TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
INTENDANTURA
4. BATALJONA Posle
oslobođenja Teslića brigada je kratko vreme ostala u njegovoj neposrednoj
okolini na odmoru. Bilo je to nakon dugih marševa i teških borbi na putu od
Bihaća do Teslića, kao što je borba na Sitnici, u Jajcu, Šipragama,
Kotor-Varoši, Maslovarima i drugim mestima. Pa i ovaj kratak odmor nije bio bez
borbi. S vremena na vreme odbijali smo napade neprijateljskih snaga koje su
intervenisale prema Tesliću. Teslić, na Novu 1943. godinu doneo nam je nove podstreke za uspeh. Jer smo
tu zarobili 1.200 domobrana i 38 oficira, dok je 400 ubijeno u toku borbe;
zaplenjeno je 11 topova, 4 minobacača i 1.000 mina, 15 mitraljeza, 70 automata,
više hiljada granata, oko 1.300 pušaka, dva vagona puščanih metaka, sva
komora s kolima, oko 15 vagona životnih namirnica, velike količine sanitetskog
materijala, 8 lokomotiva, 40 vagona i drugo. Mi, intendanti, imali smo pune ruke
posla, a naši komesari i ostali aktivisti imali su retku priliku za veoma sadržajan
i uspešan politički rad na terenu.[1] Naš 4. bataljon bio je smešten u selu Markovčići na levoj strani puta
Teslić — Pribinić, u kome nam je, blagodareći bogatstvu plena, bio dobar i
ugodan odmor, pre svega ishrana i materijalno obezbeđenje. Kao intendant bio sam mlad i bez dovoljno iskustva u radu, pa je meni i mom
pomoćniku Savi Stuparu baš tada data velika pomoć, kako od strane komandanta
bataljona Milana Bosnića i političkog komesara Nikole Jončića Koče, tako i
od intendanata brigade. U ekonomskom odeljenju Vrhovnog štaba, pre napada na
Teslić održano je savetovanje intendanata brigada, pa je intendant naše
brigade Đuro Bajić posle toga savetovanja razradio plan evakuacije ratnog
plena, kojom je rukovodio njegov zamenik Dako Stupar. Uz zapovest komandanta
brigade za napad na Teslić dobili smo i uputstvo intendanta brigade koje je
regulisalo način i evakuaciju skladištenje plena. Komesar
Koča Jončić je još u toku vođenja borbe u Tesliću pronašao jedan magacin
odeće na sektoru naše 2. čete, pozvao me i dao mi uputstva kako s njim da
postupim. Tek kada smo usled nadiranja jakih neprijateljskih snaga morali da se
povučemo iz grada, shvatio sam šta je značilo odlučno nastojanje drugova da
se vrši evakuacija materijalnih sredstava u okolna sela. To je kasnije dobro došlo
našem bataljonu, jer dugo vreme nije imao nikakve potrebe da se brine za
snabdevanje. Tokom kasnijih borbi koje su vođene u okolini Teslića u dolini reke Usore, postojeće zalihe hrane su se sve više privodile kraju, pa je snabdevanje vršeno preko NOO uglavnom prikupljanjem hrane putem dobrovoljnih priloga, rekvizicijom i konfiskacijom. Istina, za skoro 2—3 meseca koliko smo se nalazili na teritoriji centralne Bosne glavni izvor snabdevanja bili su nam domobranski ili četnički magacini, dok smo retko kada koristili i druge izvore. To je bila i velika olakšica za meštane, zbog čega smo kod njih uživali veliki ugled. Bilo je i slučajeva kada smo neke artikle delili meštanima. Svima nam je bilo stalo da ostavimo što bolji utisak na stanovništvo, pogotovo ono čiji su članovi porodice u redovima okupatora pa nas često zbog toga nisu simpatisali. Nama intendantskim organima inače nije bilo lako izvršavati zadatke, jer, hteli ne hteli, uvek smo se razapinjali između zahteva da se vojska obezbedi hranom na vreme i da uvek imamo pravilan odnos prema narodu. Istina je da su nama intendantima kao organima odgovornim za snabdevanje jedinica, u ovom smislu u mnogome pomogli komesari i partijsko-politički radnici. Oni su svojim radom pripremali pogodno raspoloženje za naše intendantske akcije. Partijsko-politički radnici su u mestima kroz koja smo prolazili održavali konferencije, razgovore i sastanke sa stanovnicima iz kojih su mnogi omladinci i omladinke pristupili NOP-u, vraćali svoje rođake i poznanike iz redova okupatorske vojske, a time nam obezbeđivali uslove za uspešno snabdevanje naših jedinica. Pored toga, svaka uspela vojna akcija obezbeđivala nam je povoljne uslove snabdevanja. Jedna od takvih
akcija bila je negde oko 10. decembra 1942. godine kada je naš 4. bataljon
prihvatio jednu kratku nimalo teško borbu sa četnicima u mestu Šiprage, u
centralnoj Bosni. O ovom "susretu" i borbi sa četnicima nema mnogo šta
da se kaže. Iznenadili smo ih i oni su se dali u bekstvo. Bilo je to pre podne.
Došli smo pred sam logor, otvorili vatru i pregazili rečicu Crkvenicu, s leve
na desnu obalu, a četnici su jednostavno pobegli u panici. Ostao
je napušten logor, sa punim magacinom hrane i razne opreme. Pred logorom
ogroman kazan pun mesa, tek što je bio prokuvao. Jedan vo ležao je ispred
logora na snegu, vidi se da je bio skoro zaklan. Bataljon se zaustavio ovde. Vojnici su ručali. Komore su popunjene
artiklima ishrane za duže vreme. Od naroda nismo imali potrebe bilo šta da tražimo.
Intendanti su bili mnogo zahvalni štabu bataljona na uspešno izvedenoj akciji. Kada su vršene poslednje pripreme za početak naših operacija u bici na Neretvi 20. januara 1943. godine, naša brigada se nalazila u okolini Teslića. Marš koji je sledio u pravcu Gornjeg Vakufa bio je vrlo težak i naporan. Bili su to zimski dani. Vladala je velika hladnoća, a kako se marševalo preko planina pokrivenih velikim snežnim smetovima, i to po noći i takoreći bez odmora, to je utoliko teže i napornije bilo marševanje. Marševalo se pravcem Pribinić — Maslovare — Šiprage, preko reke Vrbanje i Ugra u pravcu Turbeta, a zatim preko planine Oborci i sela Komar, Skakavci, Rastovo, a onda dolinom reke Bistrice do Gornjeg Vakufa. Hrane i oružja smo imali. Ali, oskudevali smo u toploj odeći i obući. Dok smo se
nalazili oko Teslića, Sava Stupar je određen od štaba brigade da pođe u
Maslovare i da tamo primi neki materijal. Nismo
znali o čemu se radi. Međutim, kada smo stigli u Maslovare bili smo prijatno
iznenađeni pažnjom omladine iz popaljene ali nepokorene Krajine. Omladina je
borcima naše brigade uputila 1.700 pari vunenih čarapa, te nekoliko stotina
pari rukavica i vunenih džempera. Bio je to poklon koji nas je sve duboko
dirnuo pažnjom naših majki i sestara. Iako bez krova nad glavom, napaćene i
do kraja izmučene ratnim nedaćama u zbegovima i bajtama, okupljale su se,
danonoćno prele i plele da bi nam ukazale pažnju, koja se nikada ne može
zaboraviti. Tada smo doznali i još jednu radnosnu vest. Naime, prolaskom pored Turbeta,
između sela Ćosići i Krčevina na putu za Komar, Ljubiša Ćurgus, pomoćnik
komesara našeg bataljona, saopštio nam je da je kod Staljingrada kapitulirala
VI nemačka armija, te da je ubijeno ili zarobljeno na hiljade i hiljade nemačkih
vojnika. Ova vest nam je dala još više snage, hrabrosti i vere u pobedu. Čini
mi se da nam je ova vest pomogla da put do sela Skakavci pređemo noću po
velikom snegu i hladnoj zimi bez imalo umora. Posle kratkog odmora u selu
Skakavci marš je nastavljen u pravcu Rostova, a zatim preko Gornjeg Vakufa i
reke Vrbasa do podnožja planine Raduša. U selima Osredak, Kuti i Vaganjac
napravili smo zastanak. Nakon kraćeg odmora u ovim selima, brigada je krenula
na planinu Radušu, gde je prihvatila borbu sa nemačkim snagama dosta umorna,
ali psihički spremna da za prilično dug period borbi podnese sve teškoće. Postojeće zalihe hrane koje je naš bataljon poneo iz okoline Teslića na
18 tovarnih konja bile su ipak iscrpljene, a snabdevanje na ovom sektoru bilo je
u svemu veoma otežano. Bili smo na velikim mukama kako da rešimo ovaj problem.
Sneg, vejavica, sela pasivna i udaljena od položaja. Sve do oslobođenja
Prozora, snabdevanje hranom bilo je veoma osetljivo pitanje.
|