TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SA 3. ČETOM 1. BATALJONA NA KOBILJOJ GLAVI Snijeg je bio dubok, a zima jaka kad je naša brigada 28. februara 1943. iz Prozorske doline krenula u pravcu Raduše, da bi zaustavila prodor Nijemaca i zaštitila ranjenike Centralne bolnice. Dok je komandir naše 3. čete 1. bataljona, Stevo Miljuš, saopštavao zadatak bili smo svjesni njegove ozbiljnosti i naše odgovornosti pred starješinama koje su nam ga povjerile, a pogotovu pred ranjenicima čiji životi su bili u opasnosti. Bilo je to kratko saopštenje zadatka, bez mitinga, bez parola. Maršujući uz padine Raduše mi smo samo o zadatku razgovarali, dogovarali se kako ćemo ga što bolje i potpunije izvršiti. Zurili smo da što prije izbijemo na visove sa kojih ćemo lakše pružiti otpor. Svaki čas se kroz kolonu prenosilo: "Začelje brže". Ne sjećam se da smo ikada prije ili poslije toga osjećali takvu odgovornost za izvršenje nekog zadatka. Po izbijanju na visove ispred brda Kobila naišli smo na Nijemce i odmah s njima stupili u borbu, koja je trajala tri dana nesmanjenom žestinom. U jednom od prvih juriša, zamjenik komesara naše čete Pero Trninić bio je u streljačkom stroju našeg voda. Kad je dat znak za juriš Pero je prvi skočio i viknuo: — Naprijed drugovi! Ura! — što smo svi složno prihvatili te se njegov poziv slio u opšti poklič. Za čas je ceo vod bio pred neprijateljskim rovom iz koga je "šarac" sejao ubitačnu vatru, sve dok njegova posada nije bila uništena našim bombama. Pero je kroz dim eksplozija naših bombi uskočio u neprijateljski rov, iz ruku nemačkog nišandžije oteo mitraljez i okrenuo ga u pravcu onih koji su pokušali bježati. U ovom jurišu su nam poginuli: Vekić Mićo, Srdić Milan, Bodraža Stevo i borac Vlasko (pravog se imena ne sjećam). Tu se vanrednom hrabrošću i snalažljivošću naročito istakao puškomitraljezac Dušan Balaban. On ne samo da je bio major u rukovanju svojim "brnom" već je bio i neustrašiv bombaš. U njegovoj torbici uvijek je bilo pet-šest "kragujevki", kad bi mu neko zatražio koju, odgovarao je: — Nijesi ni ti Švabama pastorče! Zatraži, daće ti. Teško nam je pao gubitak boraca naše čete, ali nas je, čini mi se, još više potreslo kad smo čuli da je poginuo desetar i bombaš iz 2. čete Rade Petrović. To je bio istaknuti borac našeg bataljona. Znala ga je cijela brigada; on je sa svakom borbom postajao čuveniji; za njega smo mislili da jo besmrtan. Svakim satom borbe, svakim jurišom i protivjurišom, svakim gubitkom naših boraca u nama je narastala odlučnost za pobjedom, volja da se istraje, snaga da se poteškoće savladaju. Bili smo svjesni da moramo izdržati i da nemamo kuda odstupati, da ishod zavisi od nas. Zato smo svi činili sve što smo mogli da bi što prije potukli Švabe. Članovi komande 3. čete su predvodili bombaše. Štab bataljona je bio u streljačkom stroju. Komandant brigade nas je obilazio na položajima. Bolničarke su izvlačile ranjenike kroz kišu kuršuma. Kuvari su nam na položaj donosili po parče smrznutog hleba, a ranjeni drugovi su odbijali da pođu u sanitet. Sve nam je to omogućilo da prebrodimo one poteškoće, da potučemo jačeg protivnika i da zaštitimo naše ranjene i bolesne drugove. Tomo PILIPOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument