TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SA 3. VODOM 2. ČETE U ODBIJANJU JURIŠA NEMACA Maršujemo 28. II 1943. god. uz padine Raduše. Sunce sija, sneg je i dosta je hladno. Naša kolona brzo vijuga belim padinama i hita ka vrhovima planine. Dole u dolini r. Rame mnogo je ranjenika i naroda koji se povlače ispred ofanzive neprijatelja. Šuje se huka aviona, odjekuju eksplozije avionskih bombi koje Nemci bacaju na ranjenike i izbeglu decu i žene. Već smo na pola puta do našeg cilja, do vrha planine Kobile. Tu susrećemo prve grupe iscrpljenih i skoro iznemoglih boraca 7. (Banijske) divizije. Teško se kreću niz padine Raduše. Kolonom se tiho, ali brzo prenosi: "Brže". Rekoše da su drugovi Banijci koji idu sa položaja izvestili da su Nemci blizu vrha Kobile i da njihovih drugova Banijaca na položaju ima vrlo malo. Pred zalazak sunca izlazimo na prva uzvišenja. Ispred nas je šuma. Desno od nas i malo isturena je 1. četa našeg bataljona. Moja, 2. četa, u streljačkom stroju kreće ka šumi. Ne potraja dugo, a na pravcu 1. čete razvi se borba. U istom momentu i ispred nas se pojaviše Nemci u zelenim uniformama i sa šlemovima. Sa odstojanja od stotinak metara obasuli smo na njih vatru iz svih oružja. Trubač Miloš Marjanović svira "juriš". Bacamo bombe i jurišamo. Nastaje strašna gužva, jer i Nemci jurišaju, čujem prvi put nemačke retke i oštre komande. Naš iznenadni i energični nalet naterao je Nemce na odstupanje. U gonjenju neprijatelja naš 3. vod kosi vatrom mitraljeza. Vidim 3 Nemca kako padaju u duboki sneg. Dolazimo do njih; samo jedan još daje znake života. Zaplenismo rančeve pune hrane, čuturice sa rumom; a tu je i jedan brzometni "šarac", koji dotada nismo ni videli. Dolazi naš desetar Rade Petrović, uzima "šarac" i hoće odmah da gađa, ali ne uspeva. Tražimo preko veze Jura Marendića koji je odličan mitraljezac, ali ni on ne uspeva. U šali mu dobacuje Mijailo Pilipović Jure. — Ne razume on tebe! Reci ti njemu nešto na nemačkom! Gospe mi, ka' da se zaledija, uzvrati Jure. Vremena nije bilo da se oko "šarca" zadržavamo. Desetar Petrović naređuje borcu Dragiću da ponese "šarca", dodajući: — Ima vremena, obradićemo mi njega politički. Nismo dugo išli napred, kad naiđosmo na organizovanu odbranu Nemaca. Tu su rovovi, noć je, a i sneg je veliki. Umorni i gladni i mi smo pristupili "utvrđivanju" naših položaja. Svima nam je bilo jasno da će Nemci dobiti pojačanje da će sutra biti jaka borba. Nešto izmedu 21 i 22 časa komandir čete Mihailo Radošević je naredio da 1. i 3. vod idu na večeru i da se malo odmore u nekim kolibama pozadi položaja. Nađosmo se pod krovom. Tu je vatra i malo se naizmenično ogrejasmo. Neki se raspoređuju i umorni polegaše oko vatre. Prostora je malo, pa moramo koristiti i tavan, a gore i hladno i dim je. Ja sam bio te sreće da dospem na tavan. Tvrde i neravne daske, i dim nisu nam smetali, brzo smo zaspali. Budni su samo stražari, dežurni čete i kuvari. Čini mi se da smo tek legli, možda su prošla 3-4 sata, a ja već kroz san čujem dežurnog kako viče: — Večera drugovi. Mene gura moj drug Dragić, govoreći da se dižem za večeru. — Ma kakva večera, pusti me da spavam — odgovaram mu mrzovoljno. Tromo se dižemo i krećemo prema kazanu. Brzo smo pousali taj retki skrob od ječmenog brašna ... Naređen je pokret. Do svanuća 1. 2. je još malo ostalo i treba iskoristiti noć za posedanje položaja. Opet žurimo, jer smo svesni da položaje moramo zauzeti što brže. Posedamo položaj pre svanuća.U neposrednoj blizini, pred nama, su Nemci, za koje su nam drugovi, koji su tu prenoćili na predstraži, rekli da su se cele noći utvrđivali. Hladnoća je strašna. Svanjiva, ali je magla, pa se sunce ne vidi. Svuda unaokolo je polomljeno drveće od dejstva neprijateljske artiljerije i avijacije od prethodnog dana. Zalegli smo u ukopane zaklone u snegu. Niko i ne pomišlja na nisku temperaturu. Mirno smo gledali preko nišana svog oružja i svakog momenta očekivali Nemce da se pojave i da na njima iskalimo sav bes koji se u nama nakupio. Ležeći priljubljeni uz sneg, odjednom sa desnog krila prenese se šapatom preko veze da pripremimo bombe i čekamo komandu. Ispred nas čuje se lomljenje kore smrznutog snega i obrušavanje snega sa niskog drveća. Ubrzo se ispod nas pojavi gust streljački stroj Nemaca sa oružjem na gotovs. Bili smo hladnokrvni. Na datu komandu eksplodirale su tog dana prve bombe u gustom stroju Nemaca. Rafali puškomitraljeza i puščani plotuni nazvali su im "dobro jutro". Iznenađene jakom i neočekivanom vatrom, primorali smo ih da se uz gubitke povuku. Odmah posle toga po našim položajima sručila se jaka artiljerijska i minobacačka vatra. Počeo je ponovni juriš Nemaca, žešći i organizovaniji od prethodnog. Na obe strane ima mrtvih i ranjenih. Naš bolničar Stevo Radanović ima pune ruke posla u ukazivanju prve pomoći. Čujem, desno, jaukanje nekog težeg ranjenika. Javiše da je to Đuro Pilipović Đurekan i da traži da Mijailo i ja dođemo da se vidimo. Predosećao je da će to biti poslednje viđenje sa nama. Ranjen je od tromblona u momentu dok je gađao iz puškomitraljeza. Na njemu je oko 20 manjih i većih rana. Iznesen je sa položaja, ali je ubrzo podlegao ranama na putu za bolnicu. Smrtno je pogođen i puškomitraljezac Rade Švabić. Udarilo ga zrno u glavu, tako da nije ni jauknuo, odmah je izdahnuo. Odbili smo i drugi juriš Nemaca. Naš 3. vod se diže sa snega i oprezno se prebacuje u streljačkom stroju napred. Treba se pomeriti, jer će sada Nemci opet po ovim položajima ošinuti artiljerijskom vatrom — kaže komandir voda Dane Ivančević. Čuvši ovo predložismo da "malo pregledamo" i ove Švabe koje leže pokošene. Ovaj pokret voda nam je doneo velike koristi: prvo, izbegli smo artiljerijsku vatru neprijatelja koja je bila mnogo jača nego prve dve; drugo, prikupili smo dragoceni plen od ubijenih Nemaca, a naročito nam je dobro došla zaplenjena municija; treće, naše pomeranje unapred Nemci nisu očekivali, tako da smo im sa te linije kad su pošli u ponovni napad, ne samo naneli velike gubitke već stvorili pravu paniku i nesigurnost u njihovim redovima. I koliko god puta su Nemci pokušavali da nas tog dana odbace sa položaja, nije im uspevalo. Uvek su bili dočekani bombama i bliskom mitraljeskom i puščanom vatrom, što ih je redovno prisiljavalo na povlačenje. Dočekali smo i drugu noć. Položaje nismo napuštali. Prvim padom mraka doneseno nam je nešto hrane. Prvi put otkako sam partizan dobili smo i malo vina. Svi pušači dobili su dosta "škije" i to im je dobro došlo. Cele noći smo na snegu. Studen nadjačava našu upornost. Tapkamo oko drveća, a pod nogama nam škripi smrznuti sneg. Odmora je bilo malo, a i to što smo imali hladnoća nije dozvoljavala da se odmorimo. Vatre koje smo pozadi položaja naložili prosto su utonule u duboki sneg. Bilo je i takvih kojima je vatra zahvatila šinjel, bluzu ili pantalone. Međutim, niko se nije ljutio, jer nije dugo trebalo da nosi izgoreli deo odeće — tu ispred nas bili su Nemci naš nepresušivi "magacin" snabdevanja. Trećeg dana borbe 2. 3. 1943. izvršeno je pomeranje naših snaga na položajima. Naš 1. bataljon pomeren je udesno, a na naše prethodne položaje došli su drugovi Crnogorci. Po snegu i magli poseli smo nove položaje. Obilaze nas starešine i daju nam savete i uputstva za odlučujuću bitku. Zadatak za sutra je jasan: sačekati Nemce, ošamutiti ih vatrom i odmah krenuti u protivnapad. U ovako zamišljenoj akciji krilo se dosta rizika. Zamisao da na Nemce otvorimo vatru tek kada se približe našim položajima 10 — 15 metara, a ne kada ih primetimo, mogla je lako dovesti do toga da nas neprijatelj nadmoćnijim snagama odbaci sa položaja koji smo do tada uspešno držali i time dovede u pitanje izvršenje našeg zadatka. Ali na tome je ostalo. Približavalo se jutro 3. 3. 43. i svakog momenta očekivali smo pojavu neprijatelja. Sumorno su ćutale visoke jele, a mi smo mirni, napregnuto očekivali signal za početak borbe. Svi smo nastojali da pogodimo šta priprema naš protivnik, da li je u toku noći dobio pojačanje, sa kakvim će snagama krenuti u napad? Ne znam da smo u bilo kojoj do tada izvedenoj akciji bili tako nestrpljivi i "naelektrisani" kao tada — svaki mišić i živac bili su napeti kao struna. Najzad, oko 8 časova Nemci su se pridigli i u streljačkom stroju krenuli prema nama. Negde levo od nas čuo se jak "krkljanac", a na našem položaju je još uvek bila grobna tišina. Borci su ležali u snegu i držali hladne ručne bombe i netremice gledali kroz gustu maglu, očekujući da se približe Nemci. — Podilaze — javi se desno od mene tihi glas. Da, idu, svi ih već vidimo. Idu krvnici po snežnom bespuću, ali prilično bojažljivo i mnogo opreznije nego što su išli pre dan-dva. Očito je da su naučili da svaki korak napred može za svakog od njih biti poslednji, što su mnogi među njima prethodna dva dana borbe i doživeli. Čekali smo ih sve dok nisu prišli na 15 — 20 koraka. Tek tada su grunule naše ručne bombe, a onda paklena vatra iz svih oružja. Odmah, zatim, smo krenuli na juriš. Nekoliko minuta docnije prosto smo se izmešali, nastala je borba prsa u prsa. Kod Nemaca se osećala gužva, a i vatra im jenjavala, što mi koristimo da odlučnije krenemo napred. Prilično gusta magla onemogućila je Nemce da svoju pešadiju podrže artiljerijskom vatrom. Ali sa povlačenjem magle neprijatelj je počeo da organizuje otpor i mi smo to dobro osetili. Mrtvih i ranjenih bilo je na obe strane. Jezivi su bili prizori na liniji fronta, jer preko leševa je trebalo jurišati za Nemcima koji su odstupali. Nešto oko 12 časova izbili smo na kosu koju su pre par minuta napustili Nemci, a na koju su sada preduzimali jake kontranapade. Međutim, ni ti protivnapadi nisu urodili plodom i neprijatelj je kao i sa prethodnih položaja bio primoran na povlačenje, ostavljajući veći broj mrtvih. Kratak martovski dan već se bližio kraju, sunce je zalazilo iza Raduše. Do mraka, preostalo je nešto više od jednog časa, a trebalo je po planu da se do kraja dana popnemo na uzvišenje ispred nas i tako definitivno slomimo otpor neprijatelja. Ali to uzvišenje je prilično nadvišavalo naše položaje i sa njega nas je obasipala paklena vatra, tako da je sve grmelo od dejstva raznog pešadijskog oružja. Koristimo sve što se može iskoristiti za zaklone, ali sve to ne pomaže. Imamo dosta ranjenih i mrtvih i svakog časa stroj nam se proređuje. Zbog težeg ranjavanja do tog momenta iz čete su otpremljeni u bolnicu: Budimir Trivo, Krajinović Ilija, (koji je ranjen prilikom otimanja "šarca" od Nemaca), Ugrica Bogdan, Rakić Đuran, Radanović Luka, Bakotić Srećko i Jozo Smiljević, a nekoliko lakše ranjenih je i dalje ostalo u streljačkom stroju. Nama dolazi naređenje da se brže krećemo napred radi likvidiranja otpora na kosi. Posle toga, komandiri izdaju naređenje za prebacivanje po delovima, tako da se na taj način naizmenično potpomažemo u pokretu i približavanju bunkerima. Uzajamno se podržavajući, brzo smo izbili na pedesetak metara, a tu nas ni neprijatelj zbog mrtvog ugla ne može uspešno tući mitraljeskom i puščanom vatrom. Ali sada ručne bombe "repašice", koje Nemci bacaju, padaju oko nas. Moj 3. vod koji je u toku dana najviše bio proređen zalegao je ispred dva bunkera. Pored mene je mitraljezac Jovo Stupar koji tuče kratkim rafalima po zaklonima. Ispraznio je redenik i podiže se malo da bi od mene prihvatio drugi, i u tom trenutku je teško ranjen u glavu i levo rame. Zasut neprijateljskim kuršumima, nisam momentalno ni primetio da je ranjen. Trenutak docnije, bacam pogled prema njemu i vidim ga oblivenog krvlju, sa naslonjenom glavom na mitraljez. Na moj poziv nije se odazivao. Tako teško ranjen iznesen je sa položaja, ali je brzo podlegao ranama. Kao da mi još uvek bruje u ušima njegove poslednje reči: "Dule, daj mi kutiju, ali, čuvaj se!" Nije mu to prvi put da druga pored sebe opominje da se čuva, mada se on sam nikada nije čuvao. Spremamo se u odlučujući juriš. Tu je i kraj dana koji ćemo dugo pamtiti. Dopuzali smo blizu zaklona, tako da već vidimo cevi "šaraca" koje vire iz njih. Već smo spremni da izvršimo odlučujući skok, kad, baš u tom momentu ranjen nam je puškomitraljezac Jure Marendić, ali rana nije teška. Sam se previo, jer se ne može njemu prići. Komandir voda Dane Ivančević mu daje znak da se izvuče i da tu sačeka ishod juriša. Međutim, on odbija da napusti položaj dok ne izvršimo juriš, jer vidi da nas je ostalo malo i želi da nam i tako ranjen pomogne koliko može. Nije on bio jedini koji se toga dana posle ranjavanja nije hteo povući sa položaja. Raspored iza zaklona držali smo front čete kao da nismo ni imali gubitaka i čekali znak za juriš. U takvom rasporedu i očekivanju instinktivno sam bacao pogled da vidim ko je desno i levo do mene. Na par koraka, desno, bio je desetar Rade Petrović, a levo, malo unazad, delegat Simo Morača. Nešto dalje od Morače, malo unazad, bio je Lukica Balaban. Time sam vršio neku vrstu provere ko će mi biti sused u jurišu. Nisam ni slutio da će to biti i poslednje viđenje sa nekima od njih. Ne, za takve misli nisam imao ni vremena.     Pogibija desetara Rada Petrovića Dok sam tako razmišljao, odjednom me prekide komanda desetara: — Napred! On odmah kresnu bombu u svoj "dževerdar", što i mi ostali činimo. Jaka eksplozija naših bombi, umesto štektanje "šaraca" iz neprijateljskih bunkera, oglasi jauk i kuknjavu Nemaca. Otvaramo vatru i hitro krećemo napred. Ispred nas, u tom momentu, nasta komešanje Nemaca koji se povlače i pokušavaju da odvuku ranjenike, ali košeni od naše vatre padaju. Otpor je slomljen, uskačemo u rovove. U rovu, sav u krvi, leži jedan Švaba. Ispred njega je "šarac" kome je cev sva usijana, a iz skrivača plamena još izlazi dim od barutnih gasova. Kraj je dana i prvi sumrak pada. Naša četa je uspešno izvršila ovaj poslednji juriš, a njime ostvarila i postavljeni cilj. Na žalost, u ovom poslednjem jurišu pala su još dva druga, moja dva Vrtočana: Lukica Balaban i Rade Petrović, moj desetar, koji je među prvima uskočio u rov. Pogođen je od parčeta granate kojima su Nemci obasuli rovove u momentu napuštanja. Morača mi priča da je Rade teško ranjen i da u mukama izdiše. Teško mi je da pogledam u njegovom pravcu i da slušam njegove poslednje jauke. Ali, ipak ne mogu da skrenem pogled od njega. Teško mi je bilo slušati kako se rastaje sa životom, u grudima me je nešto gušilo. Zaplakao sam za poginulim drugom, krijući suze da ih ne bi neko vidio. U svim borbama i jurišima čete uvek je Rade Petrović bio među prvima. Više puta bio je vođa bombaša i uvek je postizao odlične uspehe. Kao iskusan i odvažan borac mnogo je pomagao nama mlađima, jer dobronamernost ga nikada nije napuštala, a veselost i duhovitost su uvek kod njega bile prisutne vrline. Padom mraka naš zadatak bio je okončan. Tri dana smo odbijali juriše i sami jurišali po snegu zavejanoj Raduši, a u svakom od njih je poneko padao. Dok je borba trajala, nismo bili ni svesni koliko se stroj čete proredio. Tek kad smo poginule drugove prikupili pored sveže iskopane zajedničke grobnice, videli smo cenu naše pobede. Na crvenom snegu, umotani u ćebad, ležali su jedan pored drugog: Rade Petrović, Rade Švabić, Lukica Balaban, Jovo Strugar, Uroš Nikić jedan mladić koji je s nama pošao od Teslića pre mesec dana, čijeg se imena ne sećam. Đurekan je umro na putu za bolnicu, a Sretko Bakotić i Trivo Budimir su od zadobijenih rana docnije podlegli. Jedan komandir voda, 2 desetara, 3 puškomitraljesca, sve skupa 8 prvoboraca 2. čete je položilo svoje živote za pobedu koju smo izvojevali na Raduši. Oprostili smo se s njima plotunom i ostavili ih u pustoj planini, ponosni na njih koliko i na izvojevanu pobedu. Duško PILIPOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument