TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SA MITRALJESCEM VIČUROM KOD SELA BOJSKA Vid Santrač je bio dobar drug i neustrašiv borac. Poštovali smo ga i voleli kao takvog — posluga na teškom mitraljezu i svi borci i starešine pratećeg voda 3. bataljona. Zvali smo ga jednostavno Vićura. Od mitraljeza se nije odvajao od onog dana kada je Krnjeuška četa u oktobru 1941. godine zarobila ovo oružje u borbi za Ripač. Postao je, pored odličnog nišandžije i dobar instruktor za obuku. Ovaj posao obavljao je sa toliko volje i umešnosti da je obučio gotovo sve borce u četi da rukuju teškim mitraljezom. Uživao je veliko poverenje u borbi kod svih boraca i starešina bataljona. Bilo je gotovo sigurno da preko položaja na kome je Vićura sa svojim mitraljezom neprijatelj neće izvršiti prodor. To je dokazao u mnogim borbama: kod Bos. Novog u zimu 141/42. godine; kod Bos. Petrovca maja 1942; kod Bihaća, Jajca i Teslića krajem 1942. i početkom 1943. godine. To je hteo da dokaže i onoga februarskog dana 1943. kad je naš bataljon dobio zadatak da spreči prodor neprijatelja od Bugojna za Gornji Vakuf. U borbenom rasporedu 3. bataljona, koji je zaposeo položaje ispred sela Bojska i G. Ričica, na desnoj obali Vrbasa, nalazio se i naš prateći vod. Svi smo zadatak shvatili ozbiljno i bili spremni da se založimo do maksimuma da bismo ga izvršili. Naš Vićura išao je dotle da nas je uveravao da neprijatelj ne može i ne sme nikako prodreti, govoreći: "Sve što naiđe, ima da poravnamo sa zemljom!" Da bi to mogao ostvariti, postavio je mitraljez na najpogodniji položaj, vodeći računa da ima dobro polje dejstva, ne poklanjajući potrebnu pažnju svojoj bezbednosti i nas posluge oko njega. Borba je otpočela. Neprijatelj je uz podršku artiljerije i tenkova navaljivao na naše položaje. Mitraljezac Vićura je kosio rafalima po neprijateljskom streljačkom stroju. Odgovor neprijatelja na ovo bila je artiljerijska vatra. Oko nas su počele da padaju topovske granate. Nalazeći se van zaklona, pretila je opasnost da svakog trenutka budemo pogođeni. Predlagali smo Vićuri da promenimo položaj i nađemo zaklon To mu je savetovao i komandir 3. čete Dušan Ožegović, sa čijom sam četom bio na položaju. Vićura nije znao za strah. Govorio je da nam ovo nije prvi put da nas gađa neprijateljska artiljerija. "Ona nas ne može pogoditi, zato je dobro da na nas troši granate, a ne na druge naše borce" — tvrdio je samouvereno. Medutim, neprijatelj je ovoga puta bio bolje sreće. Dok je Vićura držao obarač svog mitraljeza i slao rafale na neprijateljsku pešadiju, u njegovoj neposredno blizini eksplodirala je artiljerijska granata. Jedan pored drugog ostali su nepomično ležeći nišandžija i njegov mitraljez. Vićura je bio smrtno ranjen, i njegov mitraljez uništen. Prestalo je da kuca još jedno junačko srce borca naše revolucije, čijih se junačkih podviga mi njegovi drugovi sa zahvalnošću sećamo. Pogibija Vida Santrača Vićure teško nam je pala, baš kao i vest o pogibiji Dušana Ožegovića, komandira 3. čete koju je podržavao Vićura sa svojim mitraljezom. Toga dana, 21. februara 1943. god., izgubilo je živote još nekoliko drugva iz našeg bataljona. Bio je to tužan dan, iako smo u toku borbe naneli neprijatelju velike gubitke i odbili sve njegove juriše, ne dozvolivši mu da prodre prema Gornjem Vakufu. Zadatak je tog dana izvršen. Pred nama su bili novi zadaci, u kojima ćemo biti lišeni pomoći hrabrih i voljenih drugova kakvi su bili Ožegović i Santrač. Đuro TUBIN Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument