TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Bitka na Neretvi (poznata kao četvrta neprijateljska ofanziva) naročito je poznata po bici za ranjenike. Pripadnici naše brigade je pogotovu znaju kao takvu, jer je naša brigada, zajedno sa drugim jedinicama Glavne operativne grupe Vrhovnog štaba, više od mesec dana vodila žestoke borbe i ulagala natčovečanske napore da bi se spasili njihovi životi. Ona je svoj zadatak časno ispunila, a za postignute uspehe drug Tito je pohvalio svojom naredbom.

U ovu bitku 3. krajiška je ušla sa dvadesetomesečnim ratnim iskustvom. Čete su bile čvrsti kolektivi prvoboraca Drvara i Petrovca, sposobni i vojnički i politički za najveće okršaje i napore. Od takvih četa nije bilo teško izgraditi čvrste i borbene bataljone i brigade kao celinu.

Brigada je do bitke na Neretvi već imala solidno iskustvo stečeno u Cazinskoj krajini, saničkoj dolini, na Bihaću i Jajcu, u centralnoj Bosni i na Tesliću. Kroz stalne marševe i borbe ona je izrasla u veoma pokretljivu jedinicu, sposobnu da u svakom momentu prihvati borbu, bilo da je na odmoru ili u pokretu. Borci su očvrsli, a starešine obogatile svoje iskustvo. Sem toga, brigada je u tom momentu predstavljala politički zreo kolektiv. To potvrđuje i činjenica da je od 1050 njenih pripadnika, 750 bilo članovi KPJ, kandidati ili članovi SKOJ-a, a to je činilo tri četvrtine njenog ukupnog sastava. Njeni borci su pokazali veoma visok stepen političke svesti i u momentu kad su napuštali teritoriju Krajine, kad je samo jedan borac iz cele brigade dezertirao. Taj momenat, pored očigledne hrabrosti boraca i borbenosti jedinica, bio je od presudne važnosti za nastupajuće događaje.

Brigada je u to vreme bila i organizaciono učvršćena. U njenom sastavu su bili četiri bataljona, a svaki bataljon je imao po tri čete, vod pratećih oruđa i radni vod. Vodovi pratećih oruđa su bili naoružani minobacačima i teškim mitraljezima. Radni vodovi su brojali po dvadesetak ljudi i brinuli su se, uglavnom, za ishranu bataljona. Čete su u svom naoružanju imale dovoljan broj puškomitraljeza, što je uvećavalo njihovu vatrenu moć. Ni u municiji u tom momentu nismo oskudevali, pošto smo se s njom dobro snabdeli u Tesliću.

I zdravstveno stanje brigade bilo je pred ovu veliku bitku na zavidnom nivou. Borci su fizički bili spremni na velike napore. Nikakvih ozbiljnijih i masovnijih oboljenja do tog vremena, a i docnije, nije bilo u brigadi. Tome je doprinelo, pre svega, dosledna primena higijenskih i preventivnih mera koje su preduzimane, iako su uslovi za to u centralnoj Bosni bili teški. Štab brigade je u to vreme izdao naređenje da se borci moraju šišati, da ni jedna jedinica, počev od desetine pa naviše, ne sme ući na odmor i spavanje u kuću, a da je prethodno ne oriba i svežu prostirku ne unese, da se odjeća redovno pari u "partizanskoj buradi" koju ni docnije, i u najkritičnijim momentima nismo ostavljali. To naređenje je poštovano i striktno primenjivano, što nam se višestruko isplatilo, pogotovu što smo štiteći odstupnicu glavnini i Centralnoj bolnici više od mesec dana boravili na terenu preko koga su se povlačili oboleli od tifusa. To je bila, pre svega, briga starešina, pa tek onda sanitetskog osoblja.

Do tada su i naše pozadinske ustanove bile prilagođene potrebama brigade i uslovima ratovanja. Bataljonski radni vodovi su pripremali hranu centralizovano za bataljon. Ali, ako je neka četa bila izdvojena, s njom bi pošli kuvari sa najnužnijom opremom i spremali joj hranu na licu mesta. Brigadna intendantura je čuvala ponešto zaliha namirnica, pre svega kritičnih artikala, kao što su: so, mast, šećer, brašno i sl. Sem toga, u njenom sastavu je bio i deo komore koja je nosila rezerve u municiji pa i u oružju. Sve je to prenošeno na tovarnim konjima i uvek bilo spremno za pokret.

Smatram da su ove napomene bile nužne da bi se sagledala opravdanost mera i postupaka koje smo do tada preduzeli na planu izgradnje i učvršćenja brigade, kao i to da je samo zahvaljujući svemu tome ona mogla tako uspešno izneti teret koji joj je nametnula ofanziva. Sem toga, mi smo svi, i borci i starešine, u preduzimanju i sprovođenju ovih mera nastojali da ne zaostanemo za 1. proleterskom brigadom sa kojom smo ušli zajedno u sastav 1. proleterske divizije.

Takva je bila 3. brigada kad je u sastavu 1. divizije, prvih dana februara 1943. godine izbila u gornji tok Vrbasa i smenila delove III divizije.

Naša brigada je, smenjujući 5. crnogorsku brigadu 3. divizije, 8. februara 1943. godine, preuzela položaje na levoj obali Vrbasa, na liniji Tihomišlje — Šugina Bara, isturajući prednje delove ka s. Gračanica prema Bugojnu i kontrolišući prostor prema Škrta i Raduši pl. U rejonima Gornji Vakuf i selima Paloč i Mračaj bile su razmeštene znatne snage brigade. Tu smo ostali do 14. februara. Značajnijih momenata nije bilo; neprijatelj je povremeno pravio ispade duž ceste prema Tihomišlju i u par navrata pokušavao da se preko Škrta i severnih padina Raduše pl. infiltrira u naš raspored i pozadinu, radi vršenja prepada, uznemiravanja i izviđanja.

Brigada je 14. februara preuzela i položaje 1. proleterske brigade na desnoj obali Vrbasa (pošto je ova odmarširala prema Ivan-Sedlu), tako da je sada u celini zatvarala pravac od Travnika i Bugojna ka G. Vakufu. Do 16. frebruara 3. sandžačka brigada trebalo je da dođe iz rejona Vukovsko-Ravno i da preuzme položaje na levoj obali Vrbasa, prema Bugojnu.

Ovo je za 3. krajišku brigadu početna situacija iz koje će postepeno doći do okršaja na prostoru i u vremenu, što je nazvano bitkom na Neretvi.

16. februara 1943. godine, uveče, prema naređenju štaba 1. proleterske divizije, odmaršovali su naš 1. i 4. bataljon iz rejona G. Vakuf u s. Gmići kod Prozora, kao rezerva III divizije u borbi za Prozor. Sa ovim bataljonima pošao sam i ja. Uloga ovih bataljona, kao rezerve, iscrpljena je angažovanjem 1. bataljona u završnom delu uništenja ostataka neprijatelja, a 4. bataljona u obezbedenju i evakuaciji ranjenika i ratnih zarobljenika.

U štabu 5. crnogorske brigade sam se upoznao sa rasporedom i zadacima brigada III divizije za napad na Prozor. Čuo sam odluku da Prozor mora pasti te noći. Pratio sam ispraćaj bataljona 5. brigade na položaj za napad i poslednja uputstva koja komandant brigade daje komandantima bataljona na padinama ispod Makljena. Osećala se rešenost da izvrše ovaj težak zadatak. U takvoj situaciji osećao sam potrebu da tu noć provedem sa Savom Kovačevićem, o kojem sam već dosta slušao, a i lično ga upoznao 7. februara 1943. godine, pri smeni njegove brigade na položajima prema Bugojnu. Kretao sam se u toku borbe s njim po raskaljanim njivama, između Makljena i Prozora, prolazeći kroz stalnu — čas jaču, čas slabiju — neprijateljsku pešadijsku i artiljerijsku vatru i pratio mere koje je on preduzimao na licu mesta. Moram da priznam da je pored sve prijatnosti doživljavanja u borbi sa ovim komandantom bilo i neprijatnosti kako zbog zamora od stalnog kretanja po blatnjavim njivama, tako i zbog stalne izloženosti neprijateljskoj vatri. On je našao vremena, obilazeći bateriju 1. divizije koja mu je bila pridodata, da obiđe teško ranjenog komandira topa, borca naše brigade Obrada Mandića čije je držanje opravdano izazvalo divljenje ovog legendarnog partizanskog komandanta. Moje praćenje Save Kovačevića ipak se moralo završiti negde oko 2 časa ujutro, sledećeg dana. Komesar njegove 5. brigade, Dragiša Ivanović, predložio mi je da se tu zadržimo, u jednom osvojenom utvrđenju, što sam ja prihvatio sa zadovoljstvom. Čašica zaplenjenog konjaka, koju su mi ponudili, okrepila me je.

Sava je otišao, ali smo se ubrzo ponovo sreli. Naime, u samom svitanje 17. februara našao sam se sa Milanom Bosnićem, komandantom 4. bataljona naše brigade, na zapadnoj ivici Prozora, iza delova 1. bataljona koji su ušli u grad. Iz rejona Mejdan, povlačeći se na jug, našla se pred nama, sasvim neočekivano, grupa od 30 italijanskih vojnika sa jednim oficirom. Namera im je bila da se probiju na jug, prema r. Rami. Nas dvojica smo se našli u vrlo neugodnom položaju. Stajali smo nasuprot trideset Italijana. Morali smo raditi brzo i drsko. Uperili smo naše mašinke u njih i pozvali ih na predaju. Oni, bliži nama, počeli su odlagati oružje, dok su oni pozadi oklevali. Neki su već počeli i bežati nazad. I u tom momentu začuli smo šum motora koji je dolazio iz grada. Za moment smo se zbunili i mi i Italijani.

Bili smo iznenađeni kada smo na motoru prepoznali Savu. On se za tren oka našao kod nas. Shvatio je naš položaj i položaj naših "zarobljenika". Bez reči je napustio neugašen motor i počeo da razoružava Italijane. Uskočio je među njih počeo skidati sa njih istovremeno puške i rančeve i šinjele, što je Talijane još više paraliziralo. Kad je posao bio završen, Sava nam se obratio naredbodavnim tonom:

— Vodite zarobljenike i predajte ih jedinicama — zatim ponovo "uzjahao" svoj motor i vratio se u grad. Pojavio se nenadno i iščezao nenadno. Divili smo mu se i razmišljali tome da je, dok još borba traje, našao vremena da se provoza na zaplenjenom motoru.

U selima Hrastnica, Kućine, Ričica i drugim na desnoj obali Vrbasa severozapadno od G. Vakufa meštani su nas toplo primili, iako do tada iz ovih krajeva nije bilo partizana. Međutim, oni su imali iskustva iz dodira sa našim snagama još od sredine 1942. godine, pa su znali držanje i postupke NOV i ponešto razumevali ciljeve naše borbe. Smatrali smo da da je situacija zrela da se ovaj rejon pokuša aktivnije vezati za naš pokret. Zato je odlučeno i naređeno nam da pozovemo dobrovoljce u naše jedinice, pa ako to ne uspe i mobilišemo jedan broj za borbu sposobnih ljudi. Dobrovoljaca nije bilo, ali nije bilo ni otpora mobilizaciji. Očigledno su ocenili da je mobilizacija za njih daleko povoljnija.

Bilo kako bilo, mi smo našu brigadu osvežili sa 25—30 novih boraca, uglavnom mlađih ljudi. Njihov ispraćaj od porodica i meštana bio je interesantan. Mladići su se intimno radovali odlasku u partizane, a javno su oni i njihove porodice manifestovali "nasilno odvođenje" ljudi. To je porodice ovih mladića trebalo da zaštiti od represalije ustaških vlasti.[2]

Do 20. februara 1943. godine u rejon Bugojna pristigle su nove snage neprijatelja, od kojih je formirana grupa "Vogel" kao samostalna formacija koja je, uz sadejstvo neprijateljskog garnizona iz Bugojna, imala zadatak da odbaci naše snage iz gornjeg toka Vrbasa i rejona G. Vakuf radi daljeg dejstva prema Prozoru. Ove snage su 21. februara otpočele ofanzivna dejstva prema G. Vakufu na položaje naše brigade (na desnoj obali Vrbasa) i 8. brigade 7. divizije (koja je 18. februara preuzela naše položaje na levoj obali Vrbasa). Borbe su trajale sa velikim intenzitetom čitavi dan, a naročito kod 3. bataljona naše brigade u rejonu s. Lužani, Ričica i Hrastnica ka utoku reke Bistrice u Vrbas. Namera neprijatelja bila je da dejstvom duž desne obale Vrbasa i izbijanjem na reku Bistricu na neki način izmanevriše vrlo jake položaje 8. brigade na levoj obali Vrbasa u rejonu Tihomišlja.

Položaji našeg 3. bataljona prelazili su nekoliko puta u toku dana iz ruke u ruku, da bi konačno u sumrak ostali u posedu neprijatelja. Naši bataljoni bili su prisiljeni da se povuku preko r. Bistrica u rejon s. Zvizde. Ovo je bio prvi dan susreta naše brigade sa brojno jakom i dobro opremljenom kombinovanom formacijom neprijatelja, koji je bio snažno podržan artiljerijom i avijacijom. Sa njime ćemo se mi skoro neprekidno sretati sve do završetka bitke na Neretvi. Ali on će se u narednom periodu sa većim poštovanjem odnositi prema nama, blagodareći junačkoj borbi naročito našeg 3 bataljona u toku ovog dana. Ovaj naš bataljon imao je veći broj ljudi izbačenih iz stroja, od kojih 6 mrtvih (među kojima i komandir 3. čete Dušan Ožegović).

Dok je 3. bataljon vodio teške borbe sa glavninom grupe "Vogel", dotle je na desnom krilu naš 2. bataljon razbio neprijateljsku kolonu čiji je cilj bio obuhvatanje našeg desnog krila i nabacivanje naših snaga ka utoku Bistrice u Vrbas.

8. brigada 7. divizije uspešno je odolevala pomoćnim snagama neprijatelja u rejonu Tihomišlja, sve do izbijanja neprijatelja na r. Bistricu. Koliki su gubici neprijatelju naneti, teško je bilo ustanoviti, ali je od njegovih 15 ubijenih pred našim položajima uzet ratni plen. Oštećena su 2 neprijateljska tenka. U svakom slučaju, sledećih dana grupa "Vogel" nastupaće vrlo oprezno, što svedoči da je primila ozbiljnu lekciju iz prvog susreta sa našim snagama.

Neprijateljski izveštaj[3] govori o žilavoj borbi partizana oštećenju tenkova, o snažnom otporu sa zapada, koji je prisilio njegove snage na Pavića-polju da pređu u odbranu.

Sve do 27. februara 1943. godine daljnje borbe naše brigade odvijale su se sa manjom ili većom žestinom na prostoru sela Bistrice, na jugoistok, između Vrbasa i Vranica pl. do linije Surdup — Orlišće — Vrteljka, do kojih je neprijatelj dopirao sa grupama tenkova i pešadije, potpomognut jakom artiljerijskom vatrom. I ovi položaji prelazili su često iz ruke u ruku. Neprijatelj je dočekivan iznenadnom i organizovanom vatrom i bio odbacivan. Kod sela Ždrimci 3. četa 4. bataljona u kratkoj ali oštroj borbi izbacila je iz stroja neprijatelju 25 vojnika. Tom prilikom poginuo je i komesar čete Rade Trninić, a teško je ranjen i komandir Anđelko Rodić. Sjajna akcija te čete, koja je imala 2 mrtva i 7 ranjenih, dala je još jednom ozbiljnu lekciju grupi "Vogel".

25. februara, 3. bataljon je osujetio neprijateljski prodor doline Vrbasa prozorskom cestom, na spoju naše i 1. dalmatinske brigade, u kojoj je neprijatelj imao velikih žrtava. Tu mu je, pored ostalog, oštećen i jedan tenk.

Karakteristično je da je u vremenu od 22. do 27. februara naša brigada imala više žrtava od neprijateljske artiljeske vatre i avijacije nego u sudarima sa njegovom pešadijom i tenkovima. Dejstvo neprijateljske artiljerije i avijacije upravo nas je prisiljavalo da ostavljanjem dežurnih grupa iz četa na položajima, glavninu razmeštamo u pogodna i zaština mesta odakle mogu brzo stupiti u dejstvo na predviđenim ložajima, ili u povoljnom momentu izvršiti manevar na bok pozadinu neprijateljskih snaga, čime su smanjivani nepotrebni gubici.

U potvrdu ovome govori i neprijateljski izveštaj od 23. februara uveče u kome se kaže da je grupa "Vogel" u ogorčenoj borbi dospela na liniju koja je označena 2 km južno i jugoistočno od G. Vakufa, da se otpor znatno pojačava, kao i da su odbijeni jaki napadi od s. Voljica (8. brigada 7. divizije) i Oštrog Vrata (naša brigada), koji su grupu prisilili na odbranu.

U 19.00 časova 24. februara, neprijatelj izveštava da su odbijeni ponovni napadi na njegov bok sa zapada i sa istoka i G. Vakufa.

Slabljenje neprijateljskog pritiska, u toku 25. i 26. februara, dolinom Vrbasa i Drogučine ka Prozorskoj kotlini, zbog žilavog otpora naših snaga, omogućilo je našoj brigadi da se u toku 26, 27. i noću 27/28. februara prikupi u rejonu sela Ljubunci — Blace — Duge. Brigada je u duhu ranije odluke trebalo da odmaršuje u sastav 1. divizije, pošto njene položaje preuzmu jedinice 7. banijske divizije. Međutim, napad grupe "Vogel" vezao je i dalje našu i 1. dalmatinsku brigadu za položaje u rejonu G. Vakufa.

U to vreme je zamorena, iscrpena i brojno oslabljena 7. divizija u ovom rejonu imala samo dve brigade. Sada, kada je u rejonu G. Vakufa neprijatelj privremeno prešao u odbranu, naša brigada se mogla izvući. Međutim, mi nismo tada znali da se u rejonu G. Vakufa koncentriše i nemačka 717. divizija čija je glavnina do 27. februara bila spremna za odlučna ofanzivna dejstva iz rejona sela: Volice, Vaganac, Kuti i Paloč. Pod njenu komandu je još 25. februara stavljena i grupa "Vogel". Inače, teško je verovati da bi u takvoj situaciji naša brigada bila izvučena iz borbe radi odlaska u sastav svoje divizije.

Gubici 3. krajiške brigade od početka nastupanja neprijatelja do zaključno sa 27. februarom iznosili su 11 mrtvih i 20 teže i lakše ranjenih.

U momentu kada je glavnina 717. divizije sa grupom "Vogel" bila spremna za odlučan napad, naše snage su bile raspoređene:

— 7. banijska brigada u centru, u širem rejonu Kobile (od Mačkovca do Volice);

— 8. banijska u širem rejonu Oglavka (od Volica pa na severozapad ka selu Planinica).

28. februara u zoru, kada je prethodnica naše brigade otpočinjala pokret na istok, štab brigade je obavešten o neprijateljskom prodoru preko planine Kobile ka Prozorskoj dolini. Naređeno nam je da se preko Prozora brigada prebaci u rejon planine Sajina i na plato iznad prozorske kotline i zaustavi nadiranje neprijatelja do pristizanja jačih snaga. Ukazano nam je na ozbiljnost situacije i na potrebu što hitnijeg izbijanja na određene nam položaje. Na zadatak smo krenuli odmah, bez gubljenja vremena.

1. i 2. bataljon treba da izbiju u rejon planine Sajina — selo Draševo; 3. bataljon u selo Jaklići, na platou ispod grebena Raduše; 4. bataljon u selo Gmići, gde treba da dobiju konkretne zadatke, ovisno o situaciji.

Štab brigade je imao samo toliko vremena da ukaže štabovima bataljona na bezizlaznost situacije u kojoj bi se našli ranjenici ako ne bi bio zaustavljen prodor neprijatelja sa ovog pravca i zahtevao je da se sa tim upoznaju jedinice. To je bilo dovoljno da se u pokretu, dok su bataljoni žurili da izbiju u određene im rejone, pokrenu sve snage u brigadi da se i poslednjem borcu objasni važnost zadatka i potreba njegovog potpunog izvršenja.

U pokretu ka rejonima borbenog rasporeda su održavani partijski sastanci i sastanci članova SKOJ-a, razgovaralo se s kandidatima, dogovarale se starešine. Jednom reči, mobilisala se brigada za odlučnu borbu kojom je trebalo zaštititi živote hiljade ranjenih drugova. Sem toga, celoj brigadi je bilo jasno da ide u susret neprijatelju koji je ispoljio sve rušilačke i vandalske nagone po selima Krajine i njeni borci su želeli da osvete nedužne žrtve sa zavejanih puteva i zbegova.

Kada su 28. februara oko 12 časova prednji delovi 1. bailjona, penjući se uz strme padine, izbili na liniju planine Sajina — selo Draševo, sukobili su se sa isturenim delovima 2. bataljona 737. nemačkog puka. Došlo je do oštre borbe iz pokreta u koju su se, kako su stizali, uključivali i ostali delovi 1. i 2. bataljona. Pri tome je 1. bataljon napadao pravcem
?rogon — Vilića gumno, zahvatajući desnim krilom greben Sajine, dok je 2. bataljon dejstvovao istočnim padinama ove planine preko k. 1414 ka Orlovači. Potiskivanjem neprijatelja ka bezimenoj koti na Grudici i prema Vilića gumnu omogućeno je prikupljanje i ostalih snaga brigade na visoravni kod sela Sajine i Jaklića, koje će nam poslužiti kao solidan oslonac za dalja dejstva.

Pošto je odbacio neprijatelja, 2. bataljon je, zaobilazeći Grudicu, izbio 28. februara (do pada mraka) na Orlovaču, gde je zadržan jakom vatrom sa Karaulice, dok se desnim krilom naslanjao na delove 7. banijske brigade u rejonu sela Lastalača. U to vreme 1. bataljon je dejstvovao prema neprijatelju na Grudici, a njegovo levo krilo preko Pale ka Karaulici.

3. i 4. bataljon su bili predviđeni da odmaršuju na Oglavak za ojačanje delova 7. banijske divizije koji su branili taj rejon. Posle kraćeg odmora kod sela Jaklića, 3. bataljon je odmaršovao i 28. februara kasno uveče stigao kod Oglavka, dok je 4. bataljon, zbog situacije u centru, zadržan u širem rejonu sela Gmići i docnije Draševa, do dolaska novih snaga.

Malo je čudno zašto Nemci nisu iskoristili ovaj prodor 2. bataljona svog 737. puka preko Grudice ka planini Sajini te još pre podne 28. februara ovde bacili jače snage, čime bi naš položaj za odbranu ranjenika i Prozorske kotline bio veoma kritičan. Verovatno su, pored ostalog, na to uticali duboki sneg i nepovoljni terenski uslovi za razvoj jačih snaga, zatim pogrešna procena jačine naših snaga, mada su sa Grudice mogli da prate pokrete naših kolona od Prozora ka planini Sajini.

Već popodne 28. februara, posle prodora našeg 2. bataljona na Orlovaču i povezivanju udesno sa delovima 7. banijske brigade, kao i prodora našeg 1. bataljona na planinu Mličnu i uspešnog dejstva preko Pale i Vilića gumna ka Karaulici, bilo je kasno da neprijatelj ma šta više učini. A to je upravo bila ona prekretnica koja je našim snagama omogućila da se postave u povoljan položaj za protivudar.

Zaustavljanjem neprijateljskog prodora naša brigada je, i pored toga što nije uspela da ovlada Grudicom, uspešno izvršila zadatak. Tako je nekoliko juriša 1. i delova 2. bataljona (28. februara i 1. marta na Grudicu) prisililo neprijatelja isključivo na odbranu, dok je dejstvima na njegova krila i držanjem pod jakom vatrom prilaza ovom položaju onemogućeno ubacivanje njegovih jačih snaga u ovaj rejon.

Jedinice naše brigade su već u prvim sukobima ispoljile krajnju odlučnost, a njihovi borci izuzetnu smelost i odvažnost. Čete se nisu zaustavljale na dostignutim položajima da bi prešle u odbranu, iako je naš zadatak bio da zaustavimo prodor neprijatelja, već su odmah iz pokreta prelazile u energičan napad, nastojeći da ga liše jakih položaja kojima je već bio ovladao. I ta rešenost jedinica i boraca i uspeh koji su već u prvim sudarima izvojevali ukazivali su da će zadatak biti u celini uspešno izvršen.

Međutim, vremenski uslovi u kojima je brigada ušla u ovu borbu bili su veoma teški. Planinski visovi bez ljudskih naselja, bili su zatrpani visokim snegom, temperatura je bila daleko ispod nule, vatra se nije mogla ložiti, a skrovišta nikakvog nije bilo; jedinice su u ovakvim uslovima danonoćno ostajale na položajima. Pored toga, hrane nije bilo niti pak izgleda da će se moći nabaviti. Pitali smo se koliko ćemo moći ovako izdržati. Ostalo nam je da računamo na svest naših boraca i moral sa kojim su ušli u prve okršaje, što se pokazalo sasvim opravdano.

Na visoravan Progon (kod sela Draševa) počeli su 2. marta 1943. godine, pre podne, pristizati i prvi delovi 4. proleterske (crnogorske) brigade. Oni su na pravcu Gradica — Vilići gumno — Kobila sa bataljonima 3. krajiške brigade formirali onu snagu koja će odigrati jednu od najznačajnijih uloga u protivudaru. U isto vreme je preko Makljena u pravcu Pidriša pristizala 2. proleterska brigada koja će sa 7. banijskom, uz podršku tenkovske grupe i artiljerije sa Makljena, slomiti otpor neprijatelja u rejonu Pidriš — Mačkovac, i to u toku najtežih borbi 4. crnogorske i bataljona 3. krajiške u rejonu Grudica — Kobila.

[4] 2. marta je štab 4. crnogorske brigade preuzeo komandovanje u ovom rejonu, dok je naš 4. bataljon zajedno sa komandantom brigade i zamjenikom komandanta istog dana odmaršovao na Oglavak. Komesar i zamenik komesara brigade ostali su sa 1. i 2. bataljonom pri komandi srednje grupe (dakle, pri štabu 4. brigade). Popodne se razvila oštra borba sa neprijateljskim delovima odsečenim na Grudici, kao i sa njegovim snagama na Karaulici i Mrljevinama.

Neprijatelj je težio da odbaci naše snage i čvršće se poveže sa odsečenim bataljonom na Grudici. S druge strane, naši su nastojali da ovladaju Kobilom, da neprijatelja nabace prema G. Vakufu i unište njegove okružene snage na Grudici. Mada smo u veoma oštroj borbi imali neznatnih terenskih uspeha, osetile su se posledice nedovoljne koordinacije u radu, pogotovo za vreme pristizanja i parcijalnog ubacivanja snaga u borbu, dok se ova grupa na centralnom pravcu još nije bila čvrsto povezala i organizovala. Međutim, ove borbe su ipak bile značajan uvod u okršaje koji će se odigrati sledećih dana. Sutradan 3. marta 1943. godine, naše snage su u ovom rejonu organizovano napadale punih 9 časova. U toku tih vrlo teških borbi u kojima su obe strane pretrpele osetne gubitke, naš 1. i 2. bataljon i jedinice 4. crnogorske brigade uspeli su da definitivno okruže neprijateljski bataljon na Grudici i ovladaju Karaulicom i Mrljevinama, podišavši neprijateljskim položajima na oko 1 km jugoistočno od sela Volice (k. 1370 — Oštrac — k. 1081). Neprijatelj je u toku čitavog dana bio prisiljen na odbranu i samo je povremeno vršio kratke i oštre protivnapade. Istoga dana osujećen je i pokušaj 1. bataljona nemačkog 737. puka da se probije i pomogne svom opkoljenom 2. bataljonu.

U ovoj teškoj borbi koja je tražila krajnje naprezanje i požrtvovanost svakog pojedinca i celih jedinica, bilo je dramatičnih događaja. Da bi se izbegla gusta i dobro organizovana neprijateljska vatra i prikrilo podilaženje neprijateljskim zaklonima na jurišno odstojanje, kao i privlačenje naših bombaša mitraljeskim gnezdama, moralo se najčešće puzati kroz dubok sneg. To je, pored usporavanja akcije, dovodilo do velikog zamaranja i prehlade boraca, te su se često smenjivale grupe, pa i čitave čete. I pored svih mera da se borci u toku podilaženja što bolje zaštite, nismo mogli uvek izbeći žrtve.

Ovoga dana (3. marta) kod 1. bataljona bilo je 6 mrtvih i 14 uglavnom teže ranjenih; približno toliko gubitaka imao je i 2. bataljon. Bilo je slučajeva da posle paklene vatre s obe strane, međusobno udaljene svega oko 200 metara, dođe, kao po nekom prećutnom sporazumu, do zatišja kada je bez smetnje vršeno rotiranje pojedinih delova, izvlačenje ranjenika i dr. Posle toga bi se vatra, napadi i protivnapadi obnavljali sa još većom žestinom.

14. marta nastavile su se borbe, sa težištem na Oštracu k. 1370. Iako su bile oštre, ipak se nisu mogle porediti sa onim iz prethodnog dana. Iznuren i desetkovan neprijatelj se uglavnom branio, bez organizovanijih protivnapada. Dobijao se utisak da želi da odbranom dobije u vremenu. Ostaci njegovog opkoljenog bataljona na Grudici uspeli su da se u ranim jutarnjim časovima izvuku prema glavnini.

Naše snage su takođe zamorene. Tek popodne nastupio je odlučni momenat. Glavnina našeg 2. bataljona uspela je da se infiltrira u neprijateljsku bližu pozadinu i izvrši odlučan napad na k. 1301. Ovo je, sa jednovremenim napadom s fronta, dovelo do pada Kobile i gonjenja neprijatelja prema dolini Vrbasa. Dalje gonjenje neprijatelja prema G. Vakufu i Tihomišlju nastavljeno je sutradan 5. marta izjutra.

Sa Oglavka, pratili smo borbu na Kobili. Osmatrali smo kako neprijatelj na granama, kao na sankama, neprekidno svlači po snegu mrtve i ranjene i kako se 4. marta uveče užurbano povlači ka G. Vakufu, gde su se nagomilavale mnoge njegove jedinice. Odstupanje se povremeno pretvaralo u bekstvo. Posmatrajući kako se mase neprijateljske pešadije, artiljerije, raznih vozila i drugo gomilaju u dolini Vrbasa i grabe ka G. Vakufu i Bugojnu, čovek se na momente pitao zar je ovolika masa morala da ustukne i da beži? Da je bilo više snaga i daha na krilima našeg protivudara, verovatno bi se ova "elitna" vojska i tehnika našla u potpuno bezizlaznom položaju. Međutim, veći napor naše snage nisu mogle učiniti.

Do 28. februara rejon Oglavak — Planinica branila su dva bataljona 8. banijske brigade, dok se njen 3 bataljon nalazio u s. Rumboci. Ovoga dana na Oglavak su stigli jedan naš i jedan bataljon iz 16. banijske brigade i smenili zamorene i iscrpene jedinice 8. brigade koji su se povukli na odmor u Ravno. Od 2. marta na Oglavku su se nalazila dva naša i jedan bataljon 16. banijske brigade. Docnije se ova grupacija pojačavala delovima 8. i 16. banijske, ali nikad nije prelazila snagu jedne jače brigade. Ova grupa je, u početku pod komandom komandanta 3. krajiške brigade, a docnije pod komandom komandanta 7. divizije, imala zadatak da dejstvuje pravcem Oglavak — Luče polje — Tihomišlje, s tim da u početku dejstvom prema potoku Voljice ugrožava bok i pozadinu glavne grupacije neprijatelja, a docnije da preseče odstupnicu neprijatelja u rejonu Tihomišlja, zajedno sa snagama desne grupacije.

Mada je u toku 1, 2. i 3. marta trpeo velike gubitke, neprijatelj je uz stalnu podršku artiljerije i avijacije uspevao da povrati izgubljene tačke i održi ove vrlo važne položaje. Kada je glavnina neprijatelja bila prisiljena na povlačenje, njena dalja sudbina u dolini Vrbasa zavisila je od odbrane rejona Luče polje — Šugine bare — Parduše i rejona Tihomišlja. Međutim, brojno slabe i dotadašnjim borbama iznurene jedinice 7. banijske divizije, ojačane sa dva naša bataljona, nisu mogle da preseku odstupnicu neprijatelju prema Bugojnu. Pa ipak je njihovo dejstvo u bok sve do 4. marta, nateralo neprijatelja da se pojačava u ovome rejonu, što je išlo u prilog našem protivudaru u celini.

Kada je reč o brojno slabim i iscrpenim snagama 7. banijske divizije, mora se istaći njihov zadivljujući samopregor. Slušali smo a i sami videli kako iscrpene i potpuno malaksale borce, četne i bataljonske rukovodioce, nisu mogli naterati da se povuku u pozadinu na oporavak sve dok ih gotovo polumrtve nisu odnosili na nosilima sa položaja.

Snabdevanje ove grupe naših bataljona na Oglavku i Raduši bilo je veoma otežano. Sneg je ponegde dostizao i do 2 metra, tako da su ljudi propadali i izvlačili se iz njega teškom mukom. Bataljoni su morali organizovati nosačke kolone jačine voda, od najsnažnijih boraca, koji su uz velike napore jedva uspevali da jednom dnevno na leđima donesu minimalne količine hrane za bataljone. Sem toga, ogoleli Oglavak je bio toliko izložen snažnom severcu i vejavici da je bilo veoma teško pratiti pokrete i dejstva neprijateljskih i naših snaga.

Neprijatelj je radi obezbeđenja odstupnice ka Bugojnu pojačavao u toku povlačenja svoje desno krilo, a mi nismo uspeli da tome na vreme pariramo. Tako je, u momentu kada su se naše jedinice našle u povoljnom položaju da ovladaju položajima Prskalove staje i Luče polje, neprijatelj ubacio jaka pojačanja sa centra i odlučnim protivnapadom odbacio naše snage do Oglavka. Trenutna kriza u toku ovog povlačenja brzo je savladana odlučnim intervencijama rukovodstva bataljona i komandanta brigade. Krajnjim naporom ova grupa bataljona je uspela da 3. marta odbaci neprijatelja na Uniju Šugine bare — Luče polje — k. 1204 i u toku 4. i 5. marta izbije na liniju Gradina — Galečnica — Osredak — Laze — Pernica. Na tim položajima ostala je sve do naređenja za povlačenje. Na drugoj strani Vrbasa, u visini sela Kućine — Bistrica, izbili su delovi 1. proleterske brigade, ali ni oni nisu uspeli da probiju koridor širine jedva 3—4 km, koji nas je razdvajao. Morali smo se ograničiti samo na dejstvo vatrom po neprijatelju koji se povlačio ka Bugojnu. Pri tom smo bili jako izloženi dejstvima artiljerije od Bugojna i bombardovanju i mitraljiranju avijacije. Nad nama su se gotovo neprekidno smenjivali i obrušavali neprijateljski avioni.

U ovoj borbi su ginuli naši najbolji borci. Rade Petrović iz Vrtoča, poznati bombaš u brigadi poginuo je bacajući bombe u nemačke zaklone. Đurekan Pilipović, omladinac iz Vrtoča, izrešetan je dok je stojeći tukao iz svog mitraljeza po neprijateljskom streljačkom stroju. Rade Švabić, iz Rašinovca štitio je svoju desetinu mitraljezom da se izvuče i poginuo. Pepa Zorić je pao dok je jurišao na čelu svog voda. Srećko Bakatić, omladinac iz Kaštela kod Splita, bio je pogođen dok je kroz sneg puzao ka neprijatelju. Svoje živote su dali i Lukica Balaban, Uroš Nikić, Trivo Budimir i još desetak odvažnih boraca, da bi sprečili prodor neprijatelja i spasili živote svojih ranjenih drugova. Neki lakše ranjeni borci su odbijali da pođu u sanitet, a iz saniteta su bežali u čete borci sa nezaraslim ranama. Kako se borba razgarala tako je i borbeno raspoloženje u brigadi narastalo, da bi konačno bilo krunisano pobedom.

Neprijatelj priznaje da je samo u toku 2. i 3. marta 1943. godine imao 51 mrtvog, 83 ranjena, 21 nestalog i 31 promrzlog vojnika, a da je pored toga kod opkoljenog 2. bataljona na Grudici imao (do 3. marta) 45 mrtvih i 64 ranjena vojnika. Njegovi gubici u toku ovih oštrih i teških borbi verovatno su bili znatno veći.

U toku 5. marta saznali smo da su se naše glavne snage preorijentisale prema Neretvi i tada nam je avizirano naređenje o našim daljnjim zadacima. Divizija je imala da zaštitničkim borbama zadržava neprijatelja na pravcu G. Vakuf — Prozor — Neretva. Prema naređenju od 6. marta izjutra, 3. krajiška brigada je trebalo da na levoj obali Vrbasa zatvara i brani pravce: G. Vakuf — Mačkovac — Pidriš — Makljen — Prozor i Tihomišlje — Kobila — selo Draševo — Prozor. Pravce na desnoj obali Vrbasa trebalo je da brani 1. proleterska brigada, dok je 3. sandžačka imala da se postavi pozadi, u rejonu Pidriš — Makljen.

Međutim, pretpostavljajući da naša brigada neće stići da na vreme preuzme položaje delova 2. divizije, čija je glavnina već krenula ka Neretvi, štab 1. divizije naredio je da položaje Strmica (k. 785) i Paloč privremeno posednu delovi 3. sandžačke brigade. Već sutradan 7. marta, u 7,15 časova, štab I divizije naređuje novi raspored: izvlači 1. proletersku brigadu koja je odmah odmaršovala ka Neretvi, a njen pravac na desnoj obali Vrbasa i desno od komunikacije G. Vakuf —Prozor dodeljuje 3. sandžačkoj. Ovakav raspored 1. divizija je zadržala sve do Neretve.

Prema naređenju štaba 1. divizije, od 5. marta, naša brigada je rasporedila tri bataljona na položaje Strmica — Stražica — Gradina — Luče polje, dok je 1. bataljon zadržala u rezervi u selu Volice. Na ovom pravcu brigada je imala da na uzastopnim položajima vodi zaštitničke borbe, s tim da grebene Raduše i Kobile brani odsudnije sve dok to bude potrebno.

Očekivalo se da će neprijatelj, kad ponovo krene u nastupanje, biti jako oprezan. To se i obistinilo. Ujutru 7. marta neprijatelj je otpočeo sa jakom artiljerijskom pripremom i po noći napredovao oko 2—14 km. Ovoga dana ovladao je Stražicom i Luče poljem, a prema G. Vakufu podišao samom gradu. Sutradan 8. marta nastupao je na glavnom pravcu G.Vakuf — Mačkovac još 4 km (zauzevši G. Vakuf, s. Mračaj i Podove), dok od Tihomišlja prema Oglavku nije imao uspeha. Toga dana glavnina naše brigade je izvučena na Kobilu i severne padine Raduše, ostavljajući napred samo manje snage.

U toku 9. marta neprijatelj je preduzeo odlučnije nadiranje i, potiskujući naše osiguravajuće delove, izbio do 12 časova pod greben Kobile pl. Razvila se vrlo oštra borba. Mi mo težili da neprijatelja što duže zadržimo. Naši gubici su ili neznatni. Poginuo je i komandir 2. čete 3. bataljona Stevo ?anović. Ovoga dana uveče dobili smo od štaba 16. banijske brigade obaveštenje da je neprijatelj (delovi 369. nemačke divizije sa pravca Ravno i Vukovsko izbio pred Prozor. U to veme su iz Prozorske kotline već bili povučeni ranjenici i neborački delovi prema Neretvi. Pretila je opasnost da neprijatelj zauzme Prozor pre no što naše snage stignu u taj rejon južnije. Zato je 3. krajiška u toku noći 9/10. marta napustila Kobilu i Radušu i do zore povukla dva bataljona u s. Duge Kranjčići, a dva u rejon sela Oglavak i Šibenik, zapadno od komunikacije Prozor — Rama. Desno je trebalo da stigne Sandžačka, dok su se levo prema Jablanici povlačili 7. krajiška i delovi 16. banijske brigade.

Izjutra 10. marta prednji neprijateljski delovi ušli su u Prozor i nastavili potiskivanje naših zaštitničkih delova. Negde popodne, prema boku naših snaga kod s. Duge i Kranjčića, pojavila se jača neprijateljska grupa koja je uspela da se potokom Drogučina provuče između našeg desnog i levog krila 3. sandžačke, koristeći međuprostor između krilnih bataljona. Iznenadna pojava ove neprijateljske grupe u bok našim snagama unela je izvesnu pometaju kod nekih delova koji su se morali povući na brzinu. Tom prilikom u ruke neprijatelja pale su 2 mazge sa kazanima iz našeg 3. bataljona.

U to vreme je neprijatelj (delovi 369. divizije) vršio jak pritisak od izvornog dela Rame i planinskim stazama i grebenima od Ravnog ka izvornom delu Doljanke, te je 3. krajiška brigada rokirana zapadno od komunikacije Prozor — Rama, a jedan njen deo je upućen na izvorni deo Doljanke. Položaje istočno od komunikacije preuzela je 3. sandžačka brigada.

Tih dana brigada je dobila neobičnu popunu. Naime, sa našim snagama se još od Bosanske krajine povlačilo i mnogo naroda. To je, bar u početku, bilo prilično organizovano, i dobar deo, u prvom redu omladina, bio je još ranije angažovan na evakuaciji ranjenika i drugoj pomoći jedinicama. Tako se deo ove omladine našao i u rejonu Prozora i kada su za nošenje ranjenika upotrebljeni zarobljenici — Italijani, omladina se rasula po našim brigadama. Gro se priključio 7. krajiškoj i prilikom dodira sa našom brigadom nekoliko desetina ovih mladića i devojaka, uglavnom do 18 godina, svrstalo se u čete naše brigade — kod svojih suseda, rođaka i poznanika. Oni su usled danonoćnih napora bili jako iscrpeni, a uz to i vrlo slabo obučeni za ove zimske uslove. Ova omladina je prihvaćena i postepeno se oporavljala i osposobljavala za razne dužnosti — od boračkih u stroju do "higijeničarskih" pri četama i bataljonskim komorama, gde su devojke prale i krpile boračku odeću i pomagale u kuhinjama. Od ovih nejakih mladića i devojaka izrasli su u toku dalje borbe izvrsni borci 3. krajiške brigade.

Sem povremenih čarki sa neprijateljskim izviđačkim delovima u toku 11. marta 1943. godine na frontu naše brigade nije bilo jačih borbi. Ali je zato bila aktivna neprijateljska avijacija. Pored ostalog, toga dana su dve "štuke" bombardovale i mitraljirale štab brigade u Skrobučanima, kada je pobijeno nekoliko konja štabne komore i srušeno i zapaljeno nekoliko kuća u selu.

Naše snage su 12. i 13. marta odbile sve pokušaje neprijatelja da prodre ka ušću Rame u Neretvu, nanevši mu osetne gubitke. Zahvaljujući terenskim uslovima i načinu vođenja borbe, naši gubici su bili minimalni. U to vreme su neprijateljske brojne snage napadale naš 4. bataljon u izvornom delu Doljanke, prinudivši ga da se pod borbom povlači na istok.

Pošto su bolesnici i ranjenici Centralne bolnice već završavali prelazak preko Neretve, dva naša bataljona su povučena, noću 13/14. marta, u rejon sela Slatina, a jedan na položaje Oklanice, kao pojačanje 4. bataljona u dolini Doljanke. Na ovim položajima vođene su u toku čitavog dana 14. marta uspeo da osvoji samo nešto terena. U svojim izveštajima on se žali na žilav otpor naših snaga koje su ga omele da ostvari oštre borbe. Neprijatelj je, zahvaljujući otporu naših jedinica planirao nadiranje, naročito u dolini Doljanke. Njemu se svakako žurilo da što pre izbije na Neretvu kod Rame i Jablanice i spoji se sa delovima 718. divizije.

Noću 14/15. marta jedinice naše brigade prebacile su se preko Neretve u rejonu Jablanice, i to pod neposrednom zaštitom 4. bataljona koji se takođe 15. marta ujutru prebacio na levu obalu Neretve. Poslednji je napustio Jablanicu i prešao Neretvu zamenik komandanta 4. bataljona Puzić Jovo sa jednim vodom, koji je imao zadatak da u Jablanici uništi ostatke zaplenjene italijanske municije i neku suvišnu opremu. Kada je, pod zaštitom naših snaga sa suprotne obale, prešao Neretvu, vod je uništio improvizovani most.

Na levoj obali Neretve, a naročito na stazi prema selu Krstac, nailazili smo na veoma potresne prizore — na nesahranjene pomrle i izginule ranjenike i tifusare Centralne bolnice. Posao oko sahrane pao je na zaštitničke jedinice, i mi smo to obavljali na brzinu, kako je u ovakvim uslovima jedino bilo moguće. Zatrpavani su sa ono oskudne zemlje na padinama Prenja.

Brigada je imala zadatak da obezbeđuje levi bok bolničkih ešelona koji su se uskim stazama na padinama Prenja veoma sporo i teško kretali ka Boračkom jezeru, pod gotovo stalnim dejstvom neprijateljske artiljerije i avijacije.

Naša tri bataljona posela su položaje kod sela Čelebića, Ostrošca i Papraske, a jedan na liniji Krstac — Dragan Selo. Oni su od 15. do 18. marta uspešno štitili evakuaciju ranjenika, odbivši nekoliko pokušaja neprijatelja da preko Neretve i uz padine Prenja prodre u naš raspored i preseče pravac evakuacije bolnica. U toku 18. marta 4. i 3. bataljona, koji su se nalazili na levom krilu, prebačeni su od Papraska i Dragan-Sela prema Konjicu, na položaje Orlenica —Bodilj (818) — Tamara (925) — Vis (1152). Na ovim položajima brigada je ostala do 21. marta.

Kada je 20. marta 1943. godine neprijatelj od Čelebića i Konjica preduzeo odlučnije napade na položaje naše brigade (jedna grupa sa tenkovima prodrla je uz potok Bijela), koordinirane sa dejstvima četničko-italijanskih snaga od Jablanice i nevesinjskih četnika sa padina Prenja, nastala je kritična situacija za veliki deo bolnice koji se tada nalazio u rejonu Bijele i na putu od Idbara za Bijelu. U to vreme je 7. krajiška brigada, na koju je pao teret zaštitničkih borbi, bila opterećena i prikupljanjem zaostalih ili napuštenih ranjenika i tifusara. U ovakvoj situaciji trebalo je razbiti četničke grupe na desnom boku našeg rasporeda, te su upućeni ka grebenu Bjelašnice 4. i delovi 3. bataljona. Borbe su bile veoma teške i naporne, a evakuacija bolnice gotovo zakočena. Neprijatelj je neprekidno držao pod artiljerijskom vatrom delove staza koji se nisu mogli zaobići, dok je njegova avijacija zasipala bolničke ešelone bombama. To nam je, s jedne strane, povećavalo broj ranjenika iz redova boraca, bolničkog osoblja ili onih koji su bili angažovani za transport, a s druge, remetilo čitavu organizaciju transporta. U ovakvoj situaciji bilo je teško održati disciplinu kod delova angažovanih na transportu ranjenika, a pogotovo kod zarobljenih Italijana — nosilaca ranjenika. Pojedini teški ranjenici na nosilima i tifusari, pa i čitave grupe, koji su bili sklonjeni po zaklonima dok ne dođu na red za transport, ostavljani su bez hrane i najnužnije bolničke nege. Njihova dozivanja teško su potresala borce koji su se prebacivali sa položaja na položaj. Kad god je situacija dozvoljavala, angažovane su grupe boraca, a često i kompletni vodovi i čete, za prikupljanje i prebacivanje ovih ranjenika, makar i za pola kilometra napred.

Noću 21/22. marta brigada se prebacila na nove položaje na liniji od sela Ljuta na Neretvi, preko Paklena i dalje desnom obalom potoka Bijela do njegovog izvora, obezbeđujući bok našeg rasporeda u rejonu Crnog polja i Poslušnika na Prenju. U to vreme poslednji delovi bolnice iz rejona Bijela prebačeni su ka Borcima, odakle se dalja evakuacija odvijala lakše i bezbednije. Dok su ostale naše snage već dobile nove zadatke, naša brigada je ostala na ovim položajima sve do početka aprila, kao stalna zaštitnica operativne grupe i bolnice, zatvarajući pravac od Konjica i sa Prenja ka Boračkom jezeru. Za to vreme bilo je samo nekoliko manjih ispada neprijatelja od Konjica prema Borcima i povremenih uznemiravanja od strane četnika.

Mada su teški borbeni napori iz prethodnih dana tako reći prestali, problem snabdevanja hranom čak se i zaoštrio. Nalazili smo se na siromašnom terenu preko kojeg su već prošle hiljade boraca, ranjenika i bolesnika, te se od naroda nije moglo ništa dobiti. A brigada nije imala mogućnosti da hranu dobavi sa druge strane, jedno, što je morala ostati na svojim položajima, a drugo, što je i dalja okolina bila siromašna i teško pristupačna. Glad je, prvi put u toku rata, za duže vreme formalno iscrpla borce brigade. Srećom, nismo imali većih borbenih napora, ali je i pored toga slaba ishrana uticala i na moral pojedinih boraca. Sasvim je razumljivo da ovakva situacija nije mogla proći bez posledica.

U to vreme iz 3. bataljona dezertiralo je nekoliko boraca, na čelu sa komandirom voda Božom Đukićem. Za Đukića se sumnjalo da je politički nesiguran, ali je on to vešto prikrivao. Kada je stigao u svoj rodni kraj, prišao je četnicima i s njima ostao do kraja. Ova prva nemila pojava dezerterstva u redovima brigade ozbiljno nas je zabrinula u ovakvoj situaciji — plašili smo se novih slučajeva.

Teža posledica izazvana isključivo gladovanjem odrazila se u samovoljnom uzimanju semenskog krompira; to su u jednoj kući učinila dva naša borca. Na prijavu i kuknjavu vlasnika vojni sud je uzeo stvar u svoje ruke. Preovladalo je mišljenje da u ovakvoj situaciji "pljačku" treba saseći u korenu. Sud ih je osudio najtežom kaznom koja je izvršena u prisustvu glavnine tri bataljona. Ovo je za brigadu bio neuporedivo teži događaj nego dezerterstvo Dukićeve grupe. Borcima je bilo vrlo teško, ali su presudu i njeno izvršenje primili kao nešto neminovno.

Sledećeg dana rekao mi je jedan drug, uz put, da je neki borac iz iste čete uzeo na drugom mestu nekoliko krompira koje je našao skrivene. To me je zaprepastilo, ali sam još jednom shvatio da "glad očiju nema". Drugi koji me je o ovome obavestio zapretio sam da će i on biti streljan ako se sazna za ovu novu pojavu. Imao sam utisak da je ovakvu pretnju jedva dočekao ...

Pošto je prestala potreba daljeg zadržavanja u ovom rejonu, brigada je prvih dana aprila 1943. godine izvršila pokret preko Kalinovika ka Ustikolini na Drini.

[1] Prilog ranije objavljen u zborniku "Neretva". Sada je nešto prerađen.

[2] Suočavajući se već narednih dana sa svim teškoćama koje nosila bitka za ranjenlke, dobar broj ovih mladića je dezertiao. Oni koji su ostali, prebrodivši teškoće ofanzive, postali su dobri borci. Od njih je jedan broj izginuo ili je bio ranjen do izlaska iz bitke na Sutjesci.

Kada je 3. krajiška brigada posle bitke na Sutjesci stigla u rejon G. Vakufa situacija u ovim selima bila je sasvim drukčija. Bilo je tuge i plača za izginulim i teže ranjenim koji su se s nama kretali kao invalidi, ali je bilo i ponosa, srdačnosti i otvorenosti prema nama. Opšta situacija je bila neuporedivo bolja, a perspektiva naše borbe ovim selima jasnija, pa su ovi ljudi i zbog toga našu borbu počeli smatrati svojom borbom.

[3] Zbornik dokumenata, tom IV, knj. 10, dok. br. 275.

[4] O okršajima u ovom rejonu govori se kao o bici na Vilića Gumnu. Međutim, Vilića Gumno je manja zaravan između Kobila pl. na severu i visa Grudica kao zasebna topografska tačka na jugu. Sve do slamanja neprijatelja na visovima Kolibe pl. ova preodionica sa VG bila je između naših i neprijatelja i preko nje su išli napadi i protivnapadi.