TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


OSTA RADE ĆURGUS BEZ OBE RUKE

Četa Marka Jokića zapravo 1. četa 3. bataljona sprema se za pokret. Kuda? U borbu za oslobođenje Teslića. Pravac napada je određen sa jugozapadne strane.

Primili smo 31. 12. rano večeru, koja je bila obilna. Bogata su sela oko Teslića pa smo mogli dobro nahraniti borce.

Rade Ćurgus je tražio dodatak i čvrsto stezao porciju u svojim snažnim rukama.

— Šta je s tobom Rade — govorio sam mu. — Ti nešto puno jedeš. Da se nisi uplašio?!

On se veselo i bezazleno nasmeja i dodade:

— Ima hrane dosta, i ostaće je, pa zašto da to kuvari prosipaju.

Rade nije bio od onih koji prvi trče kazanu. Naprotiv, uvek je bio poslednji. On je uvek brinuo da li su omladinci Bucalo, Kecman i ostali dobili hrane, govoreći: "Lako je za mene, imam ja i snage i godina, treba ove naše dečake nahraniti". Sada je jeo više nego inače, jer je hrane bilo u izobilju.

Kada je bila pri kraju večera, ja mu dobacim:

— Ima u Tesliću dosta ustaša, biće gužve. — Kada Rade ču reč "ustaša", nešto se u njemu pobudi, stegnu porciju onim svojim snažnim rukama i pogleda puškomitraljez. Taj pogled govorio je jasno da on neće pustiti iz ruku puškomitraljez dokle god postoje ustaše i drugi neprijatelj u našoj zemlji.

Nisam video u brigadi borca koji je tako mrzeo ustaše kao Rade Ćurgus. Jednom u razgovoru o domobranima i četnicima, govorio mi je:

— Ja domobrane i četnike ne smatram nekom vojskom. To je za mene šaka smrznutog jada. Domobrani po celu noć pucaju, boje se i zeca i žaba i stalno im je zima, a oni kožunari i šubaraši — četnici, da su kakva vojska ne bi pravili savez sa Pavelićem ...

Nemci i ustaše su bili odabrana "roba" za puškomitraljez Rada Ćurgusa. Ustaše je nazivao besnim zverovima. Oni su u njegovim očlma bili gori od crnog vraga iz Biblije. Nikada mu nije bilo dosta borbe sa ustašama.

Oči su mu bile užarene, kada bi se povela reč o ustašama, pa produžujući dalje razgovor, on dodade:

— Ja se nikada ne umorim kada je borba sa ustašama, a domobrani i četnici me zamaraju.

— Zaista, kada je borba sa ustašama, Radu Ćurgusa porcija i hrana nikada nisu interesovali. Tada mu je bila važna samo municija za njegov puškomitraljez.

Služio je vojsku 1937. godine, kao graničar. Bio je vešt i iskusan vojnik, ali je izbegavao da bude starešina. Želeo je da bude samo puškomitraljezac i da ratuje sa ustašama i Nemcima. Svoj puškomitraljez nije ispuštao iz ruku. Na maršu su borci drugih odeljenja na smenu nosili puškomitraljez, pomažući na taj način puškomitraljescu, da se ne bi zamorio i da bi bio u borbi stalno spreman i odmoran. Rade nije dao da ga smenjuju, nego je sam stalno nosio svoj puškomitraljez, pa čak i dobru količinu municije, koju je trebalo da nose njegovi pomoćnici.

— Neka municije kod mene, to je najsigurnije — govorio je on.

Bacio je posle večere porciju starom kuvaru Đuri, okrenuo se veoma brzo i doviknu Toši Bjeliću:

— Daj de, ima li, da zapalimo?

— Ima u Tesliću — nasmeja se Tošo ali mu brzo dade kutiju da zamota cigaretu.

Rade pogleda u Tošinu čuturicu i, da bi mu odgovorio punom merom, reče:

— Napunićemo je u Tesliću ljutom, ali pazićemo da nas ne vidi zamenik komesara čete Kecman.

Kad se ja umešah u razgovor i dobacih — A komandir Marko i komesar Milanko? — Oni obojica mahnuše rukom, nasmejaše se, a Tošo dodade:

— Lako je sa Markom i Milankom, shvataju oni svoga Radu i Tošu.

Ova dva hrabra borca neobično su se volela. Stalno se šalila između sebe i smejala ...

Noć se približavala. Četa je krenula na zadatak. Bilo je hladno. Novi sneg je počeo da pada, a starog je bilo do kolena i škripao je pod našim nogama. Magla je prikrivala zvezdano nebo. Uz put na maršu pričao sam sa Radom Ćurgusom. Razgovarali smo o našem komandiru čete Marku Jokiću, koga je Rade veoma mnogo voleo i cenio. Nije bio na njega ljubomoran čak ni zbog Smilje koju su obojica simpatisala. A nama se činilo da je Smilja više volela Marka.

Približili smo se bunkerima koji zatvaraju ulaz u Teslić. Drugi vod dobio je zadatak da likvidira bunkere. Borba je počela. Odjekivali su rafali puškomitraljeza sa obe strane. Rade Ćurgus spremao se da baca bombe u bunker. On je gađao ustaše čas sa puškomitraljezom, čas je bacao bombe. Jednog nesrećnog trenutka eksplodirala je bomba u rukama Rade Ćurgusa, odbila mu obe ruke do ispod lakata i raznela desno oko.

Bio sam blizu Rada. Težak je to bio prizor. Izvukli smo ga u zaklon i ukazali mu pomoć. Na mestu eksplozije bombe sneg je nestao, vazduh je mirisao na barut i junačku krv Rada Ćurgusa.

Iznenadio sam se kada u Radovom drugom i nepovređenom oku nisam primetio suzu, ni jauk u njegovom glasu. Mržnja prema ustašama nadvladala je u njemu bol i suze. Umesto krika od bola, Rade se zadovoljavao jaukom ustaša u bunkerima gde su eksplodirale poslednje bombe bačene njegovim snažnim rukama.

Na putu za brigadni sanitet Rade je govorio drugovima:

— Još ću ja tući ustaše. Drugovi će meni dati teški miraljez, pa ću ja ovim patrljkom — pokazujući ostatke desne ruke — pritiskivati njegovo dugme koje oslobađa zatvarač, i onda ... redenik se pomiče, meci fijuću, a ustaše mrtve padaju. Redenik ću puniti samo svetlećim mecima, pa ću moći nišaniti i na levo oko.

Kako je mnogo pušio, Rada kao da je sada najviše brinulo kako će zavijati cigaretu.

— Tošo je daleko od mene, a on bi to činio sigurno umesto mene — govorio je onako teško ranjen.

— Glavno je da ti ozdraviš, da mi oslobodimo što pre našu zemlju, a onda će biti gotovih cigareta — tešio ga je njegov brat od strica Ljubiša.

Brzo smo ušli u Teslić, ali u našoj četi, u drugom vodu, nije više bio Rada Ćurgusa. Bili smo svi tužni — svi smo ga žalili. Odnet je u bolnicu, da bi zatim stradao sa ranjenicima u bici na Neretvi.

Đuran KOVAČEVIĆ


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument