TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


U JURIŠU NA RADUŠI PAO JE PEPO ZORIĆ

Vladala je oštra zima, sneg i mrazevi. Bili smo duboko svesni postavljenog nam zadatka. Išli smo dan i noć, tako reći bez predaha. Na vreme smo stigli na prostor Gornjeg Vakufa i zaposeli dodeljene nam položaje.

Ranjenici su svrstani u ešelone: prvi, drugi, treći itd., pa ešeloni u kolone koje su neprekidno prolazile iza naših leđa. Vijugale su te kolone ranjenika kao planinske reke, stalno uznemiravane i napadane sa zemlje i iz vazduha.

Naši borci junački odolevaju svim napadima sa fronta, prelaze u protivofanzivu i uništavaju neprijateljska uporišta. Miniraju puteve, ruše i pale motorna vozila, hvataju nemačke vojnike.

Sve to radimo sa velikim naporima i žrtvama da bi smo obezbedili izvlačenje ranjenika prema dolini Neretve. Ispred i oko njih se odigrava velika bitka, najteža do tada u NOR-u. A ranjenici kad znaju da su njihovi zdravi drugovi oko njih, znaju da će svi radije izginuti nego ih prepustiti na milost i nemilost neprijatelja.

Pod nosilima ranjenika, danima i nedeljama stenju prozeble i iznurene mlade žene i nedorasle devojke: Krajiškinje, Ličanke, Dalmatinke, Crnogorke i druge; starci i dečaci. Sve se to dobrovoljno našlo na zadatku spasavanja ranjenika. Dva po dva, jedan po jedan, sve svrstano u vijugavu kolonu ranjenika koja kreće bespućem bosanskih planina ka istoku.

Teška borba za spasavanje ranjenika trajala je dugo. Iz dana u dan broj ranjenika se povećava na 4.000, pa i više. Ima ih iz svih naših jedinica, iz svih krajeva zemlje: Srbijanaca, Crnogoraca, Bosanaca, Dalmatinaca, Hrvata i drugih. U tim ešelonima, kao i u onim iz jedinica, kovano je bratstvo i jedinstvo naših naroda.

Među ranjenima je i komesar naše čete Rade Trninić. Ranjen je smrtno. Ranu ne može da preboli. Nose ga, bori se sa životom. Pomoći mu nema. Umro je na mukama.

Na Raduši su se smenjivali juriši jedan za drugim. Borba se vodi prsa u prsa. Na desnom krilu našeg 2. bataljona trubač svira "juriš" i u toku cele noći služi nam za orijentaciju, a i upozorava da nam je desno krilo sigurno. Tako sve dok jedne noći i on nije bio smrtno pogođen od rafala neprijateljskog "šarca". Truba više nije svirala.

Već 7 dana držimo položaje na planini Raduši. Posle uspešne borbe sa Nemcima, 5. marta 1943. godine, kada je pred našim bataljonom ostalo oko 40 mrtvih i ranjenih Nemaca, bataljon se 6. marta pomerio na položaje Šugine Bare i Šarića Stoje i sve dopodne 7. marta ispred nas neprijatelj nije davao nikakve znake života.

Naša 2. četa i štab bataljona seli su da ručaju. Kuvari su uz dobar ručak doneli i dva bureta crnog dalmatinskog vina zaplenjenog od Italijana, koje će nam podeliti vodnik našeg 1. voda Petar — Pepa Zorić. Od kako se nalazimo u partizanima, prvi put je da nam se i vino za ručak deli. Nešto zbog vina koje je unešeno u iscrpljen organizam, a nešto i zbog zatišja na frontu, borci su živnuli, pa je u četi zavladalo posebno raspoloženje. Malo je falilo i da zapevamo onako raspoloženi. U tome nas je sprečila vest o pojavi Nemaca.

Čelo nemačke kolone doprlo je na 100—200 metara ispod nas. Čim je za to čuo, Pepa Zorić je niz strminu jurnuo među Nemce sa povikom "juriš!" — Cela četa, zajedno sa štabom bataljona, za tili čas našla se među zbunjenim Nemcima. Došlo je do žestokog okršaja.

Među mrtvim Nemcima ležao je i naš vodnik Pepo Zorić smrtno pogođen nemačkim "šarcem". Kada smo to videli, obuze nas žeđ osvete da bez predaha gonimo Nemce do podnožja planine. Vod Nemaca izbacili smo iz stroja, zaplenili "šarac", mašinku i dosta municije. Pepu smo osvetili, ali se u bataljonu dugo osećao njegov gubitak jer je on bio i izvanredno hrabar i sposoban rukovodilac, čiji se život prerano ugasio.

Sutradan, 8 marta, od tri časa posle pola noći do zore rešeno je da se malo odmorimo, ali se postavilo pitanje gde i kako? Pod vedrim smo nebom. Mraz na planini stegao, a vatre su kao po pravilu raznošene nemačkim granatama. Bili smo i gladni, jer nema Ilije Grbića omiljenog četnog kuvara da nam donese nešto hrane da bi se malo okrepili.

— Sve će biti dobro — veli komandir čete Đukić — samo ako kuvar živ stigne, jer poznato je da ih na putu presreću čopori kurjaka.

Sišli smo u jednu vrtaču. Sakupili smo se ispod ogromnih stabala jela. Zadremali smo, a neko je već i zaspao. Komandir čete Milan Dukić obilazi četu i prebrojava borce. Njegov zamenik Mile Bulajić niti sjedi, niti spava. Nervozno se kreće tamo-amo i očekuje zoru. Ja i komesar Milivoj Banjac smo sjekirom rascepili jedno podebelo drvo, sastavili jedan i drugi deo pored grupe boraca na sneg i naložili vatru. Tako nas je i zora zatekla. Vatra je utonula dva metra duboko u sneg, a mi smo ostali na površini iznad nje. Sreća je da se niko u snu nije skotrljao na vatru.

U zoru je stigao i čika Ilija kuvar. Doneo je malo uvaljene proje i po komadić kuvanog goveđeg mesa, smrznutog i tvrdog kao da je od opeke. Ali sve je to dobro, samo da ga ima više. Borci ustaju. Čika Ilija deli hranu i niko se ne ljuti. Svi smo zadovoljni. Komandir je kao i svakog jutra na planini Raduši naredio pokret za zauzimanje položaja. Toga jutra smo se spremali da i poslednju grupaciju Nemaca zbacimo u podnožje Raduše, ka Gornjem Vakufu i Bugojnu. Mile Bulajić kao zamenik komandira čete već zna svoj zadatak: sprovodi odluku svog komandira, raspoređuje vodove i, kao obično, odlazi sa onim koji ima najteže zadatke.

Brzo smo prešli u oprezno nastupanje. Znamo gde su Nemci zanoćili, ali nismo sigurni da li ćemo ih naći na starim položajima. Bulajić daje znake da su tu u žbunju. Pripremamo bombe i mitraljeze. Pored Bulajića je i neustrašivi puškomitraljezac Dušan Grbić Grba. Znak za juriš je dat. Odjeknulo je: "Ura-a-a, Napred proleteri!"

— Hvataj ih žive! Napred, napred! — vikao je Bulajić. Nemce smo pokrenuli iz rovova. Ima ih i mrtvih i ranjenih. Zamenik politkomesara bataljona Ljubiša Ćurgus uzima "šarca" iz nemačkog rova i pokušava da uvede zamrznuti redenik. To je od juče već drugi "šarac" koji je bataljon zaplenio. Rafali su brzo opleli po nemačkoj četi koja je odstupala. Zaustavili smo se tek pred Gornjim Vakufom.

Nemci su bežali, a iza sebe su ostavljali ne samo mrtve već i ranjene. Na poprištu borbe ostalo je 17 mrtvih i preko 20 ranjenih Nemaca i dosta ratnog materijala. Mi napredujemo goneći Nemce, a deleko iza naših leđa vijuga se nepregledna kolona ranjenika dolinom Rame prema Neretvi.

Dušan TRNINIĆ


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument