na sneg. Posle eksplozije sva trojica smo bili u agoniji. Mora da je prošlo nekoliko trenutaka dok sam došao svesti. Video sam komesara kako leži na leđima ne mičući se kao da nije živ. Ni Pero Rodić nije davao znake života. Osetio sam bolove po čitavom telu, naročito u predelu stomaka. Pogledao sam desnu ruku na kojoj je visio palac. U početku sam mislio da su mi geleri razneli stomak. Puška, koja mi je visila na levom ramenu pre ranjavanja, bila je prelomljena po ojačanom delu, kao da je bila od trske a ne od gvožđa. U tom momentu k nama dotrča četna bolničarka Vida Banjac. Posmatrao sam je kako skida torbicu s ramena i prilazi da me previje. Naredih joj da prvo pogleda komesara i vodnika a da na mene ne treba trošiti zavoje. Rada Trninić je dolazio svesti. Dok je bolničarka previjala njih dvojicu, do mene je dotrčao mitraljezac Boškina Atlagić, tako jak momak da me je uzeo desnom rukom ispod pasa i poneo me uz brdo kao od šale, a u levoj je nosio puškomitraljez. Kada me je spustio iza jednog brega koji nas je zaklanjao od neprijateljske vatre, seo je pored mene duboko uzdišući. Nakon kratkog ćutanja tihim glasom reče: — Eto, sad ostadosmo i bez komandira i bez komesara. Ja mu se požalih da me stomak mnogo boli. On mi raskopča opasač i bluzu, pocepa košulju na prednjem delu i reče da imam nekoliko rana, ali, kako mu izgleda, nisu opasne. Bolničarka je počela da me previja, ali nije imala dovoljno zavoja. Staviše me neprevijenog na nosila i sa ostalim ranjenicima ponesoše prema mestu odakle smo pošli na položaj. Smestili su nas u jednu seljačku kuću. Sva trojica ležali smo jedan pored drugog. Na vrata od sobe ušli su zamenik komandanta bataljona Jovo Puzić i zamenik politkomesara Ljubiša Ćurgus. Jovo je seo pored mene na patos i skoro uplakanim glasom počeo da nas grdi što se odmah nismo povukli kad smo dobili naređenje. Nakon kratkog vremena dođe bolničarka da nas previje. Uđe devojka koju sam prvi put video. Zvali su je Milesa.[1] Baš toga dana došla je iz 1. proleterske za referenta saniteta našeg bataljona. Da bi mi zavile sve rane, trebalo je mnogo utrošiti zavoja. Kada je počela da mi zavija desnu uku, zamolio sam je da mi odstrani palac koji je visio kao slomljena grana. Nije me poslušala, već je iz torbice sa santetskim materijalom izvadila dve daščice, stavila jednu ispod, a jednu iznad palca i tako stegla zavoj, dodavši u razgovoru da će prst zarasti, i u šali reče: — Ovo će biti moj prst. Posle izvršenog previjanja, stavili su nas na nosila i uputili u bolnicu. Centralna bolnica bila je smeštena u Prozoru. Noseći nas po neravnom terenu i dubokom snegu, borci su sto puta morali da nas spuštaju na sneg da bi se malo odmorili. Sutradan stigli smo u jedno selo, ispod Crnog Vrha, gde su nas smestili u osnovnu školu.U školi je bilo mnogo ranjenika. U jednoj omanjoj sobi smestili su nas trojicu i nakon kratkog vremena u našu prostoriju došao je lekar u pratnji bolničarke. Još sa vrata upitao je ko je taj komesar i komandir koji su doneseni sa fronta. Odgovorio sam mu da se radi o nama trojici. Bolničarka je jednom po jednom odvijala zavoje. Za mene je rekla da ima dosta rana, ali da nisu opasne po život. To je rekla i za Peru Rodića. Kad je odvila ranu na nozi komesara Trninića, lekar mahnu glavom, rekavši: — Ovde nešto nije u redu. Rana nije velika, ali noga je počela naglo da otiče. Plašim se da ne dođe do trovanja. Tu smo ostali do 25. februara. Bio je treći dan od našeg ranjavanja. Toga dana uveče, svi ranjenici, pa i mi, preneseni smo u jedno selo u blizini Prozora u Centralnu bolnicu. Transport ranjenika vršili su seljaci sa tog terena. Smestili su nas u kućama, u kojima je bilo mnogo ranjenika iz raznih jedinica. U kući u kojoj smo bili smešteni nas trojica već su ranije ležali ranjenici. Do zida jedne sobe stavili su komesara Trninića, a mene do njega. Levo je ležala jedna drugarica iz 2. proleterske brigade, koja se zvala Vlahović. Bila je ranjena u butinu leve noge. Kosti su joj od dum-dum metka bile izlomljene. Rane su me sve više bolele. Leva ruka mi je bila nepomična, na desnoj slomljen palac na koji su stavljene udlage, tako da se rukama nisam mogao pomagati. Obuzela me je želja za pušenjem, ali kako doći do cigarete? Ne mogu da je savijem, niti da je pripalim. Zamolio sam drugaricu Vlahović da iz mog džepa izvadi duvan i cigaret-papir, da zamota i da mi pripali. Ona je to vrlo rado učinila. Neki ranjenici u našoj sobi su tiho razgovarali, neki kukali od teških bolova. Nakon popušene cigarete, pokušao sam da zaspim, ali bolovi u levom ramenu su bili sve jači. Negde oko 12 sati noću probudila me je drugarica Vlahović i poluglasno rekla: — Druže komandire, ovaj drug levo od mene čini mi se da je umro. Mučio se do pre kratkog vremena i odjedanput zaćutao. — Možda je zaspao — odgovorih joj. — Pipni ga za ruku i vidi da li mu puls radi. — Mrtav je — reče drugarica Vlahović. Proverih lično da li je moj komesar živ. Zovnuo sam ga tiho da ne bih ostale probudio. Rade se okrenu prema meni, i u šali mi reče: — Počelo je od leve strane — misleći na druga koji je pre kratkog vremena umro. — Pripazite se vas dvojica, da i na vas ne dođe red. Mi se na tu njegovu šalu nasmejasmo, a drugarica Vlahović dobaci: — Ne plaši se, druže komesare, ovaj drug koji je umro malopre bio je teško ranjen. Čudi me kako je i dosada živeo. Valjda ćemo mi izdržati. Dan koji smo sa nestrpljenjem očekivali osvanuo je sunčan. Negde oko 9 časova nadleteše iznad Prozora italijanski avioni. Baciše bombe na selo u koje smo bili smešteni. Neke kuće u kojima su bili ranjenici su porušili, a naša je ostala čitava. Tu smo ostali još nekoliko dana. Jedne večeri, datuma se ne sećam, stiglo je naređenje za pokret. 7. banijska divizija bila je zadužena da prebaci sve ranjenike na levu obalu Neretve. Oko 250 teških ranjenika preneseno je na rukama od Prozora do Jablanice. Divio sam se tim ljudima koji su stenjali pod našim nosilima. Spustili su nas na jedan plato, poređane jedan do drugog, gde smo čekali da nas prebace preko improvizovanog mosta na Neretvi. Umotan u ćebe ležao sam na nosilima i čekajući tako zaspao. Kada sam se probudio, sunce je već bilo na horizontu. Okrenuo sam glavu da vidim gde su ostali ranjenici, i na moje iznenađenje, samo još jedna nosila bila su pored mene. Pomislio sam ono najgore: ostavili su nas!? Uzeo je đavo šalu. Pokušah da se dignem, ali nisam uspeo. Obe ruke bile su mi u udlagama. Pokušao sam zubima da skinem udlagu s desne ruke, kako bih je oslobodio i pomažući se njom, digao se. Na kraju mi je uspelo i tako se podigoh prvi put na noge posle ranjavanja. U početku me je hvatala nesvestica, ali sam se ipak nekako održavao na nogama. Pitao sam se šta sad da radim? Kuda da idem? Znam, treba preći Neretvu. Ali kako? Nemoćan sam. Noge ranjene i zavijene. Jedino mi je ostalo da se pomažem desnom rukom. Stadoh trenutak da pogledam koji je taj nesrećnik koji je kao i ja ostavljen. Zovem ga. Ponavljam par puta. Tek tada moj saputnik skide ćebe sa glave, i uplašeno reče: — Signore! Signore, bum-bum! Ja se začudih, otkud kod mene Italijan. Po svemu sudeći ovo njegovo bum-bum je molba da ga ubijem, pomislih. Ja mu desnom rukom pokazah na moj opasač da nemam pištolja ni bombe i da nemam čime da ga ubijem i kada bih hteo. Posle sam doznao da je ovaj Italijan bio lekar i da je ranjen prilikom oslobođenja Prozora, pa su ga naši poneli sa sobom da ga izleče, nakon čega bi on lečio naše ranjenike. Dugo sam razmišljao zašto su baš mene ostavili kad su sve druge ranjenike evakuisali preko Neretve. Došao sam do zaključka da su iznemogli nosioci u toku noći iščezli da bi sebe spasli. Bili su zaista do te mere iznureni da su se i bez tereta teško kretali po hercegovačkoj vrleti. Nisam im zamerio, jer sam shvatio njihov položaj. Krenuo sam polako prema Neretvi. Spuštanje do mosta je bilo teško zbog velike strmine, a i po ravnom terenu sa mukom sam se kretao. Stajao sam i razmišljao nekoliko trenutaka. Na kraju sam seo, i tako klizeći po snegu spustio se do mosta. Prelazeći most i pridržavajući se za ogradu desnom rukom, nisam stigao ni do pola mosta, kad se u vazduhu prolomi strašan zvuk. Podigoh glavu, kad imam šta videti: eskadrila nemačkih "štuka" bacala je bombe na most. Stao sam. Nisam mogao ni napred ni nazad. Na moju sreću nijedna bomba nije pogodila cilj. Jednog momenta sam pomislio: "E, da hoće neki geler da me pogodi na pravo mesto, jer bolje je i to nego da me živa zarobe!" Nastavio sam put preko mosta. Nisam odmakao ni stotinak metara, kad na moju sreću ugledah jednu veliku pećinu ispod stene i u njoj naše ranjenike. Neki su ležali na nosilima, neki sedeli šćućureni. Kada sam upitao jednu bolničarku šta ovde čekaju, odgovorila mi je da odavde grupu po grupu prebacuju u selo koje nije daleko odavde. Meni je rekla da idem polako, kad se već mogu kretati. Naslonjen na stenu, odmarao sam se nekoliko minuta i krenuo dalje. Usput me je često obuzimao i oblivao hladan znoj, a rane su me bolele sve više. Tek kad sam stigao u selo setio sam se mog komesara Rada Trninića. Teško mi je bilo zašto se nisam setio kad sam bio pred pećinom da pogledam da nije on tamo. Ušao sam u prvu kuću. Bila je prepuna ranjenika. Video sam da za mene nema mesta i krenuo sam dalje. U sredini sela našao sam grupu bolničarki koje su prale zavoje. Uputile su se u jednu kuću, gde je već ležalo desetak ranjenika. Legao sam na slamu pored jednog druga. Imao je blizu 40 godina. Visok, razvijen, crnih brkova, guste brade i talasaste kose. Kad se spustih pored njega, on me upita: — Je li, čoče, iz koje si brigade? Rekoh mu da sam iz Treće krajiške. — Ja iz Četvrte crnogorske — odgovori mi, iako ga nisam pitao. Na njegovo pitanje gde sam ranjen, rekoh, kod Gornjeg Vakufa. — A, ja eto, prilikom oslobođenja Prozora. Kada sam se privlačio jednom bunkeru da bacim bombe primeti me Italijan. Preduhitri me, baci bombu na mene, koja mi je eksplodirala među nogama. I, eto, kako vidiš, teško sam ranjen. Ja sam uz put rekao da je i komesar moje čete ranjen u istoj borbi, ali nas noćas prilikom transporta razdvojiše, i ne znam gde se sad nalazi. Kad mi previju rane, potražiću ga po ovim kućama! Posle previjanja, ustao sam i polako išao od kuće do kuće ali ga ne nađoh. U jednoj kući ugledah Peru Rodića, vodnika iz moje čete, sa kojim sam zajedno ranjen i upitah ga za Radu. On saže glavu i reče: — Zar ti ne znaš? On je umro na putu od Prozora do Jablanice. Rekla mi je jedna bolničarka da je umro od trovanja rane. Nisam se mogao uzdržati, zaplakao sam. Vratih se u kuću gde sam bio smešten. Neraspoložen, legoh pored druga iz 4. crnogorske brigade. On se okrenu prema meni: — Što si se, čoče, tako snuždio? Rekao sam da sam doznao da je moj komesar umro. Hrabro je pao Rade Trninić za slobodu i ideale o kojima je stalno pričao svojim borcima. Njegova smrt nas je teško pogodila. Mnogo je obećavao. Cenili smo ga kao retko sposobnog i talentovanog starešinu. U toku borbe, niko ga od nas, njegovih drugova, nije nikada video neraspoloženog i zaokupiranog nekim teškoćama, kojih je bilo na pretek. Naprotiv, stalno je bio spreman na šalu. Često je govorio o našoj sigurnoj pobedi i o boljoj i lepšoj sutrašnjici. Dočaravo nam je to sutra sa puno topline, zanosa i idealizma. Uživao je takav autoritet da smo ga od srca voleli. Sve do njegove smrti nismo nikad čuli od njega nešto što bi nas pokolebalo ili što bi izmenilo njegov lik kakav smo još u ustanku upoznali. Do kraja života ostao je skroman, odmeren drag. Bio je hladnokrvan u borbi, što je uvek unosilo spokojstvo u redove boraca i onda kada je bilo najteže. Zato smo osećali veliku prazninu u četi i u duši posle rastanka s njim. Oktobar je mesec 1945. godine. Prvi put po završetku rata došao sam iz Beograda vozom na železničku stanicu Drvar. Skoro je već bila noć. Na stanici se okupilo dosta sveta. Neko putuje, a neko čeka da mu dođe bilo otac, sin, kćer ili brat iz rata ili zarobljeništva. Naročito se čekaju oni koji dolaze u uniformi. Njih obasipaju pitanjima: otkuda dolaze, iz koje jedinice, poznaju li njegovog sina, brata, muža? U toj gužvi pronađoh nekoliko drugova koji su bili sa mnom u jedinici i nakon pozdrava, kako je to uobičajeno, priđe mi čovek pedesetih godina i upita: — Da li je neki od vas bio sa mojim Radom u 3. krajiškoj brigadi? Shvatio sam da je to otac našeg komesara Rade. Bi mi neprijatno. Srce mi se stezalo. Rekoh mu da sam ja bio s Radom sve do njegove smrti i da je bio komesar moje čete. Starac mi kroz suze reče da je čuo da je Rade poginuo negde kod Prozora u četvrtoj ofanzivi, pa niko ne zna da mu kaže da, li je sahranjen i na kom mestu. Ja mu potvrdih da je Rade posle zadobijene rane umro u Prozoru, u Centralnoj bolnici i da je sahranjen pored puta između Prozora i Jablanice, ali da ja ne znam tačno mesto njegovog groba. Još sam mu rekao da smo ranjeni zajedno od iste granate. Posebno ga je ražalostilo kada sam mu ispričao kako treba da se ponosi svojim sinom jer je bio neobično hrabar borac i omiljen drug. Na kraju razgovora sa starim Trninićem zamolio me da pođem s njim kući i da mu detaljnije ispričam o Radinoj smrti. Rado bih to učinio, ali sam se žurio kući jer nisam video svoju porodicu skoro četiri godine, — rekoh i obećah da ću to u povratku iz Trubara učiniti. Nisam ispunio ovo obećanje jer sam se morao hitno vratiti u svoju jedinicu. Ovime ispunjavam to obećanje. Stalno me progoni misao kako da se ponovo vratim u svoju brigadu. Ko će ovo stalno gledati oko sebe. Neko bez noge, neko bez ruke, a neki se bore i za život. Kunem onog Švabu što me nije pogodio tako da na mestu ostanem mrtav. U toku noći desi se isti onakav slučaj kao u Prozoru. Osetih nešto teško na nogama. Pozvah bolničarku. Ona uđe sa upaljenom lampom. Na mojim nogama ležao je neki drug. Bolničarka spusti lampu na patos, pomaknu ga: — On je mrtav. Dobro je i izdržao — reče, misleći na umrlog. — Bio je ranjen u pluća i disao na dve strane. Jedva sam čekao da svane, kako bih izašao napolje da sve ovo ne gledam, iako je bilo hladno. Moj prijatelj Crnogorac bio je nepokretan, ali uvek veseo i raspoložen. Jednom prilikom mi je rekao: — E, moj komandire. Lako je tebi. Ti ne možeš rukama, ali kako ja? Ranjen sam u obe noge i nepokretan sam. — Ne zna se šta je gore — odgovaram mu. — Ti se bar možeš da počešeš kad te vaška pecne, možeš sam i da jedeš, sebi cigaretu da zapališ, a ja to ništa ne mogu. Leva mi ruka otkazala, a na desnoj slomljen palac. — Pa dodadoh. — Jesi li video kad me bolničarka hrani kako ne može da potrefi da li mi stavlja hrane u usta mnogo ili malo? Sve bi se ovo moglo nekako izdržati, ali kad proklete vaške krenu u "akciju", a ja im ne mogu ništa, to je najgore. Razgovor smo produžili o raznim doživljajima u borbi, da bi nam brže prolazilo vreme. Nakon pregleda jednog dana, lekar mi predloži da bi trebalo da mi amputira levu ruku iznad lakta. Ali naravno, pod uslovom da se i ja s tim složim. Nisam ni sačekao da on završi svoju misao i energično sam se suprotstavio. Posle nekoliko dana stigla je naredba za pokret. Sve teže ranjenike potovarili smo na konje. Formirana je kolona i krenuli smo uz brdo prema selu Bjela. Staza kojom smo išli preko jedne strane bila je uska, a desno od nas spuštala se okomita strmina. Ispred mene jahao je na konju moj prijajatelj Brko. U jednom momentu konj mu se spotakao, on je pao i otkotrijao se daleko niz strminu. Meni se kosa digla na glavi. Eto, jadan čovek ne pogibe od neprijateljske bombe, a sad ga proguta ova jazbina. Nisam čuo ni jauk. Kolona za trenutak stade, a Brko iz dubine poče da viče tražeći pomoć. Dvojica drugova sišli su kroz mrak niz strminu, pronašli ga i ponovo stavili na konja. Kolona je krenula. Brko mi je rekao da ga malo boli rame, jer se ugruvao prilikom pada s konja. Putovali smo celu noć i stigli smo u selo Bjela. Neke ranjenike smestili su po kućama, a ostale, za koje nije bilo mesta, stavili su u jedan potok i naložili vatru. Tek sam ovde video strašne prizore: pomešali se ranjenici i tifusari. Svi sede oko vatre. Tifusari buncaju. U čitavoj ovoj gužvi bilo je i žena i dece, i to izbeglica iz Bosne, sa Banije i Korduna. Negde u prvim popodnevnim časovima od kuća se pojavi jedan čovek i pođe prema mestu na kome sam se nalazio. Na ramenu je nosio mašinku. Kada se približi nekoliko metara, prepoznao sam ga. Bio je to moj stari drug, još iz prvog bataljona, Sretko Trikić. Priđe mi, zagrli me i onako žalosno reče: — E, moj pobro. Pa što si tako oslabio. Jedva sam te prepoznao. Na moje pitanje otkud on ovde, odgovori mi: — Sa mojim vodom sprovodim karavan Vrhovnog štaba sa artiljerijskom i puščanom municijom. Dodeljen sam za kratko vreme Vrhovnom štabu, ali ću se opet vratiti u svoj bataljon. U prolazu kroz ovo selo, video sam da je tu Centralna bolnica, pa malo zastadosmo da te pronađemo. Ne pitajući me da li sam gladan, Sretko je iz torbice izvadio parče mesa i hleba. Stavljao mi je zalogaj po zalogaj i usta. Hranio me je kao malo dete. Pošto sam se malo okrenuo, upitah ga da li zna gde se nalazi naša brigada. Odgovori mi da se ona nalazi pozadi, u zaštitnici, i tom prilikom mi je predložio da bi bilo dobro da ja napustim bolnicu i da se priključim brigadi. — Vidiš, ovde ima i tifusara, pa ako te još i to zakači, nema ti života — zaključi on. Kad smo se pozdravljali Sretko izvadi iz torbice svežnjić duvana i nekoliko listića cigaret-papira: — Evo ti, pa neka ti neko zamotava da pušiš. On ode, a ja ostadoh. Na moju sreću, sutradan je naišao moj 4. bataljon. Sastao sam se sa drugovima i posle srdačnih pozdrava Milan Bosnić, komandant našeg bataljona, reče: — E moj Buđoni. Kako izdrža ovu gužvu! Sad više nećeš ostajati iza nas, daćemo ti jednog konja i pratioca. Kud mi, tu ćeš i ti! Pravac kretanja bio nam je prema Boračkom jezeru. Neću nikad zaboraviti drugarsku pažnju koju mi je naročito posvećivao Jovo Puzić, zamenik komandanta bataljona. Kad god bi dobio malo hrane, donosio je i hranio me. Komesara Radu Trninića niko od nas nije lako zaboravljao — žalio ga je ceo bataljon. Anđelko RODIĆ BUĐONI [1] Milesa Đorđević, rodom iz Užica. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument