TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

U OKRŠAJIMA 1. BATALJONA NA KOBILJOJ GLAVI Noć se već uveliko spustila nad Gornji Vakuf kad se 26. februara 1943. godine naš 1. bataljon odvojio od neprijatelja koji nas je danima pritiskao sa pravca Bugojna. U noćnoj tišini, koju su remetili povremeno rafali iza nas i škripa smrznutog snega pod nogama, kolona našeg bataljona kretala se uz Vrbas ka Prozoru. Noć je bila hladna, a mi umorni i neispavani. Tempo kretanja je bio umeren, pa smo zaključivali da će marš biti dug. U koloni je vladala tišina i samo bi s vremena na vreme kroz nju poluglasno prošlo: "Veza! Veza! Veza!" Tako je proveravano da se kolona nije negde prekinula, da neko nije zaostao. I kad je noć već bila poodmakla kolona je iznenadno živnula. Neko je proneo vest da idemo za Srbiju i da je 1. proleterska već podaleko izmakla u tom pravcu. Tu novost smo primili sa radošću. Radovali smo se što idemo u nove i nepoznate krajeve, a Srbija je bila privlačna i zbog svoje ekonomske baze. Bosne i njenih siromašnih sela bilo nam je dosta. Ujutro smo izbili severozapadno od Prozora. Iako smo znali da su tamo stigle bolnice i izbeglice, bili smo iznenađeni kad smo naišli na njih. Bilo ih je mnogo, po kućama, po dvorištima, na putu. Neki su išli pomoću štaka, neki su jahali na konjima, a neke su nosili na nosilima. Svi su bili iznureni i u već dotrajalim odelima. Bilo ih je i bez opanaka, samo u čarapama, bez šinjela, umotanih u ćebe ili šatorsko krilo, a svi skupa nisu imali ni hrane, ni lekova, ni nege, niti nužnog mira. Dubok su utisak na sve nas oni ostavili. U ništa boljem položaju nije se nalazilo ni sanitetsko osoblje koje se brinulo o njima, niti pak izbeglice iz Banije i Krajine koje su se s njima povlačile. I tek što smo zastali i malo predahnuli stiglo je novo naređenje. Neprijatelj je snažnim i svežim snagama krenuo od Bugojna ka Prozoru i tako ponovo ugrozio naše ranjenike i izbeglice. Nama je palo u deo da ga sprečimo u tome, do pristizanja naših drugih jedinica sa kojima ćemo ga odbaciti nazad. Naša kolona je krenula uz strme padine Kobilje Glave. Sneg je bio dubok, dan sunčan i vedar, a mi umorni i pospani. Pa i pored svega toga žurili smo da što pre izbijemo na planinske visove i grebene da bi smo ih zaposeli pre nego neprijatelj ovlada njima. Uz put smo vršili i vojničke i političke pripreme za predstojeću borbu, za koju nam je unapred bilo jasno da neće biti nimalo lako. Na te Švabe smo bili ogorčeni iz više razloga. Pre svega, od izbeglica i ranjenika bili smo obavešteni o zverstvima koja su počinili po Krajini, pa i po našim selima, nad našim familijama i sad nam se pružala prilika da ih za to primerno kaznimo. Sem toga, oni su direktno ugrožavali živote bespomoćnih i svim nedaćama izloženih ranjenika, bolesnika i izbeglica. I na kraju, oni su nam usporavali pokret za Srbiju kome smo se prethodne noći tako radovali. Išli smo u pustu planinu zatrpanu snegom i šibanu burama, hitali u susret dobro opremljenom i uvežbanom neprijatelju, nošeni željom i odlučni ne samo da zaustavimo dalji prodor nemačkih snaga nego da ih potučemo i odbacima nazad. U zalazak sunca 28. februara čelo kolone našeg bataljona izbilo je na plato ispred Kobilje Glave. Duboki sneg se počeo ponovo mrznuti, a hladan vetar je probijao kroz našu od znoja mokru odeću. Čete su izašle na određene položaje i razvile se za borbu. Na dati znak ceo bataljon je krenuo kroz suton u šumu i sneg. Išlo se sporo i oprezno. I kad smo se spuštali niz grebene, ka severozapadu, na našem levom krilu se čula snažna paljba. To se 1. četa sukobila sa neprijateljem. Znači stigli smo u poslednjem momentu. Da smo samo još koji minut zakasnili, Nemci bi ovladali grebenima Kobilje Glave, a time bi bili neizvesni i naš uspeh i sudbina ranjenika. Razvila se žestoka borba na levom krilu, a komanda do nas je dolazila da zalomimo desnim krilom, koje je prodiralo napred i zalomilo ulevo, da bismo negde pred ponoć zatvorili obruč oko neprijatelja, koji se našao u nekoj prostranoj vrtači ispod samog grebena Kobilje Glave. Iako se našao u bezizlaznoj situaciji, neprijatelj je ulagao sve napore da izbegne uništenje. Organizovao je kružnu odbranu i efikasno tukao iz mitraljeza i malih minobacača, dok se istovremeno utvrđivao i u sneg ukopavao. Bilo je jasno da mu je namera da se održi do svitanja kad je računao na dolazak svoje glavnine. Štab našeg bataljona rešio je da se pre svitanja uništi opkoljeni neprijatelj pa je naređeno da se izvrsi juriš. Bataljon je krenuo smelo na neprijatelja, ali nije uspeo. Naređenje je ponovljeno, juriš je ponovljen, usledio je zatim drugi, treći, četvrti i poslednji peti juriš, ali svaki put neprijatelj nas je zaustavljao iako je trpeo ozbiljne gubitke. Borili su se Nemci na život i smrt, ginuli su, ali ni mi nismo bili bez gubitaka. Vreme je odmicalo, a to je išlo u prilog neprijatelju. Produžili smo sa napadima celog narednog dana, pa i noći. Juriši su se smenjivali, ali su im Švabe iz vrtače odolevali. 12. marta, treći dan borbi je osvanuo, a mi smo još uvek bili na svojim položajima. Bili smo iznureni zimom, borbom i nespavanjem, a iz stroja je velik broj boraca izbačen, bilo da su poginuli ili ranjeni. Posle skoro 40 časova neprekidnih borbi i napora stigao je 12. 3. 43. oko 9.30 časova trećeg dana borbi 2. bataljon 4. proleterske brigade da nas smeni kako bi smo se pomerili udesno i sa pristiglim snagama prešli u protivnapad. I kad je smena otpočela, kad su se naše čete odvajale od neprijatelja, a 2. bataljon 4. brigade posedao naše položaje, neprijatelj je na njih otvorio koncentričnu vatru iz minobacača. Jedna granata je pogodila i uništila čitavu komandu jedne čete. Bio je to kritičan momenat u kome su mnogi drugovi iz 4. brigade stradali. Odmah posle toga smo prešli u napad, da bi smo do jedanaest sati okončali sa borbom. Neprijatelj je bio potučen i nagnan u bekstvo, a opasnost koja se nadnela nad naše ranjenike otklonjena je. To je bio uspeh koji je opravdavao naše žrtve, a one nisu bile male. Svoje živote u nju su utkali do tada već proslavljeni junaci: Rade Petrović, Đuro Pilipović, Rade Švabić, Lukica Balaban, Jovo Stupar, Uroš Nikić, Mićo Vekić i još 5-6 drugih koji su bombama i mitraljezima iskovali ovu nezaboravnu pobedu. Desetine ranjenih drugova je otpremljeno u bolnicu, od kojih se mnogi nikada više nisu vratili u bataljon. Njihovih svetlih likova sećaće se njihovi saborci. 1. bataljon 3. krajiške brigade je krenuo sa Kobilje Glave u protivnapad skoro prepolovljen, ali ponosan na delo svojih boraca i na žrtve koje je dao. Nemci su ostavili mnogo mrtvih. Ranjene su odvlačili, a živi se nisu predavali. Posle ovih udaraca oni su se pribrali da bi novim snagama ponovo krenuli u napad na nas. Pero KNEŽEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument