TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

4. BATALJON OSTAJE ZADNJI NA RADUŠI Raduša planina sa svojim najvišim vrhom od 1956 metara nadmorske visine stoji natmuren iznad pitome doline Vrbasa. Na njoj se rešavala bitka za ranjenike između jedinica NOV s jedne, i nemačkih i ustaških snaga s druge strane. 3. krajiška brigada imala je čast da se, rame uz rame, sa brigadama ostalih divizija NOVJ bori za spas ranjenika i bolesnika početkom marta 1943. godine. Raduša planina, posednuta od boraca NOV, predstavljala je moćan oslonac i za neprijatelja značila neosvojivi bedem. 8. marta 1943. godine vodile su se poslednje borbe na padinama Raduše, a 4. bataljon povukao se pred veče, ispred nadmoćnijih snaga neprijatelja, u rejon Plandište (plato na vrhu ove planine). Teren je bio pokriven snegom dubine preko jednog metra. Gotvo usamljen na krajnjem levom krilu 3. krajiške brigade, 4. bataljon je u toku 7. i 8. marta branio položaje u rejonu Šarića Staje — Šugine Bare, gde je vodio tešku borbu sa Nemcima koji su napadali sa pravca sela Tihomišlje i Podgrađe. U tim borbama, bataljon je, postavljajući vešto zasede sa puškomitraljeskim odeljenjima naneo neprijatelju gubitke koji su cenjeni na više desetina poginulih i ranjenih. Gubici 4. bataljona iznosili su: 1. poginuo i nekoliko ranjenih boraca. Valja napomenuti da su posle dvodnevne borbe jedinice 4. bataljona bile prilično umorne, a uz to je i ishrana bila slaba i neredovna. U takvom stanju vrhovi Raduše pokriveni debelim ledenim pokrivačem nisu bili nimalo privlačni za nas. Ali snaga borbenog morala naših boraca ogledala se upravo u tome što su bili spremni da podnesu i najteže napore, a da nikad ne sumnjaju u njihovu opravdanost. Noćni predah i odmor na ovako visokim planinama i predelima u zimsko doba i pod vedrim nebom predstavljao je velike poteškoće za naše borce, naučene da noći provode u borbi i na maršu. A kad god je bilo u pitanju samo prenoćište, uvek se gledalo da bude bar krov nad glavom, makar bila pusta planinska koliba. Bataljonu je ovde na Raduši bio neophodno potreban odmor u toku noći, s obzirom da se računalo da i naredni dan neće biti lakši od dva prethodna. S druge strane, borbena situacija je to dozvoljavala jer smo skoro bili sigurni da neprijateljske snage, koje su isto tako umorne od borbi, neće u toku noći krenuti da osvajaju vrhove Raduše. Znali smo već iz iskustva stečenog u borbi sa nemačkim jedinicama da ni Nemci, bez obzira na njihovu samouverenost i nadmenost, ne pokazuju želju da noću napadaju naše položaje. Naprotiv, oni su bili prisiljeni da traže sigurne zaklone da bi u njima proveli noć, jer smo mi bili ti koji su napadali noću. Nama je to bilo moguće i zbog toga što smo vodili borbu u svojoj zemlji, oslanjajući se na naš narod, pa je zbog toga i noć objektivno bila na našoj strani. No bez obzira na to, morali smo biti stalno na oprezi i računati sa najnepovoljnijim mogućnostima, pa je štab našeg bataljona, po izbijanju na plato Raduše, postavio zadatke komandama četa; da po jednu desetinu isture u zasede na određenim pravcima a patrolama da kontrolišu pravce kojima se mogao očekivati eventualni pokret neprijateljskih snaga. Ovo je bio jedini uslov koji smo mogli obezbediti da bi se bataljon mogao odmoriti. Radni vod 4. bataljona nalazio se smešten u podnožju Raduše sa južne strane, u selu Jaklići, i to na prilično velikom udaljenju od mesta gde se nalazio bataljon, zbog čega borci nisu dobili večeru. Nije se moglo očekivati da će kuvari i uz najveće požrtvovanje koje se moglo od njih očekivati biti u stanju da se kroz tamnu noć, šumu i dubok sneg probiju do bataljona. Borcima smo tu stvar tako i objasnili. Druga nezgoda bila je u tome što je obuća, a delimično i odeće kod boraca bila potpuno raskvašena od gaženja kroz dubok sneg. Ovo je naročito pogađalo one koji su imali opanke oputaše, izrađene od sirove ili slabo prosušene goveđe kože. Što se više spuštao mrak, osećalo se kako mraz steže i čoveka obuzima nekakva jeza od hladnoće na pustoj planini. Postojala je opasnost da onima sa slabom obućom promrznu noge. Jedini izlaz da se to spreči videli smo u pripremi dobre vatre, ali ubrzo se pokazalo da ni to ne ide lako. Pre svega, u čitavom bataljonu koji je na licu mesta imao preko 200 boraca, nije bilo sekire da se naseku drva. Ova vrsta opreme nalazila se samo u radnom vodu. Nismo smeli skrstiti ruke pred teškoćama, a starešine iz štaba bataljona i komandi četa morali su da pokažu ličnim primerom kako se valja snalaziti u ovakvoj situaciji. Golim rukama su se pribavljala drva za vatru i četinjave grane za prostirku borcima za spavanje. I pored mnogo truda, vatre nam nisu bile naročito dobre za ovakve potrebe. Pod njima se topio sneg i one su sve više tonule na niže, izazivajući užasan dim, koji je gušio i nagonio suze. Ali umorni, ozebli i nenahranjeni borci, brzo su tonuli u san. Ni dežurni po četama koji su imali zadatak da lože vatre i da paze da se nekom borcu ne upali odeća nisu odolevali snu, već su i oni čim bi se naslonili na prostrto granje, počinjali da hrču iz sve snage. Najteže su izdržavali oni koji su bili u zasedi na obezbeđenjima. Njima su se dva sata, koliko je trajala njihova smena, činila beskonačno dugi. Shvatajući uslove u kojima se nalazio 4. bataljon, članovi štaba bataljona i komandi četa dežurali su na smenu i obilazili jedinice na konačištu. Oni su, svesni poverenja KPJ, morali sabrati svu snagu da najviše izdrže i da preduzmu sve što je u njihovoj moći da se borbena sposobnost bataljona ne samo sačuva nego i poboljša delimičnim odmorom. Kada je počelo da svanjuje, većina boraca je bila na nogama. Dežurni se nisu brinuli za njihovo buđenje, što bi u drugim prilikama bilo normalno, već je mraz obavio tu "dužnost". Dan je osvanuo tmuran, valjda i zbog toga da bi pusta planina mogla što bolje da pokaže svoje divlje ćudi. Morali su se, pre svega, posesti predviđeni položaji i pripremiti bataljon za doček Švaba. Istina, neprijateljske jedinice su zanoćile u selima ispod Raduše i provele noć u neuporedivo povoljnijim uslovima od naših, kako u pogledu smeštaja i odmora, tako i u pogledu ishrane. Oni ni ovog puta nisu odustali od svoje privilegije da noć iskoriste za predah i odmor, bolje reći za pripremu novih dejstava, uzdajući se tako da će narednog dana ostvariti ono što im prethodnih nije polazilo za rukom. Bilo se već sasvim razdanilo kada je na čelu sa zamenikom intendanta bataljona Svetkom Mandićem stigla grupa kuvara i konjovodaca (bez konja) koja je kazane sa hranom donela na sebi. Kuvari, koji se inače ugodnije osećaju ako im je radni vod smešten što dalje od borbene linije, ovog puta su zbog toga došli u veliku nepriliku. Tovarni konji, na kojima su nosili kazane sa hranom za bataljon, uvalili su im se u dubok sneg još u podnožju Raduše, pa su kazane sa hranom morali prebaciti sa konjskih na vlastita pleća i po snegu i bespuću izneti na vrh planine. Brišući znoj sa lica glasno su se sada žalili da im je radni vod isuviše udaljen od bataljona. — Konji ce nam propasti jer su iznemogli gazeći sneg. Nećemo biti u stanju da ih izvučemo kad se vratimo — govorili su kuvari. Shvatali smo njihove teškoće, ali drugog izlaza nije bilo. Da bi među kuvare uneli malo više vedrine, da bi ih raspoložili i olakšali teret, nekoliko šaljivčina boraca stupilo je "u akciju". Svi smo se smejali. Umešao se i komesar prve čete Milan Zrilić pričom kako ovde na vrhu Raduše ličimo na neku ekspediciju koja treba da se na ovakvoj visini, u dubokom snegu, aklimatizuje i pripremi za sledeću etapu u osvajanju najviših snežnih vrhova "Himalaja". Kuvari su, imao sam utisak, sa nekim olakšanjem u duši otišli na zadatak. Tog jutra ni neprijatelju se nije išlo na visine Raduše. Mi smo prethodne večeri prekinuli svaki kontakt s njim i on je morao da procenjuje i otkriva položaj na kome se mi nalazimo. Nije bilo prijatno krenuti iz podnožja Raduše, gde nije bilo snega, u osvajanju njenih najviših predela koji su bili obavijeni sumaglicom i pokriveni smrznutim ledenim pokrivačem i to zaposednute partizanskim snagama. Zbog toga su i neprijateljske jedinice ovog dana morale biti veoma prezne. Već u prvim jutarnjim časovima 4. bataljon je zaposeo položaje u rejonu Plandište: k. 1721 — k. 1665. Levokrilna četa imala je zadatak da isturi jednu desetinu na pogodna mesta ispred svojih položaja, sa zadatkom da vrši dublje osmatranje prema Oglavku i da na tom pravcu pripremi zasedu. Desnokrilna četa dobila je zadatak da postavi zasedu u rejonu Prskalove Staje i da vrši izviđanje u pravcu s. Voljice, istovremeno održava vezu sa jedinicama 3. bataljona koji se nalazio na oko 3 km u desno od nas. Pred podne došlo je do otopljenja. Tek tada su naši osmatrači otkrili neprijateljske delove kako se obazrivo kreću u pravcu desnokrilne i levokrilne čete bataljona. Mi smo po običaju želeli da nas oni ne otkriju i da se što više približe našim zasedama. Međutim, krećući se naviše ka sledećim tačkama, Nemci su počeli da otvaraju vatru iz "šaraca", verovatno sa namerom da i nas na to izazovu. Ili im je, možda, izgledalo, s obzirom na neizvesnost, da se na taj način mogu sigurnije kretati napred. Velika sporost u kretanju i obazrivost koju su neprijateljski istureni delovi primenili u svojoj taktici osvajanja vrhova Raduše, već su i nama postali dosadni, počeli smo se nervirati. Našim borcima zaista nije bilo lako izdržavati ležeći na snegu iza zaklona i čekati, dok se Švabe sporo i bezvoljno kreću uz planinu ka našim položajima. Pored toga, uvek su najmučniji momenti iščekivanja da počne borba i svaki borac želi da oni budu što kraći, dok je u ovom slučaju to bilo sasvim obrnuto. — Otkud nadmenim Nemcima toliko strpljenja da se tako dugo "kilave" da bi izašli na Radušu? Nama se ovako nešto ne bi moglo desiti, makar na ovoj planini bilo toliko neprijateljskih vojnika koliko je jelovih stabala — govori puškomitraljezac Vujnović, borac 2. čete, koji je bio poznat po hrabrosti i izdržljivosti. Oko dva časa posle podne, desetine 1. i 2. čete iz svojih zaseda otvorile su vatru sa bliskog odstojanja na neprijateljske prethodnice koje su, iako iznenađene, uzvratile jakom vatrom iz "šarca", i nakon kraće borbe povukle se nazad do prvih čuka, odakle su nastavili borbu. Nešto kasnije primećeno je pristizanje ostalih neprijateljskih delova koji su takođe zauzimali položaje i otvarali vatru u pravcu položaja našeg bataljona. Naše desetine iz zaseda su se u međuvremenu povukle u sastav svojih četa, a ostalim jedinicama 4. bataljona naređeno je da ne otvaraju vatru sve dok neprijateljske snage ne podiđu bliže našim položajima. Zatim se nad vrhovima Raduše pojavio i avion "roda" koji je napravio više krugova i iznad položaja našeg bataljona, a zatim odleteo u pravcu Sarajeva. Neprijateljska artiljerija iz podnožja Raduše počela je da tuče položaje naše 1. i 2. čete. Kad su neprijateljske snage podišle našim položajima, otvorili smo vatru iz naših mitraljeza i zaustavili njihovo dalje nastupanje. Započeta borba između neprijateljskih snaga i našeg bataljona nastavljena je u toku popodneva, u kojoj su naše jedinice uspele odbiti sve pokušaje neprijatelja da ovlada platoom Plandište. Noć se približavala, a time i čas kada će, kako smo kasnije saznali, i naš bataljon kao poslednji od jedinica NOV koje su se borile za zaštitu ranjenika, napustiti ovu gorostasnu planinu. Toga dana veza sa štabom brigade jedva da je i postojala. U stvari, neposredne veze nije ni bilo, niti su se naši kuriri, koje smo ujutro uputili, vratili u bataljon. Znali smo samo da naš 3. bataljon drži položaje na Raduši oko 3 km istočnije od nas, a u levo da nije bilo naših jedinica. Neprijateljske snage koje su napadale iz rejona Vukovskog polja imale su ispeha i zapretile da u toku večeri prodru u Šćitsku kotlinu ka Prozoru, što je stvorilo opasnost da snage koje su se naazile na Raduši budu odsečene od glavnine. Ovo je verovatno bio glavni razlog da i mi iznenadno dobijemo naređenje za povlačenje sa Raduša. Naređenje je preneto preko 3. bataljona i to na veoma originalan način. U stvari, 3. bataljon je dobio naređenje od štaba 3. krajiške brigade da se hitno povuče ka Prozoru i da o tome obavesti i naš, 4. bataljon. Komandant 3. bataljona Savo Trikić uputio je odmah kurira, ali shvatajući ozbiljno situaciju i videći da se primiče mrak, a da je 4. bataljon prilično udaljen, odlučio se da pojednostavi postupak i ubrza prenošenje naređanja 4. bataljonu. Uzdajući se u snagu svoga gromkog glasa, dozivao je mene kao komandanta 4. bataljona. Iako se radilo o udaljenosti od oko 1 km, glas komandanta  bataljona nije izneverio već je dopro do nas. Sada je bilo na meni da se odazovem i razabrem o čemu se radi. Ubrzo smo se sporazumeli i dmah preduzeli mere da se i 4. bataljon povlači sa Raduše u pravcu Prozora. Dok su čete, povlačeći se sa položaja, ulazile u bataljonsku kolonu, dan se bližio kraju i mi smo se kroz šumu i sneg spuštali po sumraku niz obronke Raduše. Radnom vodu bataljona, po kuriru je upućeno naređenje u s. Jaklići da hitno izvrši pokret i da nas sačeka u predviđenom rejonu, s tim da pripremi podelu večere za bataljon. Tu su borci brzo završavali pražnjenje svojih porcija sa varivom i parčetom mršavog goveđeg mesa. Prohladno vreme i noć bez mesečine nisu bili nimalo prijatni za duže zadržavanje u ovom rejonu. Iza nas, na horizontu, mogli su se nazreti vrhovi Raduše iznad koje se, kroz oblake gonjene hladnim vetrom, ukazivale na momente po neka usamljena zvezda. Raduša se projektovala kao surovi gorostas prema nama i mi smo zazirali od njenih ćudi koje smo dolaskom u ove krajeve dobro upoznali. Želeli smo da što pre odemo i da se što više udaljimo od nje. Umoran 4. bataljon morao je bez oklevanja krenuti dalje put Prozora, gde je trebalo da ga sačeka intendant bataljona Mirko Kecman sa konačarima, koji je dobio zadatak da uhvati vezu sa štabom brigade i da nam u nekom pogodnom selu pripremi prenoćište. Padom mraka utišala se i borba na čitavom ratnom poprištu od Raduše do Vukovskog polja i dalje na jug prema krševitim tokovima Rame i Neretve. Ali zatišje u ratu uvek nosi stalnu pretnju od iznenađenja pa smo bili oprezni. Naš bataljon, koji je na brzinu prekinuo kontakt sa neprijateljem na Raduši, našao se sada u potpunoj neizvesnosti u pogledu položaja do kojih je te večeri dopro neprijatelj. Vezu nismo imali ni sa jednom jedinicom NOVJ. Najviše nas je zabrinjavalo naglo povlačenje našeg 3. i ostalih bataljona koji su zatvarali pravac G. Vakuf — Prozor. To su mogle iskoristiti neprijateljske snage za brzo izbijanje preko Vilića Gumna i Makljena ka Prozoru, čime bi bila presečena odstupnica našem bataljonu. Isto tako nije bila isključena mogućnost neprijateljskog približavanja Prozoru, pravcem Ravno — Sćit — Prozor. Zbog svega toga preduzete su mere za organizaciju borbenog osiguranja bataljona na maršu. Pre pokreta 4. bataljona bila je upućena u prethodnicu jedna desetina boraca, sa zamenikom komandira druge čete Milom Bulajićem. Njen zadatak je bio da dobro izvidi teren na pravcu pokreta bataljona, ali nakon izvesnog vremena u susret nama je došla patrola koju je uputio zamenik komandira 2. čete i obavestila da se na položajima oko 1 km ispred nas nalazi neka jedinica čija pripadnost nije utvrđena. Bulajić je izrazio sumnju da su to neprijateljske snage, ali ta činjenica je ozbiljno shvaćena u štabu bataljona, pa je vraćena patrola 2. čete sa naređenjem da Bulajić utvrdi da li se radi o neprijateljskim snagama i koje položaje te snage drže. Kolona 4. bataljona bila je zaustavljena i jedinice su se prikupile. Pozvane su komande četa i na brzinu je napravljen plan i raspored bataljona za proboj kroz neprijateljski položaj, kako bi se mogao produžiti pokret ka Prozoru. U prvoj liniji bila je 2. i 3. četa, zatim radni vod, a iza njega 1. četa. Svi su borci bili obavešteni o situaciji i zadatku koji se postavlja pred bataljon. Čete su napred izdvojile najbolje bombaše. Krećući se oprezno, očekivali smo svakog momenta da noćnu tišinu naruše mitraljeski rafali. Sa svakim korakom napred rasla je napetost i iščekivanje odakle će planuti prva nepriateljska puška. Naši borci su čvrsto držali svoje puške i mitraljeze i bili spremni svakog momenta da stave prst na obarač i svojom vatrom odgovore na vatru neprijatelja. U njihovim pokretima više se nije osećao umor — svi su mislili samo na borbu, na proboj kroz neprijateljski položaj. Opšta želja je bila: što pre stići u sastav brigade! Krećući kroz noćnu tišinu odjednom smo u daljini čuli razgovor. Nehotice nas je obuzelo olakšanje koje je proizlazilo iz nade da se pred nama nalaze naše jedinice, u što nas je nekoliko trenutaka kasnije uverio i sam zamenik komandira 2. čete Bulajić, obaveštavajući da su pred nama delovi (Banijske) divizije koji su dobili zadatak da te položaje drže i u toku noći. Ova vest momentalno je izmenila raspoloženje i bataljonu. Napetost i zabrinutost koju nam je nametnula neizvesna ratna situacija ustupili su mesto vedrini. Pozdravljajući borce i starešine 7. (Banijske) divizije našim borbenim pozdravom: "Smrt fašizmu — sloboda narodu!" zaželevši im uspeh u daljoj borbi, produžili smo sa bataljonom do sela Lapsunj, nedaleko od Prozora, gde su nas dočekali bataljonski konačari sa pripremljenim smeštajem za prenoćište bataljona. Imajući još uvek pred očima naše pripreme za proboj kroz neprijateljske položaje te večeri, a zatim iznenadan susret sa banijskim partizanima, koji su ostali na položaju i preuzeli našu ulogu zaštitnice glavnine Operativne grupe na tom pravcu, mogli smo konstatovati da je naš bataljon i toga dana svršio u potpunosti zadatak koji je stajao pred njim i da mu se najzad, tu u selu Lapsunj, pružila dobra prilika za konačenje i odmor. Jednomesečne borbe, koje je vodio naš 4. bataljon oko Raduše planine i u gornjem toku reke Vrbasa, iako su bile teške i pune iskušenja i žrtava, već tada su nam se činile prošlost koja ostaje iza nas, ali prošlost koja se ne može zaboraviti. Milan BOSNIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument