TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

BORBA U SELU LUŽANI SE UVEK PAMTI Bilo je to početkom 1943. godine, u prvoj fazi ofanzive i bitke na Neretvi. Naša 3. četa 3. bataljona nalazila se 21. februara na položaju u selu Lužani, koje se nalazi između Bugojna i G. Vakufa. Na položaj smo blagovremeno stigli, tako da smo imali dovoljno vremena da upoznamo teren radi pripreme za prihvatanje borbe. Imajući u vidu sastav i jačinu neprijateljskih snaga, mi nismo mogli ni računati na to, da se branimo na duži period vremena. 21. februara 1943. godine, u samu zoru, neprijatelj je sa svojim snagama krenuo u napad na čitavom frontu, težeći da u prvom naletu probije naše položaje i da prisili naše snage na povlačenje. Naša četa je uspela da zaustavi prvi nalet neprijatelja, da mu nanese osetne gubitke u živoj sili, i da ga prisili na privlačenje pojačanja. Pošto se neprijatelj privremeno zaustavio, sredio svoj borbeni poredak i privukao sredstva pojačanja radi ponovnog juriša, i mi smo dobili u vremenu da se pripremimo za novi okršaj. No i posle ponovnog juriša neprijatelja, koji je bio daleko silovitiji od prethodnog, naša četa je izdržala i zadržala položaj na kome se nalazila. Međutim, neprijatelju je pošlo za rukom da probije položaje naših susednih jedinica i da na taj način ugrozi i naš položaj. Naročito je neprijatelj uspeo da motorizovanom kolonom, koja se kretala komunikacijom, proširi svoj uspeh i potpuno ugrozi levo krilo našeg bataljona, a time i našu četu. Prodorom neprijateljskih snaga na položaje naših suseda i njihovim povlačenjem, bilo je jasno da se naša četa ne može održati na svom položaju. Usledilo je naređenje za povlačenje u ranije predviđenom pravcu. Iako je za našu četu u momentu povlačenja situacija bila vrlo kritična, jer je bila izložena jakoj i efikasnoj vatri neprijateljskog automatskog oružja i artiljerije, ipak je povlačenje vršeno organizovano, te zahvaljujući tome, nije došlo do još težih posledica i gubitaka. Držanje naših boraca i starešina, kakvo su imali u ovoj borbi, bilo je očigledan dokaz postojanja visokog morala i spremnosti da se bore i u najtežim uslovima za izvojevanje pobede. Posebno priznanje, kako u ovoj tako i u mnogim ranijim borbama, zaslužuju drugovi koji su poginuli u ovoj borbi, ne zato što im to priznanje treba odati kao mrtvima, već što su ga stvarno zaslužili. Oni su bili ponos naše čete: Dušan Ožegović, komandir čete; zatim Nikica Malić, Duka Ostojić i Rade Radaković, proslavili su se na čelu svojih vodova i desetina. Rafali neprijateljskih mitraljeza ovoga puta ih nisu poštedeli. Pokosili su ih svu četvoricu. Pali su jedan kraj drugoga i zauvek napustili svoje drugove. Vlado OŽEGOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument